„Homoseksualnost ili smrt!“

(Odgovor na tekst Srđana Nikolića „Sloboda i seksualnost“[1])

„Neposredan, prirodan, nuždan odnos čovjeka prema čovjeku je odnos muškarca prema ženi. U tom prirodnom rodnom odnosu odnos čovjeka prema prirodi neposredno je njegov odnos prema čovjeku, kao što je odnos prema čovjeku neposredno njegov odnos prema prirodi, njegovo vlastito prirodno određenje... Iz tog odnosa može se, dakle, prosuđivati cjelokupan stupanj čovjekova obrazovanja. Iz karaktera toga odnosa slijedi koliko je čovjek postao za sebe i koliko je sebe shvatio kao rodno biće, kao čovjeka; odnos muškarca prema ženi je najprirodniji odnos čovjeka prema čovjeku... U tom se odnosu također pokazuje koliko je čovjekova potreba postala ljudskom potrebom, koliko mu je, dakle, drugi čovjek kao čovjek postao potrebom, koliko je on u svom najindividualnijem postojanju istovremeno i društveno biće.“ (Marx/Engels, 1989:274)

U prethodnom broju Nove srpske političke misli Srđan Nikolić kritički je reagovao na moj tekst o homoseksualnosti i „paradi ponosa”. Nikolić je, po samorazumevanju, primedbe uputio iz emancipatorske pozicije modèrne, nastojeći da u mojim tezama (raz)otkrije predmoderne, konzervativne ideje koje se, kao takve, sasvim očekivano formalno slažu sa (više)vekovnim stavom Crkve prema pitanju seksualnosti, odnosno homoseksualnosti. S obzirom na to da sam svoju kritiku homoseksualnosti izneo pozivajući se takođe na moderno stanovište, imajući pre svega u vidu Kantovo etičko učenje, te da sam u tekstu, a naročito u komentarima na sajtu NSPM, vrlo jasno polemisao s konzervativnom i crkvenom pozicijom, očigledno je da Nikolićevo zaključivanje ima za cilj da obesmisli ovaj važan naglasak u mojim stavovima. Da je ovaj poduhvat besmislen, potrudiću se da pokažem u nastavku teksta.

Homoseksualnost bez seksualnosti?!

Na prvu besmislicu nailazimo već na samom početku „argumentacije”. Kaže se da homoseksualnost pre svega predstavlja ljubav između dve osobe istog pola pri čemu nije nužno da postoji seksualni odnos. Znači, ljubav oca prema sinu, odnosno sina prema ocu, ili prijateljska ljubav između dva muškarca, bili bi, sudeći prema našem kritičaru, slučajevi homoseksualnosti?! Da u ovakvim odnosima postoji ljubav, teško se može poreći. Neki filozofi, recimo Markuze ili Fink, idu još dalje, smatrajući da je svaka ljubav oblik sublimacije polne ljubavi, seksualnosti, te da je i u korenu agape – Eros. Ali to je nešto drugo nego reći da su navedene ljubavi primeri homoseksualnosti. Naime, kada govorimo o heteroseksualnosti, odnosno homoseksualnosti, misli se na seksualnost u njenom neposrednom, nesublimisanom obliku, na ono što se u užem smislu zove ljubav. Kod nje zaista nije nužno da postoji polno opštenje, mada su takve veze i parovi sigurno veoma retki. Ali postojanje neposredne seksualne privlačnosti jeste nužno da bismo smisleno govorili o ovoj ljubavi, razlikujući je od drugih oblika ljubavi. Zato ćemo oca i sina, ili dva prijatelja koja se međusobno vole i poštuju, teško nazvati ljubavnicima u opšteprihvaćenom značenju te reči.

Ne sporimo, naravno, da filozofija, to jest filozofi imaju pravo da redefinišu postojeće pojmove, to je čak njihova dužnost, koja predstavlja osobenost filozofskog poziva. Ali krajnji cilj takve delatnosti treba da bude produbljivanje saznanja i diferenciranje stvari tamo gde vlada njihovo površno, zdravorazumsko izjednačavanje. Nikolić, međutim, radi upravo suprotno, on iznosi jedno egzotično poimanje homoseksualnosti koje neposredno briše razlike između raznorodnih oblika ljubavi i pojmova koji se na njih odnose, pa umesto u diferenciranju i pojašnjavanju, njegovo spekulisanje završava u špekulisanju, u brljanju i konfuziji, u mišljenju koje ostavlja utisak slabosti i neartikulisanosti. Zato ne čudi što on brže-bolje napušta ovo zamešateljstvo, ne objašnjavajući podrobnije svoju početnu tezu, koja stoga deluje kao da je iz pištolja ispaljena, a naš oponent kao čovek koji je donekle svestan da je krenuo pogrešnim putem.

Diskurs represivne „tolerancije“

A „pravi” put treba da bude raskrinkavanje moje „suptilne netolerancije homoseksualnosti” u ime patetične i omamljujuće „univerzalne slobode ljubavi”, kojom nas Nikolić bombarduje tokom čitavog svog teksta. Opet, kao da je dovoljno ispaljivati radikalne pseudoemancipatorske fraze i deklamacije da bismo se zgrozili i zgadili nad svojom „konzervativnošću” i „retrogradnošću”, pa onda ili povukli u mišju rupu ili nervozno reagovali odbacujući same principe slobode i tolerancije (u maniru „ako je to sloboda, onda ja neću da budem moderan, bolje da budem predmoderan!”), čime bismo oponentu priznali utemeljenost njegove uobražene advokature u službi modernosti, prosvećenosti i emancipacije.

Moraću, nažalost, da razočaram svog kritičara. Ne pada mi na pamet da učinim ni jedno ni drugo od pomenutog. U ovom odgovoru potrudiću se da raskrinkam Nikolićevo pozivanje na modernost i moderno razumevanje slobode kao lažno, a njegovo zagovaranje svake tolerancije prema homoseksualnosti kao perfidno, budući da završava u gruboj netoleranciji spram prirode, ljudske prokreativne seksualnosti, čak i ljudskog života uopšte. Zato je njegova „tolerancija” represivna, jer vrhuni, kako će se vrlo brzo ispostaviti, upravo u drastičnom ugrožavanju nekih elementarnih ljudskih prava, pre svega prava na život i uživanje u životu, koje Nikolić, načinom na koji brani homoseksualnost, očigledno rezerviše samo za već rođene, načelno odbacujući rađanje kao mrsko „robovanje prirodi”. Da su nekim čudom njegovi roditelji bili toliko „emancipovani” i, pre nego što je rođen, iskreno verovali u bizarne ideje koje danas zastupa njihov sin, ne bi ni bili njegovi roditelji, tj. ostali bismo „uskraćeni” za još jedan apsurdni zahtev za proširenjem ljudske „slobode”, kakvima je ovo postmoderno doba, uzgred, preplavljeno. U svakom slučaju, ovakvo groteskno, samoprotivrečno podsecanje grane na kojoj sedi Nikolićevu poziciju čini komičnom koliko i tragičnom.

