.jpg)
| Kulturna politika | |||
Depresija, represija, marginalizacija: da li su muškarci nove žene? |
 |
 |
 |
| nedelja, 31. avgust 2008. | |
|
Ukoliko su nedavna istraživanja iole pouzdana, savremeni muškarac je u veoma teškoj situaciji. Muškarci su u junu saznali da im libido opada, usled čega je broj onih koji traže stručnu pomoć zbog problema sa potencijom porastao za četrdeset procenata. Još više su se zabrinuli u julu, kada su saznali da od svih Evropljana kao očevi imaju najmanje očinskih prava. Prema rečima Nikol Bruer, generalne direktorke Komisije za jednakost i ljudska prava, u Britaniji se ne smatra da su očevi „nužni za odgajanje dece“. Istog meseca objavljeno je i medicinsko istraživanje koje dokazuje da kvalitet muške sperme opada u tolikoj meri da su, pošto muškarac navrši četrdeset pet godina, dvostruko veći izgledi da će im partnerka pobaciti. Nisu u pitanju samo njihova biološka svojstva. I muškarci podležu tradicionalno ženskoj preokupiranosti vlastitim izgledom. Prodaja kozmetičkih sredstava za muškarce je u poslednjoj deceniji porasla za trideset procenata. Gotovo je dvadeset procenata više muškaraca koji se podvrgavaju plastičnoj hirurgiji, dok su prošle godine istraživači sa Harvarda otkrili da su među onima koji pate od anoreksije i bulimije četvrtina muškarci. Na modnim revijama i muški manekeni raspravljaju o mršavosti. „Manekeni imaju uske grudi, upale obraze i izgledaju neuhranjeno“, kako je primetio novinar Njujork tajmsa. Čini se da se svake nedelje pojavljuju nova istraživanja koja kao da se utrkuju da daju najgoru moguću sliku savremenog muškarca. Kažu nam da su muškarci sve neurotičniji i sve manje ispunjeni nego ikada ranije, da ih marginalizuju umesto da ih poštuju, da se od njih očekuje da bolje razumeju sopstvene emocije, a ipak ih zbog toga kritikuju. Muškarci kao da nisu sigurni ko su i šta bi trebalo da budu. Pošto je sve više muškaraca koji se osećaju obespravljeno, razočarano i razvlašćeno, da li bi ih trebalo smatrati novom ugnjetenom manjinom? Da li su možda muškarci nove žene? Ukoliko je tako, koga bi trebalo kriviti što se osećaju marginalizovano? U Velikoj Britaniji 75 procenata samoubica su muškarci. Izgledi da će umreti od deset najuobičajenijih vrsta raka koji pogađaju oba pola su dvostruko veći, a bolesti srca im se obično javljaju deset godina ranije nego kod žena. Iako na nacionalnom planu postoji program ranog otkrivanja raka dojke i materice, sličan program ne postoji za muškarce, uprkos tome što od raka prostate umire 6,7 procenata više muškaraca nego žena od raka materice. Iako žene i dalje u proseku zarađuju 12 procenata manje od muškaraca i veoma su malo zastupljene na najvišim položajima u firmama, muškarci sa punim radnim vremenom u proseku rade 41,9 sati nedeljno, a žene 37,6. Kako tvrdi američki autor Voren Farel, koji se bavi muškim pravima, iako postoji „stakleni plafon“ za žene, postoji i ono što on naziva „staklenim podrumom“ za muškarce. „To znači da su muškarci istovremeno i na vrhu i na dnu ekonomske lestvice. Od dvadeset pet poslova koji se smatraju najlošijim (u SAD), dvadeset četiri su poslovi na kojima su muškarci zastupljeni sa 85-100 procenata. U pitanju su poslovi kao krovopokrivač, zavarivač, đubretar, vodoinstalater, poslovi koji donose veoma malo sigurnosti, malo novca i malo je onih koji žele da ih rade.“ Farel kaže da žene obično preferiraju fleksibilniju ravnotežu između života i posla, što podrazumeva da im radna nedelja traje „maksimalno“ četrdeset sati. Majke obično uspevaju da se izvuku sa kraćim radnim vremenom jer imaju finansijsku potporu od supruga. Farel tvrdi da je ovo prava definicija moći. „Moć definišem kao ’kontrolu nad nečijim životom’. Uravnotežen život je daleko nadmoćniji od muškog poimanja moći: zarađivanje novca koji neko drugi troši, dok on umire ranije.