Davidović i Broz ne mogu zajedno

Istaknuti član Saveza antifašista Srbije Milenko Marković poduhvatio se u tekstu „Davidović i Broz mogu zajedno“ ozbiljnog zadatka da odgovori na pitanje može li Titovo političko nasleđe biti od koristi demokratskoj Srbiji. Njegov odgovor je nedvosmisleno pozitivan jer on u svom jedinstvenom antifašističkom, antidogmatskom i antidesničarskom tonu tvrdi da „nova demokratska vlast u Srbiji mora da ima jasnu svest o tome da za sobom ima osim demokratskog nasleđa pod okriljem Ljube Davidovića i nezaobilazno levo nasleđe Josipa Broza Tita”. Zaista je samo čudesna politička i ideološka alhemija mogla u isto okrilje našeg demokratskog političkog nasleđa da stavi demokratskog vođu Ljubu Nenadovića, korifeja liberalne i pluralističke demokratije, i Josipa Broza Tita koji se nikada nije odrekao jednopartijskog sistema ma koliko nastojao da samupravljanje prikaže kao veliki otklon od tada dominatne političke prakse realnog socijalizma.

Međutim, u ovom tekstu Milenko Marković je u starom i oprobanom maniru pravovernog pripadnika ideoloških komisija i partijskog jurišnika demonstrirao svoju ideološku “autentičnost” i nedogmatičnost ukazujući prilježno kako i dolikuje na nepoćudnu i ideološki neprihvatljivu pojavu vodećih pripadnika dogmatske levice i srpske desnice koji nastoje da detroniziraju Tita i titoizam tamo gde je Tito imao najviše zasluga i najveći ugled u svetu: Narodnooslobodilačka borba, druga Jugoslavija i samoupravni socijalizam, samo nedostaje i magična formula socijalističke Jugoslavije - bratstvo i jedinstvo. Ali danas smo svedoci da od ovih epohalnih istorijskih dostignuća i zasluga J. B. Tita nije ostalo ni traga a njegovo veliko državničko i ideološko nasleđe je sada deo sve bizarnije folklorističke jugonostalgije.

U ovom tekstu Milenka Markovića je posebno apostrofiran predstavnik srpske desnice i srpskog nacionalizma Dušan Bataković čija je najveća “krivica” u tome što je tvrdio da je Jugoslavija bezvredna zajednica, srpski narod stradalnički a da je titoizam glavni krivac za raspad Jugoslavije i pokretač građanskog rata. On ipak benevolentno priznaje da nisu ni jugoslovenski komunisti bez krivice za raspad Jugoslavije, ali su ipak najveću ulogu u razgradnji titoističkog nasleđa imali pripadnici srpske desnice.

Pri tome Dušan Bataković se direktno optužuje da pokušava da prikrije ključnu krivicu režima Slobodana Miloševića za propast tako stamene Titove Jugoslavije, zajednice ravnopravnih naroda i narodnosti. Ko je ikada imao i najpovršniji uvid u naučno i javno delovanje Dušana Batakovića zna da se njemu nikada ne može stavljati na teret odbrana režima Slobodana Miloševića. Treba samo pogledati njegove tekstove koje je objavljivao u tada znamenitim Književnim novinama. Naprotiv, on je bio jedan od od najistaknutijih i najdoslednijih kritičara tog autoritarnog režima i njegove nedemokratske prakse i načina kako je vodio nacionalnu politiku i to posebno na Kosovu i Metohiji. Zato je i danas posebno značajno njegovo dugogodišnje istrajno zalaganje za odbranu prava srpskog naroda na Kosovu i Metohiju i zaštitu i očuvanje našeg istorijskog nasleđa na prostoru ove naše pokrajine. I to je verovatno jedan od glavnih i presudnih razloga što je on neprestano izložen napadima i ideološkim diskvalifikacijama ne samo od strane samozvanih antifašista već i predstavnika ideologije tzv. Druge Srbije za koje je Kosovo i Metohija nepotrebni balast u procesu naših evropskih integracija.

