HRONIKA:
RUSKI AMBASADOR U UN VASILIJ NEBENZJA: NEĆEMO DOZVOLITI DA SE PONOVI SCENARIO SA MINSKIM SPORAZUMIMA I DA DOĐE DO ZAMRZAVANjA FRONTA KAKO BI REŽIM ZELENSKOG ZALEČIO RANE
RT BALKAN: GLASANjE U UN O ZAHTEVU ZA UKIDANjE AMERIČKOG EMBARGA PROTIV KUBE - EVO KAKO IZGLEDA PRAVA IZOLACIJA!
NASLOVNE STRANE SRPSKE ŠTAMPE 1. NOVEMBRA 2024.
EMIR KUSTURICA I NjEGOV PRAVNI ZASTUPNIK ZDENKO TOMANOVIĆ PODNELI KRIVIČNU PRIJAVU PROTIV ŽELjKA MITROVIĆA I POKRETA „KOPAĆEMO“
BEOGRAD: ODRŽAN PROTEST PROTIV UKLANjANjA STAROG SAVSKOG MOSTA - "BORBA TRAJE, MOST OSTAJE"
UNICEF: NAJMANjE JEDNO DETE POGINULO U LIBANU SVAKOG DANA OVOG MESECA I NAJMANjE PO DESET RANjAVANO
PATRIJARH KIRIL PROTIV „RUSIFIKACIJE“ NOĆI VEŠTICA: TAKVA ZAMENA VREDNOSTI I FALSIFIKOVANjE NACIONALNE ISTORIJE JESTE SVOJEVRSNI IZAZOV PRAVIM VREDNOSTIMA RUSKOG SVETA
SAD: VLADA SRBIJE PREKRŠILA OBAVEZE IZ DIJALOGA SA PRIŠTINOM USVAJANjEM PREDLOGA ZAKONA O ORGANIZACIJI I NADLEŽNOSTI PRAVOSUDNIH ORGANA U PROCESUIRANjU KRIVIČNIH DELA POČINjENIH NA KOSOVU
VUK CVIJIĆ: SMENjEN SUDIJA MILIMIR LUKIĆ ČIJE JE SKLANjANjE DOGOVARANO PREKO SKAJ APLIKACIJE
GRUZIJA: NAKON PONOVNOG PREBROJAVANjA, CIK POTVRDIO POBEDU VLADAJUĆE STRANKE "GRUZIJSKI SAN", KOJA JE DOBILA 53,92 ODSTO GLASOVA I U NOVOM SAZIVU PARLAMENTA IMAĆE APSOLUTNU VEĆINU OD 88 MANDATA. OPOZICIJA OSVOJILA 62 MANDATA
BENjAMIN NETANjAHU IZASLANICIMA SAD: PRIMIRJE S HEZBOLAHOM MORA GARANTOVATI BEZBEDNOST IZRAELA
BROJ POGINULIH U POPLAVAMA U ŠPANIJI PORASTAO NA 155. PEDRO SANČES: NAJVAŽNIJE SPASITI ŠTO VIŠE ŽIVOTA
Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Feminizam nekad i sad: Ideologija, delovanje i reforme
Kulturna politika

Feminizam nekad i sad: Ideologija, delovanje i reforme

PDF Štampa El. pošta
Kamila Palja   
četvrtak, 10. jul 2008.
Feminizam je ponovo u centru pažnje. Posle dugog perioda, tokom kojeg je feminizam bio ograničen na internet stranice i knjige, koje i pored dobrih kritika nisu uspele da pronađu širu čitalačku publiku izuzev feministkinja, rat polova je opet u žiži javnosti zahvaljujući predsedničkoj kampanji. Kandidatura Hilari Klinton izazvala je pravu međunarodnu eksploziju propagande i zajedljivih izjava. Iako se čak i prečesto navodi da je Hilari prva žena koja se kandidovala za predsednika, to nije tačno: dugačak sled njenih odlučnih prethodnica počinje još 1872. godine s Viktorijom Vudhal i 1884. s Belvom Lokvud, nakon kojih su došle Margaret Čejs Smit, Petsi Mink, Bela Abzug, Širli Čizom, Patriša Šreder, Leonora Fulani i Elizabet Doul. Međutim, osvajajući glasove kao trofeje, Hilari je stigla dalje od bilo koje žene pre nje i bez obzira na to hoće li da pobedi ili ne, ostaviće za sobom gorući trag svim ambicioznim ženama koje dođu posle nje.

Godinama će se polemisati oko toga da li je i u kojoj meri seksizam sputao Hilarinu kampanju. Jesu li mediji bili oštriji prema njoj nego prema njenim protivnicima? Da li je i ona sama oportunistički zaigrala na kartu pola? Nema sumnje u to da je iz složenih razloga Hilari privukla arhaične, mitske stereotipe – veštica, baba, kučka, goropadnica, karakondžula. Nacionalna organizacija za žene, koja je skoro čitavu deceniju životarila zaboravljena od skoro svih, nedavno je iskoristila priliku i u saopštenju za štampu o Hilari, pod naslovom „Neznanje i otrov: duboko ukorenjeni seksizam medija“, izjavila da je „mizoginija u medijima dostigla vrhunac“ – izjava koju ja, kao profesor društvenih nauka i nauka o medijima, smatram zaista smešnom.