“ Iako bi bilo lako odbaciti ove argumente kao antifeminističke, ipak postoje komentatori koji misle da bi to bilo potpuno pogrešno tumačenje prvobitnog cilja ovog pokreta – jednakost za oba pola, a ne dominacija jednog na štetu drugog. Rouzi Bojkot, suosnivač feminističkog časopisa Spare Rib iz 1971. godine, ističe kako je u prvom uvodniku pisalo da se traži oslobađanje i muškaraca i žena. „I muškarac od 18 do 65 godina koji smatra da jedini izdržava nešto više od dvoje dece i suprugu, a ima pravo na samo dve nedelje odmora godišnje tokom koje radi od devet do pet, i žena koja je odgovorna za sve poslove oko dece i domaćinstvo nalaze se u istom sosu“, kako kaže Bojkotova. „Muškarci se ne osećaju lagodno kada priznaju da odlaze s posla kako bi odveli ćerku kod zubara. Potrebna nam je veća kritična masa da bi se ta jednakost ostvarila.“ Mnogo od ovog navedenog, međutim, ostaje kao problem isključivo srednje klase. Na najnižem stepeniku ekonomske lestvice žene i dalje pokušavaju da zbace jaram ugnjetenosti i nejednakosti. U međuvremenu, mnogim muškarcima se gubitak statusa kod kuće i na radnom mestu udružio sa gubitkom samopouzdanja. Nil Oliver, televizijski istoričar koji je upravo objavio knjigu Neverovatne priče o tome kako je od dečaka nastao muškarac (Amazing Tales for Making Men out of Boys), kaže da vlada očit nedostatak muških uzora. „Odrastao sam slušajući priče o Ernestu Šekltonu i gledajući filmove kao što je Zulu. Svet u kome sam bio dečak bio je svet jasno definisanih muških i ženskih uloga, a njega više nema, pa se muškarci muče da mu se prilagode. U Britaniji su uglavnom muškarce lovili gotovo do istrebljenja, a pojam muškosti je zastareo. Ipak, nagon da budete muškarac je iskonske prirode, pa i danas postoji kod dečaka.“ Dečaci su i u školi u opasnosti da neće imati muški uzor. Na osnovu državne statistike iz 2006. godine, odnos između tek diplomiranih nastavnica i nastavnika do 25 godina starosti bio je skoro sedam prema jedan. Smatra se da uvođenje rada na projektu tokom nastave i modularnih ispita imponuje tradicionalno ženskim preimućstvima – devojke su obično metodičnije, dok mladići teže da koriste veoma riskantne strategije kao što je bubanje jednu noć pred ispit. Neki kritičari tvrde da je ova tiha „feminizacija“ dovela do toga da devojčice nadmaše dečake na gotovo svim nivoima: one imaju širi vokabular, tečnije govore, koriste duže rečenice i prave manje grešaka. Do jedanaeste godine oko 76 procenata dečaka dostigne standard pismenosti koji je propisala država, naspram 85 procenata devojčica. Na maturskim ispitima je 2007. godine 66,8 procenata devojčica postiglo odličan i vrlodobar uspeh naspram 59,7 procenata dečaka (što konkretno znači da kaskaju za devojčicama devet godina). Da li ove statistike iole utiču na svakodnevna iskustva običnih muškaraca? „Ne znam da li se osećam ugnjetenim, ali čini mi se kako žene o nama mogu da govore svašta bez ikakvih posledica“, kako kaže jedan tridesetdvogodišnji advokat iz Londona koji ne želi da se predstavi kako koleginice ne bi osule drvlje i kamenje na njega. „Nekoliko puta sam se zadesio u kancelariji i čuo neosnovane generalizacije o tome kako su muškarci loši: ’Ma, svi muškarci su beskorisni, nije ni čudo što nije uspeo da na vreme završi posao’ i tako to. Ne uzimam sve ovo za ozbiljno, bar ne zasada, ali znam da se ne bih izvukao kada bih isto to rekao za žene.“ Već dugo nije popularno braniti muškarce. Voren Farel, otac takozvanog „maskulinističkog“ pokreta, iznosi svoje tvrdnje još od kraja sedamdesetih godina i često navlači bes na sebe. U svojoj knjizi Zašto muškarci zarađuju više (Why Men Earn More) kao i u poslednjoj Da li feminizam diskriminiše muškarce (Does Feminism Discriminate Against Men) on pokušava da ispravi ono što vidi kao endemsku sociokulturnu predrasudu protiv svog roda. Farel veruje da su u gotovo svim pogledima muškarci sada slabiji pol. „Problem sa feminizmom je u tome što je u muškarcima video neprijatelje. Kada jedan pol pobedi, oba pola gube.