Fest 2009: Tragičan recidiv prenošen generacijama

Kao i svake godine, i ovo izdanje Festa nam je ponudilo veliki broj filmova sa političkom ili društveno angažovanom problematikom, pa smo se odlučili da vam pobliže predstavimo šest prikazanih naslova. Pošto nije uvek lako definisati koji bi film pre nekog drugog mogao da se okvalifikuje u toj kategoriji, odlučujući činilac pri izboru bilo je „slobodno sudijsko uverenje“, iako bi i neka drugačija selekcija verovatno bila isto tako opravdana. Osim toga, neka ostvarenja koja bi se sasvim sigurno našla u ovom izboru, poput Diva ili Milka npr, nismo uspeli da pogledamo, pa će samo iz tog razloga ostati neprikazana.

ČITAČ – Kraj februara je period kada već skoro četiri decenije našim kulturnim nebom vlada kolektivna filmska groznica, vešto ukomponovana uz tajming dodele godišnjih nagrada američke filmske akademije. Trideset sedmi po redu međunarodni filmski festival FEST, najveća filmska smotra u Srbiji, ne tako davno i u bliskom okruženju, ove godine je 20. februara otvoren novim filmom Britanca Stivena Daldrija Čitač, ostvarenjem koje neće ostati upamćeno kao remek-delo, što bi možda i trebalo da se očekuje od jednog filma koji ima čast da otvori Fest, ali nizom drugih kvaliteta pak uspešno nadomešta ovaj temeljni hendikep. Iako ne treba smetnuti s uma da je odluka direkcije verovatno nastala oportunistički, zbog zgodnog preklapanja boravka glavnog glumca Ralfa Fajnsa u našem glavnom gradu i njegovim pristankom da otvori festival, Čitač upravo našoj publici može omogućiti da ga „čita“ ne samo sa strane njegove partikularne ili univerzalističke poruke, već veoma konkretnog i bolnog sve češće nametanog istorijskog i političkog paralelizma između srpskog i nemačkog društva nakon Drugog svetskog, odnosno poslednjih balkanskih ratova. Mada su mnogi posmatrači zlonamerno proturali tezu kako je onaj pretenciozniji deo filma tek opravdanje za obilje erotskog ugođaja koje će nam u prvoj trećini filma pružiti uvek neodoljiva Kejt Vinslet, nagrada statuete Oskara koja je usledila za najbolju žensku ulogu nije samo rutinska kompenzacija za pet ranijih nominacija, nego i više od ubedljivog odgovora na dilemu da li je Vinslet sposobna za ozbiljne, karakterne uloge. Za one od nas koji u to nikada nisu ni sumnjali, briljiranje u ulozi Hane Šmic, ocvale nacističke čuvarke jednog logora, u dobu nekoliko decenija odmaklijem od njenih civilnih godina, i to mahom lišenom istinske privlačnosti i zavodljive tenzije, nije ni predstavljala iznenađenje, posebno u paru sa uvek odmerenim, decentnim i prigušenim talentom Ralfa Fajnsa. Jedan slučajni susret mladog Mihaela sa Hanom, koji će uroditi neobičnim, začudnim, ali i uistinu strastvenim spajanjem jedne nedozrele, s jednom možda prezrelom seksualnošću, ostaviće svoje posledice po sudbine svakoga od njih, sve do melanholičnog i donekle tragičnog finala. Od tačke loma, scenario nas upoznaje sa Haninom prošlošću i Mihaelovom budućnošću, koje će se još jednom ispreplesti osam godina kasnije, kada će, nakon popularne knjige jedne od preživelih žrtava ženskog logora, organizovati suđenje njegovom osoblju. Oboje će ih kao mora progoniti ono što u presudnom trenutku nisu učinili: Hana nije učinila ništa da spase živote nedužnih zatočenica, Mihael nije iskoristio realnu priliku da Hanu spase doživotne robije. Jedna specifična, osebujna veza ustanovljena među njima, bitnija verovatno i od one erotske, jeste užitak u momentima izražajnog Mihaelovog čitanja literarnih klasika, koji se, spletom okolnosti, neće završiti ni u izolovanom svetu iza zatvorskih rešetki, nego će, kao možda jedina nedvosmisleno pozitivna okolnost filma, uroditi srećnim ishodom. Čitač se sasvim solidno drži i na tom čistom narativnom, privatnom planu, ali njegova prava vrednost