Kulturna politika | |||
Čovek koji je trajno obeležio svoju prolaznost |
petak, 14. maj 2010. | |
Danas se opraštamo od jednog izuzetnog čoveka, tužni što neopozivo odlazi i ponosni što smo bili njegovi savremenici. Njegovi sinovi, unuk, sestra, cela njegova porodica, njegovi saradnici i prijatelji, svi mi koji smo ga znali znamo ko odlazi i bez koga ostajemo. Svetozar Stojanović, taj neponovljivi čovek, mislilac i delatnik začuđujuće energije i neuništive vedrine svima će nedostajati. On je bio i ostaje primer toga kako se može osmisliti kratko i prolazno postojanje, kako celim bićem živeti svoj život. A on je život voleo i umeo da ga živi. Zračio je i privlačio otvorenošću za ljudska susretanja, nespreman da bude sudija i spreman da razume i bude prijatelj. Ljude je povezivao a ne razdvajao, svestan oskudnosti egzistencije i lekovitosti ljudske uzajamnosti. Bio je čovekoljubiv, milostiv za mane, nastojeći da sopstvenom snagom ne sputava već razbudjuje snagu u drugome, ono najbolje u svakom čoveku. Bio je čovek ovog tla i istinski građanin sveta. Svoju malu domovinu uvek je video kao deo domovine čovečanstva. Nije krio ljubav prema svom narodu, prema njegovoj kulturi i istoriji, ali ni razumevanje za druge i otvorenost za njih. U njemu nije bilo sposobnosti za mržnju iako je potekao sa prostora i živeo u vremenu koje često plave omraze. Njegov životni put od najranijih do poslednjih dana obeležava jedan kod vrednosti: sloboda, ljudsko dostojanstvo i opšte dobro, dobro za sve ljude. Sve drugo samo su oznake na tom putu koje su se menjale. On je bio istinski demokrata, retke političke kulture, čovek koji je slobodu mišljenja branio pravom na razlike, nastojeći da nasuprot olakom potonuću u razna vrsta neprijateljstva među neistomišljenicima održi dijalog. Njegova privlačna snaga izvirala je iz njegovog ogromnog potencijala tolerancije. Nikada nije dozvoljavao da se autoritet oštrih prilika uzdigne nad čovekovom potrebom za drugim. Bila mu je strana svaka vrsta zaslepljenosti, u njemu nije bilo zlobe ni zluradosti. Njegovo mišljenje kretalo se širokim rasponom i nije prihvatalo disciplinarnu razdrobljenost. Za njega je svaki istinski filozof bio mislilac i svaki istinski mislilac filozof. On nije težio kontemplaciji, misleći pitao se šta činiti. Njegovo mišljenje bilo je usmereno na delovanje, bilo kad je reč o situaciji njegovog naroda i države, stanju sveta i zebnjama da se moć ljudskog stvaranja ne izvrgne u moć uništenja čovečanstva. Otuda je proisticao njegov snažni aktivizam i podsticanje aktivizma drugih. Nije se libio suočavanja sa praktičnim izazovima, bio je prisutan u svim lokalnim previranjima i gotovo na svim meridijanima sveta. Na to ga nije gonila volja za moć nad drugima niti težnja ka vlasti, na to su ga upućivale vrednosti do kojih je držao. Nije podlegao izazovima svojih višestranih sposobnosti koje su mu otvarale put i ka moći i ka vlasti. Naprotiv. U jurnjavi mnogih, čak i značajnih intelektualaca ka tome, on je svojim stavom i životom pokazivao nešto drugo. To drugo nekada davno jednom je i sam izrazio, slobodno parafrazirajući njegovu misao, rečima: Nije važno šta će biti sa nama, važno je da naše ideje pobede. Prilazeći ljudima sa njihove bolje strane, uspevao je kao retko ko da ih okuplja i povezuje. Dodavanjem sopstvene snage ljudima je povećavao a ne smanjivao njihov značaj. Zato su mnogi sarađivali sa njim. Umeo je da ih čuje i da ih sasluša, da ih istinski uvaži stavljajući im do znanja da i on uči od njih i da su korisni za njega. Zaista, on je bio jedinstvena pojava na našoj intelektualnoj, političkoj i socijalnoj sceni, u mnogo čemu ličnost sa obeležjima svojevrsne institucije. Na njegovu pomoć moglo se računati. Vodio je čak svojevrsnu kadrovsku politiku u tome kako pomoći mladim i talentovanim ljudima. U našim dramatičnim okolnostima on je bio osoba koja umiruje i snižava stepen dramatičnosti radeći na razumnom sagledavanju nepovoljnih prilika. Sve do poslednjeg dana trudio se da nasuprot gotovo nepodnošljivim raskolima i sukobima u našem društvu otvori mogućnosti za neophodnu saglasnost svih ključnih aktera oko jednog neophodnog minimum nacionalnih interesa. Spajao je u sebi snažnu osećajnost i izuzetnu racionalnost. Smirivao je emocionalne napetosti utopljavajući racionalne pristupe, unosio je neki njemu svojstven mir i u najtežim okolnostima doprinosio stabilnosti. Bio je i analitičan i mudar. Njegov profesionalni i intelektualni opus svakako spada među najznačajnije u našoj kulturi. O njemu će se tek raspravljati. Njegov ljudski doprinos je ogroman, pravo zaveštanje kako treba biti i opstati u naletima na slobodu, ljudsko dostojanstvo, dostojansvo naroda i opšte dobro. Dragi Sveto, stupio si na stazu koja je pred svima nama. Živeo si časno i dostojanstveno. Nisi se štedeo. Tvoj život je bio izuzetno bogat i osmišljen. Kao retko ko obeležio si trajno svoju prolaznost i ispisao trag koji nas obavezuje. Tužna je tvoja porodica ali i ponosna. Tužni smo svi ali i zahvalni što si bio naš. Poštujemo te i volimo Svetozare Stojanoviću. (Govor koji je održan na sahrani 13.5.2010)
|