"Divlje horde" iz srpskih klupa

Pre nekoliko godina na televiziji se vrteo reklamni spot u okviru neke od kampanja “Škola bez nasilja”. Jednoj finoj devojčici, zla drugarica iz klupe baca crteže na pod. Na sreću, sirotoj skrhanoj žrtvi vršnjačkog nasilja pristiže u pomoć princ na belom konju u vidu dečaka krupnih očiju i pogleda punog empatije, koji joj pomaže da pokupi svoje papire. Naravoučenije priče je malo nejasno, i kao da se sugeriše da su junaci zapravo oni koji drugima služe kao otirač, a da uteha, valjda, treba da im bude to što će se uvek naći bar neko da razume kako je njima. A sve se to dešava u nekoj zemlji snova, u kojoj je paradigma vršnjačkog nasilja kada neko tvoj list papira baci na pod…

Učinak ove bizarne kampanje, kao što se vidi iz naslova koji ovih dana ispunjavaju novinske stupce, zavredeo je svaki dinar novca poreskih obveznika uložen u nju. “Nasilje u školama model ponašanja”, “Đaci sve agresivniji”, “Ubijaju se zbog siledžija u školskim klupama”, “Gazili su me i zvali sumo jer sam buckasta” “Vršnjak iz škole godinama maltretirao devojčicu”, “Svaki deseti učenik žrtva nasilja”, “Dve trećine dece trpi nasilje u školi”, itd.

Roditelji koji u svome detetu prepoznaju onu finu devojčicu iz spota, konačno osećaju da ih neko razume. U svim medijima ova tema je u žiži, gostuju ekperti, nadležni, žrtve, vade se zaboravljeni slučajevi iz naftalina. Istog onog u koji će ova tema još koliko sledeće nedelje biti vraćena, čim izgubi privlačnost za gledaoce i čitaoce, i uzmakne pred nekom novom epidemijom ili aferom.

Nije teško pogoditi šta se dešava kada imate razrede pune dece koja nisu prošla kroz proces civilizovanja i nisu u stanju da se kontrolišu, da poštuju druge i poslušaju nastavnika?

Kao i uvek, temi se pristupa iz perspektive tek sletelog s kruške, koji ne može da dođe sebi od čuda otkud sad odjednom toliko nasilja u društvu i među decom. Tričavih nekoliko milenijuma ljudske istorije obeleženih nasiljem negde su nestale iz perspektive, pa novinari na prestaju da postavljaju jedno te isto pitanje – zašto su deca zaboga nasilna? Svi imaju neke komplikovane odgovore vezane za moderna društvena gibanja, video-igrice, medijski šund, renesansu dvedesetih… A pošto je u toku kampanja kojom treba ubediti narod kako je svaki roditeljski udarac po guzi gnusno zlostavljanje, onda se čak koristi zgodna prilika da se vršnjačko nasilje elegantno poveže sa telesnim kažnjavanjem od strane roditelja.

Proces decivilizovanja

Ono što niko ne pominje je činjenica da današnje vaspitanje dece sve manje liči na njihovo “civilizovanje”, a da bez civilizovane dece jednostavno nema, niti može biti te famozne “škole bez nasilja” o kojoj se toliko govori. Naime, „proces civilizovanja“, kako je primetio čuveni sociolog Norbert Elijas, kao rezultat ima povećanje samokontrole, samoprisile i osetljivosti ljudi na misli i osećanja drugih, pa samim tim vodi i smanjenju količine nasilja u društvu. Civilizovanje je prelazak iz prirodnog, impulsivno-naivnog, u društveno stanje u kome svoj ego podređujemo funkcionisanju zajednice ljudi, i osim samokontrole, podrazumeva i usvajanje moralnih normi određene kulture (šta se ne sme i šta se mora činiti). Međutim, taj proces nije baš preterano prijatan jer decu od najranijeg detinjstva izlaže mnogim frustracijama – učenju kontrolisanju afekata – besa, ljutnje, uzdržavanju od trenutnog zadovoljenja želja i nagona, potčinjavanju tuđoj volji itd.