“ Površno gledano, Farelova tvrdnja kako muškarci tumaraju u mraku tragajući za izgubljenom muškošću deluje kao neosnovana i graniči se sa uvredom. Međutim, u poslednjih nekoliko meseci napisano je nekoliko knjiga u kojima se takođe iznosi Farelovo uverenje da su muškarci nezadovoljni svojom vrstom i da moraju uzvratiti udarac zapadnoj kulturi koja uzdiže ženski rod, a degradira muški. Muškarce očigledno sputavaju i biološki faktori – stručnjaci za ljudsku genetiku procenjuju da će muškarci izumreti kroz 125.000 godina zbog sve manje plodne sperme i mutacije Y-hromozoma. Dakle, iako žene imaju samo 17 procenata poslaničkih mesta u parlamentima širom sveta, uprkos tome što ima samo deset žena generalnih direktora u grupi od pet stotina najvećih svetskih kompanija, te prenebregavajući činjenicu da je u Saudijskoj Arabiji i dalje ženama zakonom zabranjeno da voze automobil, čini se da je ponekad teže biti muškarac. O tome slobodno upitajte Gaja Garsiju, autora knjige Sunovrat muškaraca (The Decline of Men), koja uskoro izlazi iz štampe, a u kojoj iz vedrog ugla gleda na to kako se američki muškarac „isključuje, predaje i uništava svoju budućnost.“ Prema Garsijinim rečima, postoji „predispozicija društva da muškarce smatra nedostojnim roditeljstva, prevarantima i nepopravljivim ženskarošima.“ A tu je i Majkl Gilbert, čije istraživanje iz 2007. pod naslovom Muškarac za jednokratnu upotrebu (The Disposable Male), praktično ponavlja ono što piše u naslovu. „Materinstvo je nepromenljivo“, piše Gilbert. „Očinstvo je društveni konstrukt. Začudo, dali smo sve od sebe da ga uništimo.“ Nisu samo muškarci ustali u sopstvenu odbranu. Ove godine objavljena je knjiga Spasite muškarce: zbog čega su muškarci bitni i zašto bi žene trebalo da se zainteresuju (Save the Males: Why Men Matter, Why Women Should Care) iz pera Ketlin Parker, novinske kolumnistkinje koja piše sadržajne tekstove i odlikuje se kulterovskom sposobnošću da izrekne neizrecivo. „Mislim da su muškarci zbunjeni jer im od žena i iz kulture stižu suprotne i često zbunjujuće poruke“, kaže ona. „Želimo da budu hranioci i zaštitnici, osim kada to nećemo. Želimo da zajedno sa nama broje trudove i hrane bebe u ponoć, ali hoćemo i da nam se sklone sa očiju kada to poželimo.“ Parkerova svoj gnev u velikoj meri okreće prema „visokoprofitabilnoj muškarcima nenaklonjenoj industriji“ koja na seksualnu diskriminaciju muškaraca gleda kao na veselu zabavu. Shodno tome, iako možete kupiti majicu s natpisom „Dečaci su glupi – gađajte ih kamenjem“, ukoliko bismo isto tvrdili za žene, na to bi se gledalo kao na poziv na nasilje. Diskriminacija muškaraca kao da postaje sve prihvatljivija u društvu. „Kada je Suzan Pinker, cenjeni psiholog i novinarka nedavno objavila knjigu Polni paradoks: zabrinuti dečaci, nadarene devojčice i prava razlika između polova (The Sexual Paradox: Troubled Boys, Gifted Girls and the Real Difference Between the Sexes) primila je imejl od jedne koleginice koja je zatražila da prokomentariše nešto o razlici između muškog i ženskog mozga, odnosno o nedostatku mozga kod muškaraca!“ „Niko se na takav način ne bi našalio o ženama“, kaže Pinkerova. „Kada ste rekli da pišete nešto o muškarcima, bila sam potpuno zbunjena, jer prema mom iskustvu nikome nije ni najmanje stalo do muškaraca. Mislim da su tu na sceni dvostruki standardi. Pošto su žene dugo bile diskriminisane, pojavila se prevelika osetljivost prema šalama na njihov račun kakva ne postoji kada su muškarci u pitanju. Pretpostavlja se da se oni mogu kritikovati jer su na vrhu. Postoji shvatanje kako je prihvatljivo da žene tretiraju muškarce kao glupake. Mnoge žene dele ovo mišljenje kao da je poznato da su muškarci u neku ruku beskorisni.