Da li je „mačo“ konačno mrtav?

(Večernje novosti, 20.07.2009) 

Mediji su prepuni priča o ženama koje su pretrpele nekakve oblike nasilja u porodici, o sigurnim kućama, ženskim pravima... To, naravno, ne znači da muškarci baš nikada nisu žrtve dominantnih i ratobornih supruga i devojaka. Samo, oni to, najčešće zbog sujete, prećutkuju i trpe ucene, uvrede i šamare, ostavljajući nas da se zapitamo kada je i kako svet, od društva u kom je muška reč uglavnom bila glasnija i cenjenija od one koju izgovori žena, došao u fazu da se jezičak na vagi polova blago pomeri u korist onoga kojeg nazivaju – lepši. Na ovo, ali i mnoga druga pitanja, odgovara naša sagovornica Jovana Papan, kulturolog i urednik u časopisu “Nova srpska politička misao”.

Jesu li muškarci i dalje jači pol ili su slabiji nego što mislimo?

- Voren Farel je rekao da je snaga žene njena fasada slabosti, a slabost muškarca njegova fasada snage. Zaista, muškarci se doživljavaju kao jači i moćniji, žene kao nežnije, saosećajnije i brižnije, zbog čega je društvo danas daleko "pažljivije" prema ženama. S druge strane, ta moć muškaraca danas je objektivno mnogo manja nego što je bila. Društvo se u 20. veku dosta promenilo i muškarac je izgubio deo svoje snage koju je crpeo iz društvenih privilegija - zakon, običaji i vrednosni sistem sve manje ga stavljaju u dominantnu poziciju. To, naravno, dovodi do „krize muškosti“, jer je ugrožen onaj aspekt muškog identiteta koji je poticao iz društva.

Zahvaljujući američkim feministkinjama, izgleda da su se žene izborile za mnogo sloboda, neki čak tvrde da ih sada imaju više nego muškarci, da su zaštićenije. Slažete li se sa tim?

- Žene su mnogo postigle u izjednačavanju sa muškarcima, ali društvo je podsvesno rukovođeno idejom da su one i dalje glavne žrtve sistema koji favorizuje muškarce. Predrasude da su muškarci jači vrlo su snažne kod svih koji sprovode zakon, pa muškarci teže ostvaruju neka svoja prava, naročito po pitanju očinstva – ženi se više veruje i ona se doživljava kao pogodniji staratelj deteta. Muškarac danas ima manje slobode po pitanju svog identiteta nego žena. Od njega se očekuje da bude jak i muževan, ali i krajnje osećajan kada je potrebno, da podržava feminizam, istovremeno se ponašajući tradicionalno kavaljerski. Dok žene svoju karijeru doživljavaju kao opciju i simbol svoje oslobođenosti i trijumfa, dokaz da sada mogu da biraju svoj život, za muškarce je karijera pritisak, minimum koji se očekuje od njih i jedini izbor koji imaju osim gubitništva.

Žene su, dakle, otišle u krajnost. Da li su muškarci zbunjeni takvim razvojem događaja?

- Feminizam na Zapadu posle izuzetno neprijateljskog stava prema muškarcima i svojevrsne „klasne borbe“ u kojoj jedna strana mora poraziti drugu, danas je mnogo blaži i odlikuje se daleko većim pluralizmom. Međutim, ideja o muškosti kao društvenom zlu i antagonizmu polova ostavila je dubokog traga na savremeno društvo. Dok feminizam sve više na muškarca i ženu gleda kao na saveznike, dotle u popularnoj kulturi i dalje imamo podelu na negativce (muškarce) i pozitivce (žene), što se vidi u reklamama, filmovima, serijama. Kao da u medijima danas postoji pravilo - ako nije zao ili nasilan, muškarac onda mora biti glup i smotan, otprilike kao Homer Simpson. U svakom slučaju inferioran u odnosu na ženu.

Robuje li i naše društvo stereotipu da su muškarci po pravilu grubijani, a žene dobre i nezaštićene?

- Stereotip da su muškarci grubijani ima u sebi dosta istine. Oni jesu fizički snažniji i skloni da konflikte rešavaju koristeći svoju snagu. Žene jesu fizički slabije i „nezaštićene“, i ljudska društva su oduvek imala snažne kodekse koji su štitili žene od muške „grubosti“. Stereotipi jesu promenljivi, mada su jako žilavi, a neki su uslovljeni trajnim osobinama polova, kao što su fizička snaga, instiktivna ponašanja i slično. Ono što je loše jeste kada ti neminovni stereotipi postanu „institucionalizovani“, crno-beli, i kada se koriste kao argument za polno suparništvo i ostvarivanje interesa jedne od strana. Bilo kao argument muškaraca da „žene treba da ostanu u sigurnosti svog doma“, bilo kao argument žena da „muškost treba potisnuti na margine kao izvor svih zala“.

Postoje li neka zanimanja koja su, po pravilu, “zabranjena zona” za muškarce?

- U zanimanjima gde se radi sa decom postoji evidentna diskriminacija prema muškarcima zbog predrasuda o nesposobnosti muškaraca da brinu, ili zbog straha od seksualnog zlostavljanja dece. To je dobrim delom rezultat medijske satanizacije muškaraca kao seksualnih predatora, izopačenih i agresivnih. Ono što se zaboravlja jeste da su žene u gotovo istoj meri počinioci zlostavljanja, zanemarivanja ili ubistava dece.

