Filmski festival u gradu bez bioskopa

(Cinema City, Novi Sad, 06-14. jun 2009)

Ovogodišnji, treći po redu festival filma i medija „Cinema City“, otvoren je u Novom Sadu šestog juna, dugo očekivanom projekcijom izuzetnog animiranog ostvarenja Alekse Gajića Technotise: Edit i ja. Tokom devet festivalskih dana, publika je bila u prilici da pogleda preko 150 filmova na više od 20 gradskih lokacija, uz atraktivan prateći muzički i akademski program, kao i programe posvećene klasicima domaćeg i svetskog filma, od kojih naročito ističemo omaž Aleksandru Saši Petroviću. I ove godine ćemo, kao i prošle, detaljnije predstaviti nekoliko zapaženijih političkih i/li angažovanih filmova na festivalu koji se ove godine može pohvaliti sa više od 70.000 (sedamdeset hiljada) posetilaca – što je za novosadske uslove i grad koji nema nijedan aktivan bioskop, prilično impresivna brojka i značajan, ne samo lokalni kulturni događaj – iako su i neki naslovi pored ovih, možda takođe zasluživali našu pažnju.

U takmičarskoj konkurenciji „Nacionalna klasa“ s velikom pažnjom je iščekivano debitantsko ostvarenje Vladimira Perišića Obični ljudi, premijerno prikazano na nedavno završenom kanskom festivalu. Iako njegov autor nesumnjivo iskazuje znatne ambicije, s ovim filmom ima više problema. Da počnemo od samog naslova. Slučajno ili ne, ime filma referira na čuveno, i ruku na srce neuporedivo kvalitetnije delo Roberta Redforda iz 1980. godine, koje je ovenčano i nagradom američke filmske akademije Oskar. Mladi reditelj se hrabro hvata u koštac s nekim od najbolnijih tačaka naše neuralgične i traumatične nedavne prošlosti, pa je sam taj podatak budio nadu da će možda nešto bitno novo biti prikazano na tu temu u svetu sedme umetnosti. Nažalost, Obični ljudi su daleko od realizacije ovakvih nadanja. Ako se već odlučujete da tematizujete veoma čestu kinematografsku temu – rat u bivšoj Jugoslaviji – onda se pretpostavlja da vaše ostvarenje mora da kaže ili nešto bitno novo u odnosu na do sada snimljene filmove ili pak neke stare, već dobro poznate istine, da saopšti na superioran, vrhunski način. Ovaj film nije ispunio niti jedan od ta dva uslova. Bez ikakvog sadržinskog ispunjenja, sveden na čistu formu, on prati jedan dan u životu mladog DŽonija, koji devedesetih godina odlazi na jedno od brojnih ratišta i tamo prolazi kroz određenu vrstu ratničke inicijacije, koja će se njegovom pretpostavljenom unutrašnjom transformacijom do smiraja dana i dogoditi. Lokacije odabrane za snimanje i sam način egzekucije zarobljenika, domaćeg gledaoca podsećaju na neke od televizijskih snimaka zločina u Srebrenici, ali takođe i na Ovčari kod Vukovara, a film odlukom autora, sasvim pogrešno, ni za trenutak ne ide dalje od generalne osude zločina, uopštene lamentacije nad balkanskim poljima smrti, koja su se, nasuprot tome, sasvim realno svakodnevno događala u to doba. Da počnemo samo od sasvim nedefinisanog identiteta zločinaca i žrtava, preko nejasnog poprišta masovnih i pojedinačnih egzekucija, pa do maglovitih geografskih podataka o tome odakle ljudi u ovom vodu dolaze. Fotografija je odrađena solidno, škrti dijalozi izgledaju prilično uverljivo, ali fabula kao da ne može da izdrži dugometražni igrani film od materijala koji se čini dostatan tek za nekih petnaestak minuta ozbiljnije radnje. Što je istinska šteta, jer je Perišić pokrenuo izuzetno bitnu temu koja je svim narodima na ovim prostorima nasušno potrebna, ali njegova početna, hvale vredna polazna ideja o tome kako se iz rata nikako ne može izaći nevin, kroz portret jednog tipičnog (otuda i naslov) mladog čoveka, nije zaživela, a u poređenju sa odličnim filmom Mladena Đorđevića Život i smrt porno bande, koji slične preokupacije daleko uverljivije, brutalnije, ali i zanatski bravuroznije iskazuje, pomenuti nedostaci deluju još uočljivije. Ako bi se nekada kod nas na ovu temu snimio odličan, makar i čisto zanatski, žanrovski film (poput Zečevićevog Četvrtog čoveka npr.) tada bi ovaj pionirski pokušaj bar naknadno donekle bio opravdan.