“ Naravno, mnogim muškarcima prija status quo, ali da li je to poželjno ili pravedno? Pomisao na oca koji je stalno kod kuće i majku koja odlazi na posao i dalje deluje neobično. Muškarci koji žele da budu očevi koji sede kod kuće mogu se u mnogim aspektima uporediti sa ženama koje su pedesetih godina želele da postanu hirurzi. I jedni i drugi se suočavaju sa baražnom paljbom seksističkih pretpostavki. „Postoji kultura majčinstva, koje je nedodirljivo, i veoma je snažna u Velikoj Britaniji“, tvrdi Dankan Fišer, generalni direktor Instituta za očinstvo. „Muškarci su bez razloga marginalizovani i stiče se utisak da su ostavljeni u drugom planu. Usluge koje se pružaju porodiljama se opisuju kao individualne. Posle porođaja svaka majka dobija časopis Mama plus jedan. Ukoliko žena ode na biro za zapošljavanje pitaju je: ’Da li ste majka? Hajde da vidimo kakav biste posao želeli’, dok muškarca niko ne pita da li je otac. „Muškarac tu naprosto nije bitan. To i ne smeta toliko ukoliko ste imućan muškarac iz srednje klase koji može da zauzme čvrstu poziciju. Ali zato mnogi mladi očevi otpadnu. Niko ne očekuje da se neko pobrine i za njih.“ Ipak, istraživanje je pokazalo da se kod dece koja imaju podršku oca ređe javlja narkomanija, da imaju veće samopoštovanje i da postižu bolje rezultate u učenju. Ni ova vesela pretpostavka da je muškarac beskoristan nije ograničena na očinstvo. Prema izveštaju Biroa za reklamne standarde, broj žalbi da se muškarci na televiziji predstavljaju kao „pajaci“ i „idioti“ polako raste iz godine u godinu. U jednoj reklami za kuhinje prikazano je kako žena udara šamar suprugu jer je ostavio podignutu dasku na WC šolji. „Kada muškarac omalovaži ženu, to prerasta u sudski spor“, kaže Farel. „Kada žene omalovažavaju muškarce, to se pojavi na čestitkama.“ Tad Safran, novinar i scenarista iz Los Anđelesa, iskusio je ovo prošle godine na sopstvenoj koži, kada je u novinama objavio britak članak o tome kako Britanke „neuredno“ izgledaju. „Gnevno pismo koje sam dobio zvučalo je sumanuto“, kaže on. „Nazvan sam ’seksistom godine’. Možda sam to i zaslužio, ali sigurno da reakcija ne bi bila ista da je isto to napisano za muškarce.“ Kao da potvrđuju njegove reči, jedne britanske novine su nekoliko meseci kasnije objavile članak pod naslovom „Da li su muškarci dosadni?“. Oba članka su zasnovana na besmislenim generalizacijama, ali autorku niko nije nazvao seksistom. Da li je sve ovo bitno kada muškarci zauzimaju gotovo neprikosnoven položaj u gotovo svim sferama života? Da li se ljute zbog sitnica? A da li je snishodljivo pretpostaviti da nezadovoljstvo koje osećaju prvenstveno muški pripadnici srednje klase u zapadnoj hemisferi osećaju i skoro svi muškarci na svetu? Možda. Međutim, prema rečima stručnjaka kao što je Suzan Pinker, tu postoji i jedna nužna istina, a to je da možda i naše bezazleno ćaskanje sa prijateljicama ponekad ima i dublje značenje nego što mislimo. Isto tako, uprkos svim bankama sperme i vibratorima, muškarci i dalje igraju ulogu koja dopunjuje žene i ne sputava ih. Prema njenim rečima, moglo bi se desiti da na kraju počnemo da omalovažavamo sopstveni pol. „Činimo sebi medveđu uslugu ukoliko zatvorimo oči pred činjenicom da naši muževi, sinovi, braća ili očevi jesu individualne jedinke. Nikada nisam verovala u podelu na Mars i na Veneru. Svi smo mi samo ljudi.“ |
Od istog autora
Ostali članci u rubrici
- Kriza holivudske priče kao simptom krize zapadne civilizacije
- Holivudska satanizacija Srba
- Bajaga kao "srpski imperijalni projekat". Pozitivna geografija i meka moć
- Kako je propao Holivud - visoka cena „političke korektnosti“ i krstaškog rata protiv filmskog „patrijarhata“
- Jezik kao plen. O rodnim zakonima, jezičkoj policiji i danima "neslovenske nepismenosti""
- Predstava „Knjiga o Milutinu“ – katarza i izlazak iz mraka autošovinizma
- Srpska istoriografija je u slobodnom padu, ali se naziru znaci obnove
- I posle Latinke Latinka ili o "samoviktimizaciji i žrtvenom narativu srpskog naroda"
- Ko neće da živi u Hristovom svetu, živeće u Homerovom ili zašto je podela na "moderne" i "primitivne" kroz istoriju obično bila uvod u masovne zločine i dehumanizaciju
- „Dan primirja“, ili „Dan pobede“ – kultura sećanja i zaboravljeni potpis Živojina Mišića
Anketa
Republika Srpska: Stanje i perspektive