A ono što detetu nije prijatno, danas nije ni poželjno. Budući da je odavno postalo nejasno gde prestaje vaspitavanje, a gde počinje zlostavljanje, neprijatnost koju izaziva proces civilizovanja, u kome je potrebno suzbijati i sputavati ego deteta, postala je dovoljan razlog da se civilizovanje izbaci iz kurikuluma. Umesto njega, na scenu stupa radikalni individualizam, u kome je detetovo prilagođavanje široj društvenoj zajednici zamenjeno prilagođavanjem zajednice njegovom egu, tj. obožavanju autentičnog i nesputanog unutrašnjeg “ja” svakog deteta.

Uostalom, zašto bismo decu danas izlagali bilo kakvim frustracijama, kad je taj ego zapravo najbolji u svom sirovom, neiskvarenom stanju? Svako nametanje volje roditelja zapravo je “iživljavanje nad slabijim”, “volja za moć”. Samokontrola prosto nije potrebna. Kako se uvek spočitava “lošim” roditeljima koji ne znaju kako da izađu na kraj sa svojom decom, stručno odgojeno dete nema nikakve loše nagone koje treba da kotroliše. Jednostavno, sve loše dolazi od spolja, jer je dete po svojoj prirodi ispunjeno samo dobrim osobinama. Ono je sama ljubav. Saosećanje i moralnost nesputano naviru iz ovog rusoovskog deteta neupropašćenog vaspitavanjem. Ma, samo kad roditelj hoće, kad mu je dovoljno stalo i nije mu teško da se posveti detetu, ono se vaspitava samo. Roditelj usput još može od njega i mnogo toga da nauči.

Pošto sami niti mogu da ih kazne, niti da ih obuzdaju, nastavnici su, paradoksalno, primorani da se okrenu roditeljima i mole da ovi pokušaju da ih dovedu u red.

Imate problema da dete odviknete od pelena i pređete na nošu? Literatura objašnjava da ga samo mučite, te da treba sačekati da ono “bude samo spremno”. U dobroj veri da deca sama mogu da se civilizuju, u zemljama poput Britanije pojavio se i problem sa sve većim brojem klinaca koji u prvi razred osnovne škole kreću u pelenama. Pokašavate da naučite dete manirima, da kaže “molim” i “hvala”? Na svakom koraku ćete naići na protivnike, koji će vas grditi što “maltretirate dete”. Još je čuveni doktor Spok, čije reči su upijale generacije roditelja, savetovao da se ne polaže mnogo na manire dece jer “molim” i “hvala” nisu važni, ukoliko dete voli ljude oko sebe. “Maniri će doći sami”, tvrdio je on. Dakle, nije važno kako se ponaša, već kakvo je “u stvari”, ponavljali su u sebi toliki roditelji, i ponavljaju i danas, kada se još eksplicitnije savetuje da ne gnjavimo decu manirima, jer će ih onda samo zamrzeti, kako piše u jednoj od najprodavanijih knjiga o vaspitavanju dece kod nas i u svetu “Šta da očekujete u drugoj i trećoj godini” Arlin Ajzenberg.

Ispoljavanje besa i histerisanje, u svetlu savremene roditeljske literature, samo je pokazatelj da dete ima svoju ličnost. Gotovo svaka knjiga o odgajanju dece koju danas možete naći na policama knjižara govori o napadima besa kod male dece – bacanju na pod, šutiranju, urlanju i ujedanju – u pozitivnom svetlu. Deca koja su sklona ovakvim ispadima obično su “visoke inteligencije”, i dobro znaju šta žele, a šta ne žele. Ona su razvila svoj identitet i pokazuju da su uspostavila svoje granice. Dečji besovi su “očaravajuće rečita i retko cenjena ispoljavanja dečjeg unutrašnjeg iskustva”, kojima deca pokazuju da ona nisu puki klonovi svojih roditelja koji će poslušno činiti ono što se ovima ćefnulo da od njih traže. Koji roditelj ne bi bio ponosan kad cela samoposluga gleda u njegovo zlato koje ruši gondole zato što mu ne kupuju čokoladicu.

