Aždaha ubiva Kovačevića i Dragojevića

Tog tragičnog 16. februara 2001. godine Dušan Kovačević radio je nešto što baš i ne voli – davao intervju – a Fljorim Ejupi radio je nešto što najviše voli – postavljenim eksplozivom kod Podujeva je digao u vazduh srpski autobus i pobio 12 putnika.

Čim je vest o Ejupijevom zločinu stigla do njega, Kovačević je ljubazno zatražio od novinara sa kojim je razgovarao, moje malenkosti, da intervju nastavimo sutradan, jer više nije mogao da se skoncentriše na izjave. Kada smo se dan kasnije ponovo našli, zajednički smo, u pauzama intervjua, zamerali tada svežoj DOS-ovskoj vlasti što makar ne organizuje demonstracije širom Srbije protiv albanskog terora na Kosmetu. Kovačević mi je rekao da je, onako nezvanično, nekim ministrima iz kabineta Zorana Đinđića čak i predložio da podignu narod na noge, ali da su mu ovi odgovorili kako bi to bilo kontraproduktivno, jer bi se u masi sigurno našle i pristalice svrgnutog Slobodana Miloševića. Transparente koji bi veličali bivši režim, preneli su ministri Kovačeviću svoje uverenje, zapadni mediji iskoristili bi da pokažu kako se Srbi još nisu odrekli Miloševića, pa je ideja o protestu odbačena u samom startu. I Kovačević i ja zgrozili smo se nad tako malodušnim opravdanjem, žaleći što će još jedan zločin Tačijevih sledbenika proći bez ikakve reakcije iz Srbije...

Tragičnog 13. marta 2009. godine, Fljorim Ejupi oslobođen je bilo kakve odgovornosti za ubistvo 12 nedužnih srpskih državljana, pošto je Euleks poništio prethodnu presudu Unmika kojom je Ejupi bio osuđen na 40 godina robije. A ja sam odgledao „Sveti Georgije ubiva aždahu“, film Srđana Dragojevića po scenariju Dušana Kovačevića. Kada sam izašao iz sale, saznao sam za odluku Veća Vrhovnog suda Euleksa. Neminovno, još jednom su mi se utisci o onome što mi Dušan Kovačević poručuje, ovog puta preko „Svetog Georgija“, a ne u ćaskanju (nismo se ni videli ni čuli posle pomenutog intervjua od pre osam godina), isprepletali sa utiscima o zlodelima Fljorima Ejupija i svih koji mu u njima pomažu.

Šta će Srbima svetlo?!

Poruka koju šalje „Sveti Georgije“ nije teška za razaznati. To je, uostalom, jedna od sjajnih osobina Kovačevića kao pisca – nikada svoje misli nije kamuflirao besmislenim fantazmagorijama, karakterističnim za autore koji nisu sigurni u svoj naratorski talenat. Kovačevićeva proza uvek je bila pitka, jednostavna, lako svarljiva i pogodna za konzumaciju, a opet snažna, prodorna, višeslojna i uticajna. Kada se rugao komunističkom jednoumlju i paranoji koju je ono proizvodilo kod običnih ljudi, Kovačević je to učinio upravo kroz lik običnog čoveka, Ilije Čvorovića, tužnog junaka „Balkanskog špijuna“. Kada je hteo da pokaže kako su službenici totalitarnog socijalističkog režima paralelno sa tuđim razarali i svoje živote, smislio je „Profesionalca“ i Luku Labana – bezbednjaka koji se u poznim godinama suočava sa svim onim što je uništio zarad služenja „višim interesima“. Želeći da upozori šta se sve može dogoditi posle smrti Pantelije/Tita, kad na slobodu budu puštene silne frustracije koje je Titov režim hranio svojom surovošću, preradio je pozorišni komad „Maratonci trče počasni krug“ u filmski scenario, na osnovu kojeg je Slobodan Šijan snimio kultno delo za sve uzraste – lako je u preobražaju Mirka Topalovića, iz zatupastog naslednika porodičnog grobarskog biznisa u „alfa nasilnika“, prepoznati likove koji su predvodili krvavi raspad SFRJ, a koji su se pojavili godinama posle „Maratonaca“.

Jednako je direktan Kovačević i u „Svetom Georgiju“, kada poručuje da su Srbi sami krivi što već 100 godina tumaraju po mraku. Film počinje obraćanjem Alekse Vukovića siročetu Manetu, u kojem tvrdi da Srbi i nisu zaslužili svetlo (jer neprestano psuju Sunce), a završava se rečenicom samog siročeta Maneta: „Mene je deda naučio da hodam po mraku“, posle koje se pojavljuje natpis: „I tako kroz ceo 20. vek“. Između ove dve scene, Kovačević i režiser Srđan Dragojević smestili su dve tragedije: jednu ljubavnu, koja je naizgled potpuno nebitna za ideološku dimenziju filma, a koja je vezana za ljubavni trougao sastavljen od Đorđa DŽandara, njegove žene Katarine i njenog ljubavnika Gavrila Vukovića; drugu vojničku, baziranu na, kako se tvrdi početkom filma, istinitom događaju, kada je grupa vojnika mačvanskog odreda za vreme Cerske bitke zahtevala od Vrhovne komande da mobiliše i one vojno neposobne iz njihovog sela, jer su do rovova doprle glasine da se ti „škartovi“ motaju oko žena kojima su muževi poslati na front...

