Dosije "Ibarske novosti"

Donošenje zakona o informisanju i privatizacija medija u državnom vlasništvu posmatrani su početkom ove decenije kao lek za skoro sve boljke. Zakonom o radiodifuziji, donetim jula 2002, i Zakonom o javnom informisanju iz aprila 2003. godine, elektronskim medijima u vlasništvu države za privatizaciju je dat rok do jula 2006. Štampani mediji u državnom vlasništvu trebalo je da se privatizuju najkasnije u prvoj polovini 2005. godine. Ovi rokovi su 2005. pomereni, zbog čega je do sada privatizovana tek polovina od predviđenog broja medija. Privatizacija se, međutim, u brojnim slučajeva pokazala kao neuspešna, a ponegde je i u medije, kao i u privredu, ušao sumnjiv kapital. Zbog lošeg gazdovanja, pojedine privatizovane medijske kuće dovedene su do propasti, a kupoprodajni ugovori raskinuti. Jedan od najdrastičnijih primera ovakve prakse jesu lokalna televizija, radio i nedeljnik, to jest Javno preduzeće „Ibarske novosti“ iz Kraljeva, koje baštini šezdesetogodišnju tradiciju.

„Ibarske novosti“ jedna su od najstarijih medijskih kuća u zapadnoj Srbiji, u čijem su sastavu bili nedeljnik „Ibarske novosti“, Radio „Kraljevo” i Televizija „Kraljevo”. List „Ibarske novosti“, pokrenut 1947. godine, izrastao je s vremenom, uz povremene krize i pad kvaliteta, u lokalni brend, koji je neposredno pre privatizacije izlazio u tiražu od oko 5.000 primeraka.

Radio „Kraljevo” počeo je s programom 1970. godine. Do početka 2009. ova stanica emitovala je po 17 sati dnevnog programa u dva studija, a u muzičkoj redakciji postojala je jedna od najopremljenijih fonoteka u Srbiji, sa oko 10.000 naslova.

Televizija „Kraljevo” osnovana je 1992, kada je dobila dozvolu za rad na prvoj raspodeli frekvencija, a emitovanje je započela 14. oktobra te godine. TV „Kraljevo” je u prve dve godine rada sarađivala sa TV „Politikom”, reemitujući deo informativnog i zabavnog programa, ali je saradnja s tom kućom prestala nakon dve godine zbog neslaganja oko izveštavanja s ratišta iz Hrvatske i Bosne. U drugoj polovini devedesetih ova TV stanica stekla je ugled kao opoziciona medijska kuća, a istraživanja su pokazivala da je njena gledanost velika, što je izazvalo reakciju tadašnjeg Saveznog ministarstva za telekomunikacije, koje je marta 2000. oduzelo televiziji predajnik na Goču. To je znatno smanjilo zonu pokrivanja signala TV „Kraljeva”, a ovaj potez izazvao je svakodnevne proteste od 8.000 do 12.000 građana Kraljeva. Ministarstvo je moralo da popusti i vrati predajnik. U novembru 2000. godine u poslovnoj zgradi u kojoj se nalazilo Javno preduzeće „Ibarske novosti“ izbio je požar, prilikom čega su uništena dva studija, deo fonoteke i reporterska oprema radio-stanice, a ukupna šteta koju je tada pretrpela ova informativna kuća procenjena je na više od 250.000 nemačkih maraka. Radio i TV program je, uz pomoć donatora, ubrzo obnovljen, a 2007. Televizija „Kraljevo” je od RRA dobila regionalnu frekvenciju.

Signal Radio-televizije „Kraljevo” pokriva područje 12 opština centralne Srbije: Kraljevo, Čačak, Gornji Milanovac, Trstenik, Vrnjačka Banja, Kruševac, Brus, Aleksinac, Varvarin, Paraćin, Ćuprija i Jagodina. Osnivač i glavni finansijer JP „Ibarske novosti” bila je Skupština opštine Kraljevo, a ova kompanija je, prema podacima Agencije za privatizaciju, u 2006. godini poslovala s profitom od oko 1,5 miliona dinara, uz ukupan prihod od 63,1 milion dinara. Pre privatizacije JP „Ibarske novosti” imale su 107 zaposlenih i saradnika.

Brza privatizacija po nalogu s vrha

Privatizacija JP „Ibarske novosti“ inicirana je zakonima o radiodifuziji i javnom informisanju, koji su predviđali obaveznu vlasničku transformaciju elektronskih i štampanih medija u posedu države. Tim povodom, Upravni odbor JP „Ibarske novosti“ sredinom 2005. izneo je predlog da ovo javno preduzeće uđe u privatizaciju podelom na list i radio-televiziju kako bi se izbegla brza privatizacija. Prema toj ideji Upravnog odbora, i prema proceni rezultata poslovanja, nedeljnik bi mogao samostalno da opstane, uz smanjen broj radnika i jednogodišnju pomoć lokalne skupštine, dok bi TV „Kraljevo” u međuvremenu dobilo frekvenciju, unapredilo svoj status, i prilikom kasnije prodaje postiglo odgovarajuću cenu. Proces privatizacije, međutim, ubrzao je dopis koji je Ministarstvo kulture uputilo SO Kraljevo krajem 2005, gde se upozorava da će list „Ibarske novosti“ prestati da postoji ako se ne privatizuje do 23. aprila 2006. godine. Bio je to rok do kada je trebalo privatizovati sve štampane medije u državnom vlasništvu.

