Hodati uspravno

(In memoriam Mihailo Marković, 1923–2010)

Filozofsko-politički profil Mihaila Markovića

Ideja levice ne može propasti

Da bi se rešavali problemi moraće se izlaziti izvan okvira postojećeg

Za svaki značajan cilj mora se platiti odgovarajuća cena

Mnogi su prihvatili marksizam na čisto intelektualan način, kao teoriju koja izlaže istinu o svetu u kome živimo. Ali iz toga nije sledilo da za tu istinu vredi položiti život

Kakav je ko čovek, takva mu je i filozofija, rekao je jedan mislilac. Da će ličnost profesora Mihaila Markovića presudno odrediti karakter njegove filozofije, moglo se primetiti još od njegovih mladalačkih dana. Od prvih proplamsaja samosvesti, bio je to čovek koji sebe nalazi i iscrpljuje u društvenom svetu života, koji duboko uranja u njegova istorijsko-politička kretanja, tvrdokorno ih analizira i preispituje, na kraju, beskompromisno kritikuje ako nisu u skladu sa revolucionarnim idejama opšteljudske emancipacije. Rano sazrela kritička (samo)svest, doživljena kao instinkt slobode, nešto što pojedinac prosto ima u sebi ili ne, što se ne može u krajnjem objasniti i izvesti iz postojećih uslova i okolnosti, što predstavlja njegovu vlastitu i neizbežnu odluku i karakter, kao da je bila predoređena da se kasnije teorijski artikuliše u filozofiji shvaćenoj kao kritičko društveno mišljenje. Od prvobitnog raskida sa temeljnim institucijama starog sveta, buržoaskim društvom, monarhijom i religijom, preko priključenja SKOJ-u, partizanskom pokretu i Komunističkoj, a zatim Socijalističkoj partiji, na kraju razilaženja od obe onda kada su, po njegovom mišljenju, počele da dramatično odstupaju od svojih izvornih ideala, vidimo jedinstveni praktički angažman koji dosledno ne pristaje na lošu ili sve lošiju društvenu stvarnost s obzirom na perspektive života dostojnog čoveka.

Praxisi primat praktičkog

Odrastao u porodici u kojoj je politika predstavljala značajnu stvar, oko koje su se vodile žive i snažne rasprave između njegovog dede i oca, mogao je od malena da upija i promišlja prelomne istorijske događaje. Stoga je sasvim razumljivo što i kasnija njegova egzistencija biva duboko obeležena istoričnošću i političnošću, shvaćenoj u izvornom grčkom značenju kao najviši oblik praktičkog života, samim tim i života uopšte, jer Praxis u idejnoj struji kojoj je profesor duhovno pripadao ima primat nad Theoria. Ne treba onda da čudi što su čak i naizgled od prakse vrlo udaljeni epistemološki i logičko-metodološki problemi kojima se profesor u početnoj fazi svog filozofskog mišljenja prvenstveno bavio, bili prožeti kategorijama praktičkog i preko njih tumačeni i objašnjavani. Kao što je u daljem unutrašnjem razvoju takvog pristupa sasvim logično da se izađe iz uske i ograničene perspektive na logiku i epistemologiju redukovane i osiromašene filozofije, i okrene neposredno temeljnim pitanjima čovekovog praktičkog života, njegovog društva, istorije i politike. Nećemo se ovde baviti detaljnim prikazivanjem filozofskog razvoja profesora Markovića, o tome su već pisali merodavniji od nas. Želja nam je samo da istaknemo njegov bazični ethos, njegov spiritusmovens, a on se, po našem mišljenju, može razumeti jedino posredstvom ovog primata praktičkog koji je silovito gurao njegovu filozofiju u pravcu kritički angažovanog, javnog, političkog mišljenja i delanja. Ne samo da se „teorijski“ problemi, čak i oni najapstraktniji, među kojima pitanje istine ima vodeće mesto, moraju rešavati pozivanjem na kategorije praktičkog, već u samoj delatnoj praksi oni nalaze svoje krajnje razrešenje. Tako je profesor u svom jedinstvenom misaono-praktičnom životu dosledno sproveo Marksovo načelo dato u 2. tezi o Fojerbahu: „Pitanje da li je ljudskom mišljenju svojstvena predmetna istina, nije pitanje teorije, nego je praktičko pitanje. U praksi čovek mora dokazati istinu, tj. zbiljnost i moć, ovostranost svog mišljenja. Spor o zbiljnosti ili nezbiljnosti mišljenja - koje je izolirano od prakse - čisto je sholastičko pitanje“. Mislimo da je sasvim neupitno da je profesor u vlastitoj životnoj praksi dokazao istinu svog mišljenja, ujedno i istinu kritičkog mišljenja uopšte, u svojoj neumornoj višedecenijskoj borbi za bolje, pravednije, humanije društvo, koja se vodila u samom središtu javnog, društvenog života. Kao i u slučaju drugih velikih mislilaca, i kod profesora je mišljenje postalo momenat prakse, njoj podređeno, u osnovi vođeno ciljem njenog temeljnog preobražavanja.

