Kulturna politika | |||
Duh umetnosti u doba profita, ili savremeni „Aska i vuk“ |
sreda, 05. januar 2011. | |
Tri janjca nejaka udaviše kurjaka... Narodna izreka Simbol U Andrićevoj čuvenoj priči „Aska i vuk“, zalutala ovčica Aska se nađe, zaneta svojom igrom, pred krvožednim čeljustima strašnog vuka. Ona više nema nijednu opciju da preživi pred golom moći predatora. U očajanju, Aska načini jedan pokret, ali ne pokret odbrane, jer za njega nije bila sposobna, nego tek jedan prelaz ka nekom polupokretu, trzaj tek jedan. Na ovo – vuk, reprezent moći - zastade... Lukavi, hladni i poslovično oprezni vuk, kome ni ljudi ni životinje nisu mogli ništa, bio je najpre iznenađen, ali se ovo iznenađenje sve više pretvaralo u čuđenje i za njega čudnu, neodoljivu radoznalost. Poželeo je da se prvo nagleda ovog čuda neviđenog, jer ionako, računao je, krv i meso ovčicino mu, po prirodi stvari sleduju. Ova priča treba da nam pokaže da čak i najmoćniji zastaju pred Lepotom. To je zakon umetnosti! Taj višak čarolije u svetu, van radnog vremena i svakodnevnog posla, jeste predmet umetnosti. Jer i čitalac kao i vuk, zanet igrom umetnosti, date ovde kroz jednu čarobnu pričicu i umetnost reči, prati ovčicinu igru kroz šumu, igru koja nijednog trenutka ne sme da stane... Fondovi EU i „balkanski žanr“ U ne tako davno vreme, društvena preduzeća su, na ovim prostorima, finansirala umetnost. Istina, trebalo je zadovoljiti određenu političku formulu, više direktivu, pa bi za određeni umetnički projekat bila obezbeđena, ne samo finansijska, nego i politička podrška. No, nakon samo ovlašnog istraživanja nije teško uočiti da stvari sa poljem finansiranja umetnosti ne stoje ništa drugačije ni danas. Samo se u našim tranzicionim vremenima, to postiže, po uzoru na veliki svet, tzv. „društvenom odgovornošću“ velikih kompanija (CSR – Corporate Social Responsibility), koje sporadično ili planski finansijski potpomažu određene projekte kulture.
Međutim, da bi se umilili vukovima kapitalizma, makar i ovog domaćeg – trajno tranzicionog, umetnici, očigledno, moraju, kao nekoć, da ispune određene zahteve i ispoštuju određene formule, kako bi obezbedili dovoljnu količinu potrebnog novca. Na primer, fondovi za kulturu EU zaista su veoma blagonakloni i spremni da pomognu svemu što zadovoljava kalupe njihove političke korektnosti. Paradoksalno, u vreme kada nemačka kancelarka daje izjavu, koja će verovatno tek u budućnosti zazvučati čitavom svojom važnošću, o tome kako je doba multikulturalnosti (bar u postojećem vidu, kada je o Nemačkoj reč) prošlost, periferiji Evrope tj. nama, najčešće se nameće upravo ovakav kalup političke korektnosti. Na taj način, uvek će prednost donatora dobiti, recimo – film koga režira Srbin, Hrvat ili Slovenac, gde su glumci iz Bosne, Crne Gore ili Makedonije, a „politički korektna“ tema sa Kosova. Naravno, niko ne spori vrednost i civilizacijsku tekovinu multikulturalnosti. Takođe, ne treba mnogo razmišljati, pa videti očigledan ekonomski interes ovakvih koprodukcija. Ipak sledi jedna zapitanost: Ne svodi li se često jedno umetničko delo na unapred postavljeni kalup, pogodan određenim finansijskim centrima? Ne stvaraju li se na taj način određeni stereotipi, karakteristični za evropsko viđenje sopstvenog rezervata tj. nas? Mnogo prevođeni srpski pisac Dragan Velikić, ironično konstatujući da je Balkan postao žanr u Evropi, daje u jednom nedavno objavljenom tekstu čak i recept za umetnički uspeh, ukoliko je umetnički proizvod s naših prostora: „Umetnički proizvodi sa Balkana, svejedno da li su to filmovi, pozorišne predstave ili knjige, imaju osigurane donatore ukoliko zadovoljavaju određenu recepturu: ispolitizovani komad stvarnosti, natopiti tipičnim balkanskim apsurdom, dodati dosta humora, obavezno umutiti kakvu provokaciju. Proizvod mora da bude pitak i lako svarljiv, prepoznatljive ambalaže. Nema tu mesta proizvodima teškim za probavu, koji nisu medijski lako obradivi, a visokom dozom individualnosti i umetničkog naboja odstupaju od recepture brze hrane – jednostavne pripreme sadržaja u mikrotalasnim rernama prosečnog potrošača.