Predlog Upravnog odbora o podeli na dve celine nije prihvaćen, a rokovi koje je država postavila zatim su pomereni, tako da je Agencija za privatizaciju tek sredinom 2006. objavila prodaju ove medijske kuće. Iako je prvi rok do kada su potencijalni kupci Agenciji trebalo da dostave pisma o zainteresovanosti istekao 12. juna 2006, aukcijska prodaja ovog preduzeća zakazana je tek za 25. oktobar 2007, da bi zatim bila odložena za 2. novembar. Međutim, samo dva sata pre početka aukcije prodaja je ponovo odložena za 16. novembar, uz produženje roka za otkup dokumentacije, što je u lokalnoj javnosti odmah podstaklo priče da su rokovi pomereni zbog nekog uticajnog kupca koji je zakasnio s predajom dokumenata. Po drugoj verziji, prodaja je odložena da bi u igru ušao konzorcijum preko koga bi koncepciju kraljevačke televizije krojile dve političke partije.

Dokumentaciju za učešće u prodaji do tada su, pored ostalih, otkupili kraljevačka trgovinska firma „Trgomen”, konzorcijum na čelu s firmom „Nelt” iz Beograda čiji su vlasnici Kraljevčani, proizvodno preduzeće „Amiga” iz Kraljeva i privatna televizija „Melos”. Stručnjaci Agencije za privatizaciju procenili su vrednost 70 odsto kapitala „Ibarskih novosti” na 12 miliona dinara, a početna cena na aukciji trebalo je da bude 2.921.000 dinara. Kao i u slučaju većine medijskih kuća u Srbiji, ni JP „Ibarske novosti” nije imalo svoju prodajnu mrežu, ni vredan kapital, pošto su sve tri redakcije poslovale kao podstanari u zgradi Doma društvenih organizacija. Očekivalo se ipak da će početna cena na aukciji biti višestruko uvećana, jer su list „Ibarske novosti”, radio, a posebno regionalna televizija imali veliki uticaj na javno mnjenje ove regije.

Posle više odlaganja, na licitaciji održanoj 17. novembra učestvovalo je pet zainteresovanih kupaca, a cena koja je na kraju postignuta bila je daleko veća od početne. Zbog toga je tokom licitacije na iznosu od 40 miliona najpre odustao zastupnik (broker) konzorcijuma u kome je učestvovao i Vlade Divac, zatim predstavnik kraljevačke ,,Amige" (50 miliona dinara), Boban Janković iz Kragujevca (64 miliona) i zastupnik kraljevačkog preduzeća ,,Trgomen”, koji je odustao kod cene od 67 miliona dinara. Javno preduzeće „Ibarske novosti” na kraju je prodato tada potpuno nepoznatoj Dragici Tomić [1] iz Novog Sada, za čak 70 miliona dinara, ili tadašnjih gotovo milion evra. Međutim, odmah je bilo jasno da je pravi novi vlasnik Ostoja Tegeltija, biznismen iz Novog Sada, koji je pre toga kupio „Autoprevoz” i RTV „Vrnjačka banja”, za 191 milion dinara, to jest tadašnjih 2,4 miliona evra, što je bilo čak 400 puta više od početne cene za prodaju ovih firmi. Takođe, odmah posle prodaje, „Blic“ je pisao da je broker Dragice Tomić na aukciji potvrdio da je ona samo prijavljena kao kupac, a da je stvarni kupac Tegeltija.

Neposredno pre aukcije, 15. novembra 2007, Agencija za privatizaciju raskinula je kupoprodajni ugovor za RTV „Vrnjačka Banja” i Tegeltiji oduzela depozit od oko 250.000 dinara, pošto do isteka roka nije uplatio „izlicitiranu” cenu. Za kupovinu RTV „Vrnjačka Banja” Tegeltija se bio prijavio preko autoprevoznog preduzeća „Morava“ iz Vrnjačke Banje, koje je kupio preko svoje turističke agencije „Travel travel”, sa sedištem u Novom Sadu. Budući da je kupovinu RTV „Vrnjačka banja” obavio preko preduzeća, nije imao pravo na isplatu kupoprodajne cene na rate, zbog čega je ubrzo i odustao od vrnjačke televizije. Prodaja JP „Ibarske novosti“ za sumu od gotovo milion evra zato je izazvala sumnju da će novi vlasnik moći da ispuni svoje obaveze, a prema pisanju „Blica”, na pitanje kako će da izbroje novac za JP „Ibarske novosti“ kada nisu uspeli da zatvore konstrukciju za prethodnu kupovinu („RTV Vrnjačka banja“) Tegeltijin broker je na aukciji naveo da su se za kupovinu zato i prijavili preko fizičkog lica, da bi, dakle, dobili mogućnost da plaćaju na rate. [2]