Praxis vs. pragmatizam i teoricizam

Jer, „da bi se rešavali problemi – vojni, socijalni, ekonomski, ekološki, moraće se, korak po korak, izlaziti izvan okvira postojećeg“[1]; ova misao kao da odzvanja kroz čitav profesorov život, predstavljajući jednu od njegovih vodećih maksima. Od tek probuđene mladosti, gotovo detinjstva, pred nama je već čovek koji prevazilazi svoje biološko i društveno vreme, koji postojeću sadašnjost prevrednuje iz horizonta bitno drugačije, slobodnije budućnosti. Starom kapitalističkom svetu, koji je propadao pred njegovim očima, nikada nije pripadao, samim tim se ni vraćao, za razliku od mnogih, prvobitno „marksista“, koji su u daljem toku svog života i rada idejno pripremali, a zatim ideološki i praktično učestvovali i još uvek učestvuju u restauraciji kapitalizma i njegove „građanske“ ideologije. I za razliku od nekih da(v)našnjih „marksista“ koji su bili i ostali zarobljenici primata Theoria-e nad Praxis, pomažući tako posredno održanju ovog danas vladajućeg, povampirenog kapitalizma. Od prvih je profesora odvajalo uverenje da je istinska politika umetnost mogućeg, koje napušta granice stvarnog, a ne tehnika operisanja stvarnim koja ostaje unutar okvira (loše) postojećeg, čuvajući njegov statusquo, kome oni danas sramotno služe; od drugih poštovanje Marksove čuvene 11. teze sa kojom su ovi „marksisti“ u tragikomičnom sukobu, jer uporno (kritički) tumače svet, a ne čine gotovo ništa da se on izmeni, dosledno ostajući po strani od bilo kakvog značajnijeg javnog i političkog angažmana, čak fantazmagorijski umišljajući da će se do čistote dovedena spekulativna Theorianekom alhemijskom logikom sama od sebe preobraziti uPraxis, i to ne bilo kakav, već onaj najmoćniji, revolucionaran[2]. Takvi „marksisti“ idu dotle da rad ponovo svode na rad pojma (kada vas pitaju „jer radite nešto“, po pravilu misle na mišljenje, čitanje i eventualno pisanje, ali uvek u skrovitim odajama svoje od prakse dobro zaštićene i bezbedne egzistencije), umesto da pojam shvate kao jedan od oblika rada, koji u krajnjem treba da bude podređen političkom, društvenom radu kao radikalno menjalačkom Praxis-u, srozavajući se tako (u najboljem slučaju) na hegelijanske, a svakako predmarksističke pozicije, mislili smo stare i već prevaziđene idealističke filozofije[3]. Profesor se, naprotiv, vešto odupirao izazovima pragmatizma (oportune prakse lišene kritičke teorije), s jedne, i teoricizma (hipertrofirane teorije lišene kritičke prakse), s druge strane, koji su podjednako udaljeni od istinske Praxis, i stoga predstavljaju lažne alternative, jer obe ostavljaju postojeće onakvim kakvo jeste, a ono je još uvek uveliko loše, neumno i nehumano. Za razliku od ovih teorijsko-praktičnih devijacija, njegov ethosse odlikovao upuštanjem u društveno-istorijsku stvarnost, ali sa težnjom da se ona učini boljom, umnijom, prikladnijom čovekovom slobodnom postojanju. Suprotno „marksističkim“ puritancima koji zaziru od „nedostojne“ real-političke prakse, on je prihvatao njena iskušenja, ispravno misleći da se, radikalno ostajući mimo nje, u praktičnom smislu ništa ne može učiniti, ali se istovremeno od real-politike udaljavao onda kada je počela da se opasno srozava na neumno i neljudsko (tada bi znao da pomisli „nisam upotrebljiv za politiku“[4]), nastavljajući ipak da se dalje praktično bori, i čekajući priliku da se real-političkoj praksi vrati onda kada se ponovo steknu uslovi za njeno unapređenje, koje je neumorno, svakodnevno osluškivao, pomno prateći globalna i lokalna istorijsko-politička dešavanja. Postojećem, dakle, nije podilazio, niti se ikada povlačio u osamu spekulativno-teorijskog autizma čiji su virtuozna misaona „svemoć“ i „plodnost“ plaćeni praktičnom nemoći i sterilnošću. Za profesora nikada nije bilo izgovora niti opravdanja za nedostojno prilagođavanje postojećoj lošoj stvarnosti, ali ni za bekstvo od nje u teoricističku pasivnost. U pogledu prvog osećao je „ogromnu instinktivnu odbojnost prema svakom oportunizmu, kalkulanstvu i kompromisu kad su u pitanju osnovni principi slobode, nezavisnosti i socijalne pravde“[5], a u pogledu drugog izrekao je sledeću ubojitu primedbu: „Mnogi su prihvatili marksizam na čisto intelektualan način, kao teoriju koja izlaže istinu o svetu u kome živimo. Ali iz toga nije sledilo da za tu istinu vredi položiti život“[6]. Kada je došlo do „prve ozbiljnije pukotine u odnosima vlasti i filozofa“, nakon jednog filozofskog skupa iz sredine 60-tih godina, profesoru je u svesti iskrsla Rilkeova misao: „Treba živeti opasno“[7]. Možemo slobodno reći da je čitav njegov život prošao u nezaustavljivoj smeni uzbudljivih i opasnih trenutaka, koji se dešavaju samo onima koji idu protiv vladajućeg toka i struje događaja i mnenja, pružajući otpor njihovoj nesavršenosti, neistini, pa i ništavnosti. U istoriji je bilo mnogih filozofa, ali oni koji ostaju uzorni likovi upravo su takvi pojedinci (Sokrat, Spinoza, Paskal, Niče itd.) koji su svojim životom potvrđivali svoju misao, živeli je, i u krajnjem zalagali život zarad nje. Ako je iko u jugoslovenskoj filozofiju bio na nivou ovih velikana, ovog veličanstvenog jedinstva mišljenja i života, onda je to nesumnjivo bio profesor Marković.