Glavna takmičarska selekcija „Exit Point“ donela nam je retku priliku/privilegiju da pogledamo jedan avganistanski film, ostvarenje Kabulsko dete Barmaka Akrama. Našim gledaocima će biti naročito blizak osećaj „svetskog parije“, što je mesto koje je Srbija, zasluženo ili ne, druga je i duga priča, uglavnom zauzimala u evropskim razmerama poslednje dve decenije, dok Avganistan tu neslavnu poziciju, skupa sa bliskim Irakom, drži na planetarnom nivou daleko duže vremena. Skromnim sredstvima produciran, svedenom, jednostavnom pričom vođen, ovaj film ipak uspeva da nam pruži nešto od onog neponovljivog filmskog zadovoljstva, prateći sudbinu jednog – od brojnih – ostavljenog deteta u vozilu gradskog taksiste, i sve putešestvije koje će potom uslediti. Večito u inferiornoj, gubitničkoj, infantilnoj poziciji mlađeg brata avganistansko društvo se nalazi u stanju konstantnog rascepa i raspada, sve plešući na note trenutno aktuelnog Velikog Gospodara; bilo da su one sovjetskog, pakistanskog ili sada vladajućeg, post-talibanskog, dakle – američkog, porekla. Iako je zaplet krajnje jednostavan, on nije glavni kvalitet ovog filma. Tragajući za nestalom majkom ostavljenog dečaka, bićemo tako u prilici da upoznamo svakodnevni život zaboravljene domicilne populacije, koja preživljava koliko od jeftinih i sveprisutnih opijata, toliko i od silnih obećanja u svetliju budućnost, koja nikako da stigne. Snažno ukorenjeno patrijarhalno društvo, plemenska običajnost, obespravljenost žena, korupcija i kriminal, nezamisliva beda tridesetogodišnjim ratovima razarane zemlje, raširenost nekih – mislilo se davno iskorenjenih – bolesti, sa sve velikodušnim belosvetskim „humanitarcima“ koji upravo u takvom ambijentu vide svoju priliku kao kreščendom narečene nevesele situacije. U nekoliko navrata, uprkos veoma limitiranim sredstvima, Akram iskazuje zavidan rediteljski talenat, tako da će nam do (srećnog) kraja ove dragocene potrage za izgubljenom majkom ostati gorak okus kada god pomislimo na sve one istinske prezrene na svetu a čija priča neće imati ni toliko sreće, da se kroz neki mas-medij ili umetničku obradu, predstavi i saopšti Urbi et Orbi.