Nije ni prva tragedija bez ideoloških opservacija, jer Katarina, zaljubljena u jednog čoveka, čije dete nosi u utrobi, a udata za drugog, u nekoliko navrata besni što ovdašnji muškarci „samo znaju da prave decu i ginu“ i što im je rat „jedina svetinja“. Ipak, mnogo upečatljivije je naravoučenije izrečeno vojničkom tragedijom, a koje se može doživeti samo na jedan način: da su Srbi sve tragedije koje su ih snašle u prošlom veku sami na sebe navukli.

Kako, inače, drugačije shvatiti lik kapetana Tasića! Kada se prvi put pojavi na platnu, Tasić drži govor o poganoj austrijskoj propagandi po kojoj Srbija zaslužuje čelično kupanje. Nedugo zatim, međutim, taj isti Tasić, protivno naređenju Vrhovne komande, namerava da i sebe i sve svoje ljude povede u samoubilačku misiju, a u tome ga sprečava upravo austrijski čelik, tačnije granata koja ga raznosi (što je prizor koji jedan od vojnika proprati rečima „Hvala ti, Sveti Georgije“, iz čega maltene proizilazi da je lično Sveti Georgije naciljao austrijski projektil na pomahnitalog srpskog oficira).

Pre nego što je poginuo, Tasić je streljao Baću, svog vojnika koji je dezertirao, tačnije napustio položaj i pohitao ka selu ne bi li se obračunao sa komšijom za koga je čuo da mu se mota oko žene. Kada patrola vrati Baću na front, Tasić ga pita da li je presudio komšiji, a kada mu ovaj kaže da nije stigao jer ga je patrola presrela pred selom, kapetan sebi u bradu progunđa „Šteta“ i zatim naredi pogubljenje dezertera. Dok ga izvode pred streljački vod, Baća urla na vlasti (valjda) što su uvek imale razumevanja za zemlju a nikada za njegovu kuću, i u smrt odlazi naglas psujući zemlju! Nebojša Milenković, autor već čuvene enciklopedije nebuloza „Nek ne cveta hiljadu svetova“, svakako će biti zadovoljan ovom potresnom scenom, zbog koje njegov san o državi u kojoj je pojedinac bitniji od nacije deluje kao jedina alternativa srpskom nacionalnom snu koji razara pojedince.

Pa i sama osnova filma, priča o regrutima koji su peticijom naterali komandu da mobiliše invalide da bi potom i jedni i drugi stradali, vodi ka zaključku da Srbi koji ratuju uvek u propast povlače i one koji ne ratuju. I tako kroz ceo 20. vek...

Čankova podrška

Istini za volju, autorski tandem Kovačević-Dragojević nije štedeo ni ostale učesnike srpske vekovne tragedije. Tako, na primer, učitelja Mićuna, jednog od naknadno mobilisanih invalida, ubijaju hrvatski vojnici upravo dok on na prvoj borbenoj liniji veliča južnoslovensko jedinstvo. A austrijske granate, osim pomahnitalog Tasića, pogađaju i nedužni „škart“. Ali, ostaje činjenica da invalidi ne bi ni dospeli pod bombe, ili pred hrvatske cevi, da ih njihovi zemljaci nisu naterali na front.

Ta tragična epizoda Cerske bitke, čiju je istorijsku istinitost Kovačević verovatno valjano utvrdio, svakako predstavlja raskošan dramaturški okvir. Da su je autori obradili kao psihološko-sociološku studiju o univerzalnom ludilu ratovanja, bila bi daleko bolje iskorišćena. Čak i da su je istakli kao primer cinkaroškog u mentalitetu našeg naroda, „Sveti Georgije“ mogao bi da se posmatra kao uvek dobrodošlo samopreispitivanje. Ni Dragojeviću ni Kovačeviću to nikako ne bi bio prvi put da neke kolektivne osobine Srba otvoreno kritikuju, a da sami Srbi, tj. publika, tu kritiku shvate kao dobronamernu i opominjuću. Ali, oni su je ovde predstavili kao nešto što uzrokuje naše nacionalne patnje, kao nešto što objašnjava svu modernu srpsku tragiku. Time su izašli iz okvira opomene, koja im je možda i bila namera, a prešli u osudu. I „zaradili“ podršku Nenada Čanka koji je iz Kuće Velikog brata (kako sam obavešten, pošto ne pratim taj „rijaliti šou“) silno nahvalio film! Kada Čanak nešto veliča, to teško da može da bude preporuka onima koji vole Srbiju i zabrinuti su nad njenom sudbinom...