Puna škola dece, niotkuda đaka

Ali, dođe vreme i da naše nesputano, visoko inteligetno i samovaspitano dete odraste, i krene u školu. A tamo se od njega očekuje da bude sposobno da sedi mirno 45 minuta, diže dva prsta i ćuti osim kada ga učiteljica prozove. Da ne ujeda, ne čupa, ne ubada drugu decu olovkama u oči zato što su spustila svesku na njegovu polovinu klupe, ne histeriše na učiteljicu zato što mu je dala jedan iako mu roditelji oduvek govore kako je najbolje, najpametnije, te da je sve što radi apsolutno božanstveno. Da, umesto da radi ono što mu je tog trenutka zabavno, radi ono što se od njega traži, a što, kada je škola u pitanju, uglavnom nije, niti treba da bude previše zabavno. Sve u svemu, od njega se očekuje sve ono što dete koje nije prošlo kroz “proces civilizovanja” uglavnom uopšte nije u stanju.

Nije teško pogoditi šta se dešava kada imate razrede pune dece koja nisu prošla kroz proces civilizovanja i nisu u stanju da se kontrolišu, da poštuju druge i poslušaju nastavnika? Imate današnju srpsku školu, i pune naslovnice priča o deci koja ispoljavaju svoja unutrašnja iskustva na “očaravajuće rečit i retko cenjen način”.

Naravno, ne treba idealizovati prošlost ni tekovine civilizacijskog procesa. Koliko god civilizovanja prošla, deca nisu poslušni roboti, i nekakvo zlatno vreme u kome su, kao u pripovetkama Radoja Domanovića, u školu išla sve sama dobra deca, mirno nogu pred nogu, ne gledajući ni levo ni desno, da čim stignu u školu sednu na svoja mesta, a ručice opruže po klupici - nikada nije ni postojalo. Zapravo, kad bi se malo bolje zamislio, verovatno bi svako od nas mogao da se seti mnogo primera vršnjačkog nasilja iz vremena kada je i sam sedeo u školskoj klupi. Bilo je i kinjenja, i tuča i vređanja i večitih žrtvi i večitih nasilnika. Samo se o tome nije pisalo niti govorilo.

Ali, ruku na srce, svega toga bilo je manje, i bilo je manje drastično. Stopa maloletničkog kriminala stalno raste, a umesto olovki, u rukama učenika sve češće su palice, bokseri, noževi i pištolji. Kako je nedavno za Politiku primetila glavni policijski inspektor Olivera Zečević, šef Odseka za prevenciju i suzbijanje maloletničke delinkvencije u MUP-u Srbije, “danas mladi češće ispoljavaju nezadovoljstvo, nizak stepen samokontrole i smanjeni prag tolerancije na frustracije, a to rezultira i većom stopom delinkvencije u oblasti najtežih krivičnih dela, što inače u prethodnim decenijama nije bilo tipično za maloletnički kriminal.” Neko je rekao “civilizacija”?

U službi najgorih

Naravno, sve polazi iz porodice, ali se, osim na kućno vaspitanje, sistem mora oslanjati i na autoritet škole. A taj autoritet nikako ne može počivati samo na dobroj volji učenika, kao što je danas slučaj. Za početak, postalo je normalno da đaci učiteljicu oslovljavaju ličnim imenom kao da su zajedno piškili u pesku, što je valjda znak da škola ide u korak sa mladima. To da rituali nisu samo puke forme, već da utiču i na naš odnos prema nečemu, valjda više nije tačno. O uniformama da i ne govorimo.