Početkom godine umešala se Glorija Stajnem, koja je već skoro četiri decenije doajen američkog feminizma, i braneći Hilari u raspaljivom autorskom tekstu u Njujork tajmsu izjavila da je „pol verovatno najrestriktivnija sila u američkom životu“, što je još jedna veoma diskutabilna generalizacija. Stajnemova je prikazala Hilari kao plemenitu žrtvu seksizma i lobirala da sve žene glasaju za nju samo zato što je žena. U blogosferi i pismima čitalaca na internet stranicama novina demokratski orijentisane žene poput mene, koje podržavaju Baraka Obamu, nazvane su „izdajnicama“ koje podrivaju feminizam. U svoju odbranu mogu da kažem da žene veoma brzo napreduju u politici – imamo žene na mestu gradonačelnika, senatora i guvernera, pa čak i na mestu predsednika senata – stoga više ne postoji potreba za jednodušnom polnom solidarnošću, ako je ikad uopšte i postojala. Žene su razumna bića koja znaju da glasaju na izborima na osnovu vrednosti kandidata.

U svakom slučaju, moglo bi se reći da Hilari nije savršena feministička kandidatkinja budući da je njen čitav javni život bio i ostao vezan za karijeru njenog supruga; pored toga, njen profesionalni rad u prošlosti, naročito u pogledu reforme zdravstvenog sistema, bio je neujednačen. SAD mnogo zaostaju za drugim zemljama po tome što nikad nisu imale ženu na mestu vođe nacije, ali razlog za to delimično leži i u naročitim zahtevima koje taj položaj podrazumeva. Mnogo je lakše da žena postane predsednik vlade, lider stranke koji stupa na položaj kad njena stranka pobedi na izborima. Predsednik SAD-a ujedinjuje ogromnu naciju i njen je simbol, a pored toga mora da bude i vrhovni zapovednik vojske, što predstavlja naročit pritisak na ženu koja teži toj ulozi. Obrazovanje narušeno politikom identiteta nije valjano pripremilo žene da teže ka predsedništvu – zbog čega ja već skoro dvadeset godina pozivam mlade feministkinje da proučavaju vojnu istoriju.

Kandidatura Hilari Klinton razbudila je i ponovo podstakla feminizam više od bilo čega još od velike kontroverze oko Anite Hil koja je svedočila protiv nominacije Klarensa Tomasa za Vrhovni sud 1991. godine. Kucnuo je čas za ponovnu procenu. Dokle je feminizam stigao i kuda sada ide? Zašto se feminizam povukao kad je tokom kulturnih ratova osamdesetih i početkom devedesetih godina dvadesetog veka bio sveprisutan – kada su mediji svakodnevno pitali feministkinje za mišljenje o svakom pitanju koje se tiče žena? Da sve bude ironično, upravo su za vreme dva Klintonova predsednička mandata feministkinje počele da gube tlo pod nogama kao glavni igrači na javnoj sceni. Devedesetih godina novine su redovno objavljivale da se veoma malo devojaka izjašnjavaju kao feministkinje.

Dva tehnološka dostignuća – kablovska televizija i internet – oslabila su skoro dvadesetogodišnji stisak američkih feminističkih lidera na medijski polni diskurs. Odjednom se pojavilo mnoštvo različitih stanovišta. Devedesetih godina veka na javnu scenu je sasvim neočekivano stupila nova generacija otvorenih konzervativnih žena – kao što su Lora Ingram, Barbara Olsen, Monika Krauli, En Kulter, Mišel Malkin – koje su raspršile konvencionalno mišljenje o ženama koje se bore za svoja prava. Ove žene, koje su pohađale elitne koledže, a neke čak i radile u republikanskoj administraciji Ričarda Niksona i Ronalda Regana, bile su nametljive, rečite, zabavne i zapanjujuće seksepilnije i zanosnije od svojih nepopustljivih feminističkih protivnica. Uništen je stari „Pet Nikson“ stereotip prema kojem je konzervativna žena neuredna, sputana, popustljiva i blagog glasa. Feministkinje stare škole, koje su delovale preozbiljno i dogmatično, gubile su televizijski rat od nove vrste hrabrih žena spremnih da se uhvate u koštac s raznim pitanjima. Barbara Olson, koja je poginula prilikom napada na Pentagon jedanaestog septembra, bila je suosnivač Nezavisnog ženskog foruma, udruženja konzervativnih i libertarijanskih žena, osnovanog kao odgovor na predrasude liberalnih medija koji su izveštavali o slučaju Anite Hil, u koji su novinarke sa severoistoka zemlje bile neposredno, a možda i neprilično umešane.

Posle jedanaestog septembra i invazije na Irak pitanja pola su još više uzmakla pred pitanjima života i smrti ili sukoba civilizacija u eri terorizma. Na površinu je ponovo izbilo opšte interesovanje za vojna pitanja, istoriju i muževnost u tradicionalnom smislu, što se ogledalo čak i u dečijim igračkama. Komentari feministkinja po ovim pitanjima – koji su, kako se moglo predvideti, označeni kao „reakcionarni“ – delovali su kao da nemaju veze sa onim šta se dešava. Čini se da kad je god u pitanju goli opstanak imamo potrebu da se ujedinimo kao ljudska bića, a ne da budemo zavađeni polovi. Nasleđe jedanaestog septembra i te kako je postalo problem za Hilari Klinton u njenim političkim aspiracijama. Potreba da u ovom trenutku žena kandidat deluje snažno i pokaže kako vlada vojnim pitanjima sigurno je navela Hilari da glasa za sudbonosnu ratnu rezoluciju koja predsedniku Bušu daje ovlašćenja da u Iraku upotrebi vojnu silu. Ova odluka joj se vratila kao bumerang i učinila ju je stalnom metom smele i visprene grupe gerilki Ružičasta uzbuna (Code Pink).

