Dečak iz ulice

 ''Oko mene, u Jugoslaviji, vlada čemer i jad.

Odnosi među ljudima su krajnje nesređeni.

Ja kao pesnik i muzičar, svoje dužnosti – znam''

Milan, 1989.

Početkom osamdesetih imao sam retku sreću da upoznam Milana Mladenovića. ''Upoznam'' je sasvim sigurno prejaka reč, ali volim da je koristim, i uporno to nastaljam da radim, iako ne krijem da ona u toj rečenici nije do kraja istinita. Igrom slučaja, tog dana pravio sam društvo jednom tada poznatom muzičaru koji je trebalo da podigne neki instrument na carini iza železničke stanice. Za njega sam bio tek klinac kojeg je poveo da ga zabavi i da mu usput prekrati vreme. Dok smo prilazili prostorijama Carine, pored perona ispred nas stajao je visoki mladić u ''džombastim'' patikama, širokim, skoro vojničkim pantalonama i kratkoj jakni. Stajao je čvrsto na obe noge i čitao Politiku koju je držao raširenu u rukama. Pozdravio se sa muzičarem u čijem sam društvu bio i proveo sa nama nekoliko sledećih sati. Sećam se da smo, u pauzi između čekanja na dobijanje raznih pečata na šalterima, igrali fudbal, ali onaj ulični, sa pikavcima. Bila je to jedna od najzanimljivijih utakmica koje sam odigrao. Pamtim da sam primetio kako je taj mladić naizmenično bio ozbiljan i dalek momak sa velikim brigama u glavi, i bezbrižan dečak, skoro moj vršnjak, sa širokim osmehom koji je bezbrižno i strasno šutirao pikavce po prljavom betonu. A bio je i jedno i drugo. Pitao sam kasnije ko je taj nepoznati tip, i dobio odgovor da je to Milan, vođa benda ''Katarina Druga'', što mi u to vreme ama baš ništa nije značilo.

Kasnije sam saznao koliko je puno ljudi imalo svoje male ili velike lične priče sa Milanom. Ovaj skromni a veliki susret je bila moja. Kasnije sam ga ponovo viđao, u velikim društvima, i nikad više nismo pričali, niti je bilo šansi za to. Milan je za sve bio Čovek iz Grada, iz onog vremena dok grad nisu preplavili Ljudi iz Audija, koje su mediji pompezno zvali Herojima Ulice, Junacima Asfalta, a koji su zapravo bili horde varvara sa periferije pameti.

Nedavno je pokrenuta inicijativa, malo posle četrnaeste godišnjice njegove smrti (5.11.2004) da se jedna ulica u Beogradu nazove njegovim imenom. Akcija koja je pokrenuta spontano, od čini se iskrenih obožavaoca, podržana je od raznih i osuđena od raznih, kako to obično i biva sa svakom akcijom na ovim prostorima. I obe strane su, prirodno, sklone preterivanju. Ona uslovno rečeno ''gradska'', naziva ga svojim herojem, iz vremena kad je grad stvarno bio dostojan svog imena i kad je reč ''urbano'' još nešto značila i imala smisla. Ona druga strana smatra da postoje mnogo značajnije osobe iz narodne muzike kojima bi trebalo dati ulicu koju nisu mogli da zasluže ni u svom selu. I kao jedan od glavnih argumenata protiv navode njegovu preboljenu bolest, nepristojno ga nazivajući po njoj, kao razlog zbog kojeg nije zaslužio ulicu.

Ne mislim da je on heroj, niti mislim da je on anti-idol kao što smatra druga strana. Samo mislim da je on jedan od retkih ljudi koji je umeo da dostojanstveno nosi teret slave. Jedan od onih retkih koji je uspeo da ostavi traga u mnogim srcima, živi u gradu i u njemu sretne i upozna puno ljudi a opet za većinu ostane zagonetka. Retka i značajna osobina u vremenu u kojem ljudi koriste medijsko vreme za detaljno objašnjavanje i predstavljanje načina na koji se došlo do stvaranja njihovog novog medijskog ''imidža'', u kojem se zarad malo pažnje razotkriva sve što je vredno sakriti i sačuvati za sebe. Ljudi kao što je on danas jedva da postoje, ako ih uopšte ima u ovom vremenu bez stila i originalnosti.

Zbog toga se ne brinem za to da li će on dobiti ulicu, jer znam da hoće. Proći će vreme u kojem ljudi podižu spomenike Brus Liju, Tu-paku, Bob Marliju. Oni koji se danas čude inicijativi za Milanovu ulicu, ne čude se ni što se jedna sportska hala u Srbiji zove po gitaristi ''Dip Parpla'' Glenu Hjuzu, niti se čude što se spomenik podiže čak i izmišljenom filmskom junaku Rokiju Balboi.

Kao jedan od argumenata protiv, navodi se da već postoji neka ulica Milana Mladenovića u Zemun Polju, a promenu naziva ne uzimaju u obzir, kao da se u Beogradu nazivi ulica nikad ne menjaju. Milanova ulica u Zemun Polju zvuči isto onoliko bizarno koliko i život Margite Stefanović u Borči. Svaka čast Zemun Polju i Borči, ali to deluje u najmanju ruku podrugljivo. Ne pripadam onima koji podržavaju promene nazive ulica, teško mi je da se naviknem na mnoga nova imena, ma kako neka stara bila politički nekorektna. Ne zagovaram ideju da se nazivi centralnih gradskih ulica menjaju, pa čak ni u slučaju uvredljivog i za Beograd ničim zasluženog naziva ''Zagrebačka''. Ali mislim da na Novom Beogradu, gde je Milan živeo, postoji i previše ulica apstraktnog naziva koje nemaju razloga da se tako zovu. Ako je Bulevar AVNOJ-a mogao da promeni ime, mogu to valjda i Omladinskih brigada, Bulevar umetnosti, Španskih boraca, Proleterske solidarnosti, Trešnjinog cveta, Studentska... Dobijanjem Milanove ulice, ulicu bi dobili i Margita, i Bojan, i Vd, i Čavke i čitava jedna zaboravljena generacija.

Nije dakle pitanje da li će takve ulice biti. Problem je u tome što ovo društvo u ovom trenutku živi tako što odgaja mlade i vaspitava starije da budu neodgovorni, samodovoljni, sebični, a to nije ništa od onoga što je Milan kao poruku doneo na ovaj svet. Problem je u tome što ovde stasavaju, i već su odrasle, generacije koje su učene tome da je ideal života laka zarada, uživanje i provod, što je tačno onaj primitivizam i površnost protiv kojeg se, verujem, Milan borio. Deo problema je i u tome što su oni ljudi koji najviše promovišu i podržavaju takvo lagodno i površno postojanje, upravo oni koji se najviše zaklinju u Mladenovića.