Levičarski angažman

Nije preterano reći da je profesor zapravo žrtvovao vlastiti život zarad ideja u koje je verovao, zbog čijeg je sprovođenja u delo bukvalno sagorevao svaki delić svoje životne energije. I sigurno bi poživeo još mnogo godina da je svoje poslednje godine proveo onako kako ogromna većina ljudi iz njegove generacije provodi, u zatišju i spokoju, mirno očekujući trenutak neizbežnog kraja. On ih je, međutim, proživeo krajnje intenzivno, ne zaostajući u tempu života za vrhuncima svog mladalačkog i zrelog doba. Vidimo ga kako ide od jednog do drugog naučnog i filozofskog skupa, u zemlji i inostranstvu, do najudaljenijih destinacija, u iscrpljujućim putovanjima (Kina, Južna Koreja, SAD itd.) Jedan za drugim piše tekstove i objavljuje knjige, predano prati tekuća dešavanja, oglašava se u javnosti i daje intervjue, u svakoj od tih delatnosti stojeći pri uverenju da „loša, neadekvatna realizacija nekih ideja nije dezavuisala same te ideje“[8] i da „ideja levice ne može propasti“[9]. Vera u levicu, u stvar ljudske emancipacije koja još nikako nije dovršena, štaviše, od koje se opasno udaljavamo, ostala je neugasiva u profesorovom srcu i glavi. I svaki trenutak krize kapitalističkog sistema podgrejavao je kod njega nadu da se kapitalizmu, bar onom najsurovijem kakvog danas gledamo, bliži kraj. Isključivo zbog toga, da bi bio u središtu krize, iznutra je upoznao, prikupio neophodne informacije i literaturu, odlazi prošle godine u SAD, da bi se, odmah po povratku, angažovao na pokretanju seminara o krizi u SANU, težeći da mobiliše one naše malobrojne kritičke intelektualce u pravcu preispitivanja i menjanja dominantnih društvenih trendova. Bez obzira šta mislili o zasnovanosti ovih nada, ne mogu da ne imponuju profesorova čvrsta, nepokolebljiva vera i odlučnost. Oni nisu, na žalost sve, ali ako nam je već cilj kritički stav prema postojećoj stvarnosti bez njih se ne može ništa. Nema uma bez interesa za um, niti oslobođenja bez prakse i praktikovanja slobode, u svakom mogućem domenu i situaciji koje sami treba da stvaramo, ne očekujući iluzorno da će se povoljne objektivne okolnosti susresti i složiti same od sebe. Tačno je da nije dovoljno da misao teži stvarnosti, već i da stvarnost treba da teži misli, da bi došlo do njihovog praktično-preobražavalačkog saglasja i sadejstva, ali stvarnost nikada neće početi da teži misli i njoj da se približava ako mišljenje ne učinimo momentom same te stvarnosti, ako se praktično ne angažujemo u pravcu njenog osmišljavanja koje je ujedno i njeno menjanje. Ovu značajnu istinu kao da ne shvataju već spomenuti „marksisti“ koji, samim tim, pre liče na hrišćane koji čekaju Mesiju i Strašni sud ili hajdegerijance koji čekaju Ereignis, „usud bitka“, kao nekakvu milost i spasenje koji dolaze sa teoloških ili ontoloških visina i nebesa. Za razliku od njih, profesorova utopija je uvek bila konkretna, oslonjena na teorijsko prepoznavanje, ali i praktično podsticanje i snaženje mogućnosti koje leže u samoj stvarnosti, u njenim signalima i simptomima.