Besmislena i morbidna dilema

Čini se da je ova smešna protivrečnost sasvim dovoljna da čovečanstvo ne bude sasvim zavedeno ovakvim idejama, koje pod pojam slobode podmeću samouništenje. To, naravno, ne znači da će se ono lako odupreti takvim i sličnim sirenskim pozivima koji ga guraju u provaliju. Simptomi tog retrogradnog pravca su, nažalost, već poodmakli i postali dramatični, ali uprkos tome, verujemo da će umnost na kraju prevladati i da će se čovečanstvo sačuvati od „slobodnog” (i utoliko zavodljivijeg i perfidnijeg) samouništenja, koje u jednom konkretnom vidu može dobiti oblik parole „Homoseksualnost ili smrt!”, odnosno „Bolje grob nego rob (heteroseksualne) prirode!”, na koju se, u suštini, svodi poenta Nikolićeve reakcije. U njoj fantazmagorična apsolutna sloboda (ljubavi), a to onda može biti i homoseksualnost, i jednako fantazmagorično ljudsko dostojanstvo (s obzirom na to kako ga Nikolić razumeva), predstavljaju vrhovne vrednosti koje se, kao takve, ne smeju ograničiti ničim, pa ni elementarnom prirodom i životom. Tako on kaže da „čak i ukoliko bi odumiranje ljudskog roda bila cena slobode, to bi bilo dostojanstvenije od pokoravanja [prirodi]“, i da je „specijalni slučaj heteroseksualnog odnosa u cilju oplodnje... nužno zlo, prirodna prepreka koju bi čovečanstvo, poput mnogih drugih prirodnih prepreka, moralo da savlada u borbi za vlastito dostojanstvo“. Koliko je ova nametnuta dilema između apsolutne slobode ljubavi, konkretno homoseksualnosti, i smrti, iluzorna i besmislena, pored toga što je morbidna i mračna, dovoljno pokazuje činjenica da univerzalizacija homoseksualnosti upravo vodi smrti čoveka kao roda. A time i smrti slobode, onoga u šta se Nikolić zaklinje, pošto je ona moguća samo na osnovi života – čovek koji ne živi ne može da bude slobodan.

Zato u ovakvim egzaltacijama „slobode” nestaje čak i onaj minimalan slobodan izbor koji je još uvek sačuvan u uveliko lažnoj dilemi „Pare ili život!”. Kod ove druge vi ipak možete da sačuvate život žrtvujući „pare”. Kod prve, međutim, ne možete da sačuvate život izbegavajući smrt jer homoseksualnost takođe, za krajnji ishod u okviru ljudskog roda, ima smrt, odnosno, u pojedinačnim slučajevima, sprečava stvaranje novih života (u tome se ogleda njen destruktivni karakter, što je čini sličnom porocima). Dakle, u obe varijante bivamo prinuđeni na smrt, sve zarad apsolutne „slobode”, da ne „robujemo prirodi”, a to „robovanje” bi, po Nikolićevom mišljenju, bilo pristajanje na neotklonjivu prirodnu činjenicu da novi život može da nastane samo u heteroseksualnom odnosu. Znači, zbog tvrde činjenice da homoseksualnost protivreči rađanju, a u ime mistifikovane univerzalne slobode homoseksualnosti koja se ničemu ne sme žrtvovati niti bilo čime biti „oskrnavljena“, treba da pristanemo na žrtvovanje rađanja?! Zbog slobode jedne manjine koja ne želi da bude ničim ograničena, pa ni prirodnom vezom između rađanja i heteroseksualnosti, treba da ugrozimo pravo na život, a time i svaku slobodu budućih pokolenja?! Ili, kako savetuje ovaj kritičar, da izvršimo kolektivno samoubistvo kako bismo sačuvali svoje ljudsko „dostojanstvo“?!

Zaista je teško premeriti duboke virove ovakvih besmislica koje pobuđuju jedino mučan utisak sumanutosti, kojom nužno završava svako manično, ekstremno negiranje prirode. Ne vidim da ova „sloboda” ima više smisla od one u kojoj bi čovek, na primer, gladovao ili ne spavao do smrti samo zato da bi time pokazao svoj „prkos” i „nepokorstvo” spram prirode, protivljenje njenim zakonima koji nas primoravaju da jedemo ili spavamo kako bismo preživeli. Da su ljudi ovako postupali čim su saznali za svoju zavisnost od prirode, odavno kao rod ne bismo postojali. Zato se, da apsurd bude veći, u ovakvom suludom buntu upravo potvrđuje ono protiv čega se ustaje: svojom neminovnom smrću u takvim izopačenim projektima ja samo afirmišem prirodne zakone, nepromenljivu činjenicu da ne mogu preživeti ako ne jedem ili ne spavam. To, naravno, ne znači da ne postoje situacije u kojima je zaista moralno žrtvovati život zarad nekih viših vrednosti, tj. da je puko preživljavanje, lišeno humanog sadržaja, najviša vrednost. Kroz istoriju smo videli mnoge individualne i kolektivne primere takvog herojskog požrtvovanja. Ali u svima njima bilo je reči o borbi za neku moguću slobodu, protiv snažnih, ali u krajnjem promenljivih društvenih i istorijskih sila, a ne za onu nemoguću, opskurantsku i abnormalnu „slobodu”, koja se ustremljuje na još uvek nepromenljive prirodne zakone, kakvu nam ovaj kritičar predlaže. Nije isključeno da njegovo mrziteljstvo spram prirode u ime mistične ljudske „slobode“ postane idejna osnova neke nove sekte, koja bi vrhunac religioznog nadahnuća i ispunjenja našla u kolektivnom samoubistvu svojih članova. Slični slučajevi već su nam poznati. Fanatizam koji u tom pravcu Nikolić ispoljava kandiduje ga za njenog gurua.

Dijalektika modèrne i prosvetiteljstva

Zaista, uvek se iznova potvrđuje da sloboda nosi izvestan rizik, da izvan određenih granica ona postaje sasvim autodestruktivna, na isti način na koji ispoljava svoju legitimnu prevratničku moć u slučaju njenog nepravednog gušenja. Ljudi su u modernim vremenima stekli slobodu da učine mnoge stvari. Međutim, kao vlastiti problem modèrne ispostavlja se pitanje krajnjih granica te slobode, jer ništa manje važno od same slobode nije pitanje koji je od naših slobodnih postupaka istinski uman i poželjan. Mi znamo da je predmoderno ograničenje slobode bilo neprihvatljivo i neodrživo, ali još uvek ne reflektujemo, bar ne dovoljno, da li i kada (post)moderna sloboda postaje neprihvatljiva i neodrživa; umesto toga, jednostavno tonemo i prepuštamo se njenom vrtlogu, postajući sasvim neslobodni spram takve slobode koja je, samim tim, možda već sasvim lažna i iluzorna. Čini se da tu odlučujuću poentu Nikolić sasvim previđa u svom fetišizovanju „slobode”, ne polažući računa o dijalektici modèrne i njenog specifičnog prosvetiteljskog projekta, koji se davno suočio s filozofskom kritikom onih koji, međutim, ne odustaju ni od modèrne ni od prosvetiteljstva, već samo preispituju onaj dominantni tok neobuzdane dominacije i tiranije naučno-tehničkog razuma nad prirodom, ali i umom, koja se na kraju ispostavlja kao sasvim iracionalna.

Dakle, upravo je reč o umu i slobodi koja treba da bude umna, a ne o reakcionarnom negiranju uma i slobode. Za našeg kritičara bilo bi odveć jednostavno i lagodno da naspram sebe ima nekakvog (ultra)konzervativca koji ostrašćeno i neselektivno odbacuje tekovine onoga što se naziva modernim dobom, koji na njegovu dijalektiku odgovara proklamovanjem nekakvog iluzornog povratka predmodernom, neposrednom jedinstvu s prirodom ili s Bogom. Nikolić čak sve vreme svoju poziciju gradi na argumentima koji sugerišu da smo svi mi (za)ostali u 18. ili 19. veku i da smo još uvek fascinirani i sasvim nekritični prema naučno-tehničkom progresu i njegovim mogućnostima koje stoje u „službi čoveka” i njegovog „gospodarenja nad prirodom” (ova vera je u to doba bila sasvim logična). Ali mi što živimo u 21. veku imamo iza sebe sumorno iskustvo 20. veka, koje je naišlo na svoj emancipatorski odgovor npr. u Kritičkoj teoriji društva, gde se razotkriva bezumna sprega pomahnitale dominacije nad prirodom i društvene dominacije kojoj se ne nazire kraj. Nije ovde ulog nikakav povratak i prepuštanje prirodi u odavno prohujalom, predmodernom obliku, niti to uopšte može biti. Mi se bespovratno nalazimo na poziciji modèrne. Ulog je upravo spasavanje modèrne od onih njenih autodestruktivnih potencijala, sprečavanje potpunog raskida veze između čoveka i prirode koji nužno znači smrt čovečanstva, jer čovek nužno ostaje prirodno biće, deo prirode, ma koliko ta prirodnost bila i trebalo da bude istorijsko-društveno posredovana.