izbija iz, na prvi pogled slabije uhvatljivih detalja, kao što je ogorčeni koliko i pravedni monolog jednog studenta o faktu da se tim ženama sudi samo zbog toga što je knjiga žrtve dospela u javnost, a o svakidašnjem neslavnom, pokatkad i kriminalnom ponašanju one vazda prilagodljive „tihe većine“ svih nas ponovo nema ni reči. Na toj tački, gde se spajaju kolektivno nesvesno nemačkog posleratnog društva (koje će u velikoj meri upravo našem gledaocu biti neprijatno poznato i blisko) i lične Hanine te Mihaelove sudbine, nalazi se prava poruka ostvarenja Stivena Daldrija. Njenu vrednost ne može pomutiti ni aktuelni, već gotovo otvoreno revizionistički trend, u kome se na mnoge voljne i nevoljne naciste gleda sa blažim, ako već ne i eksplicitno blagonaklonim očima – jer se Čitač drži dosledno neutralno spram vrednosnog određenja Hitlerovog perioda, kao i uloge Hane Šmic u njemu – kao ni razblaženi, neuverljivi završetak, koji više naginje trivijalnoj patetici nego ozbiljnoj želji za preispitivanjem tih najstrašnijih godina dvadesetog veka, čega nam nikada ne može biti dovoljno, ako uistinu želimo da se one ama baš nikada više ne ponove.

ELITNA JEDINICA – Veliku pažnju festovske publike u udarnom programu „Horizonti“ zasluženo je privukao osvajač berlinskog „Zlatnog medveda“, brazilski akcioni spektakl Elitna jedinica Žoze Padilja. U pitanju je naslov veoma sličan širom globusa proslavljenom ostvarenju Grad Boga, fenomenalan prošlogodišnji dokumentarac Manda Bala: pošalji metak (koji je naša publika mogla da vidi na protekloj „Slobodnoj zoni“) takođe mu je na tragu, kao i pobednički film sa istog festivala Duhovi Cite Soleil o beskrajnoj spirali uličnog nasilja na ulicama Haitija. Dakle, ovo je još jedan vrhunski brazilski film koji tematizuje brutalno nasilje na ulicama njegovih velikih gradova, s tim što je za razliku od Manda Bale gde se radilo o Sao Paolu, ovde u pitanju sam Rio de Žaneiro. Suštinska, i to drastična razlika u odnosu na Grad Boga nalazi se u autorovom svetonazornom opredeljenju: dok je gore pomenuti sagledan iz vizure jednog pojedinca iz njegovih beskrajnih sirotinjskih favela, Elitna jedinica pruža nam pogled sa druge strane, one moćnije, bogatije i kriminalnim favelama suprotstavljene. Iako im je scenarista isti, što je verovatno uzrokovalo prefinjenim zanatskim rešenjima u oba filma, uključujući tu i vodeću naraciju glavnog protagoniste. On je Nasimento, šef specijalne jedinice policije koji, iako mu ni obični, svakodnevni zadaci nisu niti malo naivni, od strane političkog vrha dobija naređenje za naizgled nemoguću misiju: da obezbedi sigurnost Pape Jovana Pavla II, koji je svoju posetu Brazilu 1997. godine želeo da upriliči upravo u jednoj zloglasnoj sirotinjsko/kriminalnoj faveli! A Papi se ne protivreči... Sve što će se tom prilikom dogoditi iza kulisa ove posete, zapravo je dramatizacija tog konkretnog trenutka, daleko surovijeg i brutalnije istinitog od svega što možemo videti s ove strane filtriranog, zaglupljujućeg i manipulativnog medijskog univerzuma. Da stvari budu gore, supruga mu se upravo porađa i ispostavlja mu jednu od onih vrsta ultimatima koji nalažu bezuslovan povratak mirnom i „normalnom“ životu, što podrazumeva napuštanje ovog tipa posla. Međutim, adrenalinska napetost je zavisnost posebne vrste, i u maestralnoj filmskoj režiji ona će nas voditi sve do samog kraja, kada će Nasimento konačno uspeti da pronađe svog dostojnog zamenika, koji će morati da prođe kroz naročito surov i krvav proces inicijacije. Jednog od dvojice glavnih kandidata koji su prisutni od samog početka, tek polovično savršeni, jer prvog odabira zbog toga što voli rat, a drugog zato što (slepo) veruje u pravo i pravdu! Njihov presek bi možda bi ono što Nasimento (pre svega imajući sebe u vidu!) smatrao