Duh slovenstva bez duha Srbije

Moja verovanja i saznanja o Rusiji kao najvećoj pravoslavnoj slovenskoj zemlji, usredsređenoj na to da bude postojani stožer i čuvar slovenske duhovnosti, tradicije i kulture i da u tome pruži okrilje svim bratskim narodima, veoma su se obogatila i produbila posle mog ovogodišnjeg učešća u proslavi Dana slovenske pismenosti i kulture u gradu Saratovu, na Volgi. Osećanje bratstva rasplamti se u svakom Slovenu u toku jednog ovakvog zajedničkog praznovanja. Polazeći od toga da sve slovenske zemlje danas imaju naglašeni, čak i prenaglašeni sindrom evropejstva, u okviru opšteg procesa globalizacije koji nikako ne treba potceniti, duhovno-kulturne manifestacije slovenskog karaktera, kao što je Dan Ćirila i Metodija, svetih apostola i rodonačelnika našeg pisma, omogućuju nam da pomažemo jedni druge u očuvanju svoje tradicije i kulturnog blaga i da se divimo i ponosimo raznovrsnošću, i specifičnostima svake slovenske nacije ponaosob. Opisala bih taj doživljaj kao prisustvovanje koncertu voljene muzike sa prebogatim varijacijama na istu temu.

Posle pauze od nekoliko decenija, 24. maj se, počev od 1986. godine, ponovo tradicionalno obeležava kao Dan Ćirila i Metodija, a 1991. proglašen je državnim praznikom. Njegova osobenost je u tome što je to prvi državno-crkveni praznik. Po rešenju Sinoda Ruske Pravoslavne Crkve i s blagoslovom Svetog Patrijarha Moskovskog i sve Rusije Alekseja II, jedan od predsednika Odbora za proslavu Dana slovenske pismenosti već dugo godina je Mitropolit Krutickij i Kolomenskij Juvenalij. To je zaista praznik duhovnosti i kao takav ima izuzetan značaj u kulturnom i političkom životu svih slovenskih naroda, jer ih povezuje i zbližava na osnovu sličnosti jezika i pisma, hrišćanske duhovnosti i etike, omogućavajući istovremeno smotru mnogoobraznosti slovenskih kulturnih tradicija. Specifičnost ovog državno-religijskog praznika je i u tome što se svake godine održava u drugom gradu.

Što se tiče same organizacije, bilo je vidno da je veliki broj posvećenika uložio mnogo truda u protekloj godini kako bi cela Rusija ne samo obeležila, već i praznovala taj dan. Organizovani su festivali kulture i sporta, mnoštvo pozorišnih predstava, koncerata, izložbi likovne umetnosti, domaće radinosti, narodnih nošnji, istorijskih kostima, muzičkih instrumenata, kako u dvoranama, tako i na ulicama i trgovima.

Program za delegate i goste iz slovenskih zemalja bio je bogat i dobro osmišljen. Spomenuću nekoliko koji su mi se veoma urezali u sećanje. Praznik za oči je bio ceremonijalni doček gostiju ispred Oblastne naučne biblioteke: tri "vasilise prekrasne", u svečanim kostimima svetlo plave boje, dočekivale su nas sa pogačom i solju, kao što se to čini u Srbiji. Saznali smo da biblioteka ima 42.000 registrovanih čitalaca. Posetili smo Saratovsko akademsko pozorište gde se održavao otvoreni čas slovenske pismenosti i kulture. Ujedno smo pogledali izložbu grafičke ilustracije knjiga "Slovenski motivi", posvećenih Ćirilu i Metodiju. U izložbenom prostoru saratovske oblasne Dume razgledali smo vrlo sadržajnu izložbu pod nazivom "Zaboravljene fotografije rusko-turskog rata" (fotografije su sabrane iz Ruskog državnog arhiva filmsko-fotografskih dokumenata, kao i iz privatnih kolekcija). Prisustvovali smo koncertu duhovne i klasične muzike u Saratovskom konzervatoriju. U državnom muzeju K. A. Fedina obišli smo dve izložbe: "Ruski pisci i pravoslavna crkva" i scenski prikaz istorijskih događaja pod nazivom: Praznik "Braća Sloveni". Veoma snažan doživljaj bilo je osvećenje hrama Sv. Trojice, a zatim Božanska liturgija, u gradu Voljsku, kao i narodni praznik na glavnom trgu tog grada. Kao da i sad vidim nasmejana lica dece obučene u predivne, raznorodne i raznobojne narodne nošnje, zadivljujuće strpljiva prema fotoaparatima prolaznika i turista, neprekidno prema njima uperena.