Humanistički marksizam

Čitav profesorov život bio je bavljenje životom, biće-ka-životu i briga ne oko autentičnosti puko vlastite egzistencije, već oko autentičnosti egzistencije svakog čoveka, briga za druge, za stvar opšteljudske, društvene slobode i pravde. Zato ne čudi što je humanistički marksizam bio njegovo teorijsko-praktično stanovište. Ovaj humanistički motiv kao moralni motiv nužno je deo svake emancipatorske delatnosti[10]. Moralna veličina, koja dolazi do izražaja u poštovanju i odbrani čovečnosti u sebi i drugima, mora da pleni kada je reč o filozofiji, jer ona nije struka (u koju spada i vispreno vladanje dijalektikom spekulativnog mišljenja, ma šta o tome mislili majstori ovog mišljenja), već poziv da se bespogovorno služi istini i slobodi, koji se ispunjava bitno u praksi, u angažmanu, u javnom delanju, u neustručuvanju pred glasnim postavljanjem bitnih pitanja i razobličavanju nehumane stvarnosti pred licem čitavog društva, u njegovom središtu, u stvarnom, materijalnom društvenom životu, a ne u samoizolovanoj osami unutar otuđenih institucija intelektualnog života, kako neki (još „marksisti“) sebi priviđaju suštinu kritičkog mišljenja. Ako je filozofija koja smera ljudskoj emancipaciji „savest čovečanstva“ (Horkhajmer), i ako, kao što smo videli, „u praksi čovek mora dokazati istinu, tj. zbiljnost i moć, ovostranost svog mišljenja“ (Marks), ono vrhovno jedinstvo teorije i prakse, onda humanističkog marksizma nema bez humanističke prakse, u njenom celokupnog opsegu od teorijskog rada do svakodnevnog života, bez angažmana na tome da se „sruše svi odnosi u kojima je čovek poniženo, ugnjeteno, napušteno, prezreno biće“, odnosi u kojima se sa ljudima postupa kao sa lipsalim psima. Profesor je u celini živeo ovo jedinstvo humanističke teorije i prakse, bilo da je reč o filozofskim raspravama, političkom delovanju ili naizgled nevažnoj svakodnevici.