idealnim sklopom osobina za nosioca takve primamljive i nezahvalne funkcije. Više od svega, od endemske korupcije i polja smrti, gledaoca će šokirati zapravo nedvosmisleno odsustvo bilo kakvog moralisanja, što bi možda karakterisalo levičarski pristup Grada Boga, pa čak ni ekvi-distance koju prilikom da publici pruži uvid u sve strane procesa nudi neutralni Manda Bala: pošalji metak. Daleko od toga, Elitna jedinica ne samo da se licemerno ne zgražava i patetično ne osuđuje (zlo)upotrebu moći i sile one srećnije/bogatije polovine brazilske populacije, već bismo se, naročito finalnim kadrovima zahvaljujući, mogli usuditi da ustvrdimo da čini jednu otvorenu desničarsku glorifikaciju nasilja, za šta ne sumnjamo da će kod mnogih, posebno mlađih gledalaca, naići na veoma blagonaklon, sasvim moguće i kultni, prijem. Kako god bilo, Elitna jedinica jedan je od nesumnjivih vrhunaca ovogodišnjeg Festa i poslednje što sebi smete dozvoliti jeste da ga – propustite!

POKLON ZA STALjINA – Jedno od najvećih pozitivnih iznenađenja festivala Poklon za Staljina stiglo nam je od Rustema Abdraševa, u uspeloj emotivnoj priči za dugo pamćenje. Ako je Kazahstan većini ljudi na svetu poznat kao možda tek jedna od bezbrojnih novonastalih bivših sovjetskih republika koje sve jedna drugoj nalikuju kao jaje jajetu, svojih vorholovskih „pet minuta slave“ (ne)zasluženo stekao bizarnim, pa i bezobraznim poigravanjem ovim toponimom od strane notornog Borata; ovo je jedno umetničko delo koje će svom gledaocu omogućiti snažnu empatiju s narodom te velike kavkaske zemlje. Odavno već zaboravljeni soc-realistički postupak podsetio nas je na prošlogodišnji film sa Festa Agitbrigada: udri neprijatelja a uistinu impresivna, nezaboravna fotografija možda će nam u sećanje prizvati skorašnji veliki hit Sergeja Bodrova Mongol, dok pasioniranim ljubiteljima sedme umetnosti neće promaći ni očigledne paralele sa legendarnom Urgom Nikite Mihalkova. Tokom nešto više od sedam decenija svog postojanja, najveća socijalistička država na svetu samom svojom nedemokratskom i totalitarnom strukturom počinila je mnoštvo zločina i nepravdi, a Abdrašev Poklonom za Staljina želi da ukaže na jednu od njih. Naime, neposredno nakon drugog svetskog rata, u vreme proslave jubilarnog sedamdesetog Staljinovog rođendana, vršene su probe za sovjetsku nuklearnu bombu, a istovremeno brojne i veoma raznolike manjinske zajednice primorane na nasilno preseljenje upravo u Kazahstan. Ovo će postati poprište za nostalgičnu evokaciju vlastitog detinjstva jednog danas sredovečnog muškarca, što će ispravnom odlukom autora da završni deo filma prikaže u realnom vremenu, nužno staviti jednu kritičku distancu na ultra-realistički prosede rađen u stilu tada popularnih filmskih žurnala, što je npr. stvar koja je tako vidljivo nedostajala Agitbrigadi. Prve poratne godine, zbog sveopšteg siromaštva, mučne i tegobne za sve, ipak ne donose svima i jednake prilike, pa će našem gledaocu, posebno onom starijem, sve ovo nekako i previše dobro biti poznato iz vlastitog iskustva, kao primerice komesarsko uklanjanje svakog simbola religioznosti iz novog društva. Karakteri su pažljivo oslikani, nepregledni nizovi predivnih stepa odlično bi mogli da funkcionišu i bez ikakvog dijaloga, ili čak tona, dok bi pogled na sve poratne strahote iz vizure jednog simpatičnog deteta, trebalo da umanji nepoželjni afektivni potencijal (što je isti postupak koji je primenio i npr. Šlendorf u Limenom dobošu) i neometano prenese informaciju neupućenom, a zainteresovanom gledaocu. Najzad, upravo se u detalju koji nosi i naslov ovog dela krije suptilna i sublimirana procena tog vremena, a ono samo će nam pomoći da se još jednom podsetimo kako jedina istinska podela među ljudima može biti samo ona koja ih deli na dobre i loše.