Desničarska tehnokratska ideologija

Svojim ostrašćenim glorifikovanjem slobode kao nasilja nad prirodom koje ne sme da ima granice, osim u logičnoj smrti rukovođenoj načelom „Bolje grob nego rob prirode!”, Nikolić sasvim stoji u scijentističkoj i tehnokratskoj ideološkoj paradigmi. Njemu strahovito smeta „robovanje” čoveka prirodi, ali nikako ne i robovanje čoveka nauci i tehnici, pa zarad one „slobode” spram prirode treba da se mamuzamo krutom dominacijom i represijom nad prirodom i svim aspektima ljudskog života koji s njom još uvek stoje u vezi, uključujući onaj što se tiče rađanja. Ali čemu ovakva „sloboda” od prirode koja se od početnog sredstva za obezbeđenje ljudskog opstanka izokreće u sredstvo ugrožavanja ovog opstanka?! Fajerabend je na jednom mestu rekao da danas treba da se oslobodimo davljeničkog zagrljaja nauke, kao što nas je nauka nekada oslobodila davljeničkog zagrljaja religije. Svako onaj ko, nakon svih negativnih društvenih iskustava i kritičkih misaonih refleksija na temu naučno-tehničke civilizacije, i dalje neposredovano veliča neumereno naučno ovladavanje i tehničko izrabljivanje vanljudske prirode koje nužno, na jednako destruktivan način, zadire i u našu, ljudsku prirodu (ako je, naravno, reč o čoveku koji se, za razliku od većine ljudi, ipak bavi filozofskim promišljanjem aktuelnosti), više liči na nekoga ko je nekim čudom ispao iz istorijskog vremena od pre dve-tri stotine godina nego na našeg (samo)svesnog savremenika. Kritika ove civilizacije, naravno u modernom i levičarskom ključu, menja naše vrednovanje i percepciju, pa se grubo i sirovo ostajanje pri jednostranoj tehnokratskoj apologetici pokazuje kao ono što je zapravo neispravno, nazadno, arhaično, suludo i besmisleno.

Samim tim preokreće se i odnos između onoga što je konzervativno i onoga što je progresivno. Progresivnost i revolucionarnost tada se promiču kroz kritičko preispitivanje postojeće forme naučno-tehničkog napretka, dok se konzervativnost sastoji u slepom potčinjavanju ovom napretku i njegovoj moći. Tako je npr. Valter Benjamin znao da kaže: „Marks je govorio da su revolucije lokomotive svetske istorije. Nisu li one, međutim, kočnice za spas?“. U ovom pitanju ogleda se skepsa prema vrtoglavom sunovratu čovečanstva u propast i beznađe koje se odvija pod okriljem „progresa“. S druge strane, ne treba da čudi što je lider nemačke konzervativne partije svojevremeno izjavio da biti konzervativan znači „hteti marširati na čelu napretka”. Nikolićevi stavovi se tako sasvim slažu sa ideologijom tehnokratskog konzervativizma, koja čini značajnu polugu savremene desnice. „Sloboda” o kojoj on govori svodi se na robovanje osamostaljenom naučno-tehničkom aparatu, koji počinje fetiški da se obožava i tako staje namesto nekadašnje Prirode, odnosno Boga.

Univerzalno priznanje homoseksualnosti vs. priznanje univerzalnosti homoseksualnosti

No, vratimo se sada glavnoj temi ove rasprave, pitanju ljudske seksualnosti, odnosno heteroseksualnosti i homoseksualnosti. Nikolić kao svoju glavnu tezu ističe načelo apsolutne slobode ljubavi, iz koje proističe zahtev za univerzalnim priznavanjem prava na homoseksualnost, a to pravo u svom tekstu ja navodno ne priznajem i odbacujem. Kada se ovako nešto tvrdi, čovek mora da se zapita koliko je pažljivo kritičar pročitao tekst s kojim polemiše, i nije li, umesto toga, unapred iskonstruisao stav oponenta kakav njemu odgovara i koji onda lako može da pobije. Naime, ovde se meni podmeće jedna gruba neistina. Nigde nisam odbacio pravo na homoseksualnost, niti zahtev za njegovim univerzalnim priznavanjem. Štaviše, u tekstu, a naročito komentarima na sajtu NSPM, branio sam to pravo, kao i druga prava koja iz njega proističu, uključujući pravo na javno ispoljavanje homoseksualnosti, zaštitu homoseksualaca od diskriminacije ili pravo na zakonske zajednice. Dakle, složio sam se sa gotovo svim zahtevima gej pokreta, osim onog koji se tiče usvajanja dece, iznevši razloge zbog kojih sam u pogledu ovog zahteva suzdržan. Međutim, jedno je zahtev za univerzalnim priznavanjem homoseksualnosti, u smislu da svi ljudi treba da priznaju pravo na homoseksualnost i da prihvate takav izbor pojedinaca kao legitiman (ako tu uopšte postoji sloboda izbora), a sasvim drugo zahtev za priznavanjem univerzalnosti homoseksualnosti, u kome se od nas traži da se složimo s hipotetičkom situacijom gde bi homoseksualnost važila kao opšti zakon.

Sa ovim drugim se, naravno, ne mogu složiti i objasnio sam zašto. Homoseksualnost sme da bude jedna od mogućih seksualnih orijentacija, to za mene uopšte nije sporno, i lično se uopšte ne sablažnjavam pred prizorima homoseksualnosti, kako mi Nikolić cinično potura. Ali tvrditi, u maniru kvazifilozofskog egzibicionizma, da su sve seksualne orijentacije jednako vredne, da među njima nema nikakve hijerarhije i da takav relativizam u pogledu tako važnog pitanja kao što je ljudska seksualnost treba da važi kao društveno pravilo, to je ono što zaista ne mogu da prihvatim. Pošto se ovo neuralgično mesto prepliće s pitanjem ljudske prirode (i slobode), o kome Nikolić naširoko diskutuje, potrebno je da nešto detaljnije izložim u čemu se, po mom mišljenju, sastoji čovekova priroda, to jest prirodnost čoveka.

Ljudska priroda i prirodnost heteroseksualnosti

Ta priroda je pre svega u tome što je čovek telesno biće. Svojom telesnošću, to jest nagonima i potrebama koje iz nje proističu, čovek je vezan za prirodu i od te prirode, u krajnjem, nužno zavisi. Kako Marks kaže, priroda je čovekovo anorgansko telo, i kao takva neminovno ostaje medijum unutar koga se čovek kreće i s kojim razmenjuje svoje životne energije. Čovek je, po Marksu, „predmetno biće“ koje „stvara, postavlja samo predmete... jer je svojim poreklom priroda“ (Marx/Engels, 1989:323). Drugim rečima, čovek mora da jede, pije, spava, seksualno opšti i, pre svega, da radi da bi kao pojedinac i rod uopšte opstao, održao se u životu.

Kad smo kod seksualnosti, ona proishodi iz ove telesnosti čoveka. Ali čovek nije neko seksualno neodređeno biće, on se po pravilu rađa kao individua određenog pola, muškog ili ženskog (retki izuzeci, baš zato što su retki, samo potvrđuju to pravilo). U kasnijem rastu i razvoju, kod ovih individua formiraju se određeni polni organi i polne karakteristike koje prirodno upućuju na suprotni pol. Muški polni organ, koji ima ulogu penetracije, ne može da penetrira u muški organ, kao što ženski polni organ, koji ima ulogu da bude penetriran, ne može da penetrira u ženski organ. Doduše, za muški polni organ vidimo da po svom obliku može da penetrira i u neki drugi telesni otvor, a ne samo u genitalni ženski. Ali potpuno nam je jasno da u ženski polni organ može da penetrira samo muški polni organ, odnosno nešto što njemu odgovara. Drugim rečima, ako nam, posmatrajući samo oblik polnih organa, kod muškaraca homoseksualnost i nije sasvim nerazumljiva, za žene nam je očigledno da su, po izgledu svog polnog organa, nužno upućene na heteroseksualnost. Zato se može reći da je žena oličenje ljudske heteroseksualnosti.