Prava priroda i suština ovih isključivo ideološki inspirisanih napada Milenka Markovića sadržana je u njegovoj tvrdnji da negativna slika o Srbiji u svetu po mišljenju Dušana Batkovića nije uzrokovana osvajačkiim ratovima koje je vodio srpski režim Slobodana Miloševića već je proizašla iz šinjela ”zvanične hrvatske politike i prateće austronemačke propagandne mašinerije”.

Da je Dušan Bataković prihvatio aksiom naših neprikosnovenih i jedinstvenih antifašista ali i anacionalnih građansko liberalnih teoretičara da je Srbija i njena imperijalna osvajačka politika razbila idiličnu titoističku Jugoslaviju i priznao bez ikakvih rezervi historijsko pravo Hrvata na nezavisnu državu iz koje će redarstvenom akcijom biti prognana većina Srba onda bi on bio prihvaćen kao iskreni demokrata i antifašista. Ovako, pošto ne ispunjava ove uslove, on je svrstan u zloćudnu srpsku desnicu koja nastavlja da brani osvajačku i agresorsku politiku Slobodana Miloševića.

Milenko Marković je mogao da se malo potrudi i da se objektivno obavesti koliko je truda, samopregora i znanja uložio Dušan Bataković kao istoričar i naš ambasador u Grčkoj, Kanadi i Francuskoj na afirmaciji demokratske, slobodarske i antifašističke tradicije Srbije. Ali njega to ne zanima, jer će on u svom ideološkom likvidatorstvu otići toliko daleko da će u ovom pamfletu tvrditi da “zločine počinjene u tom ratu u ime srpskog naroda Bataković i Ćosić i drugi, ako ne mogu da ih sasvim skriju, nastoje da ih opravdaju i minimiziraju. Priznaju da je u ovom ratu činila zločine i srpska strana ali samo kao osvetu i revanš za zločine počinjene prema srpskom narodu”. Ovo je klasičan primer ideološke ostrašćenosti, neobjektivnosti i denunciranja jer se iznose izuzetno teške i nezasnovane optužbe na račun naših istaknutih javnih delatnika stvaralaca koji su u svom naučnom, književnom i društvenom radu toliko puta jasno dokazali i pokazali svoju humanističku i antifašističku opredeljenost i zalaganje za objektivno otkrivanje i zasnivanje istorijske istine o stradanju ne samo srpskog naroda. Milenko Marković je ipak uspeo da nam ovom prilikom predstavi svoje veliko teorijsko otkriće (ali ipak ne toliko originalno) da srpski nacionalisti unižavanjem Tita nisu toliko naškodili njegovom ugledu koliko su uspeli da zakoče procese izrastanja demokratskog društva u Srbiji, a besomučnim napadima na Tita i titoizam srpski nacionalisti otežali su povratak Srbije u evropsko demokratsko društvo.

Najzad su otkriveni glavni i isključivi krivci što se Srbija tako teško i mukotrpno vraća na svoj prirodni evropski put, to su zlokobni srpski nacionalisti (ali i levi dogmatičari) koji i dalje brane velikosrpski projekat osvajačkih i agresorskih ratova. Milenko Marković očigledno nije pomislio da svojom ideološkom isključivošću u odbrani titoizma unižava sebe i svoj antifašizam ne pominjući ni u primisli koliko je upravo titoizam i njegov ideološki dogmatizam doprineo da Srbija bude decenijama zaustavljena na njenom evropskom putu.

Zaista je u Srbiji konačno došlo vreme da se razbije decenijama građen monopol na tumačenje istorijskih događaja iz naše novije istorije koji i danas koriste ne samo članovi Saveza antifašista Srbije prisvajajući pravo da i dalje budu neprikosnovene ideološke sudije o tome ko u Srbiji danas ispunjava njihove isključivo političke kriterijume da bude antifašista. Nije slučajno da je veliki sledbenik Ljube Davidovića Desimir Tošić u jednom tekstu postavio pitanje „Da li sam ja bio antifašista“. To pitanje sebi sigurno nikada nisu morali da postavljaju Dobrica Ćosić, a ni Dušan Bataković.