Европске вредности и медијски свет

„Будући да су многи нападали тадашње државно уређење, дође до преврата, а на чело новог уређења дошла је влада од педесет и једног човека и то једанаесторица у граду, а десет у Пиреју – од којих су и једни и други били надлежни за тржиште и за вођење свих других послова, а преостала тридесеторица постали су архонти са неограниченом влашћу... Веровао сам наиме да ће они управљати државом, заводећи праведан уместо неправедног начина живота. Стога сам необично пажљиво посматрао шта ће они учинити. И, наравно, видео сам како су ти људи за кратко време показали да је пређашње државно уређење било право злато.“

(Платон, Седмо писмо)

Разни европски комесари слали су нам и шаљу разне поруке и савете о медијским слободама, образлажући то чињеницом да „нема демократије без слободних медија. Слобода изражавања и медијски плурализам у самој су сржи европских вредности и тако мора бити у земљама кандидатима и могућим кандидатима.“ (Ј. Бузек) Често се у том смислу наглашава како је независност медија на Балкану угрожена, а претње и притисци на новинаре све учесталији. Разлози за такво стање проналазе се у различитим стварима, а „политичка уплитања, економски притисци и насиље над медијима“ представљају „насртај на демократски поредак у региону и наше заједничке вредности“. (Ш. Филе)

Вероватно имајући у виду овакве захтеве, Мирко Цветковић, бивши председник Владе, изјавио је у време свог мандата да „Србија у својој историји никада није имала овако висок степен слободе медија и мишљења, демократичности и права на обавештеност“. Међутим, Савет за борбу против корупције тврдио је управо супротно и открио да партије на власти преко приватних агенција контролишу медије и троше буџетски новац. Као најдрастичнији пример такве корупције и медијске контроле Савет је апострофирао Драгана Ђиласа, председника Демократске странке.

После промене власти 2012. године, ситуација у медијској сфери није се много променила. Партије на власти и даље у великој мери контролишу медије. Истина о стварности у српским медијима толико је далеко од принципа кореспонденције – adequatio rei et intellectus, по којем је истина рећи за оно што јесте да јесте, а за оно што није да није, да медијски свет у ствари представља неки други свет, неку другу земљу, неке друге људе.

У том виртуелном свету, Србија је чудесна земља, усред кризе без кризе, са милион срећно незапослених људи, производњом која убрзано расте, домаћим банкама које представљају ослонац привреде. У тој Србији не постоје капиталисти и радници, већ са једне стране успешни предузетници-добротвори, послодавци који, како сама та реч каже – дају посао, отварајући нова радна места и са друге стране - срећни и захвални послопримци.

У току је предизборна кампања, а медијска слика је таква да је победник познат, а игра се за друго место и опстанак у лиги. У кампањи се кључне теме, које се тичу основне егзистенције, не кандидују на прави начин. Неолиберална идеологија се и даље не доводи у питање, мада је и на Западу пропала, јер је држава интервенисала како би заштитила приватни капитал. Невидљива рука тржишта је заказала. Тзв. минимална држава која подразумева даљу приватизацију ипак се код нас промовише као најбољи концепт, мада се на тај начин цементирају настале класне разлике између богатих и сиромашних, изазване управо приватизацијом.

Држава спроводи реституцију, али селективно. Отете фабрике после 2000. године нису обухваћене законом о реституцији, већ само национализована имовина после Другог светског рата итд. итд. Бал на води и стране инвестиције по старом хришћанском принципу – credo quia absurdum est.

Не поставља се питање како је могуће сачувати Косово и Метохију у оквиру српске државе и истовремено некритички се кретати према Европској унији.

Многи „наши“ медији су под контролом странаца из те уније која се „залаже“ за медијске слободе. Ако и поред тога слободе нема, логично је закључити да те слободе нема ни тамо. Виртуелни медијски свет није српски или балкански спецификум. Западњачка медијска сфера такође је строго контролисана. Пример евроатлантског медијског искривљавања стварности су најновији догађаји у Украјини. Класичан државни удар и оружана побуна представљени су као воља народа и отпор против недемократског режима, а отпор тој побуни у другим деловима земље - као противуставно деловање и нарушавање суверености Украјине. Све има своје разлоге, тако и оваква медијска слика јесте у функцији политике која Украјину треба да отргне од утицаја Русије и припоји евро-атлантској сфери.

Стварност је, дакле, таква да није само Србија у медијском мраку. Цео западњачки свет је у том смислу у тами. Ако нека медијска слобода и постоји, онда је то слобода од слободе. Потребно је пробудити се и изаћи из тог виртуелног света, како би се стварност сагледала на прави начин, а то је нужан услов да се она промени.