Atelje 212 ili početak paranja

Glumci Ateljea 212 su se pobunili... Neće, po cenu da dobiju otkaze, više trpeti samovolju upravnika Kokana Mladenovića, reditelja. Na sajtovima ovdašnjih novina komentari su bili podeljeni na one koje pišu ljubitelji pozorišta i na one drugi, u kojim se osuđuju glumci, zato što, navodno, hoće da primaju plate i da pri tome odbijaju uloge, što, kažu - nema nigde...

Iza anonimnih komentara, tih prvih dana, jasno se prepoznavala opšta osuda "lenjih" glumaca... Neko se baš postarao da generiše odijum prema pozorišnim umetnicima. I je li to uspelo? Da. Uglavnom - da. Narod koji ili nema posla, ili je eksploatisan po čuvenom Zakonu o radu, ne može da razume kako neko SME da odbije radni zadatak. Satrven čovek ne zna da i pozorišna uloga ponekad može da bude do te mere ponižavajuća, toliko da nije za ljude koji su završili fakultet da bi ozbiljno radili svoj glumački posao. Običan čovek ne poznaje tehnologiju rada na jednoj predstavi. Niti razume zašto nekome od glumaca smeta da sedi 35 minuta dok traje promocija banke u Pozorištu, ako će to da donese novac kući koja ih sve hrani. Zar glumcima nije jasno da se pozorišta zapravo i ne finansiraju od zdravih para zahvaćenih iz privrede, nego od zastrašujućeg oporezivanja trgovina i usluga i neopisivog zaduživanja države. Privređivanja više i nema, para nema nigde, što bi glumci bili privilegovani?... Tako rezonuje prostodušan čovek, onaj koji nema para za odlazak u pozorište, koji glumce gleda samo na televiziji, koji zna da je jedan glumac odbio glavnu ulogu u seriji jer mu je bilo malo par hiljada evra po epizodi, pa misli da su svi glumci takvi. Misli da je glumcima lako... A nije. Većina ih je nesrećna što malo igra.

Istina, ima pojava koje bi zaista trebalo da posrame glumce. Na primer, čuvena beogradska "koordinacija". To je skup na kome se prave repertoari beogradskih pozorišta, praktično prema slobodnim terminima popularnih glumaca. Šta to znači? To znači da jedan glumac, koji je popularan toliko da ga traže na sve strane, ima slobodu da odsustvuje iz matične kuće određeni broj dana, da bi snimio neku seriju, film, ili šta već, ali i dalje redovno prima punu platu u svom pozorištu. Kad se na "koordinaciji" utvrde termini glumaca van kuće, pa u sopstvenoj kući, onda drugo pozorište kaže kada je planiralo svoje predstave sa tim istim glumcem, pa kombinuj, uglavljuj... Ali, ako taj glumac gostuje i u trećem teatru, onda se i to usklađuje na "koordinaciji". To je da čovek poludi.

Onima koji odlaze na "koordinaciju" treba dati beneficirani radni staž iz zatrke, pod hitno i za sav rad u nazad. Nikome, ni u jednom pozorištu, nije palo na pamet da digne glas protiv svog kolege koji, zbog svojih projekata (jer mu treba i slava i novac za stan, kuću, decu, roditelje), skida predstave sa mesečnog repertoara svoje rođene kuće. A prima platu, kao i svi ostali - iz budžeta. To nikad niko nije rekao, jer vrana vrani oči ne kopa, kaže se, ali časni ljudi i nisu vrane, na šta se izgleda zaboravilo. Mada se može očekivati graktanje svaki put kad se tezga nazove "pravo na umetničko stvaralaštvo". Onaj jednostavan čovek sa početka bi samo kratko rekao: "A ti, brate, idi u slobodnjake, kad si toliko tražen. Pusti one bez hleba da ga zarade".

Šta je još posledica "koordinacije"? Posledica je i to što glumci koji nisu u stalnom radnom odnosu, u slučaju da su dobili neku ulogicu, ne igraju ni to, jer se  njihove  predstave i ne stavljaju na repertoar zbog zauzetosti stalno zaposlenog kolege. A to već otvara pitanje položaja glumaca sa slobodnim statusom, a onda, kad smo kod njih, i pitanje hiperprodukcije kadrova na sve većem broju privatnih glumačkih škola, zatim pitanje uzimanja provizije u slučaju da glumci sami naprave neku predstavu... Oooo, ko će u sve to da dirne u zemlji koju Evropa upozorava da joj je pravosuđe mimo mozga...? A to što je patrijarh Pavle govorio da je moral iznad zakona, to većina nije ni čula.