Norme ponašanja u školama ne postoje, jer ne postoje ni oni koji bi mogli da ih nametnu. Dok je nekada nastavnik znao šta mu je činiti ukoliko učenik ne poštuje pravila ponašanja ili maltretira druge, danas zna samo šta sve ne sme da čini. A ne sme otprilike sve, osim da detetu smanji ocenu iz vladanja. Koja, pri tome, ne utiče na prosek. Ako prebijete nastavnika, i dalje možete biti “vukovac” – deca koja su pre nekoliko godina zapalila jednu zemunsku osnovnu školu kažnjena su, pogađate, smanjenjem ocene iz vladanja. Dete ne može biti izbačeno sa časa ako pravi probleme, niti iz škole, čak ni premešteno bez saglasnosti roditelja. Kada nekog maltretira, onda obično onaj ko je žrtva mora da se skloni u drugo odeljenje ili školu.

Krivi roditelji što rade

Ko je glavni krivac? Obično se čuje da su to roditelji. Isti oni koji se polomiše da poslušaju stručnjake i ne isfrustriraju svoju decu civilizovanjem. Svi ih optužuju kako im nije stalo. Pošto mnogo rade, malo obraćaju pažnju na svoju decu. Čudno je da baš danas, kada niko nema posao, glavna prepreka vaspitavanju dece postaje zaposlenje.

Zapravo, roditeljima je i te kako stalo. Svaki nastavnik će vam reći da su roditelji su izuzetno zainteresovani za to kako da njihovo dete ima bolje ocene. Po ovom pitanju čak su i previše aktivni i uključeni. Koliki pritisak vrše da se škola prilagodi neznanju njihove dece pokazuju i novi propisi koji obavezuju nastavnike da precizno na početku polugodišta najave na školskoj tabli svaki kontrolni i pismeni zadatak kojim će maltretirati decu. Na roditeljskim sastancima uvek je živo i uzavrelo kada se povede tema ocenjivanja – svima je pažnja na maksimumu, postavljaju se pitanja, dižu ruke…

Ali, kada se dođe do pitanja discipline i ponašanja, e tu roditelji počnu da liče na svoju nezainteresovanu decu. Pažnja im luta, žvrljaju po klupama, mlataraju nogama čekajući da zvoni.. To je, naravno, zato što su roditelji shvatili šta je zaista važno, a to je kakvo je dete u stvari, a ne kako se ponaša. Ako je i divljalo po učionici, to je zbog toga što je veoma inteligentno i ima svoje ja, ako ne želi da posluša onda je „jak karakter, videćete kad ono odluči da hoće“, ili nastavnik „ne ume sa njim“. Nastavnici, naravno, sve govore onako uopšteno i izokola, drugačije ni ne smeju. Ne daj bože da se pomene neko ime, da se neko dete koje drugove ubacuje u kontejner izloži javnoj osudi...

Od tradicionalnih saveznika, roditelji i nastavnici postali su protivnici. Dok je roditelj ranije bio uglavnom na strani nastavnika, pa je posle roditeljskog sastanka glavna fraza koja se mogla čuti po školskim hodnicima bila „Teško tebi kad dođemo kući“, danas je on uvek na strani svoga deteta. Svojevremeno je kružila karikatura na kojoj su prikazane učionica pre 20 godina i ona današnja. Na prvoj slici, roditelji viču na dete „Kakve su ovo ocene“?! a na onoj koja prikazuje školu danas, roditelji to isto viču nastavnicima. Nastavnik je nekako postao smetnja koja se isprečila detetu na putu ka dobrim ocenama i koji, kada kritikuje detovo ponašanje, kvari sliku koju roditelj ima o sebi kao dobrom i uspešnom vaspitaču.

U stvarnom životu, sa jedne strane su nasilnici i sistem koji ih štiti, sa druge žrtve, njihovi roditelji i uglavnom više niko.