A nakon telesnosti i seksualnosti, i heteroseksualnost nam se nameće kao obeležje ljudske prirode. Uzimajući ovde za smernice Marksovu misao da je koren čoveka čovek sam, i Aristotelovo prvo određenje prirode kao nečega što izrasta iz samog sebe, možemo reći da je koren čoveka, ono iz čega čovek izrasta, upravo heteroseksualnost. Naime, čovek može da se rodi samo iz heteroseksualnog odnosa, to je pretpostavka njegovog postojanja, života i svega ostalog što na tim osnovama nastaje. Heteroseksualnost je tako a prioričovekovog bivstvovanja. Zato heteroseksualnost nije samo jedna od mogućih seksualnih orijentacija koja se sa ostalima nalazi u istoj ravni, kao jedna pored drugih, i s kojom su, samim tim, ove ostale sasvim jednake, odnosno jednako vredne. Ne, ona je temeljna seksualna orijentacija i kao uslov života predstavlja istovremeno uslov mogućnosti seksualnosti, a time i svake seksualne orijentacije uopšte. Sve ostale seksualne orijentacije počivaju na heteroseksualnosti, a jedino ona počiva na samoj sebi. Homoseksualci mogu da nastanu jedino iz heteroseksualnog odnosa, a obrnuto ne važi – iz homoseksualnog odnosa ne nastaje niko, ni heteroseksualci ni homoseksualci. Homoseksualci stoga mogu da postoje i praktikuju svoju orijentaciju samo na osnovu suprotne seksualne orijentacije, i time, na neki način parazitirajući na njoj, ujedno svedoče o njenoj ontološkoj nadmoći. Zato čovek, kako kaže Nikolić, može „slobodno da izumeva“ svoju seksualnost koliko god hoće, ali da bi uopšte došao u priliku da izumeva bilo šta, prethodno mora da bude rođen, a to je moguće (još uvek) jedino u prirodnom heteroseksualnom odnosu, ili bar heteroseksualnom kontaktu polnih ćelija (ako je reč o veštačkoj oplodnji). Tako je heteroseksualnost neka vrsta causa sui, rodno mesto ljudskog života, koji izrasta iz samog sebe. Čovek kao pojedinac može da ne „izabere” heteroseksualnost kao orijentaciju bez posledica po svoj individualni opstanak, ali kao rod to ne može; bez heteroseksualnosti, on je osuđen na propast, to jest odumiranje. Sve to potvrđuje duboku istinitost Marksove misli koju smo uzeli kao ideju vodilju ovog teksta.

Zato tu nema naročite slobode izbora. I zato se ne može reći, kako tvrdi Nikolić, da je heteroseksualnost stvar društvene konvencije, a ne prirode, pošto ona postoji u svim društvima. Heteroseksualnost i reprodukcija tvrde su antropološke činjenice, koje se provlače kroz sve „simboličke odnose i konstrukcije”, budući da izmiču posebnim, kulturno uslovljenim „mrežama simboličkog i ne-prirodnog”, prebivajući bez razlike u svim kulturama kao njihov poslednji organski osnov. Zato su one u tom smislu nešto transkulturno, tj. prirodno. Ako je nešto u ovom pogledu samo kulturno, tj. „simboličko“ i „ne-prirodno“, onda je to mnogo pre homoseksualnost nego heteroseksualnost. Naime, u mnogim društvima i kulturama nema homoseksualnosti, ili je ona sasvim zanemarljiva. Ali ne postoje društvo i kultura u kojima nema heteroseksualnosti, ili u kojima ona nije znatno preovlađujuća. Jednostavno, takva zajednica ne bi mogla da nastane ili bar da se održi.

Imamo li ovo u vidu, otpada i poslednja mogućnost da homoseksualnost vidimo kao nešto što nije u raskoraku s prirodnim procesom seksualnog odnošenja. Primetili smo, naime, da izgled muškog polnog organa ne mora nužno da penetrira u ženski polni organ. Ali izlivanje muške semene tečnosti, koje nastaje kao vrhunac seksualnog čina jednog muškarca, samo u heteroseksualno-genitalnom odnosu može da ispuni svoju prirodnu funkciju. Spermatozoidi, naime, po prirodi imaju sposobnost da oplode jajnu ćeliju, to je njihova imanentna prirodna svrha, koju mogu da realizuju samo u jednoj, tačno određenoj vrsti seksualnog odnosa. U ostalim odnosima oni tu svrhu ne ispunjavaju, i u tom, i samo u tom smislu, ti su odnosi nešto neprirodno.

Rađanje kao pretpostavka subjekta

Sve su ovo nepobitne istine koje ne bi trebalo posebno razjašnjavati da nismo bili suočeni s jednom ekscentričnom reakcijom. Nikolić mi podmeće da sam zabrazdio u metafiziku time što za „gospodara nad svrhama” dogmatski postuliram neku instanciju koja je potpuno nezavisna od čoveka, odnosno subjekta. Međutim, niti je u izvođenju ovih „dogmi” isključen čovek/subjekt, niti se uopšte može reći da je npr. rađanje nekakva svrha sasvim nezavisna od čoveka/subjekta. Mislim da sam sasvim dovoljno pokazao da je kod stavova koje zastupam reč o racionalnim, umskim istinama vezanim za sferu ne samo mogućeg već i stvarnog, opipljivog iskustva, koje potvrđuje celokupna antropološka građa, a ne o nečemu što je izvan granica tog iskustva, što bi tek bila metafizika u kantovskom smislu (mislim da je i na ovom mestu zgodno pozvati se na Kanta). Takođe, sasvim je jasno da, ako isključimo rađanje kao temeljnu svrhu (seksualnosti), svaka priča o čoveku/subjektu postaje besmislena. Čovek zaista može da čini mnoge stvari iz slobode, da bude subjekt u eminentnom smislu tog pojma, ali jedino pod pretpostavkom da postoji, tj. da je rođen. To je conditio sine qua non svakog njegovog delatnog čina. Na kraju krajeva, čovekova sloboda ne postoji zarad sebe ili radi tlačenja, ili čak iskorenjivanja ljudske prirode, kako je Nikolić zamišlja, već radi unapređenja ljudskog života, razvoja i jačanja njegovih prirodno ljudskih sposobnosti da živi, stvara, voli itd, što su ujedno krajnje svrhe ljudskog života.

Sloboda samo unutar granica ljudske prirode

Stoga bi upućenu primedbu za metafizičnost valjalo sasvim preokrenuti i vratiti je natrag onome ko ju je uputio. Nikolić je taj koji je, pored scijentizma i tehnokratizma, zabrazdio i u dogmatsku metafiziku, u kojoj su navrat-nanos napabirčene ideje vulgarnog, subjektivističkog idealizma, egzistencijalizma i postmodernističkog relativizma. Svima njima zajednička je delirična vizija „slobode”, odnosno manično poricanje svakog temelja (centra) koji toj „slobodi” izmiče, a koja, samim tim, završava u negiranju i odbacivanju koncepta ljudske prirode. Ili se taj koncept koristi u njegovom krajnje dekonstruisanom značenju kojim nam se poručuje da je, ako uopšte ima smisla govoriti o nekakvoj ljudskoj prirodi, ona u tome da je čovek neprirodno biće, da mu ništa ne leži u osnovi, da je on samo ono što od sebe učini i tome slično. Naspram ovih prizemno idealističko-ideoloških zastranjenja i opijenosti, u kojima se fantazira o (ljudskom) subjektu koji je potpuno nezavisan i izvan materijalnog sveta i vlastite telesnosti, materijalizam uvek deluje kao otrežnjujuće sredstvo. I zbog toga se mi ovog sredstva čvrsto držimo.