Iako je poslovna politika Ostoje Tegeltije već pre prodaje „Ibarskih novosti” bila očigledno sumnjiva, ona kod nadležnih nije izazvala preispitivanje njegovih mogućnosti da ispuni svoje obaveze. Prema odredbama zakona, Dragica Tomić dobila je pravo da iznos u visini prodajne cene isplati u šest jednakih godišnjih rata. Nova formalna vlasnica je zatim, 22. novembra, isplatila prvu ratu u iznosu od 145.608 evra u dinarskoj protivvrednosti, i sa Agencijom za privatizaciju potpisala kupoprodajni ugovor. Prema odredbama ugovora, kupac je bio obavezan da u roku od 12 meseci od dana zaključenja ugovora investira novac u osnovna sredstva, u ukupnom iznosu od 6.453.000 dinara, te da u narednih pet godina obezbedi kontinuitet poslovanja u pretežnoj delatnosti preduzeća. Aneksom kupoprodajnog ugovora bile su predviđene i zaštitne mere za zaposlene. Kupac se bio obavezao da ih neće otpuštati u periodu od jedne godine od dana zaključenja ugovora, te da će u slučaju otkaza zaposlenom platiti iznos od 36 zarada. [3] Novi vlasnik takođe se obavezao da do isteka najdužeg roka iz ugovora zarade zaposlenih neće biti manje od zarada zatečenih na dan potpisivanja ugovora, kao i da će obezbediti njihov rast u slučaju da se poslovanje preduzeća poboljša.

Lako pogažena obećanja

Odmah posle prodaje postavilo se pitanje daljeg rada i opstanka JP „Ibarske novosti“, koje je do tada obavljalo ulogu lokalnog javnog servisa i primalo velike donacije od svog osnivača, opštine Kraljeva. Povodom toga, novi formalni vlasnik Dragica Tomić ubrzo je nakon kupovine posetila preduzeće i dala obećanje „da će otprilike 90 odsto programa i sadržaja koji je bio zastupljen u sva tri medija sigurno ostati, iako”, prema njenom mišljenju, „generalni plan još nije završen”. Na pitanje o ceni od sedamdeset miliona dinara, Tomićeva je rekla da se „bavi računovodstvom i računovodstvenim konsaltingom”, a da iza nje stoje njeni „poslovni partneri i sredstva koja će biti obezbeđena iz dugogodišnjeg rada”. Povodom strahova da će prestanak dotiranja dovesti JP „Ibarske novosti” u kritičnu poziciju, Tomićeva je najavila da se upravo „radi“ na pitanju kako i iz kojih sredstava nastaviti poslovanje, te da je sigurna da će uspeti u tome, ali i da veruje da su radnici, ukoliko bi, eventualno, nastupilo neko zakašnjenje, „svesni toga i da će imati međusobnu podršku”.[4]

Posle obavljene kupovine, 23. decembra 2007. održana je i prva sednica skupštine akcionara novoprivatizovanog preduzeća, kako je to propisao zakon. Sednici su prisustvovali većinski i manjinski akcionari (radnici i penzioneri preduzeća), a u skladu sa zakonom doneto je više odluka o promeni pravnog statusa, novom načinu organizovanja, razrešenju i izboru novih organa uprave. Ozvaničena je odluka o transformaciji ,,Ibarskih novosti„ iz Javnog preduzeća u Otvoreno akcionarsko društvo. Privatizovano preduzeće dobilo je ime „Ibarske novosti” AD Kraljevo, čiji je osnovni kapital procenjen je na 12.169.000 dinara i podeljen u 19.108 akcija, nominalne vrednosti od po 500 dinara. Pored odluke o promeni pravne forme, većinom glasova donete su odluke o izboru predsednika Skupštine akcionara, razrešenju dotadašnjih i izboru novih organa uprave preduzeća. Prvoj sednici Skupštine akcionara predsedavala je Dragica Tomić, a za predsednika ovog tela izabran je Ljubiša Lešević. Broj članova Upravnog odbora smanjen je sa devet na pet, a u novi UO, pored Dragice Tomić kao predsednika, izabrani su i Ostoja Tegeltija, Dragan Rajičić, Đorđe Janković i Sonja Đalić.

Dolazak nove formalne vlasnice i sednica Skupštine akcionara pružili su, međutim, samo iluziju da iza kupovine „Ibarskih novosti“ stoji kredibilan kupac, jer se situacija u kompaniji svakim danom pogoršavala. Tri meseca posle privatizacije prestala je redovna isplata zarada. U tom periodu preduzeće je napustilo oko 40 ljudi, a zbog višemesečnog kašnjenja zarada, početkom avgusta 2008, članovi sindikata „Nezavisnost“ AD „Ibarske novosti“ upozorili su Upravni odbor i većinskog vlasnika da će Agenciji za privatizaciju podneti zahtev za raskid kupoprodajnog ugovora, zbog nepoštovanja kolektivnog ugovora, kašnjenja u isplati zarada i najave da će plate biti smanjene na samo 12.500 dinara. [5] Na zahteve sindikata Ostoja Tegeltija, član Upravnog odbora i pravi vlasnik, odgovorio je protivoptužbama na račun države, lokalne vlasti i određenog broja radnika koji se, po njegovom mišljenju, nisu dovoljno zalagali na radnim mestima. U obraćanju zaposlenima i javnosti, Tegeltija je priznao da su rashodi daleko veći od prihoda zbog lošeg poslovanja, neispunjenog biznis-plana i dogovora s lokalnom samoupravom o saradnji. Tegeltija je optužio državu da ništa nije preduzela da legalne medije zaštiti od nelojalne konkurencije i nelegalnih medija, a lokalnu vlast da podržava druge medijske kuće iz Kraljeva, koje nedozvoljeno emituju signal na prostoru gde dozvolu emitovanja ima isključivo Radio-televizija „Kraljevo”. Tegeltija je rekao i da je lokalna vlast od dana privatizacije uplatila milion dinara za sedam meseci prenošenja sednica Skupštine opštine Kraljevo i informisanja o skupštinskom radu, ali da taj iznos nije dovoljan. Prema njegovim tvrdnjama, lokalna vlast trebalo je da napravi tender za javno informisanje i TV prenos skupštinskih zasedanja, a samo jedna regionalna televizija – TV Kraljevo, „može da ispuni sve uslove za servis opštine”.