Teorijsko-politički sporovi

Da ne bi bilo mesta sumnji kako ovaj tekst ima za cilj ili rezultat jedno neodmereno veličanje nedavno preminule osobe, moram reći da se u pogledu nekih profesorovih teorijskih i političkih stavova i procena nisam sa njim slagao. Njegova ličnost i moralnost su za mene besprekorni, ali u pitanjima filozofske ili političke prirode bilo je razilaženja. U jednom dugom razgovoru smo ta pitanja otvorili i pretresli. Jednom rečju, može se reći da je njegov marksizam bio dosta umereniji od mog. Marksovo misao je za profesora bilo samo misao Marksove epohe, učenje koje ne može da odgovori na brojne probleme današnjice, dakle, jedna svakako istaknuta, pa i povlašćena, ali ne i jedino opravdana, totalna teorija o svetu u kome živimo; za mene je, međutim, ova misao apsolutna istina i o Marksovom i o današnjem vremenu, budući da i dalje živimo u istoj epohi kapitalizma, uprkos svim njegovim transformacijama. Profesor je teorijsko-praktičke osnove marksizma(-lenjinizma), kao što su klasna borba, revolucionarno nasilje i diktatura proleterijata smatrao „klasičnim dogmama“[11], koje se mogu a možda i moraju zaobići (svoje stanovište je u tom smislu često nazivao „anti-dogmatskim“, polemišući sa „dogmatskim“ marksistima); za mene su, pak, ove „dogme“ noseći stub bez kojeg marksizam postaje dosta mutan i razvodnjen, a revolucionarna izmena društva praktički gotovo nemoguća. Profesor je u kontekstu poslednje krize odviše pozitivno gledao na perspektive državnog kapitalizma da reši bazične društveno-ekonomske probleme do kojih je doveo razobručeni (neo)liberalni kapitalizam, često se pozivajući na Lenjinovu misao da je „državni kapitalizam predvorje socijalizma“ i na na navodnu Marksovu misao iz Gotskog programa da je socijalizam „mešoviti“ društveni oblik u kome uporedo postoje i socijalistički i kapitalistički elementi; za mene je, međutim, državni kapitalizam samo oblik spasavanja kapitalističkog sistema, a ne put ka njegovoj radikalnoj izmeni do koje se ne može doći evolucijom, već jedino revolucijom, inače ćemo zauvek ostati u „predvorju“ socijalizma, ne zakoračujući u njegovu „glavnu salu“, a iskreno rečeno, navedenu Marksovu formulaciju nisam mogao da nađem u Gotskom programu, jedino znam da je Marks određivao socijalizam kao „prelazni“ oblik (ka komunizmu), a ne „mešoviti“, jer u njemu kapitalistički elementi postoje samo u meri dok još nisu ukinuti i da bi bili ukinuti, u fazi rastućeg iščezavanja, a ne zadržavanja i konzerviranja. Profesor je stoga mislio da privatna svojina i tržište ne mogu i ne treba da se potpuno ukinu, dok ja, naprotiv, mislim da mogu i da treba. Verovao je, dalje, da je Jugoslavija istorijski definitivno poražen projekat kojem se, kao takvom, i ne treba vraćati jer je „vera u bratstvo nekih naroda - zabluda“, dok je moje mišljenje da je, uprkos nesumnjivo lošim istorijskim iskustvima, emancipacija naroda sa jugoslovenskih prostora, uključujući i srpski, nemoguća bez vere u bratstvo i jedinstvo tih naroda, bez njihovog proleterskog internacionalizma koji ih povezuje spram zajedničkih spoljnih neprijatelja i okupatora, koji upravo održavaju i podstiču međusobnu mržnju tih naroda, ili je bar dozirano podgrevaju, da bi preuzeli ulogu „posrednika“ i „sudija“, kako bi, u krajnjem, njima u celini lakše vladali, vodeći se starorimskim načelom „Divide et impera!“, ostajući na ovim prostorima kao neuklonjivi tutori i protektori. Profesorove ocene Titove vlasti su bile dosta oštrije od mojih, a u nekim konkretnim političkim pitanjima i aktivnostima se previše približavao i sarađivao sa (srpskim) nacionalistima, odviše rizikujući da se njegov levičarski patriotizam utopi i nestane u ideološko-političkom bloku u kome hegemoniju ima desničarski, konzervativni nacionalizam.