Nikolićevi zaključci uveliko napuštaju sferu mogućeg iskustva i tako prerastaju u metafizičke besmislice. On uporno tvrdi da je čovek ono što od sebe učini iz slobode i da stoga nema nikakvu unapred definisanu prirodu. Međutim, ova prva tvrdnja sama po sebi ima smisla samo u određenim okvirima, granicama koje su definisane ljudskom prirodom, to jest, izvan tih granica ona postaje besmislena. Kao pojedinac i rod, čovek, svakako, sebe određuje svojom slobodnom delatnošću. Ali ta delatnost se uvek odvija unutar neizmenljivih granica njegove prirode, koje se ne mogu sasvim raširiti i relativizovati, a da takvo biće i dalje nazivamo čovekom. One su nužna pretpostavka svake njegove delatnosti iz slobode, bivanja subjektom, i samo u tim okvirima idealistički filozofski motivi imaju smisao i nesumnjivu vrednost. Zato ovakav pojam ljudske prirode ne može, kako Nikolić misli i želi, biti razgrađen, dekonstruisan, „podvrgnut različitim tumačenjima“. On nije plod nikakve mistifikacije, već racionalnog filozofsko-naučnog znanja, iza kojeg stoji neoborivo, dugo i bogato teorijsko i praktično iskustvo. Ako je nešto mistifikacija, onda su to njegove proizvoljne konstrukcije na temu neograničene ljudske slobode. Naime, može li čovek slobodno da ukine svoju telesnost, da sebe pretvori u netelesno biće, ili da se učini fizički besmrtnim, i ako može, hoćemo li takvo biće zaista i dalje nazivati čovekom? Može li on sebe slobodno da liši mnogih nagona i potreba koji proizlaze iz te telesnosti, samim tim i njihovog zadovoljavanja, a da istovremeno preživi? Ako je reč o seksualnosti ili ljubavi, možemo li zamisliti čoveka kao rod koji je nje potpuno lišen, tj. da li ćemo takvo hipotetičko „ljudsko” biće uopšte nazvati čovekom? Nikolić veliča slobodnu ljubav kao vrednost i traži njeno univerzalno priznavanje. Ali on bespogovorno veliča i nauku, koja veštačkom intervencijom u ljudsku prirodu verovatno već sada može postići da čoveka liši seksualnosti i emocija (blokiranjem nekih neuro-fizioloških mehanizama koji su materijalna osnova psihičkog). Međutim, hoćemo li takvo biće i dalje nazivati čovekom? Ne nazivamo li mi (s pravom) one retke individue koje su sasvim lišene emocija monstrumima, i ne smatramo li ih otelotvorenjem nečeg neljudskog, ne samo u smislu nehumanosti (mnogi ljudi jesu i mogu biti nehumani), nego u dubljem smislu, to jest da ontološki ne pripadaju ljudskom rodu, da su neka druga vrsta bića? Hoćemo li se i u tom slučaju lišavanja ljubavi i ostalih pozitivnih emocija strogo držati pravila da sve ono što nauka, po našem kritičaru očigledno najviši i nedodirljivi izraz ljudske slobode, može da učini, to i treba da učini? Ako nauka može da probije sve granice, postoje li onda neke granice za samu nauku?

Granice nauke - nužnost heteroseksualnosti i primat prirodnog procesa oplodnje

Nauka, recimo, još uvek ne može, čak ni približno, da vrši oplodnju onoliko uspešno koliko se to može prirodnim putem, pa lakoća s kojom Nikolić prebacuje oplodnju sa prirodnog na veštački plan govori samo da je o tom pitanju izuzetno slabo obavešten. Muke kroz koje prolaze neplodni parovi, koje, nažalost, u velikom broju slučajeva ne bivaju iskupljene krajnjim uspehom, najbolji su dokaz koliko su smešne, ali i uvredljive njegove lakonske konstatacije da je za nastanak ljudskog života nevažno da li on nastaje prirodnim ili veštačkim putem, te da je nauka u celosti „izašla na kraj s problemom oplodnje nezavisno od seksualnog odnosa“.

Dalje, nauka još uvek ne može da stvori život iz nečeg drugog do veštački izvedenog heteroseksualnog kontakta između spermatozoida i jajne ćelije, niti da taj život dalje razvija izvan materice kao (ženskog) prirodnog organa. Zato smo i tvrdili da heteroseksualnost ostaje (prirodna) osnova ljudske reprodukcije čak i pod pretpostavkom veštačke oplodnje, uključujući njene mogućnosti u budućnosti, mnogo veće nego danas. Svi ljudi zaista mogu biti homoseksualci, ali oni mogu da se rode još uvek jedino iz (prirodnog ili veštačkog) heteroseksualnog kontakta polnih ćelija i smeštaja oplođene ćelije u matericu. To i Nikolić priznaje kada kaže da „jedino što još uvek ostaje kao prirodna datost jesu spermatozoid i jajna ćelija“. Ali u tom „jedinom“ momentu prirodnosti koji ima heteroseksualni karakter (ako ne računamo neophodnost materice) ipak leži sva ona ogromna razlika u odnosu na homoseksualnost i sav deficit ove potonje u pogledu stvaranja novog života. Zato je heteroseksualni kontakt, čak i kada je naučno, veštački posredovan, nepremostivom provalijom odvojen od homoseksualnog, jednako kao što je trenutak nastanka novog života neizmeran skok u odnosu na potpuno jalovo sudaranje dva spermatozoida ili dve jajne ćelije. Heteroseksualnost je ipak, na Nikolićevu žalost, još uvek uslov održanja ljudskog roda.

Tek bi kloniranje, a ne veštačka oplodnja, značilo radikalan proboj izvan granica heteroseksualnosti i na taj način regulisane ljudske reprodukcije. Ono je zbog toga i pobudilo velika očekivanja i podršku homoseksualne zajednice. Ali čak i kad bi kloniranje čoveka jednog dana postalo sasvim uspešan način njegove reprodukcije, postavlja se pitanje u čemu bi bio njegov smisao (osim onoga da se omogući opstanak jednog hipotetičkog, naglašeno homoseksualnog sveta). U čemu je smisao da, umesto bitno nove i različite individue koja nastaje prirodnim putem, proizvodimo nečije klonove veštačkim putem?! Dakle, sasvim nezavisno od etičkog aspekta kloniranja koji je dominantan u današnjoj raspravi, čak i da je kloniranje etički sasvim besprekorno, čini se da ono vređa naš estetski ukus i smisao za racionalnost. Zašto bi trebalo da živimo u svetu, spolja gledano, sve istovetnijih individua, čije održavanje zahteva velika ulaganja u nauku i tehnologiju, jedan trošak koji potpuno izostaje u prirodnom procesu nastanka novog ljudskog života, koji se odvija na osnovu heteroseksualnog privlačenja i fizičkog kontakta muškarca i žene?

Tako su i kloniranje i veštačka oplodnja iracionalni tamo gde postoje očuvani prirodni mehanizmi ljudske reprodukcije, i to iracionalni sa stanovišta same naučne racionalnosti koja se rukovodi principom što veće jednostavnosti procesa i njegovih što manjih troškova. Nauka jeste učinila da, kako kaže Nikolić, muški polni organ ne mora više da penetrira u ženski polni organ i tamo ejakulira da bi se stvorio novi život. Ali, niko razuman to ne shvata kao preporuku da se oplodnja vrši veštačkim putem tamo gde postoje normalno razvijene prirodne sposobnosti za začeće. Tražiti od nas, u uslovima kada možemo da se reprodukujemo prirodnim putem, da se kloniramo ili oplođujemo veštačkim putem (čak i kad bi to, ponavljamo, bilo u svakom pojedinačnom slučaju sasvim izvodljivo i lišeno postojećih još uvek nerešenih teškoća i problema) isto je kao npr. tražiti da se u isključivo tečnom obliku hranimo putem sonde (cevčice koja prolazi kroz nos, provlači se kroz organizam i ulazi direktno u želudac) samo zato što je nauka uspela na taj način da reši problem ishrane obolelih ljudi koji ne mogu da gutaju hranu. Zna se da tim putem nikada ne može da se postigne onaj osećaj zadovoljstva, pa i jednostavnost radnje koja se sastoji u prirodnom žvakanju i gutanju hrane. Slično tome je i tražiti od ljudi da dišu preko aparata za disanje, ili da nose proteze umesto zuba ili nogu, pošto je nauka u tim slučajevima takođe „raskinula” prirodnu vezu između nosa i disanja, zuba i griženja, nogu i hodanja. Sve su to očigledno besmisleni zahtevi, jer oslanjanje na nauku ima smisla samo tamo gde zakaže priroda, kao sredstvo da se nadoknade izgubljene prirodne moći, ili tamo gde se prirodne moći mogu uvećati. U svim ostalim slučajevima kada nauka izlazi iz tih legitimnih okvira, njeno osamostaljivanje mora se tretirati kao bezumno, iracionalno, preteće po čovekov integritet i opstanak, te kao takvo mora biti suzbijeno.

