Ćutanje kapitalizma u kulturi

Kultura je građanska savest novog kapitalizma. Shvaćena kao skup umetničkih vrednosti i izraza (individualnih i kolektivnih), koje stvara jedno društvo u određenom istorijskom kontekstu, danas se predstavlja građanima kao ogromna rezonantna emocionalna kutija koja dozvoljava impulse i kontrolu nad modernim društvima. Kulturni fenomeni - opšti događaji (spektakli za masu), ili intimne refleksije (novo oružje subjektivnosti) – samo su nedodirljiva roba koju dnevno razmenjujemo u javnoj ili privatnoj sferi. Prostor socijalizacije (nazvan zajedničkim), postaje rigidan bar od Drugog svetskog rata i u naprednim zemljama, prema parametrima koji olakšavaju ili sprečavaju (već kako se gleda), primenu konkretnih politika.

Analizirajući stvarnost kroz ovu prizmu, kultura (i prema tome i uznemiravajuća mašinerija koje je stvara), je scena sa svojim kompleksnim dekorom, gde se predstavlja fikcija demokratske politike. Politički Ustav, fundamentalni zakon organizacije države, samo je pravni odraz kulturnog tkiva zajednice. Tako društvo projektuje svoje stanje, aspiracije i potrebe, u obavezujućoj vrhovnoj normi. Samo imajući u vidu nivoe onog što je etički dozvoljeno (i kulturnog), može da se odredi stepen spremnosti jednog društva za konkretne promene. Studije tržišta i sociologija u službi vlasti, deluju kao termometar koji meri mogućnosti za društvenu involuciju ili evoluciju. Kulturni razvoj i lična etika, stopili su se sa onim što je moderno.

Uprkos prividnoj različitosti, uprkos raširenoj naprednoj ideji o multikulturalnosti, živimo u lošem vremenu za bilo kakav izraz koji ne ispunjava svoju prirodnu funkciju kohezije. Industrijska proizvodnja događaja (knjige pretvorene u best sellers, kinematografska produkcija, najavljene izložbe, muzika koja osvaja zbog svoje neizbežne prisutnosti, zajednička senzibilnost ili bilo koja druga aktivnost socio-kulturne vrste), sprečavaju manifestacije suprotne onim prihvaćenim od većine. Na individualnom planu, usvajanje stranih obeležja stila (stvorenih od strane thinks tanks i nametnutih od tehničara tržišta), omogućava harmonizaciju javne i privatne priče. Oteta od bružoazije još od XIX veka i uništena upadom kulture masa, imaginacija je privatizovana. Osećamo istu jezu (sličnog intenziteta), na istoj stranici i u istoj sceni, sanjamo iste prostore slobode (mitovi kojima kapitalizam stalno pribegava), i slušamo sličnu muziku naših života. Navodna demokratizacija emocija (više ljudi deli iste), pod svojim okriljem jednakosti skriva destrukciju kritičke inteligencije.

Zahvaljujući tom svetlucavom meeting point čudno sličnom, naše privatno ponašanje podržava dominantnu javnu tendenciju. Zabraviti kulturu (i zabavu), da bismo mogli da preživimo, bilo bi jedno rešenje. Ali, bilo bi jednako pobeći od "ja" i odbaciti značaj imaginacije (nametnute), u času kada se ispituje svet. To je pitanje koje je od pronalaska preuveličane subjektivnosti, dekartovskog cogito ergo sum, jako kompleksno. Ima mnogo zamki, a konceptualna odbrana naspram svakodnevne invazije, jeste slaba.

Pošto je prevaziđena prva faza merkantilizacije (bilo je neophodno stvoriti instrumente sa sofisticiranu i masovnu potrošnju sve veće i obrazovanije populacije), danas se industrija predstavlja bez maske kao proizvođač i prenosilac kulturnih osećanja, stalnih i efemernih istovremeno. Proizvedeni materijal, prešao je u drugu sferu, gde je nastalo uzbuđenje njegov glavni cilj.

