Kulturna politika | |||
(A)seksualni eksperiment |
petak, 17. jul 2009. | |
Ovog proleća, jedan roditeljski par u Švedskoj izazvao je polemiku u javnosti svojom odlukom da krije pol svog dvogodišnjeg deteta. Da li je dete devojčica ili dečak znaće samo oni i par bliskih rođaka koji su pomagali u menjanju pelena, dok bi za ostale to trebalo da ostane tajna, što bi ih sprečilo da ga tretiraju u skladu sa polnim stereotipima i na taj način utiču na njegov identitet. Detetova odeća uključivaće i haljine i pantalonice, a frizura varirati od ženstvene do dečačke.
Roditelji su svoju odluku obrazložili feminističkom filozofijom prema kojoj je rod puka društvena konstrukcija. Oni smatraju da je nametanje pola detetu okrutno, jer ga na taj način društvo ubacuje u kalup, umesto da mu dozvoli da samo odredi svoj identitet. Švedska rodna savetnica Kristina Henkel smatra da bi ovaj eksperiment mogao da ima pozitivne rezultate. Dete bi moglo da se razvija bez nametanja rodne uloge od rođenja, a to bi navodno moglo da ga učini jačim. Drugi se ne slažu baš sa ovom idejom, jer smatraju da će dete samo imati probleme. „Podizanje deteta ne bi trebalo da bude prilika za ideološko nadmudrivanje“, smatra psiholog Suzan Pinker. Izloženost hormonima u drugom tromesečju trudnoće već je odredila „pol“ detetovog mozga i način na koji će se ponašati i osećati. Kao i uvek kada nešto pokušavamo da sakrivamo od dece, to nam se na kraju obije o glavu i završi psihosomatskom bolešću ili buntom, upozorava Pinkerova. Famozna dilema „nature vs. nurture“ (nasleđe ili odgoj) već decenijama predstavlja okosnicu debate o polovima. Zagovornici teorije o nasleđu veruju da je rodni identitet urođen i da samo delimično može biti rezultat uticaja stereotipa i očekivanja sredine, dok zagovornici teorije o odgoju smatraju da je rodni identitet stvar društvenih predrasuda i vaspitanja. Kako stvari u nauci trenutno stoje, iako se više toga ne zna nego što se zna, a nove studije ili pobijaju stare ili pokazuju njihovu nepouzdanost, čini se da je istina ipak negde na sredini. Dakle, niti postoje geni za češljanje Barbika ili jurcanje po stanu sa Spajdermenom u rukama, niti su dečaci i devojčice prirodno skloni da jednako uživaju u ovim aktivnostima. Dotično švedsko dete biće prvo koje bi trebalo da odraste kao „bespolno“. Međutim, to nikako neće biti prvi put da porodica postaje društvena laboratorija. Čuven je slučaj američkih dečaka blizanaca, od kojih je jedan u sedmom mesecu života nesrećnim slučajem pri obrezivanju ostao bez polnog organa. Očajni roditelji, po savetu uglednog doktora za psihologiju identiteta, DŽona Manija, odlučili su da „DŽona“ predvore u „DŽoan“ hirurškom „doradom“ i podižu ga kao devojčicu, zauvek tajeći njegov prvobitni pol. DŽon/DŽoan eksperiment slavljen je kao trijumf tada aktuelnih rodnih teorija, jer je navodno pružao konačni dokaz da je rod čista konstrukcija, te da se od tek rođenog deteta, uz malu pomoć skalpela i makaza, može za čas napraviti pol po želji. Doktor Mani je postao naučni superstar, a njegova uverenja opšteprihvaćena i slavljena od strane feminizma, kao recimo u knjizi „Seksualna politika“ Kejt Milet. Računa se da je pod uticajem njegovog naučnog „trijumfa“, oko 15.000 dece tokom sledećih decenija širom sveta podvrgnuto sličnom tretnmanu. Međutim, izgleda da je odlučnost dr Manija da potvrdi svoja ubeđenja o prirodi polova uticala da ignoriše činjenice koje su ukazivale na neuspeh eksperimenta. Ono što je dugo ostalo skriveno od javnosti, bila je grozna priča o nesrećnom životu devojčice u pokušaju, koja je, i pored napora roditelja i lekara, ispoljavala ogroman otpor svojoj nametnutot rodnoj ulozi, i koja je ubrzo od sredine bila prepoznata kao „nakaza“. Odbijala je da se zainteresuje za „ženske“ aktivnosti i birala samo dečačke igre, izbegavala je društvo devojčica, čak je i urinirala stojeći. U tinejdžerskom dobu, posle stalnih pobuna i pokušaja samoubistva, roditeljima i lekarima postalo je nemoguće da dalje utiču na DŽoan, koja je čvrsto odlučila da više neće da se „pretvara“ da je žensko, iako se tako ne oseća. Priznali su poraz, i DŽoan je prvi put saznala istinu o svom polu, nastavio/la život kao muškarac, i na kraju izvršio/la samoubistvo u 38-oj godini. Razlika između ova dva slučaja je naravno velika, ali je entuzijazam u pogledu pokoravanja prirode otprilike na istom nivou. Naravno, šanse za uspeh su još i manje. Najzad, šta će sprečiti dete da se svrsta uz vršnjake svog pola i prisvoji polni identitet čim sabere dva i dva? Deca žele i vole nešto da „budu“, a usvajanje polne pripadnosti je jedan od prvih koraka i najspontanijih načina da to i ostvare. Kako stvari stoje, ono što su ovo dete njegovi mudri roditelji za sada prinudili da „bude“, jeste neko od čijeg je polnog identiteta napravljen cirkus planetarnih razmera. Zaista, zanimljiv način da se dokaže kako je pol jedna krajnje nevažna stvar. |