Dvadeset hiljada razloga da se odreknete batina

Sa novim zakonom o porodici, koji stiže sledeće godine a kako je nedavno objavljeno, stižu i neke ozbiljne novine. Ona koja je privukla najviše pažnje javnosti je „demografska naknada“ za majke sa troje dece, od čak 20.000 dinara mesečno do detetovog punoletstva. Već danima ova priča ne prestaje da se vrti u vestima, verovatno zato što, kad se pojave tolike nule u naslovima, čitaoci automatski listaju i klikću da se pobliže informišu o tome „kad stižu novci“.

Kao majka troje dece naravno nisam gadljiva na ideju da mi neko za ono što već ionako radim iz sopstvenog interesa  i zadovoljstva još daje i platu, a pominje se i radni staž, pa samim tim i penziono, zdravstveno.. Međutim, pošto uz troje dece ipak nisam i sama podetinjila pa ne verujem u bajke, kako one sa hepi endom koje pričaju političari, tako ni one tužne i nesrećne, o roditeljima koji bi svim srcem želeli još dece nego eto nemaju para - imam vrlo mnogo primedbi na ovu predizbornu „ideju“ - nazvaću je tako pošto ni oni koji su je osmislili nisu u stanju ni približno da objasne kako će ona izgledati u praksi, mada se, navodno, tim osmišljavanjem bave već pet godina. Svakog dana stižu neke nove kontradiktorne izjave, pa je prvo najavljivano da majke sa četvoro dece neće dobijati ništa jer nije dobro imati više od troje, da bi se zatim pominjala pomoć čak i za i peto.

Prvo, uzmimo da čak i jeste u pitanju jedna zaista sjajna zamisao, koja će Srbiju konačno uzdići iz demografskog ponora u kome se nalazi – iskustvo nam govori da niko ni ne misli da je sprovodi u delo, već da je u pitanju još jedna „majke mi!“ priča koja će potrajati koliko i predizborna kampanja. Zašto? Zato što to ovde eto može – obeća se nešto, pa se posle pravi lud, i nikom ništa. Sledeći put, sudeći bar po radovanju čitalaca ove vesti,  opet vam poveruju.

Drugo, sve i da zaista žele da daju plate majkama troje dece jer su im toliko zahvalni, da li zaista neko još misli da je država na ivici bankrota u stanju da otvori desetine hiljada novih radnih mesta na određeno vreme od 18 godina? I zamislite još da novčani podsticaj stvarno bude delovao, pa se broj treće dece naglo uveća, a samim tim ionako već preambiciozna brojka postane još nedostižnija?

I da li neko misli da taj novac može da padne sa neba? Ne vidim zašto bih se ja kao roditelj radovala što će da mi uzmu novac iz levog džepa da bi mi stavili u desni. Niko od darežljivih dobrotvora koji osmišljavaju ove zakone neće taj novac izvaditi iz svog novčanika - samo će smisliti način da se iz budžeta manje daje za nešto drugo, i to verovatno nešto daleko važnije vama i vašoj deci od tih 20.000, ili uvedu neki novi nameti, ili zaduži još malo. Ionako se već uveliko živi na račun to malo dece što tek treba da se rode, pa koja milijardica pride neće nikog ubiti.

Treće, ko kaže da je nedostatak novca pravi razlog što ljudi nemaju po troje dece? Pa mi smo ispod nivoa proste reprodukcije spali još početkom sedamdesetih, kada smo, kažu, živeli nikad bolje. Iskustva tolikih bogatih zemalja pokazuju da natalitet opada sa rastom standarda, a ne obrnuto. U zemljama najvećeg blagostanja koje je ljudska vrsta ikada videla i gde roditelji imaju uslove kakve mi u Srbiji sanjamo i kakvima težimo, stvari ne stoje ništa bolje nego kod siromašnih nas – štaviše, često stoje čak i gore.  Sve ukazuje na to da što lagodnije živimo, to smo manje spremni  da žrtvujemo sve raznovrsnije mogućnosti koje život pruža.  „Potkupljivanje“ roditelja , kako je pre izvesnog vremena u svojoj kolumni primetila Željka Buturović^(*), samo još dodatno ubija ono malo instikta što nam je ostalo i roditeljstvo pretvara u napornu društvenu obavezu koja, bogami, ima dobro da se plati. Koliko je to daleko od preterivanja pokazuju uobičajeni tv-prilozi o porodicama sa puno dece u kojima gnevni i razočarani roditelji konstatuju kako im država nije dala ni približno koliko zaslužuju.  Šta li će tek biti ako zaista uvedu demografsku naknadu pa je jednog dana ne daj bože ukinu? Hoće li Nemanjinu blokirati sindikati „otpuštenih“ majki koje samo traže ono što je njihovo?

