Harem – Srbija

Od kako se prikazuje serija ''Sulejman veličanstveni'' na Prvoj TV u Srbiji, naslušasmo se i pročitasmo dosta komentara, sudova, mišljenja, stavova – od zgražavanja na pomisao o ''ponovnom prodoru Turaka na Balkan'' preko nepristrasnih komentara istoričara o (ne)verodostojnosti dotične epohe prikazane u seriji, sve do analiza (socioloških, psiholoških, kulturoloških) o razlozima ogromne gledanosti iste. Složila bih se sa ocenama istoričara da je ovo pretežno sapunica u kojoj su bitke i istorija tek kulise za glavni tok radnje, neobičnu ljubavnu priču otomanskog vladara, kao što bih ponovila i pitanje postavljeno kreatorima domaćih serija zašto u Srbiji nije ekranizovana nijedna značajna istorijska epoha iz slavnog srednjeg veka, pa sve do obilja materijala iz usmene epike, koji čekaju svog scenaristu, ali najpre dobru volju da se to i ostvari? Možda onda ne bi bilo toliko zabrinutih nad duhom nacije koja sa oduševljenjem prati seriju o sultanu koji je između ostalog, pokorio i Beograd?

No, to nije naša tema, već činjenica da serija vrlo upečatljivo dočarava psihologiju harema, tu specifičnu, vekovima odgajanu bitku između žena, često na život i smrt, a za naklonost sultana, jedinog muškarca koji je mogao da im pripadne makar i na jednu noć. Nisu slučajno pojedini istoričari zaključili da je institucija harema bila jedan od izvora i tajni uspona i moći osmanlijskog carstva, ali i jedan od glavnih uzroka dekadencije i propasti koje su usledile. Ne kažem slučajno institucija, jer uređenje i funkcionisanje celog tog sistema bilo je strogo regulisano, pravila su bila stroga, kontrola na svakom koraku i tu su opstajali samo oni koji su pravila shvatili, a pobedili samo oni koji su ih nadigrali. Značaj koji je harem imao za sultana i ceo sistem vlasti, daleko je nadilazio banalne erotomanske zapadnjačke predstave iz jeftinih filmova c-produkcije, gde se sve svodi na trbušni ples i malo znojenja sa uvek drugom ženom. Harem je nevidljivo, iza scene, iz svoje osnovne duboke potčinjenosti postepeno ovladao celim otomanskim carstvom, survao ga u hedonizam i nasladu svake vrste, a od surovih ratnika ostale su senke koje je Andrić maestralno opisao u svojim delima, poput paše sa gnojnom ranom na lepom licu iz priče ''Mara milosnica.'' Ispada tako da što je sužanj u većoj potčinjenosti, on će jače i trajnije ovladati svojim gospodarem, jače od bilo kakve spoljašnje snage i nadmoći.

Kakve to veze ima sa Srbijom danas, šta je zaista ostalo od orijenta u našem biću, osim vidljivih znakova poput naziva mnogih jela i predmeta (šećer, ratluk, roštilj, jastuk, sat...?). Između ostalog, ma koliko to delovalo čudno u doba kada su žene i muškarci ravnopravni, a pred zakonom imaju jednaka prava i mogućnosti, baš psihologija harema, tog specifičnog (i činilo se arhaičnog) poretka koji uređuje muško-ženske odnose, sve više dominira u današnjoj Srbiji. Svaki muškarac koji se dočepao bilo kakvih oznaka moći (političke, ekonomske, profesionalne) može da bira među brojnim devojkama i ženama koje se takmiče i utrkuju da dođu do njegovog kreveta i statusa miljenice, jer to vide kao najlakši i(li) čak  jedini put da se izvuku iz bede, osrednjosti i mučnog života koji ih čeka ako krenu stopama svojih majki (čitaj zaljube se, udaju, zaposle, rađaju i celog života služe drugima, plaćaju kredite, stare uz šporet i po gradskim prevozima u nadi da će im deca imati više sreće).

