Ćirilica u Beogradu nekad (1894) i sad (2012)

Desetogodišnji Veljko Petrović, tada osnovac i podanik Austrougarske monarhije, a kasnije poznati srpski književnik, prvi put je posetio Beograd 1894. godine. Za državu u kojoj je rođen i u kojoj je živeo, Srbi su bili nužno zlo, a njihova nacionalna obeležja – ako već nisu izričito zabranjena – u najmanju ruku suvišna i nepoželjna. U srpskoj prestonici  dečaku Veljku sve se čini drukčije i lepše, što on posmatra punih očiju i razdragana srca i ostavlja zabeleženo u svojim “Uspomenama”: “Lađa kojom smo tom prilikom prelazili iz Zemuna u Beograd bila je dupkom puna, a, što je važnije, nosila je srpsku trobojku oko dimnjaka. Sve to zavisi od uzrasta i svesti, video sam ja nju na brodovima i ranije, ali sad mi je njeno simbolično značenje bilo jasno i potresno. Mi smo se “ispreka” morali sviknuti na to: da sve što je naše, narodno, sve je zabranjeno, a u Beogradu ne mogu oči da se dovoljno zasite: svi natpisi, svi cimeri, sve sama ćirilica, narodne boje, grbovi...”  

Da se nešto Veljko Petrović  danas zaputi u  Beograd –  srpsku prestonicu sa kraja devetnaestog veka, razume se, ne bi uopšte mogao da prepozna. Ne samo zato što se iz Zemuna u Beograd još od  brodoloma “Niša” u jesen 1952. godine više ne stiže Dunavom i Savom, i što je sada glavni grad Srbije mnogo puta veći i uređeniji, već i što se na cimerima ( “tablama sa natpisom nad kakvom radnjom”) beogradskih prodavnica, kafana i hotela, ili na reklamnim stubovima i plakatama samo izuzetno može videti ćirilica.

Začudio bi se poznati  književnik  svakako i mnogobrojnim beogradskim marketima i supermarketima, šoping centrima, molovima i autletima. Na njihovim “cimerima” a ni u njima ne bi video drugo pismo sem latiničnog, što važi i za  robu koju prodaju, te je gotovo nemoguće na nekom artiklu pronaći ćirilicu. Zbunila bi ga, nema sumnje, i pomama koja već više godina vlada u Beogradu i Srbiji: da se reklame ne samo ispisuju latinicom, već i da se u njima sve više koristi engleski jezik, čak i kad za propagandnu poruku postoje sasvim odgovarajuće srpske reči. A  tek koliko bi se iznenadio da vidi autobuse GSP-a na kojima su odredišta označena latinicom ili kad bi se prošetao novobeogradskim ulicama čije su table takođe latinične!

Ne bi mu osećao prijatnije ni kad bi u knjižarama uporedio broj knjiga štampanih latinicom i ćirilicom. Ili kad bi shvatio da je slično stanje, ili i mnogo gore,  i u srpskoj štampi, programima televizijskih stanica,  potpisima. u filmovima koje prikazuju itd.

U Ustavu Kraljevine Srbije, koji je važio u vreme kada je Veljko Petrović prvi put boravio u Beogradu, nije postojao član o pismu koje se upotrebljava u Srbiji. Znalo se koje je srpsko i to nije bilo potrebno naglašavati. Danas je, nažalost, stanje drukčije, pa u Ustavu Republike Srbije postoji odrednica o zvaničnoj upotrebi pisma, ali je mnogi nesvesno ili namerno zaboravljaju. Nepoštovanje Ustava događa se i državnim organima. Uvedu, tako, nove automobilske tablice sa latiničnim slovima uz dva sitna, jedva vidljiva, slova ćirilicom, a zatim izjavljuju kako su na tablicama korišćena oba pisma  (što je tačno, ali i smešno kad se uporede veličine jednih i drugih slova). Ništa nije bolje ni kada državni organi organizuju  međunarodne skupove, pa na njima ispišu oznake na dva jezika. Jedne – na engleskom jeziku – za goste iz inostranstva, a druge –za domaće zvanice - hrvatskom latinicom.

Ima u svemu tome i neznanja i zle namere jednih, ali i neshvatljive ravnodušnosti drugih kojima je svejedno što se ćirilica zatire. I zahvaljujući takvom odnosu prema ćirilici tu smo gde jesmo: ono što je nekadašnja Austrougarska postizala na svojoj teritoriji zakonima i uredbama, danas dobar deo Srba, u svojoj zemlji, prihvata dobrovoljno i svesno se – kao da ga se stidi – odriče svoga pisma.