Tegeltija je rešenje za tešku situaciju u „Ibarskim novostima“ AD video u ispunjavanju obaveza države i lokalne samouprave prema tom preduzeću, kao i izmeni kolektivnog ugovora radi uvođenja minimalca za većinu zaposlenih. Pomenuo je i stimulaciju najzaslužnijim radnicima, čime bi se, po njegovom mišljenju, rashodi sveli na razumnu meru. Zbog toga je članovima Upravnog odbora predložio da sklope sporazum s predstavnicima sindikata, da bi se sačuvala radna mesta dok se preduzeće ne dovede na nivo pozitivnog poslovanja, ali je naveo i da je iz dotadašnjih razgovora s predsednicima sindikata stekao utisak da će se kupoprodajni ugovor verovatno raskinuti. Tegeltija je u to vreme u „Ibarske novosti“ upumpao sedam miliona dinara, preko pozajmice iz svoje druge firme – „Autoprevoza” iz Vrnjačke Banje, a potom uzeo još šest miliona na kredit kod „Banke inteze”, ali tim novcem nije isplatio zarade zaposlenima. Zbog toga su, kao i zbog neispunjavanja ostalih njihovih zahteva do 15. avgusta, Sindikat „Nezavisnost Ibarske novosti“ AD u Kraljevu i Granski sindikat medija „Nezavisnost“ 25. avgusta 2008. uputili zahtev Agenciji za privatizaciju da ugovor o privatizaciji raskine [6]. Isto je zatim uradila i sama Dragica Tomić, koja je 5. septembra 2008. Agenciji za privatizaciju podnela zahtev za sporazumni raskid ugovora u roku od deset dana. Prema obrazloženju zahteva, ona nije u stanju da plaća rate za kupljenu firmu, niti da obezbedi plate zaposlenima, jer se, kako stoji u njenom dopisu, „razvojni program ne realizuje kako je njen tim predvideo”. Ispostavilo se tako da je posle godinu dana kupac uplatio samo prvu ratu od oko 145.000 evra, i digao ruke od kupovine, ne uloživši ni paru od 6,5 miliona dinara obaveznih investicija. Nepuna godina dana bila je dovoljna da se napravi dug koji je iznosio oko 15 miliona dinara, od čega se polovina odnosi na neisplaćene zarade, uz dugovanja RATEL-u, RRA, SOKOJ-u... 

Uništeno preduzeće sa 40 miliona dinara duga

Povodom zahteva sindikata za raskid ugovora o privatizaciji, početkom septembra u „Ibarskom novostima” održan je zajednički sastanak, kome su prisustvovali članovi oba sindikata i zaposleni koji nisu sindikalno opredeljeni. Na sastanku je najavljen i odlazak predstavnika Sindikata „Nezavisnost” u Agenciju za privatizaciju. U razgovoru koji su potom, sredinom septembra, sindikalci vodili s predstavnicima Agencije, najavljeno je da će povodom zahteva Dragice Tomić Agencija obaviti vanrednu proveru poslovanja. Posle obavljene revizije, Centar za kontrolu Agencije za privatizaciju utvrdio je da se ispunjavaju obaveze što se tiče kontinuiteta poslovanja, ali ne i u sprovođenju celog socijalnog programa, iako je preduzeće, u poređenju sa istim periodom prošle godine, povećalo prihod za 32 odsto.

Samo 10 meseci posle kupovine Javnog preduzeća „Ibarske novosti”, privatizacija se pokazala kao promašaj, prouzrokovan pre svega sumnjivom prodajom nekredibilnom kupcu, dok je, paralelno s tim, Zakonom o lokalnoj samoupravi donetim krajem 2007, država zaustavila privatizaciju brojnih lokalnih medija i dopustila da lokalne samouprave i ubuduće budu osnivači i vlasnici medija na jezicima nacionalnih manjina. Osim toga, Zakonom o glavnom gradu Studiju B dat je privilegovan položaj, koji je i dalje ostao vlasništvu Grada Beograda.