Današnje devojčice u Srbiji vide ono što njihovi prezauzeti i opterećeni roditelji koji žive u ubeđenju iz vremena socijalizma da treba vredno učiti i raditi, biti pošten i veran, pa će život uzvratiti dobrim, ne vide i ne žele znati, uprkos tome što svake večeri prate ''Sulejmana'', očigledno samo anestezije radi. Šteta, mogli bi nešto i naučiti, videli bi ono što deca vide oko sebe, ne treba im serija da shvate – priče o Evropi i zapadnim vrednostima, barem kada su muško-ženski odnosi u pitanju, zajedno sa gorućom bedom i pljačkaškom kvazielitom svaki dan su sve dalje i dalje, a orijent i harem-psihologija su uveliko u Srbiji. Oni koji su se dočepali pozicija i moći, gomilaju ih i dalje, ostalima je namenjena uloga robova koji strepe za svoj bedno plaćen posao, a sve bajke o stručnosti, znanju i napredovanju na osnovu kvaliteta postoje samo u predizbornim sloganima i obećanjima političara, tih savremenih aga i paša. Žene vode ozbiljne bitke na krv i nož za svakog iole moćnog muškarca, ne igra tu nikakvu ulogu da li je oženjen, koliko je star, ima li 50 ili 150 kila, ima li kosu, zna li padeže... baš kao u pravom orijentalnom haremu. Zašto? Pa poznato je da su žene realnije, uprkos svim psihološkim pričama o njihovoj sentimentalnosti i iracionalnosti, one su prirodom svog pola okrenute svakodnevnom preživljavanju, a za svakodnevno preživljavanje potreban je novac za hleb, mleko, prevoz, grejanje, odeću...sve te banalnosti kojima se usijane muške glave zagledane u projekte evrointegracija ili bilo koje druge svetle budućnosti retko zagledaju.

Pošto novca nema, ma koliko truda, obrazovanja, lojalnosti i poštenja pružale, žene su se okrenule onima kod kojih ga ima, a njima treba samo lepa, vesela, zavodljiva naložnica koja će oživeti posustali libido i dati im osećaj neodoljivog mužjaka. Tako će svaka devojka/žena u Srbiji koja se dočepa poželjne muške lovine preko noći dobiti ono što za sto godina neće dobiti nijedna koja je godine provela nad knjigom, radeći, trudeći se i udovoljavajući normama poštene i dobre žene i majke. Ponavljam u Srbiji, jer ove norme ne važe u Evropi, tamo i sama žena može pristojno da živi od svog rada, a ako je obrazovana i stručna, još i bolje. Upravo obrnuto od harem-Srbije, u kojoj su ovakav poredak uspostavili oni koji nažalost dobrim delom odlučuju o našim životima, a njima je očigledno pored novca u prethodnom životu (pre dolaska na vlast njihove partije) jako nedostajala i ženska naklonost i divljenje, pa su rešili da to obilato nadoknade u momentu kad ih je pošla karta. Tako su buketi mladih lepotica željnih koka-kole, obroka u Meku i firmiranih torbica postale njihov lični harem. I još bolje za njihov klimavi muški ego- spremne da se bore sa suparnicama do istrebljenja, baš kao u najlepšim muškim fantazijama. Može li ijedan dojučerašnji luzer da zamisli išta bolje? Teško.

Zato ne mogu da kažem da ih donekle ne razumem, ali teško mogu da razumem sve ostale koji uporno pristaju na još laži i obećanja, u nadi da će gospodari njihovih sudbina zaista poželeti da nešto promene i omoguće svima da žive ne kao robovi, već kao ljudi. Još manje mogu da sudim mladim robinjama koje je roda ispustila ranih devedesetih nad Srbijom, i koje su odrastale gledajući svoje roditelje kako sive i prebrzo stare trčeći da im obezbede hranu, odeću i krov. Uveče se relaksiraju (a ponekad i svađaju) gledajući predizborne kampanje na Palmi i Pinku, sa neizbežnom jednom te istom dugonogom plavušom u ulozi voditeljke, sve garnirano pevaljkama u harem-stajlingu, koje imaju i hranu i odeću i krov i mnogo preko toga, a ne trče ujutru na bedno plaćeni posao, samo se uveče desetak minuta polugole uvijaju pred zarumenjenim predsedničkim kandidatima. Samo? Pa da, u pauzama predizbornih blokova, znate već.

I zato sada, kada po ko zna koji put gledamo iste glumce i statiste u raznim kostimima i promenjenim kulisama, a u jednoj te istoj lošoj predstavi zvanoj ''Izbori'' koju znamo napamet, a za koju su oni jako dobro plaćeni, ne bi bilo loše da pogledamo malo i ''Sulejmana''. Naravno, ne zbog čežnje za ''pustim turskim'', već da vidimo gde i kako živimo, ko su robovi a ko gospodari harem-Srbije. Da ne lažemo makar sami sebe njihovim bajkama o evropskoj Srbiji ili oživljavanju patrijarhalnosti.