U programu „Exit Point“ viđen je jedan od najboljih filmova festivala, dirljiva, uznemirujuća, dojmljiva i snažna priča Dvonogi konj o svevremenom i sveprisutnom nasilju koje nas sve jednako okružuje. Iranski film mlade rediteljke iz ugledne umetničke porodice, koja zbog dobro poznatih okolnosti danas uglavnom radi u egzilu. Daleko od prefinjene uglađenosti i otmene elegancije nekada davno mondenog, a sada odavno zaboravljenog teheranskog sveta iz predivnog i nezaboravnog Persepolisa, kao i od popularne holivudske ultimativne komercijalne opsednutosti upotrebom fiktivnog nasilja u dozirane svrhe, Samira Makmalbaf strpljivo tka jednu konzervativnu narativnu strukturu koja će gledaocu dovoljno izdržljivom i hrabrom predstaviti najmračnije strane savremenog, a ne baš modernog Irana, u surovim sirotinjskim predgrađima ove prostranstvom nepregledno velike drevne zemlje. Snažno verujući u moć uzvišene kinematografske misije, ona nam ukršta tragične sudbine dva dečaka, oba na neki način hendikepirana u donekle perverznom odnosu spram celine: dečak u iračko-iranskom ratu gubi noge i njegov bogati otac raspisuje konkurs za njegovog „nosača“, takođe dečaka, koji će biti dovoljno snažan da na leđima nosi mališana, za nadoknadu od jednog dolara dnevno. Savršeno indiferentna prema uobičajenom (ergo: zapadnom iliti racionalnom) načinu poimanja (filmskog) vremena, dosledno linearnom radnjom Samira ispisuje neke antologijske momente na velikom platnu. Iako po svom habitusu suptilno žensko biće, u ispitivanju (nažalost, očigledno beskrajnih) krajnjih granica ljudske degradacije i poniženja, ona će na tom putu ići sve do samog kraja, ostavljajući kao svoje svedoke samo one gledaoce koji će imati dovoljno jak stomak da potresne prizore teško zamislive dečije surovosti budu u stanju da stoički izdrže. Mentalno ometeni dečak će postepenim gradiranjem od figurativnog do faktičkog stanja, pristajući na poništavanje same supstance vlastite ljudskosti, uistinu postati konj vođen frustriranom osujećenošću svog, takođe nesrećnog, fizički hendikepiranog vlasnika. Kroz izbor tek jedne od mnogih sličnih srednjevekovnih strašnih priča iz njoj bliskog i poznatog okruženja, Samira Makmalbaf ubedljivo nam dočarava svu onu strašnu istinu ove naše Doline Suza, koja se nije, uprkos hiljadugodišnjem trudu na civilizacijskom razvoju, za sve to vreme veoma malo ili nikako, u suštinski bitnom smislu promenila. Film koji vas svojom brutalnom iskrenošću nagoni da ne okrećete glavu – dragocen utoliko više što je ponikao iz jednog drugog, nama nedovoljno poznatog civilizacijskog kruga – film-krik za korakom u pravcu stvaranja nekog novog, drugačijeg, boljeg sveta.

Drugu polovinu dvadeset veka u zapadnoj hemisferi obeležila je do tada nezapamćena eksplozija pop(ularne) kulture i svih fenomena uz nju vezanih. Planetarno slavne ličnosti obeležiće i neka vremena koja su tek bila pred nama: teško je u dovoljnoj meri naglasiti značaj i uticaj koji su ostavila neka kultna imena masovne kulture tog doba, poput Merilin Monro, Bitlsa ili Elvisa Prislija, između ostalih, pored sive eminencije i istinskog maga novih formi umetnosti Endija Vorhola. Na tragu višedecenijske opsednutosti (ne samo) tinejdžera svojim nedostižnim platinastim idolima, jedna izvanredna filmska predstava stigla je pred gledaoce festivala „Cinema City“, u glavnom takmičarskom programu „Exit Point“. Da i formalno najmoćnija žena sveta, koja nominalno ne pripada opuštenom, blaziranom, dvadesetčetveročasovnom svetu neprestane zabave, može postati inspiracija za manijakalnu, fanatičnu opsesiju jednog obožavaoca, u velikom stilu nam demonstrira raskošna „prvi muzički tragikomični dokumentarac“ u istoriji devete umetnosti, kako se s pravom reklamira ostvarenje Britanca nastanjenog u SAD Sebastiana Dogarta Osvajanje Kondi. Simpatični marginalac Devin Retrej, prostodušni muzičar s viškom kilograma, pokušaće međutim da svoje fantazije, koje nisu pošle za rukom daleko moćnijim i uticajnijim muškarcima, sprovede i u delo – tako što