U isto vreme izvršena je privatizacija pojedinih medija, pored ostalih i JP „Ibarske novosti“, a kako je u jednom od kasnijih obraćanja javnosti naveo Ivan Rajović, iza privatizacije je stajao tada moćni ministar ekonomije Predrag Bubalo, „koji je, jednostavno, naredio da se privatizacija u tom slučaju obavi“. Prema Rajoviću, „ideja je bila da se kupljena firma preproda RTL-u, i na tome profitira nekoliko desetaka miliona dinara, ali je potom Bubalo sa svojom partijom i partnerima otišao s vlasti. Vlada je pala, a RTL nije dobio pravo na nacionalnu frekvenciju, tako da je čitav projekat propao.[7] Ostoja Tegeltija je takođe očekivao da će u Kraljevu imati privilegovan položaj i da će TV „Kraljevo” imati ekskluzivno pravo na prenos zasedanja lokalne skupštine, a samim tim i veliku novčanu nadoknadu. Kada se pokazalo da je i taj plan pao u vodu, te da je izlicitiranu cenu nemoguće isplatiti, Dragica Tomić podnela je zahtev za raskid kupoprodajnog ugovora.

Uprkos zahtevu, Agencija za privatizaciju odmah je odlučila da raskine ugovor. Da bi se izvršio pritisak na nadležne, u Kraljevu je tada pokrenuta i peticija za poništenje privatizacije, koju je potpisalo 5.000 Kraljevčana, među kojima i tadašnji gradonačelnik, svi lokalni stranački lideri i svi odbornici u Skupštini grada. Početkom decembra 2008. odbornici Skupštine Kraljeva saglasili su se da Grad od Agencije za privatizaciju zvanično zatraži da „Ibarske novosti”, koje su do privatizacije bile javni informativni servis, ponovo vrati pod okrilje lokalne samouprave. Iza ove ideje jednoglasno je stalo Opštinsko veće, a podržali su je i predstavnici vlasti i opozicione partije u parlamentu. Za ovu inicijativu, međutim, nije bilo zakonskog osnova.

Agencija za privatizaciju raskinula je Ugovor o prodaji „Ibarskih novosti” tek 6. januara 2009. godine. U obrazloženju rešenja o raskidu ugovora navedeno je da vlasnica nije ispunila deo obaveza koje se odnose na investiranje 6,5 miliona dinara, obaveze na osnovu socijalnog programa i uplatu druge rate iznosa cene prema ugovoru. Rešenjem Agencije društveni kapital „Ibarskih novosti” tada je prenet Akcijskom fondu Srbije, koji je zatim za privremenog zastupnika kapitala preduzeća u februaru 2009. imenovao diplomiranog ekonomistu iz Kraljeva Zorana Kneževića. Knežević je trebalo da pripremi preduzeće za novu privatizaciju. Ali nešto više od godinu dana privatnog vlasništva pretvorilo je relativno uspešnu medijsku kuću u firmu sa preko 40 miliona dinara duga, za koju se veoma teško mogao naći kupac.

Lokalne političko-medijske igre

Prema svedočenju tadašnjeg direktora i glavnog urednika Dragana Rajičića, za pokrivanje troškova i pozitivno poslovanje preduzeća bilo je potrebno 4,5 miliona dinara. Nedostajalo je, dakle, oko milion dinara mesečno. Stoga su posle prelaska firme u nadležnost Akcijskog fonda zaposleni od gradske vlasti tražili mesečnu apanažu od 800.000 dinara na ime usluga informisanja, što bi im, kako su tvrdili, pomoglo da odblokiraju račun. Prema njihovoj računici, nakon toga bi, uz racionalno smanjenje broja zaposlenih i zaradom na tržištu, mogli bi da vraćaju dugove (40 miliona dinara) i nastave s radom. Zaposleni su se pozivali na član 18. Zakona o lokalnoj samoupravi, po kome su opštine dužne da preko svojih organa obezbeđuju javno informisanje od lokalnog značaja. S tim u vezi lokalne samouprave svake godine imaju u budžetu stavku koja se odnosi na informisanje, ali je privatizovanjem medija izbio problem kako i na osnovu kojih kriterijuma raspodeliti sredstva iz budžeta lokalnih samouprava, namenjena sredstvima informisanja. Godine 2008. u Kraljevu je tim povodom raspisan javni konkurs na kome su učešće mogle da uzmu sve medijske kuće u gradu koje ispunjavaju određene kriterijume za informisanje građana. Za 2008. godinu, u opštinskom budžetu za javno informisanja izdvojeno je 15 miliona dinara, a za prenos sednica Skupštine grada TV „Kraljevo” dobijala je 800.000 dinara mesečno. Međutim, predlog o finansiranju za 2009. lokalna vlast nije prihvatila, uz obrazloženje da nema novca i da na takvu saradnju i novac iz gradske kase imaju pravo i druge, privatne televizije. Stoga su početkom maja 2009. zaposleni u TV „Kraljevu” otpočeli kratkotrajan štrajk, a program je, po „štrajkačkoj“ šemi, bio usredsređen na oštru kritiku lokalnih političara, koji, po mišljenju novinara, nisu želeli da pomognu opstanku TV „Kraljeva”, dok je zbog osam neisplaćenih zarada 11. juna 2009, kao vid protesta, ova televizija prestala da emituje i informativnu emisiju „Danas”. Pored neisplaćenih zarada, od 1. jula radnici su izgubili pravo na socijalno osiguranje, pošto od decembra nisu uplaćivani doprinosi za penzijsko i socijalno osiguranje.