Šta je, zapravo, feminizam? Da li je to teorija, ideologija ili praksa (to jest program delovanja)? Da li možda feminizam ima toliko zapadnjački orijentisane premise da se ne može uvesti u druge kulture a da ih ne naruši? Kada kod srednjovekovnih pisaca naiđemo na feminizam, da li onda savremene ideje uzimamo iz prošlosti? Ko jeste, a ko nije feministkinja i ko to određuje? Ko potvrđuje legitimnost ili autentičnost? Mora li feministkinja biti članica neke grupe ili se prilagoditi preovlađujućoj ideologiji ili njenim varijantama? Ko objavljuje i po kom ovlašćenju šta jeste ili nije dozvoljeno misliti ili govoriti o pitanjima pola? I da li je feminizam sam po sebi levičarski pokret i može li postojati feminizam zasnovan na konzervativnim ili religijskim principima?

Iako i u poeziji i u prozi postoje sporadični tekstovi u kojima se izražava protest zbog obespravljenosti žena i njihovog društvenog statusa, od Kristin de Pizan, preko En Bredstrit do Meri Vulstonkraft, feminizam je kao organizovan pokret nastao sredinom devetnaestog veka, inspirisan pokretom za ukidanje ropstva, baš kao što je i njegova ponovna pojava šezdesetih godina podstaknuta pokretom za građanska prava koji se borio protiv segregacije i obespravljenosti crnaca na rasističkom jugu Sjedinjenih Država. Razvoj feminizma je, dakle, pratio širenje sloboda za potlačene grupe. Feminizam je uvek bio povezan sa demokratijom: nije slučajnost što je nastao u Americi i što je postao jedan od prvih uzora za britanski feminizam.

Teorija feminizma uglavnom ne priznaje koliko duguje zapadnoj tradiciji građanskih sloboda koja je potekla iz stare Grčke, i to ne iz manjkave demokratije klasične Atine, koja je imala robovlasničku privredu i ženama postavljala stroge granice, već mnogo ranije, iz prvog glasa arhajske poezije, a jedan od njenih najlepših izdanaka bila je prva znamenita svetska književnica – Sapfo sa Lezbosa. Teorija feminizma ne priznaje ni koliko nastanak savremenog feminizma duguje kapitalizmu i industrijskoj revoluciji, koji su transformisali privredu, povećali broj intelektualnih zanimanja i prvi put u istoriji pružili ženama priliku da zarade za život i reše se zavisnosti od oca ili supruga. Emancipacija žena u kapitalizmu najbolje se vidi u onim čudesnim spravama kao što su mašine za pranje ili sušenje veša koje su za većinu zapadnjaka danas svakodnevna pojava.

Dalje, istorija feminizma ne priznaje u dovoljnoj meri koliko je osnivače pokreta sifražetkinja, koje su se zalagale da žene dobiju pravo glasa, formirala religija i koliko je na njih uticala. Nije slučajnost što je mnogo američkih feministkinja pripadalo kvekerima – na primer, Suzan B. Antoni bila je ćerka zemljoradnika kvekera, a Lukrecija Mot bila je kvekerska sveštenica. Na kvekerskim susretima muškarci i žene su tretirani jednako, a na njima su žene i naučile umeće držanja govora u javnosti. Stoga se traženje prava glasa, motivisano verskim idealizmom i paradigmama, ne može automatski odrediti kao levičarski potez. I zaista, društveni konzervativizam većine vođa pokreta sifražetkinja video se u tome što im je bio blizak Pokret trezvenjaka, čiji je cilj da se zabrani alkohol u Sjedinjenim Državama na kraju doveo do četrnaest nemirnih godina tokom prohibicije posle Prvog svetskog rata. U devetnaestom veku na alkoholizam se gledalo kao na problem žena – to jest, muškarci iz radničke klase su optuživani da troše oskudne porodične prihode na alkohol, što je, pak, dovelo do zanemarivanja fizičkog nasilja nad ženama i decom. Pokret trezvenjaka, koji se sedamdesetih godina devetnaestog veka iznenada pojavio u javnosti, nazivan je „ženskim krstaškim pohodom“ ili „ženskim svetim ratom“. Žene koje su pripadale ovom pokretu okupljale su se van krčmi, gde su se molile, pevale verske himne, sprečavale goste da uđu i, opšte uzevši, predstavljale su pravu napast. Mnoge krčme morale su biti premeštene ili zatvorene. Bio je to jedan od prvih primera u istoriji kada se žene mobilišu zarad društvenog delovanja.

Ovde se, međutim, na težnju da se propiše privatno ponašanje može gledati kao na stalan element feminizma koji će vaskrsnuti u žestokom antipornografskom pohodu iz sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka. Sifražetkinje iz devetnaestog veka bile su oštre prema Viktoriji Vudhil, koja je zagovarala slobodnu ljubav. Suzan B. Antoni i ostali smatrali su da će ovo baciti ljagu na ceo pokret i osuditi ga na političku propast. Njih je motivisao suprotni cilj – da izbave žene od „poroka“, to jest, od kandži prostitucije. Na seksualnost van tradicionalnog braka gledalo se kao na opasnost koja se mora suzbiti moralnim normama. Isticanje ideologije iznad ličnog takođe se vidi u Suzaninoj asketskoj posvećenosti ovom cilju i velikoj ogorčenosti zbog načina na koji su njene koleginice krenule u drugom pravcu podstaknute potrebama porodice i dece. Pred kraj života svi su poštovali Suzan Antoni i divili joj se, ali njena opsesivna usredsređenost na jedno pitanje možda i nije bila uzor uravnoteženog života.