Zato je i Nikolićeva analogija sa otkrićem točka promašena. Izumevanje točka, kao i veštačke oplodnje, posledica je čovekovih praktičnih potreba i interesa, želje da se stekne sopstvena prirodna moć tamo gde ona izostaje. Drugim rečima, nije čovek iz čiste slobodne volje ili želje za intelektualnom igrom odlučio da se naučno bavi veštačkom oplodnjom, već da bi se pomoglo ljudima kod kojih deluju prirodni uzroci neplodnosti, da bi se intervenisalo u prirodu i njene anomalije koje se inače pojavljuju, i time nadoknadilo odsustvo određenih prirodnih činilaca koji su uticali na prekid veze između heteroseksualnog odnosa i začeća novog života. Dakle, tu je reč upravo o povezivanju s prirodom posredstvom nauke, o naučnoj simulaciji prirodnog heteroseksualnog odnosa, o uspostavljanju prekinute veze s normalnim prirodnim razvojem, a ne o radikalnom raskidanju te veze. Zato se ni kod izumevanja točka ne radi o „ugrožavanju svrhe koju su Bog ili priroda postavili u ljudske noge“, već naprotiv, o daljem potenciranju prirode i njenih svrha, jačanju čovekove prirodne moći kretanja posredstvom oruđa kao produžetaka ljudskih organa (a ne njihovih supstituta), što sve potvrđuje Marksovu tezu da je istorija čoveka deo istorije prirode. Ptice prelaze stotine kilometara zahvaljujući svojim krilima, dok čovek umesto krila koristi prevozna sredstva. Time prirodna veza između nogu i kretanja nije raskinuta, jer i ona dalje postoji; time je samo pojačana čovekova prirodna sposobnost kretanja. Isti princip važi i kod ostalih ljudskih sposobnosti (gledanja, slušanja, dodirivanja, mirisanja, plivanja itd.) Svuda čovek pomoću oruđa stiče moći kojima u prirodi već raspolažu neki drugi organizmi. Tek onda kada točkovi budu mogli da učine sve ono što mogu ljudske noge, i kada na svoje telo počnemo da ugrađujemo točkove umesto nogu (ma koliko bizarno to zvučalo i izgledalo), možemo govoriti o značajnijoj promeni unutar ljudske prirode. Na kraju, kada je reč o čovekovom položaju spram prirode, dometi njegove slobode su ograničeni, jer sve što čovek može jeste da umetne svoju slobodnu volju u deterministički, kauzalni lanac, a ne da sasvim poremeti i izmeni taj lanac. On ne može da menja prirodne zakone, već samo da ih spoznaje i iskorišćava za svoje dobro, što je sasvim dovoljno, i predstavlja ono lukavstvo (uma) o kojem govore Bekon ili Engels, na kojem počiva čovekova moć nad prirodom u obliku nauke, tehnike i industrije.

Stoga se treba držati prirode sve dok ona funkcioniše u našu korist. I ne samo to, prirodu treba u tom pogledu jačati. Konkretno, daleko više ima smisla koristiti nauku za podsticanje prirodne plodnosti ili bar lečenje steriliteta nego eksperimentisati sa kloniranjem ili stvaranjem života u potpuno veštačkim uslovima. Baviti se ovim drugim, forsirati nauku i tehnologiju tamo gde priroda te stvari obavlja mnogo lakše i uspešnije, samo zato da bismo tu prirodu po svaku cenu eliminisali iz našeg „slobodnog” života, vodi nas, kao što smo videli, u teorijske i praktične iracionalnosti i besmislice. Niti se priroda može sasvim ukloniti (bar još uvek to nije zamislivo, još manje izvodljivo) niti, tamo gde naša sloboda sa njom nije ni u kakvoj suprotnosti, to uopšte treba činiti čak i da se može, a pogotovo ne smemo imati slepo, apriorno, nekritičko poverenje u poželjnost takvih poduhvata, jer nam ništa ne garantuje da će takav, potpuno veštački iskonstruisan svet biti valjanije mesto za život čoveka s obzirom na celinu njegovog materijalnog i duhovnog postojanja.

Humanistički naturalizam - posredovano jedinstvo čoveka i prirode

Takva sloboda spram prirode koju Nikolić zagovara nema nikakve veze sa modèrnom, jer je modèrna donela načelo uma, i na njemu utemeljenu slobodu, kao rukovodeće principe, dok ova „sloboda”, kao što smo videli na mnogim primerima, završava upravo u bezumlju, to jest sumanutosti. Zato tu ne može biti govora o istinskoj ljudskoj slobodi, već samo o manijakalnoj prinudi na negiranje i iskorenjivanje prirode koja nas pretvara u nemoćne sluge naučno-tehnološkog terora nad njom, prirodom. Mislioci koji su želeli da spasu um i prosvetiteljstvo, izbavljajući ih iz samoubilačke dijalektike onog prosvetiteljskog projekta koji se oslanja isključivo na razum i njegovu nekontrolisanu agresiju nad prirodom, na razne su se načine trudili da rehabilituju vezu, pomirenje i jedinstvo čoveka s prirodom. Tačnije, reč je o jedinstvu suprotnosti, a ne pukom suprotstavljanju čoveka, odnosno njegove slobode, i prirode, koje se otkriva u najvišim dometima moderne i savremene filozofije. Teško da se Adorno, Horkhajmer, Markuze ili Bloh mogu smatrati predmodernim misliocima, a svi su oni zagovarali potrebu i mogućnost jedne nerepresivne i estetizovane ljudske civilizacije i egzistencije oslobođene jarma i stihije dehumanizovanog naučno-tehničkog rasta.

Stoga uopšte nije reč o potpunom pokoravanju prirodi (čak i da je tako nešto u uslovima visoko razvijene nauke i tehnologije moguće), već o preko potrebnom ograničenju potpunog iskorenjivanja prirode, obezbeđivanju i osmišljavanju čovekovog jedinstva s njom pošto smo dovoljno razvili snage koje omogućavaju ovladavanje prirodom u korist čoveka. Modèrna je dovela do nužnog i neophodnog suprotstavljanja čoveka prirodi jer su u prethodnom, neposredovanom jedinstvu i potčinjenosti čoveka prirodi njegove moći bile slabe i suzbijene, zbog čega je čovek bio izručen kratkoročnosti i nesigurnosti opstanka. Ona tako predstavlja antitezu u razvoju odnosa između čoveka i prirode (tačnije rečeno, viši stupanj tog suprotstavljanja, budući da je ovo suprotstavljanje, zbog čovekove primarne neprilagođenosti prirodi, u određenom stepenu nužan konstitutivni element svakog ljudskog opstanka i kulture, koji kao takav postoji od same praistorije). Ali na izvesnom stupnju oslobađanja od prirode, to jest ovladavanja prirodom, sredstvo je počelo da se osamostaljuje i ugrožava početni (ili krajnji) cilj koji mu je ležao u osnovi. Čovekova osigurana egzistencija i sreća, koji su na početku modèrne bili svrha „gospodarenja nad prirodom”, sada su bivali ugroženi ne od prirode, već od snaga koje je razvio sam čovek da bi njome ovladao. Ispostavilo se da se ne možemo sasvim lišiti prirode, eliminisati je, a da naša egzistencija i sreća i dalje budu neometane i obezbeđene. Kao nužno, sada se pokazalo jedinstvo, sinteza čoveka i prirode, na osnovi već razvijenog i neotklonjivog ovladavanja prirodom u korist čoveka, što je Markuze nazvao smirajem, pacifikacijom ljudske egzistencije.

