Dve decenije kao pet vekova

(Večernje novosti, 19.12.2010)

 Srpski višepartizam ovog decembra "slavi" dvadeseti rođendan. Jedan od pionira početne borbe za demokratiju je i pesnik Slobodan Rakitić, koji je te 1990. godine, bio jedan od osnivača SPO i šef najjače antimiloševićevske poslaničke grupe u parlamentu.

Dve decenije kasnije, kada se demokratija "odomaćila" u Srbiji, Rakitić je kao predsednik Srpske književne zadruge daleko od stranaka i politike. Povukao se u knjige i rukopise:

 - Mnogi su se povukli u sebe i udaljili od politike. Osamdesetih godina prošlog veka znali smo za šta smo i protiv čega smo. Danas, na žalost, ne znamo ni jedno ni drugo.

* Jeste li ovako zamišljali Srbiju za koju se borite kada ste krajem osamdesetih vodili intelektualne rasprave u Udruženju književnika i dok ste ulazili u političku arenu?

 - Srbija danas izgleda kao u Disovoj pesmi "Naši dani", a od tada je prošlo gotovo sto godina. Dve decenije istorije nije mnogo, ali u životu jednog čoveka, jednog naraštaja to je dug period. Za to vreme Srbima su se zgusnuto dešavali lomovi i potresi koji se srećnim narodima i ozbiljnim državama ne dešavaju ni u pet vekova, ili se ne dešavaju uopšte. Nama je, pak, bilo suđeno da, iako brojčano mali narod, budemo u središtu najvećih zbivanja u poslednja dva veka kao direktni učesnici. Posledice su katastrofalne.

* Da li ste tada naivno verovali da će se rušenjem komunizma rešiti svi nacionalni problemi Srbije i da ćemo naprasno i preko noći "ozdraviti", stati na noge i postati prijatelji svima?

- Uvođenje političkog pluralizma i višestranačja, za čim smo žudeli u komunizmu, donelo nam je istovremeno i raspad države, ratove i nova stradanja, umesto uzorne demokratije. Shvatili smo da komunizam nije samo politički sistem već način života. Ponadali smo se da ćemo ga se brzo osloboditi, ali njegovi koreni su odveć duboki.

* Pa šta nas je zapravo snašlo umesto obećane katarze?

- Zbili su se takvi paradoksalni politički i socijalni obrti koje je teško shvatiti. Kao što su se devedesetih komunisti prekonoć prerušili u socijaliste, tako su se u sledu događaja, posle 2000, socijalisti prerušili u demokrate. Posledica tog kameleonskog ideološkog obrta jeste osiromašen narod, oslabljena država, razorene industrija i poljoprivreda, ugrožene nacionalne, kulturne i duhovne institucije, opustošena kultura i prosveta.

* U kojoj meri su, mali, obični ljudi postali samo puki posmatrači svetskih pomeranja i domaćih političkih razračunavanja?

- U nekoliko mahova poslednjih decenija narod je iskazivao svoju političku volju, energiju, žilavost i istinsku želju za korenitim promenama. Ali ta volja je postepeno tihnula, energija iscurila i zavladala je duboka apatija i razočaranje. Već duže vreme nalazimo se u svojevrsnoj i političkoj i egzistencijalnoj hibernaciji. Ogromna je nesrazmera između obećanja političkih stranaka uoči svakih izbora i stvarnog stanja u zemlji. Osiromašeni narod postao je tek nemi posmatrač zbivanja poput igrača oko ruleta dok čekaju na kom će se broju tačka kuglica zaustaviti. Zemlja je pretvorena u ogroman činovnički mehanizam, skup i neefikasan.

* Da li su srpske podele dublje, a nepomirljivi jaz između "dve Srbije" veći nego pre dve decenije ili je raspolućenost srpskog duhovnog i intelektualnog organizma usud koji se ne leči?

- Podele su, nažalost, tradicionalna odlika Srba. I uvek su nas skupo koštale. Tokom decenija i vekova te podele su samo produbljivana i dobijale su nova politička svojstva i oblike. Podela na "dve Srbije" danas je gotovo institucionalizovana. Njih podstiču i takozvane nevladine organizacije ne samo u politici nego iu mnogim društvenim segmentima, i to onim najbitnijim. U tom smislu "druga Srbija", kako je inače sama sebe nazvala, ima povlašćen položaj. Državnu politiku više vode nevladine organizacije nego vlada. Ni u jednoj evropskoj i vanevropskoj državi nevladine organizacije nemaju moć koju imaju kod nas. Očigledna je tendencija da se srpska kultura i umetnost liše svojih nacionalnih svojstava, identiteta, kao da nacionalno ne može da bude univerzalno. Sopoćansko "Uspenje", mileševski "Beli anđeo", Studenički "Raspeće" i dečanski "Isus Pantokrator" nisu samo srpska nego i svetska baština, sa univerzalnim vrednostima.

* Može li Srbija pronaći sebe i svoje mesto tokom novih globalnihprestrojavanja, dok je razapeta na "četiri stuba spoljne politike"?

- Diplomatska strategija Srbije, svedena na "četiri stuba spoljne politike", uopštena je politička krilatica. Takva orijentacija se na izvestan način podrazumeva i ne vidim u tome ništa specifično. Deluje kompromisno i izbalansirano, imajući u vidu šta nam se sve dešavalo poslednjih dvadeset godina. Ako nešto treba staviti u prvi plan, onda je to da Srbija nema alternativu. To uvek treba da bude polazno stanovište i suštinska odrednica naše unutrašnje i spoljne politike. Srbija je evropska zemlja i ne može se postavljati kao politički cilj ono što ona već jeste i što je bila u čitavoj svojoj istoriji. Danas je Srbija više raspeta i ugrožena iznutra nego spolja.