će osvojiti srce doskorašnjeg američkog državnog sekretara Kondolize Rajs! U tu svrhu ništa mu neće biti teško: niti da sebi polomi noge na hokejaškom terenu, niti da prokrstari pola Amerike u potrazi za njenim rođacima i prijateljima iz detinjstva i mladosti, niti da sledeći utilitarne savete upućenog stiliste potpuno izmeni lični imidž, niti da (veoma uspešno!) ovlada plesnim i vokalnim muzičkim sposobnostima, niti da odigra poneku partiju američkog fudbala, niti da čak upozna Kondinog nekadašnjeg verenika! Odlično struktuirani kvazi-dokumentarac, sa obiljem izuzetnih soundtrack numera, nenametljivo prati lepršave Devinove napore da konačno upozna svoju metu, pri duhovitoj poruci I’m a RICE guy! sve dok (ipak, očekivani) sunovrat njegovih megalomanskih ambicija ne postane okidač za jedan oštar politički obračun sa karijerom američkog ministra spoljnih poslova, u potpuno drugačijem, veoma oštrom i od prvog dela filma snažno kontrapunktiranom maniru. Koristeći emotivni sunovrat protagoniste kao opravdano dramaturško pokriće, do tada romantizovana, autorizovana biografija o devojčici koja je svojim teškim naporima prvo u akademskoj zajednici, a potom i na političkoj pozornici, prevazišla dva velika polazna hendikepa (žena i druga boja kože) u američkom društvu; postaje razoran portret osobe koja je svojim ličnim činjenjem doprinela da se dogode neki od najvećih zločina u novom stoleću. Dogart smatra da joj ni svi navedeni, a nesumnjivi, profesionalni uspesi u tome ne mogu poslužiti kao opravdanje, a opuštena i razigrana forma scenskog igrokaza naglim prelaskom u ozbiljnu dokumentarnu formu toj optužbi samo još više dodaje na značaju u ovoj jedinstvenoj urnebesnoj tragikomediji.

U sklopu istog programa prikazan je i ruski film Zarobljenik iskusnog Alekseja Učitelja. Još jedna obrada neprestajuće opsesije/traume moderne Rusije – rata u Čečeniji – na velikom platnu, ovde nam ne donosi ništa novo. Fabula prati događaje tokom jednog dana na nekom od brojnih ratišta, i veoma slično Perišićevom rediteljskom postupku, svoju pažnju ne usredsređuje na krupna istorijska pitanja ili opis frontalnih tenkovskih bitaka, nego na unutrašnji doživljaj ratnih operacija na psihu nekolicine nasumice odabranih, a u svemu hotimice uveliko tipičnih ruskih, odnosno čečenskih boraca. Konvoj ruskih vojnika ostaće zarobljen u nepreglednim, teško prohodnim predelima okruženim brojnijom neprijateljskom silom, pa će odluka nadležnog oficira da se zarobi bar jedan lokalni borac sa suprotne strane, zbog lakšeg ovladavanja nepoznatim terenom, ubrzo biti i ostvarena. U modernom političkom govoru već nam je dobro poznat famozni „stokholmški sindrom“, slučaj kada protokom vremena dolazi do zbližavanja talaca i njihovih otmičara, koji će nam i ovde biti ubedljivo demonstriran. Mladi Čečen, koji očigledno ne razume ruski, dobiće tako zadatak da dvojicu svojih neprijatelja po oružju, jednog starijeg, drugog mlađeg, bezbedno izvede iz opkoljenog okruženja. Da će se između njih trojice izroditi nekakva uzajamna simpatija, krvavom i besmislenom ratu uprkos, više je stvar koja se već nalazi u horizontu očekivanja i gledateljskog iskustva, nego nešto što može biti shvaćeno kao iole hrabar iskorak ili, daleko bilo, snažna antiratna priča. Učitelj zanatski korektno izvodi svoju priču do samog kraja, međutim niti jedan njen segment nije sastavljen od nečega što već mnogo puta nismo videli u različitim, i to uglavnom uspelijim, filmskim interpretacijama. Ako mu je namera bila da kroz uvide u naizgled beznačajne atomizovane individue neuništive ratne mašine pokaže samu njenu zversku suštinu, moramo primetiti da mu to nije pošlo za rukom. Naročito je ta rak-rana i današnje Moskve u sineastičkom pogledu bila kvalitetno eksploatisana, da se podsetimo samo dela Sokurova, između ostalih. Film koji ne možemo jednostrano otpisati kao loš – odlična fotografija se tu posebno ističe kao jedan od kvaliteta – ipak se nijednog trenutka ne izdiže ponad sveprisutnog mediokritetskog festivalskog proseka.