Ako se to posredovano jedinstvo čoveka i prirode naziva naturalizmom, prihvatam da budem naturalista. Nije mi uopšte neprijatno da budem u društvu spomenutih mislilaca koji su takođe visoko vrednovali i branili ovo jedinstvo. A njima možemo pridodati i Marksa, koji u Ranim radovima za komunizam kaže sledeće: „Komunizam kao pozitivno ukidanje privatnog vlasništva kao čovjekova samootuđenja, te stoga, kao zbiljsko prisvajanje čovjekove suštine od čovjeka i za čovjeka, jest stoga potpun, svjestan i unutar cjelokupnog bogatstva dosadašnjeg razvitka nastali povratak čovjeka sebi kao društvenog tj. čovječnog čovjeka. Taj je komunizam kao dovršeni naturalizam – humanizam, kao dovršeni humanizam = naturalizam, on je istinsko rješenje sukoba između čovjeka i prirode, između čovjeka i čovjeka, istinsko rješenje borbe između egzistencije i suštine, između opredmećivanja i samopotvrđivanja, između slobode i nužnosti, između individuuma i roda. On je riješena zagonetka historije i zna da je on to rješenje“ (Marx/Engels, 1989:275). Dakle, po cenu besmislene etikete da su Marks, Markuze i svi oni koji se nalaze na stanovištu ovakvog naturalizma „predmoderni i nazadni“, ipak bih radije bio u njihovom društvu, nego u miljeu razularenih postmodernista čije pseudoemancipatorske deklamacije Nikolić ovde reciklira u sirovom obliku.

Smisao ljudske prokreativnosti

U našoj odbrani prirode ne radi se o naturalizmu biologističkog tipa, svođenju čoveka na puko prirodno, životinjsko biće čiji je jedini cilj života da zadovolji svoje nagone i tako se u životu održi. Ne, čovek je i istorijsko, društveno biće, koje jedino u tom polju može da realizuje svoju prirodu, on ima i potrebe višeg, čisto kulturnog karaktera. Ali bez one prirode kao temelja, on još uvek ne može da opstane, a time ni da ostvari bilo kakav životni cilj i projekat, tako da njegova sloboda ostaje uslovljena i ograničena ovim još uvek neotklonjivim prirodnim granicama. I baš zato što čovek jednim delom ima slobodu, bivajući unutar određenih granica nepotčinjen prirodnom determinizmu, on ima odgovornost za ono što (slobodno) čini. Ova sloboda zato svaku ljudsku potrebu i odnos čini specifično ljudskim, ali u njihovim određenim vidovima i neljudskim – sa stanovišta višeg, humanijeg oblika postojanja. Tako je kod čoveka reč ne samo o prirodi, već i o moralu. Bolje rečeno, ljudska priroda je specifičan, napredniji oblik prirode, koji je suštinski prožet moralnim i uopšte kulturnim vrednostima.

Stoga ne možemo da ne preispitamo Nikolićevo grubo svođenje ljudske na animalnu reprodukciju („razmnožavanje“), i uopšte njegovu sablažnjivost nad onom vrstom seksualnog odnosa u kome dve osobe različitog pola izvršavaju tako važan i moralan čin kao što je rađanje novog ljudskog života. Time se pokazuje da je upravo on taj koji vulgarno biologistički naturalizuje proces ljudske reprodukcije. Naravno da čovekova seksualnost i njeno zadovoljavanje ne mora nužno da završi činom oplodnje, kao kod životinje. Čovek zaista ima slobodu da izbegne ili prekine seksualni odnos koji bi se završio oplodnjom, i da tako svoju seksualnost koristi u druge svrhe. Ali baš zbog te slobode, zbog mogućnosti da se ne dese, oplodnja i rađanje u čovekovom svetu predstavljaju nešto bitno drugačije i više nego u životinjskom. One su čin kreacije, produkcije, a ne puke reprodukcije, pa bi tačnije i bolje bilo nazvati ove procese prokreativnim nego reproduktivnim (tako se negde i nazivaju).

Rađanje čoveka ima ontološki, etički i estetski smisao, a ne samo puko biološki. Ontološki jer se u njemu pokazuje bitna suština čoveka kao samostvaralačkog bića koje stvara sebe ne samo iz prirodne nužnosti, već takođe iz slobode, budući da se on kao rodno biće saznajno i praktički odnosi prema toj nužnosti, što ljudski čin oplodnje i rađanja čini nečim sasvim specifičnim u odnosu na naizgled identičan proces kod životinja (postoji jedno određenje slobode kao saznate nužnosti koje, naravno, odudara od Nikolićevog zdravorazumskog, nedijalektičkog suprotstavljanja slobode i nužnosti). Od prvobitne do današnje ljudske zajednice oko seksualnosti, oplodnje i rađanja pletu se razne društvene norme i tabui u kojima se izražava kolektivno (ne)svesno čovekovog društvenog postojanja, tako da ne može biti govora o tome da su te pojave i procesi čisto biološkog, sasvim akulturnog karaktera. (To ne znači, kao što smo videli na primeru transkulturalnosti heteroseksualnosti, da su samim tim oni čisto nebiološkog, sasvim kulturnog karaktera; njihovo postojanje ne zavisi od kulture, jer potiče iz čovekove biologije, ali kultura im daje određeni pojavni oblik.)

