Boris Malagurski među nama, ili gde se denu 184 milijarde ju-eura

U okviru  Međunarodnog festivala dokumentarnog filma BELDOCS, 9. maja 2011 u Muzeju Kinoteke u Beogradu, Srbija prikazan je dokumentarni film “Težina lanaca” (2010) mladog kanadskog autora Borisa Malagurskog, poreklom iz Subotice, a u produkciji „Malagurski sinema“ iz Kanade.

Iako sam bila spremna da to isto veče dam prioritet koncertu poznate pevačice Šakire koja je gostovala u beogradskoj Areni, ali mi ulaznica ni od koga nije stigla (Znate, neki moj krug najbližih ljubitelja umetničke scene nakon utrošene hiljadarke na “kulturu” upada u ponor odricanja od osnovnih potrepština)...

Iako nisam bila spremna da i četvrti redom izlazak posvetim teškim temama kao što je NATO, pa još lanci, jer sam posle teških Krležinih Glembajevih, još težih Judžin O’Nilovih alkoholičara i mučeničkih Kovačevićevih velikodramatičara čvrsto bila odlučila da sledeća predstava bude vesela...Mada me je vukla željica ka obnovljenoj Kinoteci (uvek je atraktivno kad se nikne iz pepela), i želja da upoznam Borisa Malagurskog koga srećem na stranicama NSPM-a i Narodne Parlaonice na Fejsbuku gde oboje “postojimo” (doduše uvaženi u korist mladog autora, a koji ne pokazuje nikakve znake uobraženosti), presudna je bila ipak “prijateljica pored puta” koja je prihvatila moj poziv da zajedno odgledamo ovaj dokumentarac iako ga je ona već videla, ali je želela da čuje i mladog autora.

Naime, moja koleginica Biljana, iz nigde upisane, nigde opisane, verovatno samo u molitvama spomenute naše osmočlane grupe G8, našla se u pravom trenutku da prihvati moj SMS poziv ...Svi ostali „nikom ponikoše“, ali biće još TV i drugih kanala da prikažu ovaj izuzetan dokumentarni film koji se tiče svih nas...iako nas dotiče nas na razne načine...

A što se generalno dokumentaraca tiče, nije netačan tekst objavljen na sajtu Beldoksa (www.beldocs.rs): „U novinama niko ne dobija više od citat–dva prostora, a na televizijskim vestima ni toliko, uz možda koju grimasu pride. U rijaliti šouovima nas gnjave do besvesti i besmisla, isto kao što nam na kablovskim serijalima sve objašnjavaju napadni, sveznajući naratori. Knjige više niko ne čita, internet je mahom postao globalni kafić za dokone egzibicioniste i blejače, a u igranim filmovima se sve toliko ponavlja da je najbolji specijalni efekat u stvari ostati kod kuće i ljudski porazgovarati sa svojim bližnjima, pod uslovom naravno da ni oni nisu puni tračeva, ogovaranja, sebičnih, površnih i nebitnih priča.“  Ali je ovaj tekst mogao ipak kulturnije sve to da kaže...

Boris Malagurski je film odradio profesionalno i kulturno... Kulturno se i zahvalio donatorima, među kojima i RTS-u, a profesionalno suviše dobro da bi pečat autorstva pripisao samo mladom autoru i pored izuzetno dobrih referenci i „smelosti nade“ koju je iskazao tako dobro da bi se komotno mogao dopisati u istoimenoj knjizi aktuelnog američkog predsednika. Nedostaje, doduše, da se negde napomene da su neki delovi scene iz poznatih domaćih dugometražnih filmova, ali možda ja nisam stigla da pročitam, pa se izvinjavam ako sam propustila... A važno je... Jer šta ako se još i smešne „debilne“ fikšn scene prilepe na „ružno srpsko lice koje imamo u svetu“, a koje je i pored „Borisa Tadića lepšeg od DŽordža Klunija“ izgleda još uvek dominantno u svetu, ako je verovati jednoj komentatorki iz dijaspore na profesionalnom sajtu Linkedin, gde University of Belgrade Alumni, a kroz temu Mirjane Joksimović Bohlin pokušavamo da nađemo odgovor na pitanje „How to organize collecting and wisely using 1 billion dollars“? (Kako organizovati sakupljanje i mudro iskoristiti milijardu dolara?)

Gde se potroši 184 milijarde eura koliko su sve zajedno dužne bivše SFRJ, a koje je tako lepo prikazao grafikonima Boris Malagurski, tako da slikovito prikazuju „nadživne spomenike“ generacija koje dolaze da otplaćuju dugove?...