To se, naravno, odnosi na one nastavnike koji pokušavaju da nešto promene. One koji se ne zameraju deci i roditeljima, optužuju opet da ih nije briga šta se dešava u školi, da zatvaraju oči, tolerišu. Ali, zašto bi nastavnici, koji, kako je još Duško Radović primetio, puše „zetu“ dok njihovi đaci kupuju „kent“, rizikovali da dobiju batine od istih tih đaka ili da ih disciplinska komisija udari po džepu ukoliko počnu sa nasilnicima da komuniciraju na nivou koji su ovi u stanju da razumeju? Pošto sami niti mogu da ih kazne, niti da ih obuzdaju, nastavnici su, paradoksalno, primorani da se okrenu roditeljima i mole da ovi pokušaju da ih dovedu u red. Uglavnom uzaludno, jer da roditelji to mogu, verovatno ne bi ni poslali u školu decu koja se tako ponašaju. I tako u krug.

Obezbeđenje je posebna priča. Uglavnom sastavljeno od ljudi u godinama, koji često i sami postaju žrtve obesnih klinaca, ono predstavlja karikaturu sile. Pošto deci ne smeju da se suprotstave, strogoću treniraju uglavnom na roditeljima koji pokušavaju da se probiju do zbornice da izgrede nastavnike zbog loših ocena. S druge strane, famozni školski policajac ne sme dete ništa ni da pita bez prisustva njegovih roditelja. Naravno, ne sme ni da ga pretrese, pa je potpuno nesuvislo čuđenje povodom sve češćeg donošenja oružja u školu.

Kakvo društvo – takva deca

I tako je, osim od vaspitanja, i od škole napravljena smejurija, u kojoj svako samo čini onako kako mora. Roditeljima su vezane ruke u vaspitavanju jer su deca zaštićenija od pandi, nastavnici po novom ne smeju ni mrko da ih pogledaju, a školski policajci samo to i smeju. Započeto reformisanje bez strategije, ideja, smera i cilja samo unosi dodatni haos i dalje degradira obrazovni sistem, jer se donose propisi koje niko nije u stanju ni da protumači, a kamoli da primeni, i koji su po običaju u kontradikciji sa onima koji su doneseni juče ili će biti doneseni sutra. Pa samo pitanje tržišta udžbenika se rešava već deset godina, da bi ove jeseni situacija bila gora nego ikada. Deca su prosto usvojila odnos koji čitavo društvo gaji prema današnjoj školi – nadležni se igraju i eksperimentišu, mediji skandaliziju i banalizuju, a roditelji omalovažavaju i ulažu pritužbe.

Šta onda da radi roditelj koji ne želi da, samo zato što je bio nastran, pa se potrudio da koliko-toliko civilizuje svoju decu, ona postanu žrtve plemenitih divljaka koji bi na njima da ispoljavaju svoja “unutrašnja iskustva”? Pa, recimo, treba stalno da ima na umu da je, nažalost, društvo u kome mu odrastaju deca nešto poput Divljeg zapada, u kome su društvene norme na ivici postojanja a divlje horde na granici da zavladaju civilizovanima. Da se ne šali glavom svoga deteta tako što će dozvoliti da od njega naprave žrtvu, koja iščekuje da u pomoć pristigne konjica u vidu neke školske inspekcije, novinara, dečaka krupnih očiju. Takve srećne priče postoje samo u reklamama. U stvarnom životu, sa jedne strane su nasilnici i sistem koji ih štiti, sa druge žrtve, njihovi roditelji i uglavnom više niko.

Kao i u starim dobrim vesternima, preživeće oni koji u sebi nose civilizaciju, ali i danas pomalo zapostavljene ulične veštine preživljavanja. Nekada će možda biti dovoljno naučiti dete da na vreme pokaže zube, a nekad, imajući u vidu “bezazlenost” današnjih klinaca naoružanih noževima, pištoljima i tajkunsko-mafijaškim vezama svojih roditelja, će možda ipak biti pametnije ispisati ga i pobeći glavom bez obzira pre nego što ono završi u nekoj novoj tragičnoj reportaži iz srpskih školskih klupa. Sa zakletvom da će teritorija na kojoj važe zakoni civilizacije jednog dana opet biti povraćena.