“[1] Tako bi u očima Evrope, „balkanski žanr“ bio svojevrsna pitka tragikomedija. Ono što je u svemu tome naš problem jeste to što se stvara stereotip, baziran na jednoj površnoj slici o svakodnevici na Balkanu. Zarad komercijalnog interesa, naši umetnički poslenici često pristaju na kompromis, koji preti da se mlađim generacijama nametne kao zvanična kultura, pa tako dolazimo do paradoksalne situacije da na samom Balkanu prolaze umetnički projekti koji reprezentuju ne ono što je zaista autentična tekovina balkanske svakodnevice ili tradicije (i samim tim deo svetske kulturne baštine), već ono kako nas vidi i doživljava oko i um prosečnog zapadnjaka (nikako ne kakvog genijalnog predstavnika Zapada, koji čita između redova, kakvih je bilo i biće ih u svim vremenima i epohama). Drugim rečima: prolazi ono što nam je kao kalup predviđeno u hiper-marketima globalnog sela, na rafovima posvećenim kulturama trećeg sveta. Mediji preko kojih se plasiraju različiti konkursi velikih korporacija, pri tom, arbitriraju, pokušavajući da uspostave svoja komercijalna merila u prostoru koji je do juče pripadao onoj umetnosti koja preferira da se nazove klasičnom. Različitim nagradama, marketinškim prezentacijama i medijskom zastupljenošću, nameću nam se umetnička ostvarenja, olako proglašavana remek-delima, koja, nakon što ih konzumiramo, bacimo iza sebe ne razmišljajući o tome da ista konzumiramo još jedan put. No, kako sam Velikić u istom tekstu zaključuje: „Knjiga koju ne bismo poželeli da i po drugi put pročitamo nije ni bila vredna čitanja.“[2] „Korporativna umetnost“ Nije ništa drugačija situacija ni kada su u pitanju korporacije, jer se i njihove odluke o finansiranju kakvog umetničkog poduhvata moraju uklapati u širu sliku političke korektnosti. Uzmimo za primer paradokse sa domaćeg terena: problematičnu multinacionalku „Filip Moris“, proizvođača proizvoda opasnog po zdravlje i predstavnika ekstremno uticajne industrije na koju se koncept globalizacije, usled njihovog bogatstva i moći, uveliko oslanja; te „Erste banku“, koja je deo globalnog bankarskog sektora, odgovornog za nedavnu svetsku ekonomsku krizu. Obe kompanije su prisutne u Srbiji i imaju u svom sastavu veoma uticajne fondacije koje finansiraju umetnost. Kada ovakve dve kompanije finansiraju umetnost, kritički um po logici stvari postavlja pitanje o prirodi ove umetnosti.
U nedavno objavljenom tekstu u NIN-u[3], daju se precizni podaci kad je reč o fondacijama ove dve kompanije. Tako je, sudeći po pomenutom tekstu, npr. „Duvanska industrija Niš“ (što znači „Filip Moris“) glavni donator „Niš art fondacije“, koja je postala šire poznata po kofinansiranju popularne pozorišne predstave „Kosa“, u Ateljeu 212. Upravo na primeru ovoga, najjasnije se uočava politika ko-optacije kapitalizma, o kojoj smo u nekoliko navrata već govorili. Naime, jedna predstava koja poziva na revoluciju i koja je, pre nekoliko decenija, bila jedan od kulturnih stubova revolucionarne mladeži, danas se u Srbiji igra, na nekada avangardnoj sceni Ateljea 212, bez ikakve stvarne revolucionarne namere (ni nalik predstavama istog pozorišta iz neposredne prošlosti), pa i samom činjenicom o svojim finansijerima. Pri tom, reč je o duvanskoj industriji, koja je, uz farmaceutsku, jedan od oslonaca najbrutalnijeg kapitalizma.