Halteri i "karovi" u kolevci srpske kulture

Da stvar bude ličnija, u jednom intervjuu sam pomenuo JK i to u kontekstu njene logičke greške: „Zar naš narod nije želeo turbo-folk?” (argumentum ad populum) . U prvi mah sam prećutao njeno ime, jer se kod nas umesto razgovora o bitnom sve svodi na osporavanje ličnosti. Novinarka je malim lukavstvom otkrila o kome se radi, a i ja se nisam previše opirao – moj greh, moj preveliki greh . To me je navelo da se zamislim nad strategijama vrednovanja onih „kulturnih” i „učenih” koji periodično ustaju u odbranu „svetinja” i „autentičnih vrednosti”. Hajka na JK, uprkos naopakoj turbo-folk estetici (polupornografski neobarok), postaje signifikantnija od degutantnih scena okrvavljenih čaršava (već viđeno u „Kumu 2” Frensisa Forda Kopole i u običajnoj praksi svadbarske defloracije). „Tihi ubica” se sakrio u talasima osude i zgražavanja.

Hajka na Jelene

Za početak, mali ignoratio elenchi: Zašto je tako iritantna hajka na JK? Baviti se negližeima i gaćicama kao važnom temom i to u vreme kada se jedini program za klasičnu muziku, Stereorama ne čuje u Beogradu, a sve teže i u Vojvodini, liči mi na čistu zamenu teze. Govori se o Jeleninim maznim kadrovima, a ne o onom kulturnom modelu koji je proizveo tu istu Jelenu i njen nesrećni turbo folk, a sve ostale kulturne manifestacije sveo na razmere zaštićenog rezervata. Sada se upravo taj kulturni obrazac pojavljuje u hajci na našu nesrećnu i nezaštićenu JK.

Karusel u čujem je epicentru naša Jelena, dodatno je ubrzala jedna krupna omaška. Na sajtu B-92 umesto „kadrovi” osvanuli su „karovi Jelene Karleuše” – eto čime je ispunjenja podsvest naših moralizatora. Sve u skladu sa Frojdovim principom zadovoljstva (lustprinzip), skrivena tendencija ipak izađe na videlo. Zanimljivo je da su se u hajku na jelene priključili svi, pa i oni koji kritikuju totemski kulturni model, u kome je skrnavljenje i sprečavanje skrnavljenja redovno, naponsko stanje. Hajka podseća i na jednu od ključnih figura italijanskog neorelizma: Svi oni koji nisu imali putanu u svom krevetu, ili nisu uspeli da budu kao ona, na kraju je razvlače, pljuju i šišaju na ulici, razume se, tek kada saveznici oslobode varoš. U našem slučaju, saveznici opet ulaze u grad, a hajka na Jelenu postaje dokaz građanskog reda i građanskih vrednosti. Saveznici su stigli i za bivše đake Karlovačke gimnazije okupljene u Vojvođanskoj partiji, a i za „konzervativnije profesere”, koji eto uzdišu kako se bar, na spotu nije videla bista patrona gimnzije, mitropolita Stratimirovića.

Eto još jednog razloga da se identifukujem sa Jelenom. Kao i milioni građana ove nesretne zemlje i ona se našla pritešnjena između „naših” i „njihovih”, „evropljana” i „konzervativaca”, koji se sa podjednakim žarom pozivaju na vrednosti , tradiciju i svetinje . Setimo se one Njegoševe: „Svijet je ovaj tirjan tirjaninu, a kamoli duši blagorodnoj” – sve više naših građana prolazi u svakidašnjem životu kao JK, ali su njihovi mehanizmi odbrane su znatno siromašniji i nemoćniji...

Ples oko totemske životinje

Suština hajke na JK izbija na videlo u izjavi jedne „anonimne i konzervativne” ličnosti, koja pregnantno formuliše zajedničku pretpostavku hajkača: Problem je u tome što se na spotu mogla videti bista mitropolita Stratimirovića, a sama pojava JK (slažu se svi), „skrnavi kolevku srpske kulture”. Tek sticajem okolnosti sačuvan je tabu, ali je moderniji supstitutiv totemske životinje, „svetost” i „vrednost” kulta, doveden u pitanje. Ples oko totemske životinje je obavezujući referentni okvir za ogromnu većinu učesnika javnog života.

