"Homofili" u lancima tržišta

U drevnoj Nemesijeovoj kategorizaciji strahova iz 4. veka na: oknos, aidos, fobos, ekspleksis, katapleksis i agoniju, složenica "homofobos" ne postoji. Ali, nedavno je u Francuskoj usvojena dvosmislena kovanica  "homofob", koja je "strah od brakova homoseksualaca" protumačila kao "strah od Čoveka kao takvog", i obrnuto, "homofil" bi bio onaj koji ljubi brakove homoseksualaca, a onda ujedno ljubi i Čoveka u celini.

1999. godine u Francuskoj je izglasan zakon o dozvoljenoj uniji homoseksualaca oba pola, a ista je kasnijim amandmanima zakona prerasla u brak (PACS: Le Pacte civil de solidarité).

Protivnici ovog zakona nazvani su "homofobi" i iznad njih danas u lobističkoj Francuskoj visi Demoklov mač pretnje, moralne osude, novčane kazne i sramote. Onaj ko je ocenjen kao "homofob", naći će se u situaciji da plati  danak u zlatnicima i javnoj sramoti.

Psihijatri se u zemlji medicine još nekako drže na grančici koja se sve više tanji i savija, te oni još smeju da priznaju da kod njih, iako su izbrisani sa spiska zvanične definicije poremećaja, neki homofili (kao uostalom i homofobi) sami dolaze da im se žale na kauču, ali ne smeju da kažu da kod ovih postoji bilo kakva deregulacija.

"Homofobi" su, dakle, svi oni koji su protiv brakova homoseksualaca, tvrdeći da su "homofili" (pristalice brakova homoseksualaca) instrument u rukama Maltuzijanista, kojima je cilj da spreče rađanje dece. S obzirom na to da je krajnja konsekvenca brakova homoseksualaca poruka da sopstvena deca nisu važna i da lik oca i lik majke za koji psihologija i psihijatrija i njihovi idejni prethodnici od davnina ustanovljavaju nužnost u izrastanju normalne ličnosti takođe nisu važni, iz koncepcije novih "homofila" sledi zaključak da čitava naša dosadašnja psihologija i psihopatologija, mora da se postavi na neke nove osnove. To, po sebi, i ne bi bio problem. Nikada nije problem u novini i u revolucionarnoj Pobuni. Problem nastaje jedino onda kada onaj koji se buni nema šta da ponudi. A pitanje koje se postavlja jeste: koju nam to sliku zakona ljudske psihe i psihoseksualnog razvoja nudi novi pogled "homofila"?

Maltuzijanisti su, s druge strane, na vreme skrenuli pažnju na demografski problem prevelikog nataliteta za razvoj "zdravog kapitalizma".

Veliki kapital će ih naterati da traže i svoju državu

Ali, problem postaje teži ako se shvati da se mnogi lobisti homofila upravljaju samo prema tržišnim razlozima, budući da svaka njihova podrška finansijskoj zloupotrebi ljudi, ima novčanu tarifu. Kada u Francuskoj glumica iz kluba treće lige izađe da manifestuje u čast brakova homofila, ona obavlja jednu tržišnu transakciju. Takva osoba snimiće više ploča, biće pozivana u više reklamnih emisija, političar će dobiti više glasova, a glumac više gledalaca. Opštinar Pariza Bertrand Delanoe koji namerava da bude predsednički kandidat na sledećim izborima protiv socijalistkinje Segolen Rojal, veliki je borac za "brakove homofila" iako se sam još nije oženio/udao na taj način. Ali, on javno iznosi još jedan detalj: pored homofilstva, on je i travestit. Pronašli su ga u barovima Pariza u suknji i potpeticama, purpurnih usana. Veruje, naravno, da će biti i budući predsednik Francuske.

"Homofili", odnosno bračni parovi danas u Francuskoj imaju svoje biblioteke, svoje posebne restorane, svoje specijalne radnje, svoje matičare, svoje medije, svoje mreže, svoje parkove. Ko zna šta će oni još iz društvene opšte dobrote i imovine prevesti u privatno vlasništvo. U početku su hteli da ih društvo kao manjinu prizna i primi, ali kapital ih je naterao da se sami iz tog društva ograde bodljikavom finansijskom žicom. Sada će ih veliko tržište naterati da traže pravo na samoopredeljenje i nezavisnost. Sutra će ih isti naterati da traže sopstvenu državu. Borba za ljudska prava, na zapadnoj strani vaseljene ponovo je banalno prerasla u borbu za pravo novca da se histerično obrće i okreće oko sopstvene ose. Homofili su postali mašinerija uvek istih finansijskih slepih rotacija, iako su nekada mislili da su svest o ljudskoj slobodi i različitosti. Oni su danas deo pijačne trgovine, naterani da igraju ulični valcer do besvesti, a njihove seksualne potrebe bačene su na veliko globalno tržište. Njih su zatvorili u novo ropstvo eksploatacije oni koji manično beže od prirodnog sklada Anime i Animusa u sopstvenoj psihi i koji na ljudskom neskladu i nezadovoljstvu zarađuju ogroman novac.

Naravno, niko od nas koji se bavimo dušom ne negira da su "homofili" velikim delom fiziološki determinisani i da njihovu različitost niko nema prava da osuđuje i vređa. Ali, gde prestaje sloboda i gde u prozelitizmu osobenosti koju imaju, počinje gušenje slobode drugih?

Zakon protiv homofoba (ne protivnika homoseksualaca, nego protivnika njihovih brakova) uprkos tržištu koje ove brakove zloupotrebljava, najpre je donet da bi zaštitio sve manjine, ali ne zato što su u pravu, (manjina može da bude moralno u pravu), nego samo zato što su manjine. Nekada davno cinično je o tome pisao Fridrih Niče, vidovito sluteći gde će  završiti, kako je on govorio "hrišćanski mazohizam". Ničea je pobilo vreme, jer se upravo naš vekovni osećaj za slabost, bol i nesreću danas agresivno ustremio protiv samog hrišćanskog osećanja.