Problem „Ibarskih novosti” ipak je pokrenuo lokalnu vlast, tako da se 15. juna 2009, na Petnaestoj sednici Skupštine grada, pored ostalog, vodila rasprava o tome. Tadašnji gradonačelnik Kraljeva Ljubiša Simović istakao je da ideja o javnom servisu, koja je imala dosta pobornika u lokalnoj skupštini, nije zakonski ostvariva, a da je moguće i najprihvatljivije rešenje da se u Ministarstvu ekonomije nađe novac za novi socijalni program, posle čega bi se za „Ibarske novosti” potražio novi kupac. Povodom kolapsa ovog glasila, Skupština grada Kraljeva formirala je i višestranačku komisiju, na čijoj je sednici, održanoj početkom jula, Simović izvestio odbornike o svojim aktivnostima povodom rešenja tog problema i razgovorima koje je obavio u ministarstvima, Akcijskom fondu i vrhu Demokratske stranke.

Pokušalo se, takođe, da se za ponovnu prodaju zainteresuje neko od kraljevačkih privrednika, a za kupovinu se tada, prema pisanju lokalnih medija, interesovao i Miroslav Tlačinac, vlasnik preduzeća „Amiga“, ali u konzorcijumu s više privrednika i pod uslovom da se preduzeće najpre finansijski konsoliduje, za šta je, po njegovom mišljenju, neophodna dobra volja Grada. U isto vreme, dok se tražilo kakvo-takvo rešenje, zbog neslaganja sa „štrajkačkim“ programom TV „Kraljeva”, dotadašnji zastupnik kapitala Zoran Knežević 10. jula 2009. podneo je neopozivu ostavku na mesto v.d. direktora i glavnog i odgovornog urednika „Ibarskih novosti”.[8] Povodom ostavke Zorana Kneževića i obrazloženja koje je uputio javnosti, redakcija Televizije „Kraljeva” odgovorila je da je odluku o stupanju u štrajk donela većina zaposlenih, strogo poštujući Zakon o štrajku, a da poslodavac nije poštovao prava i obaveze prema Zakonu o štrajku.[9]

Ostavkom Zorana Kneževića izbili su na videlo i narušeni odnosi unutar redakcije, iz koje je zatim, u avgustu 2009, po novom socijalnom programu otišlo 30 od tadašnjih 68 radnika, koji su „Ibarske novosti“ napustili uz otpremninu od oko 4.000 evra. U kući je tako ostalo 38 zaposlenih, od čega su nešto manje od polovine bili novinari, koji su očekivali ponovnu prodaju. Međutim, upravo u to vreme, „Ibarske novosti” dospele su u blokadu, jer je bivši vlasnik Tegeltija pustio deo menica od sedam miliona dinara koje je prošle godine pozajmio Dragici Tomić da isplati zarade zaposlenima. Zbog toga što je račun ove informativne kuće bio u blokadi, krajem avgusta 2009. prestao je da izlazi nedeljnik „Ibarske novosti“, jer nije bilo moguće platiti usluge štampariji u iznosu od 60.000 dinara. Dug preduzeća tada je premašio 45 miliona dinara, dok je sve što su mediji zarađivali od reklama odlazilo poveriocima. Osim novinama, gašenje i stečaj pretili su i radiju i televiziji „Kraljevo”, čiji je program sveden na muziku, repriziranje emisija i filmova.

Ko je i zašto ubio „Ibarske novosti“?

Sa umiranjem lista „Ibarske novosti“ i RTV „Kraljevo”, počela je, međutim, i svojevrsna bitka za medijski prostor u Kraljevu, u koju su se, uz deo bivših zaposlenih, aktivno uključili i lokalni političari. Uz privatni nedeljnik „Kraljevačke novosti“, koje izlaze od 2007, na kioscima se u to vreme pojavio nedeljnik „Ibarske“, koji je pokrenuo deo bivših zaposlenih, uz saradnju lokalne vlasti. Pojavile su se i „Gradske novine“, a jedan deo bivših radnika osnovao je „Kraljevačku televiziju."

O tadašnjoj sveukupnoj situaciji na medijskoj i političkoj sceni Kraljeva odlično svedoči i otvoreno pismo Ivana Rajovića, dugogodišnjeg novinara „Ibarskih novosti”, koji je tada obavljao funkciju predsednika Upravnog odbora, predsednika Sindikata „Nezavisnost” i zamenika direktora i glavnog i odgovornog urednika „Ibarskih novosti”. U pismu objavljenom 7. septembra 2009. pod nazivom „Otvoreno pismo domaćoj i svetskoj javnosti - Ko i zašto ubija „Ibarske novosti” Rajović navodi da je list prestao da izlazi samo nedelju dana posle razgovora čelnih ljudi „Ibarskih novosti” s predstavnicima Akcijskog fonda u Ministarstvu ekonomije u Beogradu, kada je, pored ostalog, saopšteno da Akcijski fond nema nikakve ingerencije nad ovim preduzećem, da neće biti drugog kruga socijalnog programa za ostatak zaposlenih, i da o ponovnoj prodaji preduzeća nema ni govora, zbog dugovanja koja premašuju 40 miliona dinara. Rajović navodi i da je saopšteno da ni stečaj ne dolazi u obzir jer, prema obrazloženju, nema nikoga ko bi pokrenuo stečajni postupak i uplatio između 200.000 i dva miliona dinara, a da nema ništa ni od isplate zaostalih zarada zaposlenima, budući da bi to trebalo da učini preduzeće koje za tu svrhu nema para, i kome je duže od tri meseca račun u blokadi. Zaposleni, takođe, ne mogu da se nadaju uplati zdravstvene zaštite, niti povezivanju radnog staža, za koji im bivši vlasnik nije uplaćivao doprinose.