Ima još izostavljanja ili skraćivanja u standardnoj feminističkoj priči – Margaret Sanger, koja je bila jedan od najistaknutijih rukovodilaca organizacije Planned Parenthood [organizacija za planiranje porodice] i smeli pionir na polju reproduktivnih prava, a 1916. godine otišla u zatvor zbog otvaranja prve klinike za kontrolu rađanja u Njujorku; javno se zalagala za eugeniku, filozofiju selektivnog odgajanja koju su usvojili nacisti kao deo svoje brutalne kampanje da očiste ljudsku rasu od nepoželjnih.

Feministkinje prvog talasa, koje su iskazale ogromnu hrabrost zahtevima ne samo da dobiju pravo glasa, već i da se izmene zakoni koji zabranjuju ženama da potpisuju ugovore ili da poseduju imanje, podnele su velike žrtve. Satirične karikature iz devetnaestog veka prikazivale su sifražetkinje kao mutirane pseudomuškarce, koje se šepure noseći muške pantalone, puše cigare i prete da zbace muškarce sa mesta koje imaju u javnoj sferi i kod kuće. Kada su sifražetkinje počele da drže govore na ulicama to se smatralo skandaloznim prekršajem pravila pristojnosti. Zanimljivo je da su prve američke države koje su posle građanskog rata dale ženama pravo glasa bile na zapadu. Severoistočni deo, kao intelektualna i kulturna prestonica, nastavio je po starom. Čak i 1915. godine, vlasti Masačusetsa, Njujorka, Pensilvanije i Nju DŽersija, odbacile su amandman o pravu glasa žena. Države na granici, gde su muškarci i žene rame uz rame radili fizičke poslove, prve su počele da na žene gledaju kao jednake muškarcima, dok je na istoku i dalje vladala predstava o otmenoj „damskoj“ personi uz kodeks pristojnosti i doličnosti. Dame i gospoda na istoku i krajnjem jugu kao da nisu pripadali istoj vrsti.

Devetnaesti amandman Ustava SAD koji ženama daje pravo glasa konačno je usvojen 1920. godine posle niza sve intenzivnijih protesta. Počevši od 1907. godine, bilo je masovnih parada u Njujorku i Vašingtonu, s konjima, transparentima, ukrašenim kolima i raskošnim detaljima koju su američke feministkinje pozajmile od britanskih koleginica. Paradoksalno je da su britanske feministkinje, predvođene Emelinom Parkherst, bile agresivnije, sklonije militantnoj konfrontaciji i direktnom delovanju. Londonske feministkinje su razbijale prozore i upadale na sastanke vlade. Pokušale su da upadnu u Donji dom parlamenta 1910. Nastupio je metež koji je trajao šest sati i kome su usledila masovna hapšenja i zatvaranja. Zatočene feministkinje u Engleskoj i Americi kasnije su prisilno hranili na najsurovije načine.

Imidž američkih feministkinja u javnosti narušen je 1917. godine zbog taktike koju su koristile žene koje su protestovale ispred Bele kuće. Držale su transparente sa zahtevima da se ženama dâ pravo glasa i tako su tiho bdele mesecima. Međutim, muškarci koji su prolazili počeli su da vređaju i postali agresivni kada su tokom ratnih vremena poruke postale provokativnije. Jedan transparent nazivao je tadašnjeg predsednika Vudroa Vilsona „Kajzerom Vilsonom“. Neprijateljski raspoložene mase počele su da se okupljaju svakodnevno, transparenti su pocepani, a žene su pretučene. Na kraju je policija zabranila demonstracije jer su predstavljale pretnju po javnu bezbednost i poredak. Što je bilo još gore, na feministkinje su počeli da gledaju kao na nepatriote i subverzivni element. Zbog toga se može tvrditi da talas antifeminističke retorike od pre, za vreme i posle Prvog svetskog rata i u Engleskoj i u Americi nije nužno bio protiv žena per se , već je u nekim slučajevima to možda bila razumljiva reakcija na ono što je kod nekih feministkinja preraslo u ideološki ekstremizam i fanatizam.

Mnoge od živahnih žena sklonih seksualnim avanturama iz zlatnih dvadesetih, koje su pile, pušile, psovale i razuzdano plesale čarlston odvojile su sebe od feminizma. I zaista, sifražetski pokret je samo delimično odgovoran za revolucionarne promene kod žena u toj deceniji. Otrežnjenje koje je nastupilo posle kataklizmičnog Prvog svetskog rata stvorilo je masovno neraspoloženje prema vlastima, što je oslabilo prestiž glavnih figura u vlasti, crkvi i porodici. Osim toga, došlo je do ogromnog kulturnog upliva iz crnačkog džeza i holivudskih filmova, novog medijuma koji je toliko preobrazio seksualna očekivanja i ponašanje da su zahtevi da se ova oblast reguliše počeli da dolaze od sveštenika, učitelja, novinara, gradskih zvaničnika i ženskih građanskih grupa. Ovaj pokret će kasnije iznedriti ozloglašeni moralni kodeks koji će gvozdenom rukom vladati Holivudom sve do početka šezdesetih godina.