Eto još jedne mere koja osim što je krajnje nerealna jer stavlja van zakona i proglašava monstrumima praktično sve roditelje u Srbiji, može samo još dublje da nas gurne u demografsku provaliju

Istovremeno, što je (jer nikakve nule nisu u pitanju) kod čitalaca izazvalo daleko slabiji odjek, u okviru iste priče o porodičnom zakonu objavljena je jedna vrlo zabrinjavajuća vest. Novi zakon trebalo bi da uvede i potpunu zabranu telesnog kažnjavanja dece, što znači da i roditeljska pljeska po guzi, ukoliko se ovo izglasa, postaje zlostavljanje.

Eto još jedne mere koja osim što je krajnje nerealna jer stavlja van zakona i proglašava monstrumima praktično sve roditelje u Srbiji, može samo još dublje da nas gurne u demografsku provaliju. Zaista, šta još majka troje dece poželeti može nego da joj neko ko je pročitao par pamfleta UN-a drži lekcije o tome kako da strpljivo i natenane, (dok verovatno neka kućna pomoćnica kuva, usisava i širi veš) treba deci po 700-800 puta na dan da objašnjava da se prsti ne guraju u toster, da ne treba lupati po radijatorima u šest ujutro ili da je ružno svojoj babi govoriti da „jede govna“ zato što ih je izgrdila. Nije uopšte teško sve postići lepim, naročito u teoriji. U realnosti, imate neke konkretne životne situacije u kojima ne možete da „igorišete“ svoj dete koje vrišti i besni jer recimo iza vrata spava beba ili ste na neki drugi način okolnostima prinuđeni da svoje dete naterate da vam se momentalno potčini kako ne bi ugrožavalo sebe ili druge. Da li je u takvim situacijama nužno i obavezno koristiti fizičko kažnjavanje – naravno da ne. Nužno je samo da i taj metod postoji kao opcija, kao vaspitna mera kojoj je legalno pribeći. I ta majka troje dece naprosto pokušava da situaciju održava pod kontrolom kako zna i ume, i u datoj situaciji će postupiti onako kako proceni da je najpametnije da bi porodični život funkiconisao na zadovoljstvo svih, sada i u budućnosti, kada ta deca izrastu u ljude. Sve dok se ne pojavi neko da joj objasni kako ćitap kaže da to što su joj deca normalna i vaspitana samo znači da se na njima iživljavala.

Kolike su šanse da zabrana fizičkog kažanjavanja stigne do poslanika? Veliko je pitanje, budući da se dve trećine stanovništva protivi ovakvim inicijativama, što se lako uočava i čitanjem komentara na sajtovima. Posebno su zanimljivi upadljivo agresivni komentari protivnika telesnog kažnjavanja. „Gnev pravednika“ i osećaj moralne superiornosti nad primitivnom i zlom rajom su čudo, i daju krila raznim idejama o oduzimanju dece, zatvaranju i ostalim „neagresivnim“ metodama vaspitavanja roditelja. Ma kakva bre kultura dijaloga i analiza argumenata  -  nema obzira ni civilizovane rasprave sa patološkim monstrumima koji su sebi napravili decu samo da bi na njima praznili svoje frustracije i demonstrirali volju za moć, pa nek ih je i tri četvrtine populacije.

Sve ima svoju „cenu“ pa i roditeljstvo, ali ona se ne izražava toliko u nulama, koliko u nekim drugim jedinicama mere.  Mladi koji razmišljaju o roditeljstvu ionako već imaju dovoljno razloga da se kolebaju budući da  svakodnevno viđaju toliku razmaženu i bezobraznu decu koja terorišu okolinu i čije želje i hirovi su zapovest za mame, tate, babe, dede, strine, komšije i sve ostale koji su izgubili svaki kompas kada je vaspitavanje u pitanju. A kada treba da izvagate hoćete li trošiti na recimo putovanja, hobije ili na decu, mnogo je teže odlučiti se za poslednje ako to podrazumeva čitavu armiju raznih birokrata i aktivista koji vam se upliću u život, kojima treba da polažete račune, i koji misle da vaše dete vole više nego vi.

Cena oduzimanja slobode da se u podizaju dece koristi sopstveni mozak jednostavno je previsoka. I nema te države koja je u stanju da vas (pot)plati dovoljno.

(*) http://www.politika.rs/pogledi/Zeljka-Buturovic/SRPSKA-DECA.lt.html