[4] Dakle, publici se podmeće revolucionarni diskurs, ali u strogo kontrolisanoj atmosferi, te o nekoj stvarnoj promeni tu ne može biti ni reči. Nemamo, naravno, nikakve ambicije da na bilo koji način osporavamo umetnički domet date predstave. Naprotiv. Želimo samo da na ovom plastičnom primeru (tim pre što je upravo „Kosa“ u pitanju) ukažemo na poznati trend zapadnog kapitalizma, sada očit (sa svim domaćim manjkavostima) i na našem trusnom području. Naime, u svojoj istoriji oglašavanja i mode,[5] Tomas Frank, uz mnoštvo primera, pokazuje kako su želje revolucionarne omladine 60-ih i 70-ih brzo bivale promenjene u robne marke i marketinške slike. Rezultat toga je bila promena ideologije kojom biznis objašnjava svoju dominaciju nad životom naroda. Time je oslabljena oštrica revolucije, a jedna od odlika toga je bila i činjenica da su korporacije počele da finansiraju i u sebe inkorporiraju potencijalno opasne i harizmatične umetničke projekte, koji su bili osnov revolucionarnih težnji omladine. Pedeset godina kasnije, eto i nas u blještavoj svetlosti „korporativnih rajeva“, doduše bez istinskog kapitalizma i bez „kolektivnog umetničkog ispoljavanja“. Još je paradoksalniji primer „Erste fondacije“. Ona je, naime, poznata po zaista reprezentativnoj kolekciji dela konceptualne umetnosti, od 1968. godine do današnjih dana. Prirodno, postavlja se pitanje zašto bi jedna banka imala interes da skuplja dela konceptuale – po pravilu, periferne umetničke pojave, koja gotovo da i nije imala, osim nekoliko izuzetaka, komercijalnu vrednost. No, ono što u kontekstu naše priče upada u oči jeste da umetnost koja nije ni doživljavana ni rađena da bi se manifestovala na tako, možemo reći, spektakularan (ili možda još bolje – korporativan) način i koja je po najunutarnjijoj svojoj suštini antikomercijalna, biva finansirana i reprezentovana od strane ne-može-biti-komercijalnijeg-sektora: bankarskog! O brendiranim rokerima, čije su gitare izlepljene imenima korporativnih sponzora, koji nas zabavljaju iz nedelje u nedelju u „Jelen top 10“, na „Javnom medijskom servisu“, da i ne pričamo! Negdašnji „hipsteri“ bi na ovo verovatno samo prezrivo odmahnuli rukom, no i oni su, ukoliko su živi i nisu na kakvoj udaljenoj farmi ili zabačenoj mediteranskoj plaži, već odavno postali „japiji“. Upravo nalik vladajućem globalnom poretku (čiji smo sada i mi nevoljni član), koji uvek nađe opravdanje za svoj naum, vuk – u jednoj staroj francuskoj basni, koja je i Andriću poslužila kao predložak za njegovu priču – prvo optuži ovcu da mu muti vodu i da je on stoga ne može piti. Na ovčicin odgovor da je ona nizvodno od njega, te da mu zato ne može mutiti vodu, vuk nađe drugi razlog. Tobože ga je ona vređala prošle godine, pa će je zato pojesti. No, ovčica mu opet odgovara da prošle godine nije bila ni rođena. Na kraju, vuk reče da joj je majka nešto loše pomislila o njemu dok je nju u stomaku nosila, skoči na nju i pojede je. Umetnost u PR okruženju Istina, u današnjem svetu menadžera, nije lako preživeti kao umetnik, niti je u državi kakva je Srbija, lako biti entuzijastični direktor neke institucije kulture, ali – slagali se s tim ili ne, podržavali to ili ne – ne možemo poreći da korporacije i/ili određena politička poruka na taj način postaje deo značenja i poruke samih umetničkih radova! To naročito dolazi do izražaja kad je reč o duvanskoj industriji, kojoj je zakonom zabranjeno javno oglašavanje svojih proizvoda. Doduše, treba reći i to da u marketinškoj i PR kulturi na srpskom tržištu, pa i kad je reč o donacijama za umetničke projekte, vlada još uvek, prema svedočenju stručnjaka iz te oblasti s kojima je autor ovoga teksta imao priliku da razgovara, početnička strategija, zasnovana na masovno medijski propraćenim događajima