Još nešto je otkrio ovaj bunt u Atljeu 212: činjenicu da je u svim pozorištima muka ista, ili slična, samo je negde mnogo gore. To, pak, otvara pitanje nedostatka zakona o pozorištima, što je stvar takođe nepostojeće kulture politike, ali, valja podvući, najveće otvoreno pitanje je - zašto se ne kontroliše zakonitost rada u pozorištima, u prevodu, zašto se ne kontroliše potrošnja budžetskih sredstava...? Dobro, zato što upravnici imaju zaleđe u gradskoj, odnosno republičkoj vlasti. To je jasno. Ali to otvara još crnje pitanje: kakva je to država u kojoj se zakonitost ne poštuje? Glumci Ateljea ne traže ništa drugo, nego upravo poštovanje zakona. Od novog zakona svi su odavno digli ruke... Ali, bar da se poštuje ovaj.

Mada, i kad bi bilo dobre namere da se zakoni poštuju, evo još jednog pitanja: da li su upravnici pozorišta uopšte dovoljno obučeni da upravljaju pozorištima? To što je neko reditelj, glumac, dramaturg ili organizator (nekad zvani producent, a sad menadžer) i to što svako od njih odlično poznaje proces rada na predstavi, ni najmanje ne znači da zna da li treba, i da li uopšte ima, na primer, pravilnik o protivpožarnoj zaštiti i koliko često svi zaposleni moraju da obnove znanje o tome pred nadležnom službenikom MUP-a. Ili, opet na primer: ni u jednoj visokoj školi za rad u kulturi se ne proučava Zakon o kulturnim dobrima, pa ni upravnici ne mogu da znaju nešto, ili išta, o izlučivanju dokumentacije.

Priča se da su vojnici na odsluženju civilnog vojnog roka, ono ranijih godina, sredili dokumentaciju Narodnog pozorišta, koja nije razlučivana ni izlučivana decenijama, neki kažu gotovo 30 godina. Da tih vojnika nije bilo, to bi značilo da, kad bi neko poželeo da naučno istraži arhiv po pitanju repertoara u tom pozorištu u pomenutom periodu, ne bi naišao ni na jedan jedini dokument! Ko o tome uči upravnike? Fakulteti? Ne. Pravnici u pozorištu? Pa pravnici i da hoće da uvedu red u poslovanje, ne bi mogli od upravnika koji ima leđa u politici i može da radi šta mu padne na pamet. A obaška što ni pravnici nemaju priliku da lako saznaju koje sve zakone moraju da primene u radu pozorišta.

Spisak zakona kojih se jedan upravnik mora pridržavati nije ponudilo ni Ministarstvo kulture, ni Gradski sekretarijat, niti iko živi. Mnogo se toga dešava iz bahatosti, ali ponešto i iz neznanja. To apsolutno otvara pitanje prosvete, koja očigledno ne daje kadar dorastao poslu kojim se jedan upravnik bavi. Od kadra imamo to što imamo. To, pak, otvara pitanje odliva mozgova po čemu smo gotovo najgori u svetu. Rečju, nepodnošljiva situacija u Ateljeu otvara mnoga, mnoga pitanja.

Pozorište satkano od komunističkog socijalnog modela, tačnije od socijalističke sigurnosti radnog mesta u etatističkom kulturnom modelu, bez ikakve reforme u periodu tranzicije, upada u ekonomski kolaps sopstvene zemlje, u slom pravnog sistema u njoj, upada u ruke neukih (preostalih) fakultetlija, koji su više politički podobnici, nego sposobni upravnici, a da ne spominjemo moral koji je odavno izgubio svoj etalon, te se tako umetnost za jedne pretvorila u muku, a za druge u jajarenje. Otuda jad u kome su se glumci našli.

No, upravo su oni počeli da paraju ovo pozorišno odelo, ispleteno od bahatosti i neznanja... I mogu da povuku mnoge druge svojom upornošću. A onda će početi da se osipa po svim raspuklim intelektualniom šavovima u kojima je već dugo sedalni deo važniji od obraza. A ko će dati odgovore na sva ova otvorena pitanja...? E, pa to je najvažnije pitanje.

U svakom slučaju, glumce Ateljea treba podržati. I ohrabriti ih da progovore o svemu što ih muči, jer ne muči njih samo upravnik. Časni su to ljudi. Umeće časno da progovore i o sebi. I o svemu. I radni su. Pa zar iko više od umetnika voli svoj posao? Pardon... to nije njihov posao. To je njihov talenat koji je utkan u njihovu ličnost i to ne sme da se gazi. Taj poriv u njima je počeo da para ovo naše zamršeno klupko.