Kulturna politika | |||
Ekologija kao nova ideologija |
sreda, 09. septembar 2009. | |
Smrt neolitskog čoveka
Odnedavno ekologija nije više biološka disciplina koja se bavi međusobnim dejstvom živih organizama (jedinki i vrsta), već ideologija čiji je proklamovani cilj sprečavanje štetnog dejstva čoveka na prirodu. [1] Ova ideologija formirala je svoju nauku čiji je zadatak da izučava „probleme“ u funkcionisanju društva i prirode, a njen naziv je Environmental science ili nauka o okolini. Kako se pod okolinom (sredinom) podrazumeva priroda, ovo je nauka o prirodi, tj. nova biologija. Nova biologija je „humanistička nauka“ u kojoj je prevaziđeni antropocentrični koncept ljudske slobode zamenjen „osnovnim“ pravom čoveka na život. Ali ne bilo kakav život, već isključivo život u čistoj (zdravoj) životnoj sredini![2] Ovde već zamišljam neolitskog čoveka kako iz najčistije i najzdravije životne sredine svoga vremena trči prema savremenosti, spasavajući živu glavu i jedva održavajući goli život. U takvoj biologiji, život čoveku ne obezbeđuju rad i priroda već kultura. To je kultura koja ne oblikuje ljudski duh, već oblikuje čoveka. Ona je nadređena prirodi i čoveku i upozorava ga da biološka reprodukcija čoveka nije dovoljna da bi on pripadao svojoj vrsti. On je dužan da se socijalno reprodukuje.[3] Zadihani čovek banuo pravo iz neolita ovde je u potpunom čudu, jer shvata da on u stvari i nije čovek, iako je živeo u najčistijoj prirodi i reprodukovao se potpuno slobodno! Odmah zatim nova biologija (ekologija), pretećim glasom nastavlja: „Čovekova priroda zahteva proces akulturacije!“[4] Neolitski čovek već lakše diše, ali prestrašen razmišlja: „Zar hoće da me oslobode moje biološke prirode? Kako ću se ovde razmnožavati...“ Nova biologija sada potpuno gubi strpljenje i poteže svoj najžešći argument: „Ti si dužan da savesno izvršavaš svoje negentropske biosferne funkcije!“[5] Čovek neolita, nenaviknut na toliku mržnju, pada mrtav. Na samom cilju ubi ga prejaka reč, a tamo u netaknutoj i čistoj prirodi preživeo je ne samo glad već i pećinskog tigra! Strah savremenika Bilo mi je žao ovog pećinskog bića, svog saplemenika, ali pomislio sam, možda se samo pretvara, umrtvio se i preživeće zahvaljujući svom starom dobrom i vrlo primitivnom biološkom refleksu akarneze, kao i mnogo puta do sada. Za sebe sam više zabrinut, jer je kod mene taj ontogenetski i filogenetski proces akulturacije dalje odmakao. Prepao sam se od onog negentropskog izvršenja biosferne funkcije i to dvostruko. Prvo, jer ne razumem šta to znači, a trebalo bi da razumem. Drugo, jer slutim da nije ništa dobro! I zaista, da bih se negentropski ponašao, moram najpre sebe da zamislim kao sistem koji razmenjuje materiju i energiju sa okolinom. Potom, kao nebiološki čovek, moram da se potrudim da u toj razmeni okolina ne ostane zakinuta ili, što bi bilo najstrašnije, dezintegrisana! Pored toga moja je dužnost da toj okolini dam smisao koji je nezavisan od mene. Uz najbolju volju i najveću domišljatost ne mogu da zamislim kako je ovo biološki moguće. U biologiji ne postoji pojmovi oštećene strane, dezintegrisane sredine, svrhe, pa ni smisla. Ovo je terminologija ideološke biologije i socijalnog inženjeringa. U onoj zastareloj biologiji razmena materije i energije sa okolinom bila je genetski određena, a interakcije sa okolinom bile su spontane i raznovrsne. U tom bogastvu međudejstava razvio se živi svet u mnoštvu oblika koje smo zvali biodiverzitet. U staroj dobroj biologiji učilo se i to da je ljudsko ponašanje dominantno genetski određeno. Ovi iz nove biologije hteli bi da sve stalno učim iz početka... Kako bih mogao da za 18 ili 21 godinu naučim ono što je Čovek učio desetinama hiljada godina? Ali možda se radi o nekom skraćenom kursu! I zaista, ovaj vrlo skraćeni kurs kulture koja sebe naziva ekološkom kaže da je sa društvom završeno i da se prelazi u postdruštvo. To novo društvo je postindustrijsko, posttehnološko, postproizvodno i postbiološko. Prelaz je ne samo radikalan već i nužan, jer je čovek umislio da su prirodni resursi bezgranični i neiscrpivi.