Dvadesete i tridesete godine dvadesetog veka bile su slavan period za izuzetne i uspešne žene, kao što su Doroti Parker, Doroti Tompson, Kler But Lus, Amelija Erhart, Bejb Didrikson ili Ketrin Hepbern. Feminizam se kao politički pokret možda i raspršio, ali dostignuća žena i njihovo prisustvo u javnosti bili su veoma snažni. Tužno je što je feminizam drugog talasa na početku odbacio ove preduzimljive žene pionire zbog „identifikacije sa muškarcima“ i navodne ravnodušnosti prema potrebama žena kao grupe. Tvrdim da su ovakvi uzori uvek ključni kako bi se pokazalo šta se može postići ličnim ambicijama i inicijativom i da bi se stvorili ponos i samopoštovanje koji mogu biti od velike koristi ostalim, manje otvorenim ženama koje se bore da ostvare sopstvenu nezavisnost od dominantnih roditelja ili supruga, kao i od kapricioznih ili tiranskih šefova ili kolega.

Primamljive prilike koje su se pružale u tom periodu istorije žena nestale su tokom velike ekonomske krize, usled naleta fašizma u Evropi i izbijanja Drugog svetskog rata. Dok su muškarci bili na frontu, žene su morale da preuzmu njihove poslove u fabrikama. Ovo su bili zlatni dani za „gvozdenu“ Rouzi koja je pokazivala svoju snagu mišića. Međutim, kada su se veterani vratili, od žena se očekivalo da se povuku. Ovakva vrsta pritiska bila je nepravedna, ali posle Drugog svetskog rata i muškarci i žene žarko su žudeli za normalnim porodičnim životom. U prvi plan su izbila domaća pitanja, a uloge žena i muškaraca ponovo su se polarizovale. Posle mnoštva venčanja i rođenja pripadnici bejbi bum generacije se polako primiču penziji. Krajem četrdesetih i u pedesetim godinama, filmovi, televizija i oglasi podsticali su majčinstvo i vođenje domaćinstva kao najsvetlije ženske ciljeve. Feminizam drugog talasa se s pravom i na zadivljujući način pobunio protiv ove homogenizacije. Međutim, bilo je previše feministkinja drugog talasa koje su iskazivale svoje nezadovoljstvo osuđujući sve muškarce kroz ceo tok istorije. Drugim rečima, ideologija feminizma drugog talasa bila je, ili je bar trebalo biti, vezana za vreme i prostor. Posleratna vezanost za dom bila je relativno ograničena pojava. Problem nije bio samo seksizam, već postindustrijska socijalna evolucija od šire porodice radničke klase do nuklearne porodice srednje klase, koja je ostavila žene u mučnoj izolaciji udobnih domova. Žene su izgubile društvo, pouke i zajednički rad karakterističan za vesele, vekovne i višegeneracijske zajednice žena.

Feminizam drugog talasa začet je u knjizi Beti Fridan Ženska mistika , objavljenoj 1963. Njena analiza anomije koje su osećale domaćice iz predgrađa dirnula je u srce mnoge čitaoce. Tri godine kasnije Fridanova je zajedno sa još nekima osnovala Nacionalnu organizaciju za žene, prvu političku grupu koja se bavila ženskim pitanjima otkako su gotovo pedeset godina ranije dobile pravo glasa. U ranim ocenama rada Fridanove nedostaju dve stavke – ona nije bila obična domaćica, kako je sebe predstavljala, već je pedesetih godina bila levičarski aktivista i bavila se radničkim pravima. Zatim, dug Fridanove prema maestralnom delu Simon de Bovoar, Drugi pol iz 1949, prikrili su ona sama i drugi ljudi. Kada je Fridanova umrla pre dve godine, u mnoštvu tekstova u američkim i britanskim medijima s pravom je priznata njena važnost, ali je i prenaglašena uloga koju je odigrala u životima žena. Sasvim je netačna tvrdnja da je Fridanova sama otvorila vrata mojoj generaciji obrazovanih žena rođenih za vreme bejbi buma, koje su već odlučno krenule ka univerzitetima i karijerama kada se ona pojavila na sceni. Od detinjstva nas animiraju optimizmom nasleđenim od roditelja koji su preživeli veliku ekonomsku krizu i ratove. Fridanova, na primer, nije iznedrila DŽermejn Grir, koja je već postala poznata buntovnica u rodnoj Australiji. Fridanova nije iznedrila ni mene, koja sam se rodila u snežnom pojasu severnog Njujorka. Početkom šezdesetih, pre nego što je njena knjiga objavljena, bila sam adolescentkinja udubljena u ekscentrični trogodišnji projekat sopstvenog feminističkog idola – Amelije Erhart. Organizovani pokret žena iz poznih šezdesetih bio je samo jedna bitna karika između mnogih elemenata koji karakterišu moju energičnu generaciju.