Kako se žene kod nas fizički obračunavaju sa partnerima? Šta u Srbiji preovlađuje – šamari, čupanje za kosu, šutiranje...?

- Žene koriste različite metode, jer ne mogu da se oslone na sirovu snagu kao muškarci - one su sklonije da partnera gađaju predmetima, šamaraju, šutiraju, grizu, i napadaju ih kada su manje sposobni da se brane, npr. dok spavaju, dok muškarci žestoko udaraju ili dave, što rezultira ozbiljnijim i vidljivijim povredama. Neke studije pokazuju da žene koriste zlostavljanje radi kontrolisanja u istom procentu kao i muškarci, da su u vezama sklonije fizičkom nasilju nego muškarci, da dominiraju kada je u pitanju neuzvraćeno nasilje (71 odsto). Istraživanja psihologa pokazuju da su nasilje i agresivnost prilično simetrično raspoređeni među polovima, ili da žene čak prednjače kao počinioci, samo su efekti ženskog nasilja manje očigledni. Prema nekim istraživanjima u svetu, oko 40 odsto muškaraca je doživelo neki oblik maltretiranja, mada su sve te brojke i kriterijumi koji se koriste vrlo sporni, kao uostalom i kada se radi o nasilju nad ženama. U Srbiji ne postoje ozbiljne studije o muškarcima kao žrtvama nasilja u porodici, ali oni koji se bave pružanjem pomoći žrtvama svedoče da im se obraćaju na desetine muškaraca koji su žrtve svojih supruga.

Kome se tada obraćaju? Nailaze li na razumevanje?

- Muškarci kriju da su žrtve nasilja svojih žena, što zbog sujete, što zbog osude društva. Međutim, oni koji odluče da priznaju svoj položaj i zatraže pomoć od socijalnih službi, telefonskih službi za pomoć, sigurnih kuća - često naiđu na zatvorena vrata. Odgovor koji dobijaju je da oni ne znaju kako da pomognu muškarcima žrtvama porodičnog nasilja, da za to nema zakonske regulative, za to nema međunarodne konvencije. U susednim zemljama, podaci o nasilju nad muškarcima polako se probijaju do javnosti, zahvaljujući udruženjima za zaštitu očeva. Formiranje udruženja protiv ženskog nasilja nad muškarcima u Srbiji takođe je u toku.

Sve do nedavno govorilo se da živimo u svetu muškaraca. Da li su uloge promenjene?

- Mada se o „krizi muškosti“ govori dugo, danas se s pravom postavlja pitanje da li je „mačo“ konačno mrtav. Recesija je na Zapadu, naročito u SAD, muškarce pretvorila u izdržavani pol, a trendovi koji poslednjih decenija idu u prilog ženama kao da uvode svet u "eru matrijarhata". Žene su danas te koje prednjače u obrazovanju, i uskoro će na dva fakultetski obrazovana muškarca u Americi dolaziti tri žene sa istim kvalifikacijama. Island i Litvanija već su muškarce na vlasti zamenili ženama-spasiocima kao odgovor na krizu za koju je optužen "muški korporativni kapitalizam". Moglo bi se reći da žene danas imaju daleko bolji pi-ar od muškaraca i daleko bolji imidž u društvu i kulturi. U psihologiji je već poznat tzv. "žene su predivne" efekat, odnosno tendencija oba pola da imaju bolje mišljenje o ženama. Može se reći da je šamar žene muškarcu politički korektan. Ili, kako je Farel rekao, kada muškarac udari ženu – to završava tužbom, kada žena udari muškarca – to završi na razglednici.

Smatrate li da su žene postale agresivnije? Po čemu se to vidi?

- Žene danas jesu agresivnije u nekom eksplicitnom smislu, odnosno, njihova agresivnost je očiglednije prirode nego što je bila ranije. Od žena se više ne zahteva da budu uvek staložene, strpljive i miroljubive, da nikad ne podižu glas. Svest o nepravednoj ulozi žene kao žrtve muške agresije kroz istoriju, implicitno je ženama danas dala svojevrsan „kredit“ za agresivnost, po sistemu „ako su nas tukli tolike vekove, imamo i mi prava sada da nešto od toga vratimo“. Žene su svesne da im je više dozvoljeno, i to koriste. Naprosto, one se ne ponašaju drugačije nego muškarci koji su svoje privilegije veoma koristili u prošlosti. Klasična ženska agresivnost manje je fizička a više verbalna, suptilnija je i pasivnija, i najčešće je u formi prebacivanja, omalovažavanja. Ona obično cilja na ego i samopouzdanje muškarca (bezvredan si, nesposoban), i karakteriše se kao "emocionalno" i "psihičko" zlostavljanje. Kao oblik ženske agresivnosti često se navodi i manipulisanje decom, kada se muževi ucenjuju pretnjama da neće moći da viđaju decu, ili decu okreću protiv njih. Ne treba, međutim, zaboraviti da su i jedan i drugi pol daleko agresivniji prema pripadnicima sopstvenog pola. Kod žena je to naročito izraženo u periodu adolescencije, kao tzv. sindrom "zlobne devojke", koja ume da se ponaša izuzetno surovo, kao na primer u nedavnom medijski eksponiranom slučaju zlostavljanja i snimanja školske drugarice.

(Razgovarala Suzana Bijelić)