Centralni događaj bio je otkrivanje i osvećenje spomenika velikim slovenskim prosvetiteljima, solunskoj braći Ćirilu i Metodiju, na trgu Saratovskog državnog univerziteta po imenu "Černiševski". Ceremonija otvaranja "Dana slovenske pismenosti i kulture" započela je koncertom zvonara crkvenih zvona. Veličanstveno! Pri svakom ulasku u pozorišnu ili koncertnu dvoranu pokazivali smo pozivnice, reprezentativno urađene. Dešavalo se ponekad da te pozivnice i zaboravimo, a ipak su nas puštali u dotične dvorane. Ali, na glavnu svečanost, održanu 24. maja u Saratovskom akademskom teatru opere i baleta, pod nazivom "U početku beše reč", ulazak u dvoranu bez propusnice bio je nemoguć, zbog prevelikog interesovanja za tu predstavu. U maestralno izvedenom scensko-muzičkom ostvarenju, jedna tačka se zvala "Srpske igre", u izvođenju Moskovskog državnog folklornog ansambla.

Lep doživljaj bilo je krstarenje Volgom, čija širina kod grada Saratov iznosi 2.400 metara. Tom prilikom bilo je najviše druženja i fotografisanja sa pesnicima iz raznih slovenskih zemalja. Uzburkani talasi najčešće su u skladu sa uzburkanom mislima i emocijama pesnika. Nije izostala razmena i-mejl adresa, a poruke su mi od braće po peru stigle pre nego što sam se vratila u Toronto.

(Posle Saratova, čekali su me burni književni događaji u Moskvi. Dovoljno je da spomenem izgovaranje stihova 24 sata u podnožju Puškinovog spomenika, posutog bezbrojnim buketima cveća, kao i svake godine na dan rođenja velikog ruskog pesnika).

Antologija "Iz veka u vek"

Vidno je bilo prisustvo pesnika u programu proslave Dana Ćirila i Metodija. Održano je nekoliko pesničkih večeri. Autori su govorili svoje stihove na maternjem jeziku, a ruski dramski umetnici su čitali prevod na ruski. Na jednoj takvoj večeri sam i sama učestvovala, zajedno sa pesnikinjom Zlatom Kocić iz Beograda. Glavno književno veče bilo je posvećeno Antologiji "Iz veka u vek", u prisustvu njenog idejnog autora i jednog od sastavljača, pesnika i antologičara Sergeja Glavjuka. Ovaj grandiozni kulturni projekat, sačinjen od devet tomova poezije slovenskih naroda prevedene na ruski jezik, ostvaren je uz svesrdnu podršku Ministarstva za kulturu Ruske Federacije.

U Saratovu je predstavljen najnoviji, deveti po redu, tom jakutske poezije u dvojezičnom izdanju, sa naznakom na prvoj strani "Poezija naroda ćirilične azbuke". U predgovoru, sa naslovom "Azbuka – to je sudbina naroda", objašnjena je sudbinska uloga ćirilične azbuke u očuvanju teritorije, kao i neraskidiva veza između naroda čije je pismo ćirilica. Jakutski jezik je osoben, razlikuje se od ruskog, ali zahvaljujući istom ćiriličnom pismu, mentalitet i kultura tog naroda u velikoj meri su isprepletani sa ruskim civilizacijskim tokovima. U druženju sa jakutskom pesnikinjom Natalijom Harlampevom, za vreme krstarenja po Volgi, za koju je ruski jezik komunikacije van njene zemlje, stekla sam lično iskustvo i saznanje o toj pojavi.