BJUIK RIVIERA – S velikim iščekivanjem publika Festa dočekala je hrvatsko ostvarenje, pristiglo sa oreolom pobednika evropski prestižnog festivala u Sarajevu Bjuik Riviera Gorana Rušinovića. Tome je svakako dodatno doprinosila i činjenica da je film rađen po istoimenom kratkom romanu najistaknutijeg pisca mlađe/srednje generacije na ovim prostorima Miljenka Jergovića, koji takođe potpisuje i scenario. O balkanskim ratovima devedesetih mnogo je pisano i snimano, tako da nije lako pronaći neki novi aspekt tih sukoba, a upravo je to ono što je pošlo za rukom autorima ovog dela. U ovom svojevrsnom antiavanturističkom road-movie filmu, s formalne strane bliskom radovima Vima Vendersa, koji se hotimično odigrava nigde, u izmišljenom pitoreksnom gradiću američkog srednjeg Zapada, susrešće se sudbine dva obična pojedinca poreklom iz Bosne, tragičnim ni više ni manje nego većina onih koji su ostali u svojoj matičnoj domovini. Međutim, Jergović lucidno uviđa posve jedinstven antagonizam koji uveliko važi samo za prostore tzv. dijaspore. Naime, u stranom svetu gde se govori nekim tuđim jezikom, u trenucima kada se začuju poznate reči iz svoje zemlje, nagonski se oseća pozitivna emocija. Ono što je naš specifikum, pak, čini to da se upoznavanje obavezno odvija sa izvesnom distancom, sa obe strane. Takav je slučaj i u Bjuik Rivieri, filmu minimalistički svedenom i lišenom bilo kakve „akcije“, što posledično nosi odsustvo i bilo kakve ambicije za zapaženijim uspehom sa one strane (atlantskog) okeana. Dvojica emigranata različitih nacionalnosti iz Bosne i Hercegovine, Vuko i Hasan, u odličnim performansama izrazitih antipoda Leona Lučeva i Slavka Štimca, susrešće se u dalekoj nedođiji i započeti dan koji će im promeniti sve. Hasan je manje opterećen politikom, što nije čudno ako znamo da je u SAD stigao pre rata, za razliku od svog dobojskog sapatnika, međutim neke stvari se ne mogu lako ni do kraja svesno potisnuti. Veoma je uspeo lik Hasanove supruge, personifikacije Pravog Stranca, koja uprkos uloženom trudu i solidnim engleskim oba „ratna havera“ ne uspeva da razume baš ništa iz njihove verbalne i neverbalne komunikacije. Jedino što je obojici ostalo kao (pre)ostatak iz nekih bivših života jeste famozni automobil Bjuik Riviera koji će naposletku uroditi jednom smrću i jednim izneveravanjem „babinog“ zaveta, jednim krajem fizičkim i drugim mentalnim i moralnim, u veoma dobrom filmu koji se nijednog trenutka ne spušta na nivo propagandnog, ili čak moralističkog sveznalačkog sudije, već pre naginje melanholičnom, fatalističkom pogledu na jednoznačnu neizbežnost i nemogućnost, kako pravog suživota, tako i potpunog odricanja i mržnje. Film za razmišljanje koji treba razumeti, jer tragični istorijski recidiv koji se generacijama kod nas prenosi, sa svim svojim inovativnim posledicama, ne može i neće biti valjano prepoznatljiv publici izvan našeg balkanskog poluostrva, koja ne deli zajedničko iskustvo ljudskog poraza, njemu tako svojstvenom.