i kratkoročnoj dobiti. Nema tu još uvek ni traga od ozbiljnih Public Relations aktivnosti, strateški planiranih godinama unapred, koje bi namenski donirale baš određeni projekat, koji ne mora odmah da se isplati, već koji, na primer, može pomoći u strateškom pozicioniranju i brendiranju proizvoda koji je osnovna delatnost date firme. Ta veza između brenda određene firme i kulturne ili sportske aktivnosti koju ta firma finansijski potpomaže, u visokom zapadnom PR-u, najčešće nije prekinuta. Naravno i tamo se veoma često radi o svojevrsnom pranju savesti, ali se za tu vrstu socijalne odgovornosti nalaze mnogo sofisticiraniji načini od lepljenja imena onoga ko je dao novac po bini, u skladu sa uvreženim domaćim principom: da se zna ko je gazda! Tako, recimo, multinacionalni gigant „Pepsi“ ima, trenutno aktuelni, petogodišnji plan, do detalja izrađen, da se u zadatom periodu promoviše isključivo preko sporta, te ne postoji ni najmanja šansa da u tom periodu utroše makar jedan peni na bilo kakav projekat iz oblasti kulture. Baš kao što je ista kompanija svoj imidž 70-ih izgradila na hipi-kulturi. Šta učiniti? Pre svega, sigurni smo da naš odgovor na postojeću konstelaciju stvari nikako ne sme da se svede isključivo na odbijanje bilo kakve saradnje i okretanje glave od stvarnosti. Gotovo bi bilo licemerno zapostaviti profitni sektor u savremenoj umetnosti, jer bi bilo bez njega nezamislivo teško na bilo koji način propagirati umetnost. Pa ipak, još je licemernije zažmuriti pred vučjom prirodom profitnog sektora. Jer ako se dozvoli korporacijama, koje su mnogo bogatije od bilo kog srpskog muzeja ili galerije od nacionalnog značaja što tavore na državnim jaslama, da formiraju svoje postavke, mnogo bolje od postavke bilo kog muzeja i ako država u potpunosti prihvati namenjenu joj ulogu od strane MMF-a i inih neoliberalnih kapitalista, povlačeći se od vukova kapitalizma, zapostavljajući nacionalni interes jedne ne-zanemarljive kulture, onda će nacionalne institucije kulture biti osuđene ili da tiho propadaju (kakav je uglavnom slučaj danas), ili da se preko svake mere i ukusa komercijalizuju, ili da se na nehuman način dodvoravaju gospodarima novca. Iz toga proizilazi još jedna zapitanost: Da li se može načiniti brend od naše autentične stvarnosti i kroz kakvo vrhunsko umetničko delo (nipošto lišeno zdrave samokritike) prezentovano napolju? Da li se može zamisliti kakav autentičan sistem vrednosti na osnovu koga će bolje i zdravije funkcionisati nacionalne institucije kulture, u prirodnoj simbiozi sa biznis okruženjem? Umetnost ne može da odgovori na ova pitanja, niti da se ispreči pred moćnim korporacijama, kao god što ne može ni u potpunosti da se prepusti svetu menadžera, jer bi to značilo njen kraj (baš nalik Askinoj igri, koja, ako bi prestala, trenutno bi se pretvorila u smrt). Umetnost bi trebalo da bude iznad toga. Umetnost ne može da promeni svet. Motka kojom će seljaci umlatiti vuka, u Andrićevoj priči, nije u rukama umetnosti, nego slučaja ili sudbine i mogla je i da ne bude. Umetnost je tu samo da podrži život kao takav, zbog njega samog. No, u svetlu aktuelnih događaja, sledi jedna zapitanost, opet: Da li nas najnoviji događaji - reprezentovani aferom „Cable-gate“ (pouzoru na„Watergate“), koju je inicirao anti-globalistički sajt „Wikileaks“(a koji, usput, najavljuje nove kompromitujuće akcije upravo protiv banaka i farmaceutskog sektora), ili poziv fudbalera-filozofa Erika Kantone (iza čega, zapravo, stoji jedna velika anti-globalistička organizacija) da se 7. decembra povuče sva lična ušteđevina sa računa svetskih banaka - uvode u novu eru, koju treba da najavljuje i predstavlja umetnost oslobođena bilo kakvog političko-društvenog kalupa?