Da je namera autorskog tandema bila da nemilosrdnim žrtvovanjem invalida objasni usud naroda kojem obojica pripadaju, jasno je ne samo po završnoj napomeni o celom 20. veku, već i po njihovim izjavama koje su pratile premijeru „Svetog Georgija“. Kovačević je, na primer, objašnjavajući suštinu filma, poručio da se nada „da Srbi više nikada neće ratovati“. Niko normalan ne bi ni poželeo išta drugo. Ipak, takve humane, ali previše uopštene misli najčešće ne rađaju velika umetnička dela, a još manje neke spasonosne savete naciji. Pogotovo kada ta nacija ni oružjem (Prvi svetski, Drugi svetski, pa poslednji jugoslovenski ratovi), ni zajedničkom državom (Jasenovac), ne uspeva da izbegne katastrofu. Takvoj naciji potrebniji su složeniji i promišljeniji saveti, za koje autori jednog filma ne moraju da budu zaduženi, ali bi trebalo da ih imaju na umu kada se prihvate nezahvalnog posla pojašnjavanja kolektivne sudbine.

U doba kada ministar vojske Dragan Šutanovac svako malo ponavlja da Srbi sigurno više neće ratovati, ma koliko im teritorija oteli neki drugi narodi kojima ruke svakako nisu manje krvave nego nama, čovek mora da se zapita da li je najveći savremeni srpski dramaturg postao nešto što nikada ranije nije bio – politički korektan. Naravno, na to Kovačević, za koga sam uveren da na albanske zločine gleda isto kao i pre osam godina, ima pravo. Ali, kao neko ko replikama iz „Maratonaca“, „Radovana Trećeg“ ili „Balkanskog špijuna“ pokušava i da šarmira devojke i da kontrira pristalicama Nenada Čanka, mogu samo da se nadam da to nije slučaj. Kao što se nadam da će istorija donositi sud o ratu u BiH ne po haškim presudama, već po Dragojevićevom filmu „Lepa sela lepo gore“. Kao što se nadam da će „Podzemlje“, koje je takođe potpisao Kovačević, biti daleko cenjenije svedočanstvo o nastanku i raspadu SFRJ nego svi izveštaji Sonje Biserko zajedno. Kao što se, u krajnjem slučaju, nadam da ni srpsku sudbinu, a ni doprinos Dušana Kovačevića i Srđana Dragojevića srpskoj kulturi, neće determinisati „Sveti Georgije ubiva aždahu“.

Ruku na srce, istoimeni pozorišni komad Dušan Kovačević napisao je još pre četvrt veka, uveliko ranije nego što su u naše živote ušetali Šutanovac, Čanak ili Sonja Biserko. Njegova tadašnja ideja, dakle, sigurno nije nastala u saglasju sa današnjom političkom korektnošću, koju teško da je čak i on, iako majstor da predskaže brojne izopačenosti ovog društva, mogao da predvidi. Ali, film „Sveti Georgije ubiva aždahu“, zajedno sa celom pratećom kampanjom, pada u 21. vek. Vek u kojem vlada Srbije, recimo, svesrdno pomaže „Juropijan tajmsu“ da nam kleveta državu. Vek u kojem se grupa nazovi intelektualaca, uz moćnu političku i medijsku podršku, iz petnih žila upinje ne bi li ubedila većinsko stanovništvo Vojvodine da je talac zaostalih Srbijanaca. Vek u kojem Srbi na Kosmetu nemaju struju jer, isto kao i tri četvrtine planete, neće da priznaju nezakonitu državu kojom upravljaju narko karteli. Vek u kojem Srbija za „Oskara“ nominuje film „Turneju“, gde srpski vojnici surovo ubijaju Hrvate što ne znaju Cecine stihove, a muslimanski vojnici, nostalgični za vremenima kada su navijali za Zvezdu, služe kao Božja kazna srpskim piscima što zagovaraju etničko čišćenje. Vek u kojem Fljorim Ejupi najpre pobije srpske civile, a zatim slobodno šeta „nezavisnim“ Kosovom. Vek u kojem se non-stop zaklinjemo kako više nikada nećemo pucati, a mnogi nas, nažalost vrlo uspešno, predstavljaju kao militantno pleme koje je izazivalo, izaziva i izazivaće humanitarne katastrofe.

U takvom vremenskom okruženju, „Sveti Georgije ubiva aždahu“ previše se utapa u poruke za koje je već dokazano da niti će kazniti dosadašnje Ejupije, niti će sprečiti buduće.