Gotovo istovremeno se u grupi čiji je suosnivač Beti Fridan stvorio raskol i ona je odatle proterana. Mlađe i militantnije žene koje je seksizam otuđio od muških radikala u antiratnom pokretu sukobile su se sa starijim udatim ženama iz generacije Fridanove, koje su oduvek osećale nelagodno na pomen homoseksualnosti. Kao i sifražetkinje iz devetnaestog veka koje su se bojale da će pitanja seksa poljuljati njihov pokret, Fridanova je smatrala da će militantne lezbejke („bledoljubičasta napast“, kako ih je sama nazvala) odvratiti ostale žene od feminizma. Fridanova je marginalizovana kada je Glorija Stajnem, novinarka koju je ona dovela u organizaciju, preotela pažnju medija svojim fotogeničnim i lepim izgledom. Stajnemova, koja je postala slavna tako što se uvukla u klub zečica iz Plejboja za ekspoze u Njujork magazinu , odigrala je jednu od prvih ključnih uloga u normalizaciji imidža feministkinja. Svojim lepršavim plavim uvojcima, modernim avijatičarskim naočarima, prijatnim glasom i ponašanjem, učinila je da feminizam izgleda razumno i nepreteći. Stajnemova je 1972. godine osnovala Ms , prvi časopis za masovno tržište posvećen feminističkim pitanjima. Naziv ovog časopisa ući će u engleski jezik i postati način oslovljavanja žena koji se i danas koristi.

Uprkos tome što je obrazovanje stekla na Smitovom koledžu, Stajnemova nije bila niti intelektualka niti teoretičarka. Bila je neumorna i sveprisutna aktivistkinja, ali je praktično od početka igrala ulogu strogog čuvara ideologije okrenute ka žrtvama koja ne dozvoljava drugačija stanovišta. Tako je, na primer, Plejboj , koji je Stajnemova oštro kritikovala, postavio temelje za seksualnu revoluciju. Hju Hefner, potomak puritanaca iz Nove Engleske, progresivno je mislio unapred kada je pomerio posleratni mačo imidž američkog muškarca ka prefinjenijem evropskom modelu ljubitelja hrane, vina, seksa i džeza. Stajnemova je otvoreno napadala muškarce. Čuvena je njena izjava: „Ženi je potreban muškarac koliko je i ribi potreban bicikl.“ U međuvremenu je na Menhetnu skrivala od javnosti koliko bitnu ulogu igra muškarac u njenom životu. Stajnemova je takođe neapologetski svrstavala feminizam sa partijskom politikom Demokratske stranke, što je ograničilo njegov domet tokom vremena.

Tokom prvih previranja oko ponovo oživelog feminizma, sportistkinje kao Bili DŽin King odigrale su ključnu ulogu. Kao i Martina Navratilova koja se pojavila kasnije, neotesana i kratkog fitilja, Kingova je usvojila neverovatno agresivan stil na teniskom terenu koji je inspirisao generacije žena da se bave takmičarskim sportovima. Američki Kongres je 1972. usvojio amandman kojim su radikalno prošireni univerzitetski sportski programi za žene, ali ponekad na račun muških programa, kao što su rvanje, koje su administratori koledža veoma često nemilosrdno ukidali.

Sedamdesetih godina stvoreno je mnoštvo kurseva i programa ženskih studija. Nije bilo valjane studije institucionalizacije ženskih studija i efekata koje su ostavile na feminizam. Programi ženskih studija bili su sastavljani nasumično i korak po korak, bez dovoljno razmatranja šta bi akademske studije roda trebalo da obuhvataju. Program rada aktuelnog ženskog pokreta usvojen je u celini, a to je bila ideološka predrasuda koju ni ženske studije, a ni njen naslednik, studije roda, nisu uspele da razreše. Povrh toga, pošto je mnogo prvih profesora ženskih studija dolazilo sa katedara za književnost, nauka je bila potpuno isključena. A bez osnova u klasičnoj biologiji, ni nastavnici ni studenti ne mogu da savladaju splet prirode i kulture koji stvara razlike između polova kod ljudi.

Kao novo polje željno da stekne reputaciju po ozbiljnosti, ženske studije, kao i jednako nove filmske studije, bile su veoma osetljive na evropski poststrukturalizam, koji je ranih sedamdesetih počeo da se uvlači na američke katedre društvenih nauka preko univerziteta DŽons Hopkins i Jejl. Poststrukturalizam je uniformno socijalno konstrukcionističke prirode i poriče da rod ima ikakve potpore u biologiji i bizarno pripisuje sve polne razlike jeziku kao takvom. Akademski feministi na elitnim školama ubrzo su posvetili tomove i tomove zakučastim teorijama sopstvenom preispitivanju pretpostavki o rodu, što je bio projekat pogrešno shvaćen kao revolucionarna akcija koja će imati utopijske posledice po društvo.