FROST/NIKSON – Jedan u pravom smislu reči tipičan holivudski reditelj Ron Hauard, poduhvatio se u svom novom ostvarenju Frost/Nikson prilično nezahvalnog projekta. Nakon što svi pamtimo film koji je obeležio devedesete, gotovo četverosatnu monumentalnu epsku sagu Nikson Olivera Stouna, ovaj, verovatno najnepopularniji američki predsednik u skorijoj istoriji, ovekovečen je na velikom platnu, mada doduše implicitno, i u solidnom skorašnjem filmu Ubistvo Ričarda Niksona sa višestrukim oskarovcem Šonom Penom u glavnoj ulozi. Da li je na bolnu i osetljivu temu iz nedavne nacionalne prošlosti moguće progovoriti na novi način, pitanje je na koje Hauard odgovara dramatizacijom jednog televizijskog intervjua koji je, sada već bivši vođa najveće svetske super-sile, dao popularnom britanskom novinaru Dejvidu Frostu, u nekoliko nastavaka tokom 1977. godine. Rutinska režija, igra na sigurno poput prošlogodišnjeg Rata Čarlija Vilsona na primer, ne obiluje nekim dojmljivim umetničkim rešenjima, ali zbog toga dopušta da se pažnja gledaoca usredsredi na sadržaj ovog filma. Već pomalo zaboravljen, nekoliko godina nakon dobrovoljnog odstupanja sa položaja u aferi „Votergejt“, Ričard Nikson provodi dane u svojevrsnoj rezigniranoj samoizolaciji, sve dok mu ne stigne toliko primamljiva ponuda da bi je, ukoliko dopustimo sebi da parafraziramo Kopolinog Kuma, bilo nemoguće odbiti! Svako iz svojih razloga, tek, Frost i Nikson će naposletku ukrstiti koplja u četiri maratonske TV epizode, nakon prethodnog pismenog dogovora o izboru tema. Opijen planetarnom slavom koju je zadobio uspešnom saradnjom sa brojnim zvezdama iz sveta „šou biznisa“, Frost se u toj meri ohrabrio da je imao u planu da vaskrsavanjem glavnog negativca na svetlost dana konačno dokaže sebi i drugima da je „ozbiljan“ novinar. Međutim, kao što je to i bilo za očekivati, konačan susret ova dva antipoda urodio je katastrofalnim rezultatom po samog Frosta: prve tri emisije Nikson ga je, naizgled bez preteranog truda, naprosto potukao do nogu, onako kako bi se verovatno dogodilo da negde zaigraju Mančester Junajted i Javor iz Ivanjice. Ni temeljna priprema sasvim solidno oformljenog novinarskog tima nije bila od preterane pomoći, vrlo brzo je postalo vidljivo da su u pitanju igrači iz dva različita žanra, od one vrste ljudi koja se međusobno obično nikada ne susreće. Što je bila negativna spoznaja ponajviše za samog Frosta. Hauard tokom razgovora i između njih umešno pravi psihološke profile obojice protagonista, pružajući i neke malo poznate sličnosti, kojima se prevejani lisac Nikson služio da omete svog sagovornika. Međutim, poslednja emisija donela je senzaciju, toliko željno iščekivano priznanje predsednika koje je dugovao svom narodu, mada valja priznati da do njega ne bi ni došlo da ono u sam razgovor unapred od Niksona nije bilo ukalkulisano. I upravo je taj detalj iz poslednje debate, kojim je Frost stekao (ne)zasluženo mesto u nacionalnoj istoriji, ušao u kolektivno pamćenje Amerikanaca. Najzad će i površni šoumen u poslednjem ličnom susretu dobiti iskrene izraze zavisti zbog ležerne opuštenosti koju emituje oko sebe, a što starom, ozbiljnom desničaru nikada nije polazilo za rukom, i što je bilo, ne treba sumnjati, jedan od razloga njegove toliko duboke (nezaslužene?) omraženosti.