Ova tema o značenju i značaju ćirilice u zbližavanju naroda i očuvanju njihove teritorije zahteva poseban osvrt i studijsko izučavanje. Daću se u potragu za knjigama koje izučavaju i rasvetljavaju taj fenomen. To je spontano interesovanje, budući da smo i mi narod koji misli i oseća na ćirilici.

Kao ćirilični slovenski narod imali smo privilegiju da antologija savremene srpske poezije (obuhvata drugu polovinu dvadesetog veka) među prvima bude sastavljena, odmah posle makedonske i da doživi već dva izdanja, a u pripremi je i treće. Značajna novina u sastavljanju antologije srpske poezije je da se srpska književnost ne deli na maticu i njenu dijasporu. To će još više doći do izražaja u trećem proširenom izdanju antologije srpske poezije na ruskom. Naravno da zbog takvog kriterijuma sa velikim interesovanjem očekujemo ove jeseni posetu Torontu antologičara Sergeja Glovjuka i Borisa Ivanova, glavnog savetnika Ministra za kulturu Ruske Federacije, koji se mnogo zalažio za ostvarenje književnog projekta "Iz veka u vek".U prvom izdanju Antologije savremene srpske poezije na ruskom jeziku već je zastupljen jedan naš pesnik iz Toronta – Ranko Radović.

Poseta Kanadi dvojice značajnih predstavnika ruske kulture ima za cilj njihovo povezivanje sa katedrama za slavistiku i univerzitetskim bibliotekama. Ali, oni su izrazili želju da, pored ruske, upoznaju i srpsku zajednicu, pre svega ovdašnje srpske pesnike, kao i da se preko ruske crkve povežu sa Eparhijom kanadskom SPC. Potrudićemo se da srpsko-ruska družba u Torontu i drugim kanadskim gradovima bude u duhu pravoslavnog bratstva i bogatog stvaralačkog sadržaja.

Kvo vadis, Srbijo?

Slovenske zemlje su zastupali zamenici ministara za kulturu, naučni stručnjaci iz slavistike i lingvistike i, naravno, pesnici. Srbija je bila jedina zemlja koja nije imala predstavnika na državnom nivou. Bila sam veoma neraspoložena zbog toga, jer su slovenski pravoslavni narodi sa Balkana bili prisutni u punom sastavu. Bugari i Makedonci su isticali značaj ove manifestacije i svoj ponos što su Ćirilo i Metodije dali pismenost svoj slovenskoj braći. Bugari su proklamovali neraskidivu vezu preko jezika i pisma i večno bratstvo sa ruskim narodom, sa kojim nikada nisu ratovali i od koga nikakva dnevna politika ne može da ih razdvoji. Gordili su se ćirilicom kao najsavršenijom azbukom koju su oni prvi primenili u desetom veku, nešto pre Rusa. Osetila sam veliko poštovanje prema bugarskom narodu koji sa toliko ponosa i svesti čuva svoje korene.

Pesnikinja i prevodilac za ruski jezik Zlata Kocić, koja je zastupala Udruženje književnika Srbije, svojim nadahnutim, pesnički intoniranim govorom o bratskoj ljubavi između srpskog i ruskog naroda donekle je ublažila srpski hendikep. Nas dve smo kao srpske pesnikinje učestvovale u večeri slovenske poezije u gradskoj biblioteci i tu se jedino zvanično manifestovalo prisustvo Srba. Ako zvaničnoj Srbiji nije mesto na skupu na kome se veliča njen jezik i njeno pismo, njeno civilizacijsko i kulturno nasleđe, gde je domaćin skupa uvažava i priznaje njenu državnost i obraća joj se sa bratskom ljubavlju, gde je onda Srbiji mesto? Zar postoji neko bolje mesto?

Postavljala sam pitanja. Sa ruske strane dobila sam jasan odgovor da su svim ministarstvima za kulturu slovenskih zemalja poslati pozivi i da su Rusi kao domaćini veoma predusretljivi prema svima koji su zainteresovani za družbu slovenskih naroda u domenu u kome postoji prirodna bliskost i srodnost među njima, a to su: hrišćanska tradicija, kultura, jezik, a kad su u pitanju pravoslavni Sloveni, ćirilično pismo je ta neraskidiva spona među nama, što su i Bugari potencirali. Sama sam se uverila u sve što su rekli. Bugari, Belorusi i još neki delegati prokomentarisali su da saučestvuju sa stradalničkom sudbinom srpskog naroda i da treba da se povezujemo međusobno.