Rajović dalje navodi da se sve to dešava „samo mesec dana posle odluke, donesene na insistiranje gradonačelnika Grada Kraljeva Ljubiše Simovića, da se socijalnim programom firma rastereti viška zaposlenih i pripremi za novu prodaju već poznatim novim kupcima”. "Situacija u kojoj se trenutno nalaze „Ibarske novosti” i zaposleni u njima (njih 39) u pravnom i svakom drugom pogledu je, najblaže rečeno, neshvatljiva. A do razgovora u Akcijskom fondu došlo je posle obznanjene namere predstavnika lokalne samouprave Kraljeva da Grad preuzme list s jednim brojem zaposlenih, dok bi dva elektronska medija otišla u stečaj, a ostatak zaposlenih na tržište rada. Na osnovu svega, dalo bi se zaključiti kako se u ovom slučaju država Srbija pokazala kao transparentni neprijatelj ove kuće i zaposlenih u njoj. Zaposleni u „Ibarskim novostima” nemaju kome da se žale, one koji su uništili firmu niko ne proziva, lokalna samouprava gleda svoj interes, a novinarska udruženja i sindikati ne reaguju pošto se ni žestoke reakcije koje su usledile u toku raskida privatizacije nisu pokazale baš mnogo delotvornim. Prosto rečeno, nema nikoga u ovoj zemlji ko bi se zainteresovao za sudbinu “Ibarskih” i zaposlenih u njima, koji godinu dana nisu primili platu i čija je sudbina u ovom trenutku više nego stravična", kaže na kraju Rajović.

Dve godine nakon privatizacije, „Ibarske novosti“ i preostali zaposleni ostali su u svojevrsnom vakuumu. Krajem decembra 2009. navršilo se više od šest meseci otkako je račun tog preduzeća blokiran, dug poveriocima tada je narastao na oko 50 miliona dinara, dok su zbog neplaćanja računa isključeni i telefoni i internet. Zaposleni godinu dana nisu primili platu, a u firmi je ostalo oko 25 radnika. Jedino preostalo rešenje bio je radni stečaj, a po planu Agencije za privatizaciju i Trgovinskog suda, napravljen je dogovor s preostalim radnicima o radu i organizovanju programa na radiju i televiziji, kako bi preduzeće radilo i tako se pripremilo za novu privatizaciju.

Da bi se sačuvala regionalna frekvencija i televizija, posle sedam meseci pauze, TV „Kraljevo” je ponovo pokrenula informativni program emitovanjem dnevnika „Danas” . Sredinom decembra 2009, na inicijativu Poreske uprave, zamenik republičkog javnog pravobranioca podneo je Trgovinskom sudu predlog za pokretanje stečajnog postupka. Privredni sud u Kraljevu pokrenuo je stečaj 21. decembra, a Poreska uprava je tada ustanovila da su „Ibarske novosti” samo za poreze i doprinose dugovale pet miliona dinara, dok je ukupan dug prema poveriocima iznosio oko 65 miliona dinara, odnosno oko 650.000 evra. Osim duga državi, „Ibarske novosti” dugovale su i naknade za frekvencije, neotplaćene kredite „Banci intezi”, kirije za poslovni prostor, pa čak i višemilionsku „pozajmicu” svom bivšem vlasniku Ostoji Tegeltiji, odnosno njegovoj firmi ATP „Morava” iz Vrnjačke Banje. Najveće dugovanje predstavljao je dug od 16 plata zaposlenima, dok je u isto vreme celokupna imovina u najboljem slučaju vredela oko pedeset hiljada evra. 

Stečaj i nova privatizacija

Početkom marta, odlukom Skupštine poverilaca, proglašen je i bankrot, a Skupština poverilaca izabrala je poseban odbor koji je trebalo da se pobrine za to da se „Ibarske novosti” AD prodaju po javnom oglasu kao pravno lice – bez dugova i zaposlenih. Agencija za privatizaciju je zatim, 20. aprila, objavila prodaju imovine preduzeća u stečaju, javnim prikupljanjem pismenih ponuda do 20. maja 2010. godine. Procenjena vrednost imovine preduzeća iznosila je 42,7 miliona dinara, a za učešće u postupku kupovine bilo je potrebno uplatiti depozit od 8,56 miliona dinara. Najvažniju imovinu "Ibarskih novosti" činili su tada zgrada površine 84 kvadratna metra, oprema, sitni inventar i zalihe koje su u funkciji emitovanja programa i izdavanja novina, kao i zemljište koje se sastoji od tri katastarske parcele. „Ibarske novosti” takođe su posedovale dozvolu RRA za emitovanje radio-programa u lokalu od 18. avgusta 2008. godine, s rokom važenja do 18. avgusta 2016, i dozvolu za emitovanje televizijskog programa na području regiona, izdatu 17. decembra 2007, s rokom važenja do 17. decembra 2015. godine.