Konje ubijaju, zar ne?

Zatim se ovakva aksiologija režiranog uzdizanja ljudskih nedovršenosti u visine premestila na sve što je u društvenom smislu problematično, kako niko ne bi bio diskriminisan. Tako se došlo do čuvenog pojma "pozitivne diskriminacije". Od sasvim humane želje da se određeni ljudi u svojim različitostima ne povrede, došlo se do druge krajnosti. Ona je od inferiornosti napravila superiornost, potvrdivši drevni psihološki zakon koji je u svojoj individualnoj psihologiji odlično opisao još Alfred Adler, a to je da "bolesni organ" postaje sredstvo zavođenja, borbe i nadmoći. Ali, ovo je tačno pod uslovom da se dogodi sublimacija, suštinski proces u sazrevanju i stvaralaštvu svakog čoveka. Međutim, stranputica današnje ulične "homofilije" ne podrazumeva više nikakvu sublimaciju, već od svega ovoga ima finansijsku zaradu.

Od naše zajedničke istine da ne treba vređati ljude koji nisu iscrtani po simetriji zlatnog preseka, došlo se do ideologije da ih treba imitirati, ličiti na njih, odnosno, da treba uništiti sam taj zlatni presek. Treba uništiti savršenstvo, jer nas ono plaši. Treba svaku ljudsku deregulaciju proglasiti za punopravnu drugost.

"Jednoga dana, kada kapital shvati da i to može da iskoristi, verovatno će i nekrofilija biti izbrisana iz domena poremećaja i imaćemo parade nekrofila u Parizu", kaže jedan francuski psihijatar. Proces sublimacije (koji je stvorio Čoveka) kao da više ne postoji.

U svojoj knjizi "O Domu i Iskonu", u završnom eseju opisujem svet ljudi koji se zvanično venčavaju sa svojim kućnim ljubimcima.

Zašto sutra ne bi i "zoofili" bili punopravni sa nama? – nastavljam razmišljanje mog francuskog kolege. Zar ne volimo životinje tako emotivno inteligentne, zar ih nismo zaštitili, zašto se sa njima ne bismo parili? Zar to ne bi stvorilo nove potrebe i nova radna mesta, a delimično eliminisalo višak ljudske populacije? Ako logičkih, etičkih i medicinskih kriterijuma više nema, ko bi onda ideološki smeo da bude protiv zoofila ? Levica ili desnica ?

U Francuskoj danas postoji nepisana norma da se u svaku televizijsku emisiju pozivaju ekstremno gojazni ljudi, kako bi se pokazalo da prema njima nema diskriminacije. Ali, od te plemenite želje, došlo se do toga da ni lekar više javno ne sme da im savetuje da manje jedu, da leče hormone, da smršaju kako ne bi dobili visok pritisak, ili infarkt srca ili mozga. Oni su od "ugrožene manjine" postali "većina koju treba poštovati", zapravo većina kojoj više ne sme ni da se kaže da ima bilo kakav problem. Tržište ih je preuzelo i gurnulo u pogon svoje zahuktale zloupotrebe.

Poštovanje "prava manjina u društvu" stiglo je tako do sopstvenog apsurda. Nekada ugroženi, bolesni ili nesrećni  ljudi, dižu se se sada kao menjševici i prerastaju u boljševike, a zatim pucaju sa Aurore. Ali, to će ujedno biti i kraj, jer će taj pucanj pobede označavati kraj ljudske vrste.

Od Stevana i Vukana do homofila i homofoba

Za razliku od Francuske gde parade brakova homofila predstavljaju samo menuet sa pogrešnim koracima, Srbija je opet sirovo paganski podeljena na dve hemisfere mozga bez korpus-kalosuma, odnosno bez saradnje između dva dela.

Od Stevana i Vukana, preko Karađorđevića i Obrenovića, preko Slavjanofila i Europejaca, četnika i partizana, stiglo se do Homofila i Homofoba. Možda je to preostali program srpskih iscrpljenih političkih partija. Od ideologije i podele Duha sišlo se na ideologiju i podelu fiziološke nužde. Ljudi vade i pokazuju svoje iznutrice. Hvale se njima. Nekada bi "homofil" ili "homofob" napisali roman ili naslikali sliku, smislili neki filozofski sistem, kao dostojni sinovi i kćeri starih Grka. Danas oni idu i viču ulicama kakve su im seksualne potrebe, kao da to nekoga zanima.

Lično nikada nisam imala ništa protiv "homofila", ako se zaustave na svom privatnom životu. Ali sam protiv tržišta koje ih bezdušno iskorištava i kao robove tera na ulice, ponižavajući ih na način koji oni još uvek ne vide. Zar nije najveća psihološka povreda terati čoveka da javno iznosi svoje intimne potrebe kao ideologiju?!

U doba najvećih privatizacija materijalnih dobara i imovine u Srbiji, jedino je najintimnija duhovna i fiziološka imovina čoveka postala potpuno javna i podruštvljena. Ona se pridružuje nekoj vrsti neuspele privatizacije.

Napravili smo čudesna otkrića u nauci i umetnosti. Ali, živimo u besmislu "tog glupog 21. veka", kako je Leon Dode zvao jednog obesnog i megalomanskog prethodnika našega doba, onog koji je prvi započeo ljudsku iracionalnu i beskrajno dugačku samouništavajuću avanturu.

Od kruženja Neba kroz dvadeset vekova, rekao bi T. S. Eliot, opet smo se spustili do Prašine.