Predstavljajući se kao predstavnik WTO-a (Svetske trgovinske organizacije), provokator iz družine poznate kao „Yes Men“ (što treba da označava arhetipsku spremnost našeg društva na saglasnost) pre nekoliko godina je uspeo da se uvuče na konferenciju „Tekstili budućnosti“ u Tampereu u Finskoj. Brojni okupljeni privrednici i novinari imali su prilike da slušaju čudno predavanje Henka Hardija Unruha, koji je s gledišta prošlosti i budućnosti objasnio da se neugodni događaj kao što je američki Građanski rat nikada nije morao ni dogoditi: robovi koji su brali pamuk na Jugu na kraju bi morali biti oslobođeni zbog tržišnih zakona. Hranjenje, odevanje, smeštaj i čuvanje robova u zemlji kao što je Engleska bilo bi danas apsurdno skupo, tvrdio je, u poređenju s platama u zemlji kao što je na primer Gabon, gde je cena hrane, odeće i smeštaja minimalna, a još je bolje to što je cena nadzora ravna nuli, jer su radnici slobodni ljudi. No, upozorio je da je upotreba radne snage iz dalekih zemalja već iskušana u državama kao što je Indija: ekran njegove prezentacije u Power Point-u prikazao je snimke pobune protiv britanske vlasti. Da bi sprečio sličnu gandijevsku pobunu radnika u tkaonicama pamuka i težnju za ličnom slobodom, WTO – uzviknu Unruh - ima tekstilno rešenje. U tom se trenutku pred publikom pojavio asistent koji je strgnuo poslovno odelo sa gospodina Unruha i otkrio blještavo, zlatno, usko odelo uz telo, opremljeno metar dugačkim falusom na naduvavanje koji je iznenada iskočio, na užasavanje okupljenih privrednika. Animirana grafika Power Point-a prikazala je slično odevenog muškarca opremljenog za tropsku plažu: to je menadžersko odelo za razonodu, objasnio je Unruh, smišljeno tako da prenosi ugodne informacije usađenim telesnim čipovima kada je u udaljenoj fabrici sve kako treba. No, u završetku izbočine skrivao se televizijski monitor, s daljinskim upravljačem, koji menadžeru omogućava da interveniše uvek kada neka neugodna informacija najavljuje početak nevolje. „To je ud za vizualizaciju zaposlenih, trenutno primenljiv uređaj koji se nosi oko pasa i ostavlja ruke slobodne, što menadžeru omogućava da ih direktno vidi i primi sve važne podatke o njima“, nastavljao je Unruh, dok je pola publike pljeskalo, a pola zviždalo, u neverovatnoj i komičnoj zbrci koja je nastala.[6] Tom apsurdnom parodijom ova antiglobalistička družina je izrazila svaki detalj modernog režima nadzora i potrošnje. Ova umetnička družina, dala je najbolju moguću sliku stilski svesnog, tehnološki opremljenog, nomadskog i hedonističkog modernog menadžera, direktno povezanog s protokom informacija, koji može odgovoriti na svaku fluktuaciju, a istovremeno uživati u vlastitom životu – koji žestoko profitira od svojih berzanskih manipulacija, uvek lebdi između posla i odmora, sa neograničenim užitkom i kontrolom tehnike nadohvat ruke. U skladu sa navodnom etikom tolerancije, korporativnoj se publici svidela predstava, barem dok čitava konferencija sledećeg dana nije ismejana u novinama. Međutim, jesu li trepnuli okom dok su se slike radnika - petnaestogodišnjih Azijatkinja na podu fabrike i dece zgrčene na plugovima – brzo smenjivale na ekranu Power Point-a? Umesto zaključka Sada samo zamislite da pomenuti menadžer radi u Srbiji i da koristi srpsku radnu snagu. Osvrnite se. On je već tu. Ne može li to biti povod za jednu novu, istinski revolucionarnu i spontanu umetnost, na ovim prostorima, kojoj nisu potrebne manipulisane nagrade i koja nema nameru nikome da se udvara? [1] Dragan Velikić, „Sitni događaji“, NIN, br. 3124, 11.11.2010, str. 41. [2] Ibid. [3] Ruža Ćirković, “Profit, ali s kulturom“, NIN, br. 3123, 4.11.2010, str. 30-33. [4] Upućujemo zainteresovanog čitaoca na iznenađujuće dobar holivudski film „Insider“, sa Al Paćinom i Raselom Krouom u glavnim ulogama, koji se bavi istinitim događajem i koji ukazuje na globalnu moć što je poseduje duvanska industrija. [5] Tomas Frank, „Osvajanje kula: biznis kultura, kontra kultura i uspon hip konzumerizma“, Svetovi, Novi Sad, 2003. [6] Primer naveden iz eseja američkog teoretičara kulture Brajana Holmsa, „Fleksibilna ličnost: za novu kulturalnu kritiku“, iz knjige: „Hijeroglifi budućnosti“, WHW&ARkzin, Zagreb, 2003. |