SLUČAJ BADER-MAJNHOF - Na vrhuncu naizgled idiličnog perioda „države blagostanja“ – koji, po svoj prilici, u skorije vreme neće ponovo biti dostignut – sedamdesetih godina prošlog veka zapadnu Evropu je užasnula serija surovih terorističkih napada, ponajviše u Italiji i Nemačkoj. Pažljiviji gledaoci festivala će se sigurno setiti izuzetnog filma Dobro jutro, noći o otmici i brutalnom ubistvu italijanskog premijera Alda Mora od strane Crvenih brigada, koji je imao čast da zatvori 32. izdanje Festa. Takođe, o radu njihovih nešto mlađih grčkih kolega, grupe „17. novembar“ mogli ste od strane ovog autora da čitate u prošlom broju magazina STATUS. U iznimno značajnom filmskom ostvarenju Slučaj Bader-Majnhof nemačkog režisera Ulija Edela, s nekoliko decenija pristojne, možda i previše bezbedne vremenske distance, prilično verno se rekonstruiše osobeni duh epohe, odnosno specifičnog straha i terora koji je u njoj vladao. U za nijansu predugom filmu možemo pratiti genezu nastanka famoznog RAF-a, odnosno njegove udarničke pesnice, oličene u dojmljivom a la Boni & Klajd tandemu Andreas Bader – Urlike Majnhof. Slučaj Bader-Majnhof opravdano počinje uspelim prikazom studentskih protesta onog varljivog leta 1968, koji je zapravo uveliko izrodio ovaj njegov delatni nastavak, što će zorno biti prikazano jednom od najsnažnijih scena filma, kada na sahranu jednog od vođa RAF-a Holgera Majnsa – preminulog od štrajka glađu, usled verovatno namerno kasnog dolaska lekara – stiže ranjeni i marginalizovani, a nekada harizmatični lider studentskog pokreta Rudi Dučke, koji će prkosno uskliknuti „borba se nastavlja!“. Upravo su trenuci, kako nas Edel ispravno upućuje, atentata-sa-odloženim-dejstvom na Dučkea možda presudno uslovili odvajanje jedne nasilne grupice, koja će godinama nakon prestanka demonstracija, na svoj način nastaviti „borbu“ protiv kapitalističkog poretka i njegovih imperijalističkih težnji. Zašto su te grupe nastale samo u Italiji i Nemačkoj, možda nije teško zaključiti ukoliko znamo da su se upravo ove dve nacije najteže oporavljale od sopstvene teške, gorke prošlosti fašizma odnosno nacizma, a da je upravo tada stasala jedna generacija koja nije neposredno pamtila to doba, iako je sav njegov teret na svojim krhkim leđima implicitno morala da nosi. Očajnički otpor prema nasilnom sistemu, nužno je doveo do istih takvih metoda, a apsolutna disproporcija snage i moći ova dva nasilna pokreta (državnog i revolucionarnog) ishodovala je očekivanim porazom onog slabijeg, koji nije uspeo u svojim nastojanjima – i to pre svega zbog tih i takvih nasilnih „metoda“ – da na svoju stranu pridobije većinu građanstva. Posebno su upečatljive epizode zajedničkog vežbanja u „trening kampu“ sa palestinskim teroristima, kada sav apsurd susreta ovakve urbane gerile, u Edelovom filmu portretisane uglavnom kao gradskih mangupa sa kulturno, svetonazorno i taktički nepojmljivo drugačijom grupom ustanika protiv izraelske države, u potpunosti dolazi do izražaja. Najzad, većina zatvorenih terorista će izvršiti kolektivno samoubistvo, Urlike Majnhof nešto pre ostalih, iako će i do danas ostati sporno da li su zapravo bili ubijeni. Kako god, Edelov film je mahom rutinska dokumentaristička dramatizacija uglavnom poznatih događaja, koje će umešno razraditi i međusobno dovesti u vezu uzroka i posledice, i kao takav ima svoju istorijsku vrednost te ga svakako vredi, možda i više puta, pogledati.