Gde je nestala Titova istočnozapadna zarada?.... Gde se potroši „dil od sreće“ što nas je Sloba, koliko god bio omražen, spasao 1999. da ne dobijemo „konačni tepih“?...

Na sajtu Beldoksa dalje piše da je dokumentarni film „Teški lanci“ koji traje 124 minuta „izvanredan, osvešćen kanadski dokumentarac koji na inteligentan kritičan način pruža pogled na ulogu koju su SAD, NATO i EU odigrali u tragičnom raspadanju jedne tako uspešne i napredne evropske zemlje kakva je svakako bila - Jugoslavija. Kompletan autor filma Boris Malagurski, koji potpisuje režiju, scenario, produkciju i montažu ostvarenja, autentično nam prikazuje izuzetno retke arhivske snimke koje nikad nije ni videla publika sa Zapada, impresivno kreativan pogled i analizu zašto su zapadne zemlje intervenisale u konfliktu bivših SFRJ zemalja, sa čitavom plejadom najznačajnijih akademika, diplomata i medijskih ličnosti, kao i sasvim običnih građana zemlje koje odavno više nema “…I zašto bih onda ja uopšte nešto govorila o samom filmu kad ne znam ništa bolje da napišem!?

Diskusija posle filma beše skromna, tek po koja reč, iako je sala bila puna, a međ’ nama i gdin Vojislav Koštunica, bivši predsednik da l’ Jugoslavije, da l ’ Srbije, ne vucite me, molim vas, za legalnu reč, ja nisam pravnik... I nekolicina poznatih lica kojima ne znam ime, pa se izvinjavam. Sve je bilo jako prijatno u prijatno majsko veče.

Nije lako „probuditi se“ od silnih utisaka iz filma, nije lako progovoriti posle iskrenog odgovora autora (meni) da je RTS nesebično darovao 70% materijala ovog filma koji je tamo negde skupljao prašinu, a sada tako umiven grabi po DVD-ijima dijaspore diljem dalekih kontinenata i skuplja kap po kap dobiti za neki novi projekat o „vasceloj istini“ Malagurski sinema... Ali nikako da ta većinska donacija stigne i do glavnih vrata RTS-a, na prikazivanje (da li je uopšte neko pokušao?), a odatle ko zna gde...

Naime, ova donacija nije obavezala urednike RTS-a ni da ga prikažu, ni da barem imaju besplatna prava na distribuciju filma ili na deo kolača ako se film bude komercijalizovao po svetu.  Zaista nema smisla da i po „nas“ najafirmativnija istina stiže svetu samo preko mladih entuzijasta koji onda moraju da skupljaju mrvice novca od donatora za svoj dalji predani rad...

Beldoks na svom sajtu dalje piše: „Naši dokumentaristi zaostali su nažalost u estetici 60-ih i 70-ih godina koja ih je proslavila, tako da je naša publika doskora bila uskraćena za filmska ostvarenja koja bi zahvalno i adekvatno predstavila našu blisku prošlost, a zbog lenjosti i neodgovornosti TV urednika (očito čim 70% materijala ne znaju da pretoče u kanadsko-srpsku korpodukciju, kažem ja) propuštali smo i nezaboravne međunarodne dokumentarce koji su u proteklih desetak godina zasenili svet igranog filma.„

Zato i ovaj dugometražni dokumentarni film deluje podvižno, baš kao i efektan kraj filma „skockan“ u pet slova: DOSTA!  

Ali mladim studentkinjama u publici nije bilo dosta Borisa Malagurskog. One su ga pozvale na tribinu Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Izgleda da najzad stasava slobodna generacija koja koja želi sebe da inkorporira u svetske trendove.

Pa ko onda od nas „starijih“ tamo da uopšte kvari tu idiličnu šemu mladih pitanjima, čak i mladih u nama koji smo uz film „Teški lanci“ zaboravili da je u jugo-preduzećima trebalo potrošiti gomilu novca i mnogo radnih sati za „gluposti“...da su se ljudi koji su dolazili u Beograd prosto zaljubljivali u Beograd i ostajali duže i najduže...da su mladi sa sobom u svet, hvala Bogu, poneli samo što staje u njihove lepe glavice, a da su oni retki, kao što je Boris, poneli sa sobom, eto, i 70% istine koju se tamo neki mladi i stari čuvali od vascele istine, sujete, neznanja, pakosti, i drugih balkanskih bolesti...  

Da. Na mladima svet ostaje. To je opšte poznato.   

Ali da na  nekim mladima kao što je Boris Malagurski celovitija istina opstaje, to nas ima sve više koji znamo....