* Kako vam je izgledao diplomatski slalom Srbije uoči dodele Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu?

- Povlačenje odluke da se ne ide u Oslo na dodelu Nobelove nagrade za mir i izmena Rezolucije Ujedinjenih nacija o Kosovu, dve su krupne greške koje su ponizile ne samo ministra spoljnih poslova i Vladu Srbije, već samu Srbiju. Ko ne poštuje sebe, ne može očekivati da ga drugi poštuje. Čak i da su politički potezi Vlade Srbije bili ishitreni i pogrešni, nije ih trebalo menjati.

* Na koji način uopšte pronaći čarobnu formulu i obezbediti poštovanje u realnom svetu interesa, pritisaka i jasnih pravila utakmice u kojoj smo mi mali igrači?

- Pritisci spolja su očigledni, naročito kad se tiču Kosova. Vlada Srbije treba da postavi graničnu liniju ispod koje ne može da ide suprotno državnim interesima. Inače, nema kraja ucenjivanje i pritiscima. Propuštena je šansa 2000. godine, kad je uspostavljena nova vlast u Srbiji, da spolja prestanu pritisci i ucene. Međutim, ista politika spolja nastavljena je i posle toga.

* Može li Srbija bar da sačuva kulturni i duhovni identitet u zamajcu sveopšte globalizacije?

- Globalizacija, koja bi trebalo da bude prednost, pokazala je svoju ružniju stranu, jer je kod nas pogrešno primenjena poništavanjem svega što čini kulturni i duhovni identitet srpskog naroda. To se čini preko pojedinih institucija i favorizovanih nevladinih organizacija koje se bave takozvanom "dekontaminacija" srpske kulture. Umesto obogaćivanja novim vrednostima, prožimanja različitih tendencija i kulturnih modela, kultura se osiromašuje i obezličuje. Cilj je da se izmeni ne samo sadašnjost nego i prošlost srpskog naroda, njegova istorija i njegove osnovne vrednosti. Globalizacija podrazumeva i upoznavanje drugih kultura sa našim vrednostima i našom tradicijom.

* Kakvo je stanje danas u srpskoj kulturi, izdavaštvu i oseća li se uticaj ili pritisak političkih struktura?

- Politika je uvek imala veliki uticaj na kulturu, ima je i danas. Kultura je interesuje prvenstveno ako joj služi. Posledice takvog odnosa su pogubne, jer se time ugrožava ne samo njen identitet, već identitet i suštastvo čitavog naroda. Kultura često služi i za nametanje određenih ideoloških i političkih koncepata i modela. Ponovo su revnosni ideološki cenzori. Nigde se ne manipuliše toliko kao u kulturi i kulturom, sa njenom upotrebom u političke svrhe. Važna umetnička dela i pojave se prećutkuju, kao da ne postoje. Očigledno da postoji autocenzura. U medijima se vrte, ukrug, iste ličnosti. Poput lažnih vidovnjaka, najaktivniji su samozvani analitičari, tobožnji eksperti, krojači nove stvarnosti. Zato nije čudno što se narod zaglupljuje i narkotizuje emisijama poput "Farme" i "Velikog brata".

* Da li su se zbog svega intelektualci ućutali ili su i oni u sprezi sa neminovnim političkim procesima? Nedostaje li nam reč umnih ljudi kao korektiv političarima i birokratama?

- Godinama smo se borili protiv famoznog verbalnog delikta, danas je postao legitiman oblik političkih obračuna. Čitav svet je izmenio svoje lice. Političari su nadmeni i samozadovoljni, i kod nas i u svetu, i ne dozvoljavaju nikakav korektiv, ma koliko to bilo potrebno. Sa omalovažavanjem se gleda i na najveća imena iz sveta koja su imala razumevanje za stradanje Srba u poslednje dve decenije, posebno u vreme NATO agresije na Srbiju (Solženjicin, Čomski, Peter Handke, Harold Pinter i mnogi drugi). Oni se svi svrstavaju u disidente, kao prevaziđenu pojavu, iz vremena totalitarizma.

SVETI SAVA KAO UZOR

* KOLIKO vam intimno znači Orden Svetog Save koji ste nedavno dobili?

- Sveti Sava je jedina srpska istorijska ličnost čije ukupno delo i njegova svetačka svetlost traju u kontinuitetu od njegovog doba do danas. U samoj osnovi srpskog nacionalnog, kulturnog i duhovnog identiteta, koji se održao kroz vekove i onda kad nije bilo srpske države, nahodi se njegovo delo. On nam je dao nacionalna i duhovna svojstva koja nas čine kakvi smo bili kroz vekove i kakvi smo danas. Ako želimo da opstanemo, imamo njegov put i njega kao uzor. Orden Svetoga Save primio sam kao najveću počast.

"VIKILIKS" NE MENjA SVET

* DA li će svet biti drugačiji posle afere "Vikiliks"?

- Mislim da se ništa neće promeniti. Svet je odavno postao "globalno selo". Mnogo šta što je "Vikiliks" objavio bilo je poznato. Važni politički potezi uvek se povlače negde drugde. Ono što važi za velike, ne važi za male države. Uvek neko gubi, a neko dobija. Koliko dugo se zna o stravičnim zločinima OVK na Kosovu i Metohiji, trgovini ljudima, ljudskim organima, drogom i oružjem, o čemu je pisala čak i Karla del Ponte, ali sve je to bilo obavijeno ćutanjem. Ne znam da li o tome ima informacija u "Vikiliksu". Ne bi me čudilo da nema!