U toj osećajnoj atmosferi bez strukture, vladaju vrednosti nad idejama. Barak Obama (predvodnik savremenosti i rasne mešavine), u glavnoj je ulozi narativnog modela, dok se Sarkozi i Rodriges Sapatero, pojavljaju na listi kao neustrašivi aspiranti. Zabava, centralni element razonode, prihvaćena je kao obrazac promene u socijalnim strukturama u stalnoj mutaciji. Dinamičnim socijalnim mrežama, poliedričnom pogledu, normalizaciji prestupništva, nomadstvu low cost i konzumističkoj razmeni subjektivnosti (dajući prednost osećajnoj interpretaciji naspram suda argumenata), neophodna je stalna promena dekora. Dosada (jer opada gledanost), sinonim je za smrt. Brzina kojom se menjaju nastale mreže i egzibicionizam kojim se hvale blogs i ostali individualistički izrazi, izazvali su poništavanje granica koje su razdvajale (pre ubrzanja iz osamdesetih godina prošlog veka), kulturu elita (hegemonistički glas), od kulture masa (podčinjeni glas). Više nisu potrebne podcenjene kategorije (klase). U jednoj beskrajnoj stvarnosti, bez istorije, prepunoj nepoznatih psiholoških posledica, isticanje zasnovano na preeminenciji kvaliteta, sada je beskorisno. Simbolični kulturni kapital, nekadašnja veza unije inteligentzie, nestao je sa tržišta.

Medijska demokratija, "demokratija površine", koja se javlja svake četiri godine, menja se bez prestanka. U svjoj metamorfozi gubi prostore verodostojnosti (fikcija i stvarnost se mešaju), sve dok ne dostigne maksimalno dozvoljeni nivo, globalizaciju realne i moralne mizerije. Na primer, podsetimo se da su recitali trojice tenora bili zamišljeni sa ciljem da „popularizuju“ operu, smrt Dijane od Velsa je izazvala svetsku žalost, današnji predsednik Francuske je objavio svoju ljubav dozvolivši da bude fotografisan na jednoj nerealnoj teritoriji - u Diznilendu...

Da ostavimo po strani lične kvalitete, svaka od pomenutih osoba (ličnost nestaje pod projekcijom lika), u nekom trenutku svog performance, igrala je istu ulogu.

Politička scena, zatvorena u određene granice kulturom i njenim izrazima, pod pritiskom neprekidnih predloga noviteta, trostrukim salto mortalesom bez rizika postala je raskošan (i neverovatan), televizijski plato. Veštački raj, originalna pokretna scenografija, indirektna svetla, utisak toplote, trenutno uživanje stvoreno po meri lidera javnog mnjenja i zamišljeno tako da bi javni radnici (u nezavisnosti od svog partijskog porekla), igrali, već prema okolonostima, malodramu u čijem tekstu nema mesta iznenađenju.

Imaginacija ima prednost nad bilo kojim drugim kvalitetom ljudskog bića. Ta artikulisana i podčinjena imaginacija, reguliše kretanje informacija i sprečava pojavu alternativnog mišljenja. Kada čovek veruje da je ono što oseća i zamišlja njegovo lično, neodvojivo od njegovog istinskog i svesnog identiteta, ono drugo, kao nazamislivo, nestaje. Praznina, izvor iz koga su pili revolucionarni istorijski procesi, napunjen je bukom i magabites; pukotine sistem-svet, pukotine u materijalnom redu, zatvorene su providnom silikonom. Tišina (odsustvo delovanja), ne postoji. Samoća, nezamenjivi stub razmišljanja, suprotna je impulsu kapitalizma kulture. U svom delu "Predstavljanje intelektualca", Edvard Said se pita kakav pravac će imati društvo koje izgubi kritički smisao. Sada to shvatamo.

(Preveo iz El Pais-a Branislav Đorđević)