[6] Moram da priznam da sam među umišljenima prepoznao i sebe. Koliko se sećam svojih saznanja iz još uvek singularne fizike, priroda shvaćena univerzalno, bar za čovekove potrebe, zaista jeste neiscrpni i obnovljivi resurs materije i energije. Naravno, samo pod jednim uslovom – da se ne zaustavi naučni i tehnološki razvoj čovečanstva! Ekohumanizam je, međutim, nemilosrdan. Ekološka celishodnost odlučno stoji na putu čovekovog razvoja. Čovek mora priznati prioritet prirodnih faktora u odnosu na društvene! Priroda ima vrednost po sebi[7], nezavisno od čoveka! I sam život uopšte ima dominatnu vrednost u odnosu na život čoveka.[8] Prevaziđeni obični humanizam, uz pomoć renesanse, doveo je do čudovišnog antropocentrizma koji je vodio društvo u sunovrat naučnih, tehnoloških i socijalnih revolucija. Njegova uloga trebalo je da se završi oslobađanjem od ropstva dogmama hrišćanske religije koje su čoveka odvajale od prirode. Nova, totalitarna biologija ultimativno zahteva radikalne promene u tehnologiji, socijalnoj organizaciji, psihološkim i moralnim normama. Udarna parola novog manifesta glasi: proizvodnja bez vladanja, razvitak bez gospodarenja![9] Uz novu biologiju ide i novi pravopis. Velikim slovom piše se - Planeta, Univerzum, Život, Društvo, Priroda! Malim slovom piše se čovek. On je dužan da poštuje sve entitete i ispunjava (propisanu) biosfernu funkciju.[10] Tako se čovek iznenada našao na dnu hijerarhije „entieteta“. Novi entiteti Ovoga leta u parku oko novog sedišta Skupštine Srbije, koje se nalazi preko puta zgrade Skupštine grada, čopor pasa lutalica napao je i ozledio portparolku jedne značajne stranke. Ova stranka članica je Socijalističke internacionale, ma šta to značilo, i kao takva može da promoviše i sprovodi ideologiju nove biologije. Primenjena na pse lutalice, nova biologija nalaže da se sa ovim entitetima mora humano postupati. Nova humanost se ispoljava zabranom biološke reprodukcije, ali uz dozvolu socijalne reprodukcije. Ovi entiteti žive tu pored nas i sa nama, spavaju izvan naših kuća i dvorišta, trče po ulicama i parkovima, igraju se, i hrane našim razbacanim đubretom. Ekohumanost se ipak najviše ispoljava zabranom ubijanja sterilisanih, pa čak i nesterilisanih pasa! Iako volim pse i ne plašim ih se, iako sam imao puno pasa, iako sam o nekima od njih napisao pesme i priče, iako sam zabranu ubijanja pasa lutalica uneo kao neoborivi fakat u svoj roman, upitao sam se, ipak, da li je ovde reč o kultu psa. Put me je poveo unazad u istoriju, preko studije o jednom slikaru (Albreht Direr) koji je voleo da slika pse, do lovačkih pasa brutalne Dijane (Artemide), zatim do troglavog Kerbera koji dopušta prolaz u had samo dušama mrtvih i do Zoroastrinih sveštenika koji zajedno sa psom predevode pogrebnu povorku na putu do kula tišine. I najzad, stižem do „drevnog“ Egipta čija je magijska moć najčuvenija! Tamo je drevni Anubis, bog sa glavom šakala, i još drevniji kult šakala. Tamo je i zabrana ubijanja pasa. Neopaganizam neobiologije „Kultura (i kulture) drevnih civilizacija Kine, Indije, Egipta, Grčke, Rima... u prvi plan ističu jedinstvo čoveka i prirode.“[11] Pitam se kao pripadnik hrišćanske civilizacije kako razumeti ovo jedinstvo, kada je u hrišćanstvu čovek ipak gospodar životinja i zemlje. Još je teže razumeti da životinje i zemlja mogu biti gospodari čoveka kako implicitno nalaže nova biologija. Makar taj čovek zaista bio samo štetočina! I na kraju, pitam se ko bi na to uopšte pristao? Na kraju, još jednom osvrnimo se na sasvim nedužnog biološkog psa koji zadovoljan i sit drema kraj još neugašene vatre našeg neolitskog biološkog čoveka. I, umalo da zaboravim! Gospodari slobodnog tržišta mislili su ipak na sve. Kako slobodno tržište ne bi slučajno postalo neslobodno, dok se projektovana promena ne desi, izdali su nalog novoj biologiji da konstruiše i ekopotrebe koje će, naravno, biti obilato, ali nikako besplatno, svima zadovoljene! [1] Themes Journal for Social Research (Teme Časopis za Društvene Nauke), issue: 02 / 2002, pages: 245-260, on www.ceeol.com. [2] Ibid, str. 250. [3] Ibid, str. 250. [4] Ibid, str. 250. [5] S.N. Glazačev, Эkologičeskaя kulьtura i obrazovanie v menaяющemsя mire, u: Эko- logičeskaя kulьtura i obrazovanie: opыt Rossii i Юgoslavii, Moskva, 1998, str. 36-64. [6] Themes Journal for Social Research (Teme Časopis za Društvene Nauke), issue: 02 / 2002, pages: 245-260, on www.ceeol.com. [7] Ibid, str. 256. [8] Ibid, str. 255. [9] Ibid, str. 253. [10] Ibid, str. 256. [11] Ibid, str. 252. |