Kulturna politika | |||
Dragojević ubiva aždahu |
sreda, 25. mart 2009. | |
Ako je neko sumnjao u sposobnosti Srđana Dragojevića da kroz jednu tragičnu srpsku priču provuče neprimerene političke konotacije, veoma se prevario. Da bih napisao tekst o filmu „Sveti Georgije ubiva aždahu“, potrebno mi je bilo dva puta da posetim bioskop i još jednom da pročitam originalnu Kovačevićevu dramu. Na moju žalost, nisam imao prilike da pogledam i pozorišnu predstavu, ali sama priča mi je poznata još od gimnazijskih dana, kada sam otkrivao „Balkanskog špijuna“, „Maratonce“ i „Ko to tamo peva“, kada sam se divio „Podzemlju“ i smejao „Radovanu“, jednom rečju kada sam upoznavao delo Dušana Kovačevića. Danas, kao i pre, ostao sam dosledan stavu da je Kovačević jedan od najvećih srpskih dramaturga. Tim više, prvo gledanje filmske adaptacije poznate drame, ostavilo mi je jedan čudan utisak, više nalik na zbunjenost nego na profilisan stav. Shvativši da sam previše pažnje posvetio opštem utisku, produkciji, glumcima, efektima, odlučih se da još jednom pogledam film, samo ovog puta sa većom pažnjom usmerenom na samu priču. Nakon drugog gledanja razbistrile su mi se ranije nedoumice, ali morao sam još jednom da pročitam izvornu dramu da bih sam sa sobom raščistio kome upućujem kritiku. Ne bih ulazio u dramsku kompoziciju i elemente koji su bili u rukama Dušana Kovačevića. Više su me privukli određeni anahronizmi koje je (osnovano sumnjam) reditelj potencirao s ciljem da u savremenom svetlu pokaže besmisao srpskih ratova, na osnovu čega upućujem kritiku na samu adaptaciju priče i na račun reditelja Srđana Dragojevića. Pored toga što Đorđe DŽandar (Laza Ristovski) predstavlja čoveka koji po svom ponašanju i odlukama ne pripada zaostaloj sredini (Mačvanski okrug u Srbiji, 1914. godine), nego kao moderni Banović Strahinja prašta svojoj ljubi, on ipak nije bio centralna figura kojom bi reditelj ispoljio svoje liberalne sklonosti. Njegova muza je Katarina (Nataša Janjić), moderna i emancipovana žena, umetnica i buduća majka. Za razliku od prvobitne Katarine u Kovačevićevoj drami, u filmu ova junakinja dobija mnogo više pažnje, te se njena uloga transformiše u tipičnu holivudsku heroinu. I ako je neko sumnjao u Dragojevićeve sposobnosti da kroz jednu tragičnu srpsku priču provuče neprimerene političke konotacije, veoma se prevario. Reditelj kroz dve figure uvodi dnevnu politiku u „peščanikovom“ maniru: kroz likove emancipovane Katarine i pravoslavnog sveštenika kojeg tumači glumac Dragan Nikolić. Oba ova lika ovako koncipirana, ne možemo da pronađemo u originalnoj Kovačevićevoj drami. Dragojević ubacuje lik „nadrisveštenika“, koji skrnavi sve oko sebe od samog čina sahrane, preko osveštavanja vojnika koji se spremaju za rat do toga da iz dvocevke pogađa krst vlastite crkve kojeg slama, prilikom pucanja na austrougarski avion. Ovakav odnos prema sveštenicima i samoj Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi bliži je današnjoj „klerofobičnoj“ paradigmi pojedinih organizacija utemeljenoj na komunističkoj zaostavštini, nego kontekstu u koji je smeštena priča. Srpski sveštenici sa početka dvadesetog veka bili su mnogo više privrženi pravoslavlju, običajima, naciji i državi, nego što ih, iz sadašnjeg ugla posmatranja, prikazuje Dragojević. Interpretacija lika Katarine u filmu, zaslužuje posebnu pažnju. U originalnoj drami DŽandareva žena je drugačija od okoline, ali ipak pripada svom vremenu i prostoru. Kovačević je predstavlja kao ženu koja se bori za ljubav i materinstvo, bez pokušaja da od nje napravi univerzalnog borca za ženska prava u skandinavskom stilu. S druge strane