Međutim, u stvarnom svetu, dva bitna događaja obeležila su feminizam iz sedamdesetih. Prva je bila presuda Vrhovnog suda u slučaju Rou protiv Vejda iz 1973. koja je legalizovala abortus na celoj teritoriji Sjedinjenih Država. Ovo je predstavljalo epohalnu ekspanziju ženskih reproduktivnih prava, što bezuslovno podržavam. Nažalost, abortus će postati dominantan u američkom feminizmu i na kraju će ga, kako smatram, iskriviti i oslabiti. Druga bitna stavka je ono što je stvorila Filis Šlafli, advokat, aktivistkinja Republikanske stranke i majka šestoro dece, koja je osnovala STOP ERA , grupu koja se borila protiv amandmana o jednakim pravima, koji se polako probijao kroz državna zakonodavstva. Ovaj trenutak predstavljao je prekretnicu u američkoj politici, jer će organizacija običnog naroda koje je postigla Šlaflijeva postaviti temelje za oživljavanje konzervativizma koje će se desiti kasnije. Predvodnice feminizma, uhvaćene u zamku sopstvene ideologije koja je postajala sve dogmatičnija, satanizovale su Šlaflijevu, a da nisu adekvatno odgovorile na teze koje je postavila, gde su spadala opšta pitanja kao što je regrutovanje žena u vojsku ili da li bi zakonom trebalo propisati da toaleti moraju biti za oba pola. Posle desetogodišnje borbe amandman o jednakim pravima nije usvojen u dovoljno država 1982. godine, pa se ugasio. Ovaj poraz, međutim, nije podstakao predvodnice feminizma da načine samoanalizu; naprotiv, učvrstio je njihove opozicione stavove. Tada su počele da gledaju svet na pojednostavljen način, kao podeljen između feminizma i antifeminizma.

Osamdesetih godina je nastao jaz između akademskog feminizma, koji je tada bio pod pomodnom magijom Žaka Lakana, i mejnstrim feminizma, koji je bio spreman za akciju. U programu ženskih studija centralno mesto zauzimali su polemički spisi Ketrin Mekinon i Andree Dvorkin, koje su tvrdile da je pornografija uzrok silovanja i da bi je stoga trebalo zabraniti. Evo i tipičnog primera njihovih proglasa: „Pornografi stoje rame uz rame sa nacistima i pripadnicima Kju-kluks-klana po tome što podstiču mržnju i nasilje.“ Kakva je ovo histerična propaganda, nedostojna savremenih žena mislilaca. Aktivizam Makinonove i Dvorkinove doveo je do usvajanja uredbi protiv pornografije u Indijanapolisu i Mineapolisu, koje su kasnije proglašene neustavnim. Kulturna dominacija Makinonove videla se po tome što je 1991. praktično kanonizovana u priči sa naslovne strane nedeljnog magazina Njujork tajmsa . Paralelna pojava iz osamdesetih i devedesetih bila je silovanje studentkinja, a naročito na silovanje na ljubavnom sastanku. Štampa i televizija svojski su se uhvatili ove teme. Ovo je bilo važno društveno pitanje, ali način na koji je predstavljano na univerzitetima i šire pretvarao je žene u bespomoćne žrtve.

Feminizmu su se, međutim, približile velike promene. Eksplicitno seksualne slike i polugolotinja koje je koristila Madona u svojim prvim spotovima, a koji su prikazani širom sveta zahvaljujući novom medijumu, kablovskoj televiziji, naelektrisale su mlađu žensku generaciju sredinom osamdesetih. Madona je započela proces liberalizacije koji je doveo do onoga nad čime su mnogi komentatori, bilo levičari, bilo desničari, lamentirali jer predstavlja „pornografizaciju“ Amerike. U okviru feminističkog pokreta je tokom osamdesetih godina u San Francisku nastao revolt protiv tiranije Makinonove i Dvorkinove, gde su se vodile ogorčene rasprave oko lezbijskog sadomazohizma i igranja uloga muškarca i žene među lezbijkama. Početkom devedesetih „karmin“ lezbijstvo privuklo je pažnju cele Amerike, što je bio drastičan otklon od slike lezbo-feministkinje kao političkog ideologa u muškoj odeći koja se zdravo hrani. Feministkinje trećeg talasa iz devedesetih, što je termin koji je upotrebila Rebeka Voker, zauzele su drugačije stavove po ovim pitanjima. Uprkos nekadašnjem puritanizmu po pitanju lepote, Naomi Vulf je zauzela pro-sex poziciju blisku mojoj, dok je Suzan Faludi usvojila partijsku liniju Stajnemove po pitanju sistemskog antifeminizma popularne kulture.

Dok se i u akademskom i u mejnstrim feminizmu oduvek tvrdilo da gaje različitost stavova, stvarnost je bila daleko od toga. Početkom sedamdesetih sam se gotovo potukla sa ostalim feministkinjama oko hard roka, koji je tada bio etiketiran kao seksistička muzika, i oko hormona, na koje sam gledala kao na faktor polnih razlika. Krajem osamdesetih, Kristina Hof Somers, koja je tada bila profesor filozofije na Univerzitetu Klark, saterana je u ćošak na akademskim konferencijama kada je pokušavala da sa ostalim feministkinjama započne debatu o fundamentalnim pitanjima. Kada je moju prvu knjigu Seksualne ličnosti objavio Yale University Press 1990. godine, Glorija Stajnem je ovo delo o umetnosti i kulturi od sedam stotina strana uporedila sa Hitlerovom knjigom Mein Kampf , a da ga nije ni pročitala. Kada je jedan članak koji sam napisala o silovanju na ljubavnom sastanku za New York Newsday januara 1991. godine preštampan i objavljen širom Sjedinjenih Država putem novinarskog udruženja, bilo je mnogo reakcija, u šta spada i ono što je očito bilo organizovana kampanja klevetanja – rektor mog univerziteta u Filadelfiji primio je gomile poziva iz cele zemlje od ljudi koji su tražili da dobijem otkaz. Srećom, rektor je zauzeo prosvećeno stanovište da nastavno osoblje ima pravo da se slobodno izražava po svim javnim pitanjima. Imala sam sreće što sam redovni profesor. Mlađi nastavnici bi i tada i sada mnogo više oklevali da izraze heterodoksna stanovišta. Kada je tri godine kasnije Kejti Rojfi objavila knjigu Jutro posle o ideologiji silovanja u studentskim domovima, podli napadi starijih žena iz feminističkog establišmenta bili su žestoki i preterani. To je, po mom shvatanju, bio jedan od najbednijih i najamoralnijih trenutaka savremenog feminizma.