Ne prestajem da samoj sebi postavljam pitanje zašto više verujemo drugima nego sebi samima, zašto bežimo od onih koji su nam bliski i koji mogu da nas zaštite, a jurimo u društvo onih čija je lista restrikcija i sankcija prema nama kao izvikanim "lošim momcima" – beskonačna. U besomučnoj jurnjavi za "ulazak u Evropu", sve više se odričemo sebe. Pa Srbija je, kao i ostale slovenske zemlje, deo i to vrlo značajan, te Evrope. Samim tim, važni evropski procesi kao što je integracija moraju se i na nju odnositi. Da bi Srbija obezbedila za sebe mesto ravnopravne članice Evropske zajednice mora u nju ući sačuvanog integriteta i sa statusom državotvornosti. Zar na tome ne insistiraju sve ostale evropske zemlje?! Čemu žurba za ulazak u društvo u uslovima diskriminacije? Treba istrajavati u borbi za svoja prava, a u međuvremenu udruživati se sa onima među kojima smo kao narod ravnopravni i kao država priznati.

U sećanju na slovensko slavlje u Saratovu, moje oduševljenje će se uvek spotaći o činjenicu da se zvanična Srbija oglušila o poziv na njega. Nadam se da je ovo bila baksuzna godina, a da će sledeće biti naklonjenije lepšim danima za srpsku budućnost. Drugi narodi veruju u svoju budućnost, pa i srpski narod mora verovati u svoju, a ne samo u tuđu. Nismo ni sami ni nezaštićeni. Pravoslavna slovenska braća nas očekuju pored sebe, da se ne izgubimo u "meltingpotu", da budemo svoji i raspoznatljivi, kako bismo sa ostalim delom sveta održavali veze na najrazličitijim nivoima, bez opasnosti da ćemo se obezličiti.

Srbi treba u što većem broju da budu prisutni na svetkovinama duhovnosti i vrhunskih umetničkih ostvarenja slovenske kulture, gde i sami imaju šta da pruže. Volim koncerte klasične muzike, ali neograničenu moć i lepotu muzike, blaženo uspeće moje duše prema nebu doživela sam u Saratovu, kad su se na prijemu koje je za goste priredio Mitropolit Juvenalij ujedinili glasovi svih prisutnih sveštenika u zdravici NA MNOGAJA LjETA. U tim rečima i savršenoj harmoniji snažnih glasova sadržana je nesalomljiva snaga i blagost slovenskog duha, čije nepresušno izvorište je pravoslavna hrišćanska etika.

Poruka Ministra za kulturu Ruske Federacije A.A. Avdejeva, na prijemu koji je poslednje veče priredio u našu čast, u saratovskom hotelu "Moskva", takođe ukazuje na zajedničke korene i zajednički put slovenskih naroda, a to i jeste razlog za obeležavanje Dana Ćirila i Metodija, kao duhovnog i kulturnog praznika svih Slovena:

"Podvižnost Đirila i Metodija je vrlo važna, ne samo zato što su nam dali pismenost i kulturu. Oni su nam dali i etičke vrednosti koje se prenose s kolena na koleno. I danas možemo obogatiti svoje znanje, kulturu i duhovnost ne samo kolektivnim trudom kao građansko društvo zasnovano na zakonu prava, već i na duhovnom podvižništvu i talentu svakoga od nas pojedinačno. Ugledajući se na delo Đirila i Metodija možemo mnogo postići. Zato je naša poruka da sledite životni put, smelost i istrajnost hrišćanskih podvižnika, Đirila i Metodija."

Iduće godine, Dan Ćirila i Metodija proslavljaće se u Moskvi. Nadam se da će Srbija poslati delegaciju na državnom nivou i da će učestvovati priličan broj pesnika.