Dosledno levičar

Ali, ma koliko se u svim ovim stavovima profesor manje-više kretao ka centru, a u nekim tekućim projektima uspostavljao savez sa (nacionalističkom) desnicom, nikada to nije toliko oštro prelazilo granicu koja odvaja levicu od ostatka ideološko-političke scene, uvek je u osnovi idejno ostajao levo, još važnije, potencirao levičarske elemente kada je desničarska ofanziva, naročito prizemno anti-komunistička, dolazila do izražaja[12]. Npr. uprkos vrlo nepovoljne slike koju je imao o Titu, nije se ustručavao da odlučno odgovori na površno anti-titoističko kritizerstvo od strane jednog prijatelja, kakvo se nedavno pojavilo na promociji drugog dela njegove autobiografije, ističući neke nesumnjive Titove istorijske zasluge. Dosta se angažovao protiv revizionističkog juriša na istoriju Drugog svetskog rata na ovim prostorima, koju neminovno prate kampanje rehabilitacije osvedočenih domaćih izdajnika i saradnika okupatora, učestvujući na tribinama SUBNOR-a i javno polemišući pre nekoliko godina takođe sa jednim prijateljem, još i bivšim članom „Praxisa“, koji je potmulo pokušao da izjednači četnički i partizanski pokret, ističući dobre strane prvog, i loše strane drugog, tobože zarad istorijske „istine“ i „pravde“. Profesor je naravno prepoznao koji se politički ulog u tom trenutku krije iza takve pozicije, i beskompromisno je reagovao. Ne treba posebno spominjati da se bilo kakvim idejama i inicijativama koje idu u pravcu snaženja religije i Crkve, ili restauracije monarhije, protivio; njegova saradnja sa pojedincima kojima su te ideje bliske postojala je samo u aktivnostima druge vrste, gde se mogao prepoznati zajednički interes vezan isključivo za odbranu državne i nacionalne nezavisnosti.

A još manje treba spominjati da apsolutno nikada nije sebe doveo u bilo kakvu vezu sa institucijama, pokretima, organizacijama ili aktivnostima koje sačinjavaju nosioce i promotere danas vladajuće transnacionalne, neoliberalne (ili kvazisocijaldemokratske), kapitalističke hegemonije u našoj zemlji, dovodeći do njenog spoljnjeg, nacionalnog sužanjstva i unutrašnjeg, klasnog raslojavanja. Delovanje tih struktura bilo je stalna meta njegovih javnih kritika i osporavanja, okosnica njegove teorijsko-praktične delatnosti u poslednje dve decenije života. Njegovi prijatelji iz beogradskog ogranka „Praxisa“, koji su gotovo svi u vreme 60-tih i 70-tih godina bili daleko vatreniji marksisti od samog profesora, međutim, ne da nisu išli ovim putem, već su postali aktivni (sa)učesnici, savetnici i visoki funkcioneri stranaka i institucija restauriranog kapitalizma, sarađujući u ovom ili onom obliku, manje ili više javno, sa snagama evroatlantskog imperijalizma. Profesorov konačni sud o njima je izričit i porazan: „Veliko razočarenje su mi priredili moji najbolji drugovi iz Praksisa. Videlo se da je njima bilo stalo, pre svega, do identiteta disidenata, a ne do ideja. Nisu ni pokušali da razmišljaju o tome da, ako postoji makar mala šansa da se ostvari socijalistička ideja - da bi trebalo da su na toj strani, a ne da se, insistirajući na svom statusu protivnika režima, nađu na strani neprijatelja socijalizma...Izgledalo je da nas drži na okupu čvrsto idejno jedinstvo, ali se, nažalost, pokazalo da ono nije imalo jake temelje. Većina članova beogradske Praksis grupe završila je u Demokratskoj stranci, koja je imala jasan program ubrzane i prinudne privatizacije i tranzicije od socijalizma ka liberalnom kapitalizmu - dakle, program koji je bio u potpunoj protivrečnosti s bilo kakvom interpretacijom marksizma“[13]. Zato je sudbina ovih bivših praksisovaca, nekada radikalno levičarskih disidenata najizrazitiji primer intelektualnog i političkog konvertitstva kod nas, gori od onih servilnih partijsko-ideoloških aparatčika koji su gotovo preko noći postali službenici „novog svetskog poretka“ nastalog rušenjem socijalizma i komunizma, jer su ovi samo nastavili da verno i udvorički služe vlasti kao do tada, bez ikakvih dilema što je taj novi vladajući poredak bitno drugačiji od prethodnog. Za takve se bar znalo da se ne rukovode nikakvim idealima, da su u vlasti zbog vlasti, dok se za praksisovce verovalo da su vođeni levim idealima, da su u opoziciji zbog ideja, sve dok se, već krajem 80-tih, nije ispostavilo da su svi, sem profesora Markovića, već pripravni da zauzmu neku poziciju unutar trijumfalnog pohoda (liberalnog) kapitalizma na svet socijalističkog Istoka.