Rigidnost feminizma stare garde postajala je sve veća dok je feminizam gubio rat. Internet, koji je do sredine devedesetih postao gotovo univerzalna alatka, živi od različitosti. Kada se pornografija preselila na internet, feministkinje više nisu mogle da joj uđu u trag i zaustave je. Dok je internet spektakularan resurs za feminističke mreže i diskusije, on može biti i jedan od razloga što je feminizam dosad izgledao kao da je neprimećen, jer internet sajtovi mogu postati izolovana utočišta koja privlače samo one koji zaista u nešto veruju.

Tokom devedesetih su feministkinje učinile poslednju veliku stvar. To je bila njihova srčana odbrana Bila Klintona od tužbe koju je podnela Pola DŽons 1994. i išle su do skandala sa Monikom Levinski iz 1998. Činjenice o seksualnom zlostavljanju tokom iskaza Anite Hil odjednom su odbačene i izokrenute, iako je DŽonsova, bivša državna službenica iz Arkanzasa izrekla mnogo ozbiljnije optužbe protiv Klintona nego Hilova protiv Klarensa Tomasa. Iako sam za njega glasala dva puta, užasnula sam se saznavši kako je predsednik Klinton iskoristio mladu Moniku Levinski kroz niz tajnih sastanaka u kancelarijskom prostoru koji se finansira novcem poreskih obveznika gde postoji ogroman disparitet moći, a feministkinje uvek tvrde da je u tom slučaju nemoguće dati svestan pristanak za seks. Otvoreno partijska taktika i posebno zalaganje feminističkih predvodnica tokom krize oko Klintonovog impičmenta uništilo je njihov kredibilitet i poljuljalo glavne feminističke postavke.

Jedno je sigurno – žene koje su danas mlade u budućnosti će stvarati feminizam. Doktrinarne rasprave i ratovi za politički uticaj koje vode starije generacije (gde spadam i ja) moraju ostati po strani. Ja odbacujem termin „postfeminizam“, koji je tokom devedesetih postao nepromišljena medijska fraza i često se pripisuje meni. Tako nešto ne postoji. Feminizam živi, ali prolazi kroz uzavrele i mirne cikluse. Trenutno ne postoji nikakvo pitanje koje bi moglo podstaći žene na širem polju. Izvesno je da feminizam ima obavezu da se pobuni, i ukoliko je moguće, da eliminiše nasilje nad ženama i decom u zemljama trećeg sveta. Ali, feminizam može izgledati drugačije u tradicionalnijim ili religioznijim društvima gde su majčinstvo i porodica i dalje na ceni i gde je nezavisna žena od karijere manje tipična i manje joj se dive.

Na kraju, moji predlozi za reformom su sledeći. Kao prvo, nauka mora postati fundamentalna komponenta svih programa ženskih studija ili studija roda. Drugo, sve ove programe moraju oceniti kvalifikovani stručnjaci (a ne administratori ili političari) kako bi se videlo ima li u njima ideoloških predrasuda. U te programe se moraju uključiti i dela konzervativnih protivnika feminizma, kao i feminističkih disidenata. Bez ovakve raznolikosti studenti će dobijati indoktrinaciju, a ne obrazovanje. Izvesno je da je među trenutno disidentskim stanovištima pokret za apstinenciju, kao evangelističko-protestantski fenomen i kao teza data u prvoj knjizi Vendi Šalit, Povratak skromnosti , koja je podigla veliku prašinu kada je objavljena pre devet godina, a čiji se uticaj može danas videti u današnjim fakultetskim klubovima čednih, uključujući i one na Harvardu. Kao veteranka pro-sex feminizma koja i dalje podržava pornografiju i prostituciju, podržavam sve te čedne mlade žene koje brane svoju individualnost i protive se kolektivnom mišljenju i društvenim konvencijama. To je pravi feminizam!

Moja poslednja preporuka za reformu je masivno potiskivanje paternalističkog sistema komiteta za žalbe i ostalih nametljivih birokratskih trikova koji su pretvorili američke univerzitete u službu za brigu o korisnicima. Feministkinje moje generacije borile su se da ukinu nametljiva in loco parentis pravila koja su na uvredljiv način primoravala žene da noću ostaju u studentskim domovima. Administratori koledža i akademski komiteti nemaju ovlašćenja da ispituju zločine, uključujući i seksualno zlostavljanje. Ukoliko se desi neko krivično delo, trebalo bi ga prijaviti policiji kako bi građanske slobode i tužitelja i optuženog bile zaštićene. Ovo ne oslobađa mladiće od obaveze da se časno ponašaju. Huliganstvo se ne može tolerisati. Moramo, međutim, prestati da gledamo na sve u životu kroz usku prizmu roda. Ukoliko žene očekuju jednak tretman u društvu, moraju prestati da infantilno zahtevaju posebnu zaštitu. Uz slobodu dolazi i lična odgovornost. 

(Predavanje održano 10. aprila 2008. kao uvodni govor na konferenciji "Nasleđe i budućnost feminizma", održanoj na Harvard Univerzitetu.)