Srđan Dragojević, pomera ulogu Katarine na jedan viši nivo, postavljajući je u istu ravan po važnosti sa Đorđem i Gavrilom, kreirajući modernu, emancipovanu, evropsku ženu koja po svojoj strukturi prevazilazi i model današnje žene u Srbiji. Njegova Katarina se šeta naga po kući na očigled komšija, njena ljubav prema slikarstvu i cveću izaziva čuđenje zaostale i neuke sredine, ona praktikuje određene slobode u maniru savremenih „gender“ ravnopravnosti, itd. Jedini problem jeste što je radnja smeštena u 1914. godinu, čime se stvara utisak da je Dragojevićeva Katarina, u suštini, najveći anahronizam u filmu. Za razliku od originalne drame u kojoj je kontekst Prvog svetskog rata poznat i razlozi odlaska u rat se ne dovode u pitanje, u filmu se pokušava stvoriti opšti utisak da Srbi po pravilu između ljubavi i rata uvek biraju ovo drugo pri čemu se svesno zanemaruje činjenica da u svim tim ratovima u kojima su se Srbi našli, narod nije imao nikakvu mogućnost izbora. Dragojević svesno oslobađa Katarinu konteksta iz 1914. godine, na osnovu čega ona ulazi u sukob i sa Đorđem i Gavrilom oko odlaska u rat, praveći jedan univerzalan simbol kao tobož opomenu budućim generacijama, da je porodica ispred države, nacionalnih interesa, crkve, vođa, itd, valjda sa ciljem da se konačno oslobodimo naših nacionalnih zabluda i da se okrenemo jednoj liberalnoj budućnosti u kojoj će svaki samozvani umetnik moći da pljuje po istoriji i tradiciji. U tom kontekstu, vrhunac Katarinine uloge u „osvešćivanju“ naroda leži u motivu „Kosovke devojke“, kada ona na kraju filma, među mrtvim vojnicima pronalazi Gavrila i Đorđa i u delirijumu ih udara i plače. Za razliku od Kovačevića koji preko poručnika Tasića stavlja do znanja čitaocima da su Srbi žrtve u Prvom svetskom ratu, Dragojević svesno izbegava činjenicu da je Srbija napadnuta, da je Veliki rat nastao voljom Austrougarske a ne Srbije, da je ogromna sila bila na suprotnoj strani „opančarskih bataljona“ i da je tragedija, koju Dragojević ekranizuje, srpkoj populaciji bila brutalno nametnuta. Reditelj ove činjenice izostavlja, ali s druge strane potenicara srpsku krivicu kroz epizodni lik Gavrila Principa, čime se konotira da je u suštini srpski narod odgovoran za svoju nesreću. Ovaj motiv u potpunosti odgovara aktuelnim političkim stavovima pojedinih partija i organizacija u Srbiji, koji uzroke NATO agresije na Srbiju na kraju dvadesetog veka pronalaze u lošoj srpskoj politici. Veza koju Dragojević formira od događaja na početku i na kraju dvadesetog veka, ima za cilj da široj domaćoj i inostranoj publici potvrdi već davno obrazloženu sumnju da su Srbi u dvadesetom veku ginuli zbog vlastitih grešaka izbegavajući da se istakne uloga Austrije, Mađarske, Bugarske, Nemačke, Turske, Hrvatske, Italije i ostalih „bratskih“ EU zemalja u pogromu Srba u dvadesetom veku. Naposletku, to bi bilo politički nekorektno i ideološki nazadno, da naše buduće partnere i „saborce“ u novoj budućnosti osudimo za nešto što smo tobož sami skrivili. Kada se vratimo na opšti utisak o filmu, što uključuje i glumu i produkciju, „Sveti Georgije ubiva aždahu“ je definitivno dobro urađen film. Sva kritika filma ima uporište u činjenici da je jedan odličan tekst velikog Dušana Kovačevića došao u ruke pogrešnog reditelja, koji je svoja holivudska iskustva i liberalna uverenja pokušao inkorporirati u temu koja ne trpi modernizaciju. Ako je osnovni cilj da se dobije novac od fonda Euroimage, da se široj svetskoj publici pokaže da smo mi svesni svojih grešaka i da svakodnevno radimo na prevazilaženju istih s ciljem svenacionalne katarze, onda je ovaj film ipak uspešan. |