Potreba za „izvornim vrednostima” dovela je i do varničenja između dve srodne manifestacije kič svesnosti, demagoške hajke i spota koji ne izlazi iz okvira turbo-folk estetike. U čemu je kurcšlus između našeg važećeg kulturnog modela, čije je zakonito dete etnomuzika, a nezakonito ali omiljeno, turbo-folk? Kurcšlusa zapravo i nema, nego vlada redovno stanje. Folk diva izaziva očekivani odijum kič-demagoga koj i posežu za žargonom svetinja i vrednosti, jer naš kulturni model, u čijem je centru ples oko totemske životinje, kroz napad na sopstvenog bastarda dolazi do sebe.

Totemizam naše kulture zasnovan je na običajima zasnovanim na veri u krvno srodstvo i mističnu vezu između grupe i predmeta obožanja (biljka, životinja, a kasnije idol, ili ideja, sa kojima su povezani mitovi o poreklu). Veoma važno mesto u kulturi zauzima narušavanje ili skrnavljenje „duhovne kolevke”, posteljice svih naših „vrednosti” i „svetinja”, jer je tot e m povezan sa skrivenim tabuima i strogo ritualizovanim oblicima dodira. Dakle, naše vrednosti, da bi delovale fetiški moraju biti sačuvane od oskrvnuća ili narušavanja tabua. A ima li nečega svetlije g i svetije g od vrednosti „duhovne i kulturne kolevke srpstva”, a time i podatnijeg za oskrvljenje. Takav kulturni obrazac se uspostavlja u trenutku plesa oko totetemske životinje i to u trenutku kada se mogući oskrnavitelj sprečava udarcem sekire po glavi. Na kraju, palijativno rešenje je jednostavno, treba samo zaštiti bistu (tabu), od pornografskog nasrtaja JK – valjda vezivanjem (crvenog) poveza preko očiju.

Šalu na stranu. U velikoj meri razumem revolt Karlovčana, karlovačkih đaka i profesora. I sam se kao Karlovački đak trudim da prenesem ljubav prema našem nasleđu i onaj dragoceni osećaj slobode (koji retko gde može da proklija). Zahvaljujući trudu direktora i profesora, osamdesetih godinama prošlog veka, učilo se u Svečanoj sali Gimnazije možda i više nego u školskoj klupi. Tamo sam slušao nadahnutog Fabijana Šovagovića kako deklamuje nekako skromno a svečano Pobratimstvo lica u svemiru Tina Ujevića. A tek jedan nezaboravan koncert ansambla Renesans, pa nastupi naših pojaca!

Da li je estetska vrednost kao sinteze ličnosti koja prima delo i samog estetskog dela na bilo koji način narušena spotom koji je snimljen u Svečanoj sali Karlovačke Gimnazije? Da li je moje obrazovanje koje sam dobio u Karlovačkoj Gimnaziji na bilo koji način osporeno? Da li je integritet mojih profesora doveden u pitanje, kao i titula mitropolita Stratimirovića, njegova istorijska uloga i duhovni značaj? Na kraju, da li su forme prenošenja znanja i obrazci vrednosti i vrednovanja (kultura) koji se sastoje od jezika, običaja, institucija, umetničkih dela osporeni? Da li spot JK osporava bilo šta osim tabua koji i sami po sebi i proizvodi turbo folk? Čine se da se odgovor može sasvim lako nazreti.

A šta je sa đacima, kakvu poruku gostovanje JK u Gimnaziji može da pruži? Signal koji je sadašnjim đacima upućen uopšte nije loš. Kulturne vrednosti, ove ili one „svetinje” ne postoje same po sebi, nego su tek date u produktivnom, stvaralačkom odnosu, pa se za vrednost i tradiciju svaka generacija bori sama za sebe, kroz rad i napor, a ne u ritualnom plesu oko totemske životinje, makar kroz taj ples isterali „polupornografsku” pojavu JK. Drugim rečima, nije više u pitanju JK i estetika turbo-folka, nego jedan dublji i ozbiljniji nesporazum.

Tekst prenesen sa www.filozofija.info