Iako se na aukciji obavljenoj 20. maja pojavio kupac, do prodaje nije došlo, pošto je ona sprečena odlukom Poreske uprave. Naime, preduzeće „Kemo d.o.o“, čiji je vlasnik sin poznatog kraljevačkog biznismena Dragana Čičića, ponudilo je 12 miliona dinara, mada je oglašena cena bila 21 milion dinara. Prema najavama, budući gazda obećao je povratak određenog broja radnika na posao i nabavku nove opreme. Međutim, pošto je ponuđena cena bila ispod oglašene sume, za prodaju iz stečaja bila je neophodna i saglasnost najmanje dva poverioca. Taj pristanak je, iako mu se duguje oko tri miliona dinara za neplaćenu kiriju, odmah dalo DP „Dom društvenih organizacija“, a isto se očekivalo i od „Banke inteze”, kojoj „Ibarske novosti” duguju oko četiri miliona dinara. Poreska uprava, kojoj se duguje 5,8 miliona dinara, takođe je dala saglasnost, ali ju je zatim, samo nekoliko sati kasnije, povukla. Ta odluka, s potpisom direktora Dragutina Radosavljevića, stigla je samo nekoliko sati kasnije pošto je njihov pravni zastupnik Republičko javno pravobranilaštvo dalo saglasnost. Prema pisanju medija, ova intervencija bila je rezultat pritiska kraljevačkog DS-a, kojima navodno Čičić nije po ukusu, ali je to u DS-u demantovano.

Prodaja je ipak obavljena početkom juna 2010. tako da je preduzeće „Kemo” ipak postalo novi vlasnik „Ibarskih novosti“, kao jedini ponuđač, koji je dobio saglasnost i Doma društvenih organizacija i „Banke inteze”. Preduzeće „Kemo“ bilo je jedini ponuđač na ponovljenoj prodaji „Ibarskih novosti“, a kupovinom preduzeća u stečaju vlasnik nije preuzeo nikakve stare obaveze, već se one podmiruju iz stečajne mase, tj. sume koju je uplatio. Prema prvim procenama, prodajna cena trebalo bi da bude dovoljna za pokrivanje troškova stečajnog postupka i oko 70 odsto potraživanja iz drugog isplatnog reda, u kome su i potraživanja bivših radnika. Očekuje se da za oko 80 nekadašnjih radnika bude u potpunosti povezan radni staž u trajanju od pet do 15 meseci, a oni bi na ime neisplaćenih zarada dobili po 60.000 do 120.000 dinara, u zavisnosti od toga kada im je raskinut radni odnos. Predsednik Skupštine poverilaca novinar Aleksandar Daišević izjavio je povodom toga da nekadašnji radnici mogu da budu relativno zadovoljni novom prodajom „Ibarskih novosti“, jer će biti podmiren deo potraživanja. Međutim, prema rečima Zorice Cerovine-Nikodijević, preregistraciju i dalje blokira Poreska uprava.

„Poreska uprava jedina ima koristi od prodaje, ali su oni prilikom prve prodaje povukli saglasnost, kako smo saznali, zbog političkih pritisaka. Kupac je bio uporan i obezbedio saglasnost dvaju poverilaca, a prodaja je zatim obavljena i objavljena u Službenom glasniku, ali je Poreska uprava podnela žalbu, koja je sada na višem sudu, što prolongira mnogo toga. Postoji rok od 30 dana po žalbi, do sudskog rešenja. Zakonski osnovi za prodaju su ispunjeni, ali žalba blokira preregistraciju u preduzeće „Ibarske novosti RTV Kraljevo“ DOO. Iza žalbe Poreske uprave i dalje je politika, a možda im se ne sviđa ni kupac, koji ima velike i dugoročne ambicije,” rekla je Cerovina.

Zaključak

U Srbiji je u poslednjih šest godina privatizovano 50 elektronskih i štampanih medija, dok je 51 preduzeće ostalo neprodato, a trenutno je prekinut postupak privatizacije 39 medija na jezicima nacionalnih manjina. Većina medija u Srbiji privatizovana je tokom 2007. a kupcima je uglavnom omogućena kupovina na rate. Od 50 prodatih medija, u međuvremenu je raskinuto 12 ugovora. Proces privatizacije lokalnih medija pokazao je da u medijskoj sferi vlada opšta zbrka, dok rok za završetak privatizacije više ne postoji. Sudbina „Ibarskih novosti“ pokazala je, međutim, totalnu nebrigu države i nadležnih, i moglo bi se, povodom toga, na kraju zaključiti da su brojni lokalni mediji u Srbiji stvarani i razvijani tokom 90-tih, pre svega da bi pomogli procesu obaranja Miloševića. Takvi mediji dobijali su novac, kasete s vestima, propagandni materijal, imali su podršku opozicije, ali kada je nestala potreba za njima, i kada je nastala potencijalna opasnost da se okrenu protiv onih koji su ih i osnovali, vrlo lako su pušteni niz vodu.