Nezasluženo skrajnuta u jedan od (ipak) sporednih programa „Democracy: Export – Import“, izgubljena usred kvantitativnog obilja „Cinema City“ festivala, prikazana je fantastična dokumentarna storija Burma: izveštavanje iz zatvorene zemlje danskog reditelja Andersa Ostergarda. Žurnalistička, hirurški precizna vivisekcija tragičnog stanja u zemlji koja je bila u veoma bliskim odnosima s jednim od naših prethodnih nenarodnih režima, našim gledaocima na žalost prevashodno i samo po tome poznata. A sličnosti i paralele su nakon gledanja Burme brojne i više nego očigledne: kraj osamdesetih godina dvadesetog veka, doba velikih očekivanja i nada, vreme oslobođenja od jedne neuspele, totalitarne ideologije, obeležilo je istok evropskog kontinenta, ali ne i naše prostore, kao i ovu prelepu azijsku zemlju. „Demokratski glas Burme“ je organizacija koja neformalno okuplja nekoliko desetina (pre svega televizijskih) reportera, koji – stvarno rizikujuću svoju slobodu i živote – tajno snimljene kadrove brutalne represije vojne hunte putem satelita šalju u jednu skandinavsku zemlju, odakle se ovi emituju širom sveta i tako povratno deluju na situaciju u samoj Burmi. Glavni protagonista, još uvek mlad čovek, sa setom se priseća slavnih dana 1988. godine kada se činilo da će mirna revolucija – a čiji je world-wide proslavljeni reprezent i kasniji laureat Nobelove nagrade za mir bila Aung San Su Kji, svojevrsni azijski pandan Vaclava Havela ili Nelsona Mandele – uspeti da dovede do političkih promena. Takva očekivanja su se međutim izjalovila i usledio je dvodecenijski nastavak autoritarnog nasilja, sve dok prizori iz Burme krajem leta 2007. nisu ponovo obišli planetu, kada su, nakon naoko banalnog povoda (bezobraznog poskupljenja cene benzina) demonstracije koje su impresionirale svet prerasle u veličanstvene pohode budističkih sveštenika u nastojanjima za Mirom i Slobodom u čitavom svetu. Svevremene duhovne poruke ostavile su daleko dublji značaj od isprazne retorike hunte, ali su u sudaru sa sasvim konkretnom vojnom silom (čime je narušeno nepisano „sveto pravilo“ budizma da se na duhovne ljude silom ne ide!) očekivano poraženi, čime su – do daljnjeg – i nade u promene stavljene ad acta. Domaćeg gledaoca sa malo dužim pamćenjem ove scene naprosto ne mogu da ne podsete na veliku moralnu pobedu sa studentskih i političkih demonstracija slavne zime ’96/7 kada je na čelu sa patrijarhom Pavlom u rano svetosavsko jutro, više od pola miliona mirnih demonstranata u zaglušujućoj tišini probilo kordon u Kolarčevoj. Najdirljiviji momenat možda i čitavog festivala predstavljaju scene posete grupe demonstranata Aung San Su Kji (već godinama u kućnom pritvoru) kako ispred svoje kuće razdragano otpozdravlja oduševljenim sunarodnicima. Burma: izveštavanje iz zatvorene zemlje, na tragu skorašnjeg sličnog beloruskog ostvarenja Muzički partizani o sličnim, bezuspešnim traganjima za slobodom – za koju je veliko pitanje da li će nakon njenog osvajanja izgledati toliko slavno kao pre toga, ali to nam sada nije tema – vrhunska je filmska posveta zaista hrabroj borbi zaista ugroženih novinara, bravurozna oda ovoj nekada zaista uglednoj i časnoj profesiji, koliko i podsećanje na ono šta bi ona i danas mogla da predstavlja, samo kada bi njenim predstavnicima ideja o slobodi ponovo postala osnovna nit-vodilja.