Etički smisao rađanja i roditeljstva izložio sam u prethodnom tekstu, ali bi ga ovde valjalo razviti. Nikolić inače ničim nije opovrgao moju argumentaciju na ovom mestu, već je, ne navodeći nikakve dokaze, jednostavno presudio da su „kategorički imperativ i test univerzalizacije kao takvi problematični i podložni kritici ili u najmanju ruku različitim tumačenjima”. Ostalo je, dakle, da mu verujemo na reč. Za mene je pak ovo ključan i do sada najbolje utemeljen test za ocenu moralnosti neke radnje. On nam pokazuje da svaka seksualna praksa koja se nikako i nikada ne završava činom oplodnje jeste nemoralna (bez obzira da li je homoseksualna ili heteroseksualna). Naime, mi s pravom pretendujemo na nedodirljivost vlastitog života i uživanja u njemu, a Nikolić naglašava i pravo na slobodnu ljubav, tražeći njeno univerzalno priznavanje. Međutim, neprokreativna seksualna praksa onemogućava stvaranje novog života i time krši pravo drugih ljudi – onih što takođe treba da budu rođeni – na život i uživanje u životu. Kada bismo nju primenili na sebe, ni mi ne bismo bili rođeni, niti bismo mogli da uživamo u životu, a time ni u (slobodnoj) ljubavi. Zato se ne može racionalno hteti da neprokreativna seksualnost, a homoseksualnost je jedan njen oblik, postane opšti zakon. Svaki pojedinac koji bi imao takvu pretenziju nužno bi zapao u praktičnu protivrečnost sa sopstvenim postojanjem i zahtevom za njegovim priznavanjem. Zato je sve vreme i Nikolić u nekoj vrsti, filozofski govoreći, performativne protivrečnosti sa sobom, on postoji i izlaže svoje ideje (ma koliko bile bizarne) na osnovu one seksualne orijentacije (heteroseksualnosti) i njenog ishoda (oplodnje i rađanja) koje po svaku cenu želi da relativizuje, mimoiđe, štaviše, obezvredi i obesmisli?! To je otprilike kao kad bi neko s punom ozbiljnošću sebi i drugima postavljao pitanje da li on uopšte postoji ili zašto bi on uopšte morao da postoji u trenutku dok o tome razmišlja ili govori (naravno, ne mislimo ovde na Dekarta koji je svojevremeno, u jednom daleko ozbiljnijem kontekstu, s pravom postavio takvo pitanje). Ovakvo pozersko, mudrijaško ponašanje i „dokazivanje” deluju nam smešno i detinjasto, dok bi u nekom drugom kontekstu bili suludi. Rezimirajući ovaj etički aspekat rađanja, možemo reći da svi oni koji svoju seksualnost ni na koji način i ni u jednom trenutku ne vezuju za oplodnju i rađanje zapravo druge uskraćuju za nešto što sami poseduju, a to je sam život. Oni svoje pravo na život i slobodnu ljubav koje im niko ne negira i zabranjuje (bar tako treba da bude) koriste tako što krše ista ta prava kod drugih ljudskih bića. Pored toga, oni na ovaj način ne vraćaju svojevrstan dug koji se ogleda u životu koji im je podaren, što je slično bilo kom nevraćanju duga (uzgred, Nikolić ovaj važan argument, slično onom koji se poziva na kategorički imperativ, kratko otpisuje kao „sporan“, naglašavajući da se u njega „neće upuštati“, što je, razume se, sjajno i efektno pobijanje izvedeno u duhu „moderne“ filozofije). U svemu prethodno navedenom vidi se nemoralnost, nepoštenje i nepravda jednog krajnje sebičnog, samoživog ponašanja koji moraju naići na moralnu osudu, ali i određene pravne sankcije jer je reč o kršenju elementarnih ljudskih prava. U tome je i nezrelost svake dosledno neprokreativne seksualnosti, u neshvatanju da treba dati doprinos rađanju, dakle, ne svoditi svoj seksualni život samo na sebični užitak, što je inače razlika između pubertetske i zrele seksualnosti. Povodom ove naše moralne (dis)kvalifikacije, moj tobože etički osetljiv i humanistički nastrojen kritičar se skandalizuje, ne shvatajući da, zgražavajući se nad ovakvom moralno legitimnom primedbom i optužbom, samo pokazuje koliko je lažna i ograničena njegova moralna svest. On gorljivo brani homoseksualnost i ostale neprokreativne seksualne prakse u ime ničim ograničene slobode ljubavi, čak i onda kada ta sloboda u nekim situacijama očigledno dovodi do onemogućavanja života, a time i ljubavi drugih ljudskih bića. Pozivajući se na jednu stranu Kantovog učenja, jaz između vanljudske prirode i ljudske slobode – koji, kako smo videli, i mi priznajemo u slučaju rađanja, što ovo pozivanje na Kanta u cilju pobijanja naših teza čini promašenim – on je potpuno prevideo onu drugu, ništa manje važnu stranu Kantovog etičkog učenja. Ona kaže da je samo sloboda koja je uokvirena moralnim zakonom i njegovim poštovanjem istinska ljudska sloboda. A moralni zakon će, naročito ako govorimo o Kantu, uvek davati prednost opštoj, umnoj i altruističnoj svrsi (daljeg) postojanja čovečanstva nad posebnom, čulnom, a pre svega sebičnom svrhom seksualnog uživanja neprokreativno orijentisanih individua.

Na kraju, estetski aspekat rađanja jeste u lepoti i nežnosti koju nam podaruju najmlađi, u onoj pesničkoj krilatici da su „deca ukras sveta”. Kada Nikolić već pita šta bi to „mogao biti slogan protiv opasnog širenja homoseksualnosti preko granica manjine“, ova metafora bi mogla biti takav slogan. Ili, recimo, „Dajmo novom životu šansu“. Da rezimiramo; koristeći svoju seksualnost za sve drugo osim za rađanje dece, mi prvo izneveravamo svoju samostvaralačku prirodu, a zatim i moralni zakon, da bismo se, uza sve to, lišili i jednog značajnog izvora koji oplemenjuje i estetizuje ljudsko postojanje. I zato se pre može reći da je kod heteroseksualnog privlačenja i oplodnje na delu lukavstvo uma koji koristi neke prirodne sile da bi postigao svoje (univerzalne) ciljeve, nego „lukavstvo prirode uz pomoć kojeg bi ona htela da nas podredi njenim svrhama“. Drugim rečima, kod rađanja deluje i umska, a ne samo puko prirodna svrha.

Imamo li sve ovo u vidu, jasna nam je ograničenost, sirovost i prizemnost Nikolićevog razumevanja ljudske (prirodne) samoproizvodnje koja u njoj ne zapaža ništa bitno drugačije i uzvišenije od „razmnožavanja“. To se vidi i iz njegove konstatacije da „za nastanak nove ljudske jedinke nije potrebna ljubav“. U bukvalnom smislu, to je tačno. Ali ako dete treba da bude nešto više od „jedinke“, bolje rečeno da bude ljudska jedinka u višem, normativnom značenju tog pojma, po kojem se ljudsko biće suštinski razlikuje od biljke ili životinje čijom reprodukcijom možemo veštački da upravljamo isključivo hladnom upotrebom naučno-tehničkog razuma, onda je ljubav neizbežna. Dete koje nije rođeno iz ljubavi ili u svom razvoju nije okruženo ljubavi teško da će se oblikovati u ljudsko biće u punom smislu te reči koji podrazumeva visok stepen moralnog i intelektualnog razvoja.

Rađanje kao temeljna svrha seksualnosti

Između čoveka i prirode, dakle, postoji izvestan rez. Ali tvrditi da je taj rez radikalan ili da takav treba da bude zarad zadovoljenja nekakve iskrivljene, štaviše izopačene predstave o ljudskoj slobodi jeste ono što je sasvim problematično. Za Marksa, u čiju modernost i sekularnost pretpostavljamo da ne treba sumnjati, biti radikalan znači zahvatiti stvar u samom korenu, a koren čoveka je čovek sam. Međutim, za Nikolića biti radikalan znači iščupati čoveka iz samog korena i tako ga, po cenu smrti, učiniti „slobodnim”. Naime, po Marksu, čovek je i prirodno i istorijsko biće, drugim rečima, njegov su koreni i priroda i istorija, pa je nemoguće ovu istoriju u kojoj se čovek kao rod slobodno, samostvaralački proizvodi radikalno suprotstaviti prirodi i odvojiti je od nje. Istorija čoveka, uz sav rez i diskontinuitet, ipak je deo i nastavak istorije prirode.

I kao što ne postoji niti treba da postoji radikalan rez, odnosno potpuni raskid između čoveka i prirode, tako ne postoji niti treba da postoji radikalan rez između seksualnosti i rađanja, na čemu naš kritičar uporno insistira. Ni ovde ne sporim da ima izvesnog reza, to je očigledna činjenica koja potiče iz onog momenta ljudske slobode u odnosu na prirodu. Ne završava se svaki seksualni odnos genitalnim snošajem koji je u određenim situacijama početak procesa rađanja, niti tako treba da bude; čovek svoju seksualnost može i treba da koristi i u druge svrhe. Ali zagovarati radikalan rez između seksualnosti i rađanja zapravo znači ukinuti rađanje. Naime, iako cilj seksualnog kontakta ne mora i ne treba uvek da bude vezan za rađanje, jasno je da se ovaj prokreativni čin može postići samo u (hetero)seksualnom kontaktu. Ako se ovde ponovo vratimo pitanju o svrhama, možemo reći da je rađanje temeljna svrha (hetero)seksualnog odnosa, što ne znači da je ono jedina, krajnja ili vrhovna svrha tog odnosa. Ova druga svrha zaista može biti osećaj seksualnog užitka koji se može postići na razne načine a ne samo u heteroseksualno-genitalnom kontaktu koji rezultira snošajem, oplodnjom i rađanjem (time se pokazuje besmislenost Nikolićeve optužbe da samo na profan način ponavljam „hrišćansku difamaciju seksa“). Međutim, temeljna svrha mora da bude i ostane rađanje, i jedino na tako obezbeđenom temelju čovek ima puno pravo da koristi svoju seksualnost na koji god način želi, pa i da bude homoseksualno orijentisan.

Dakle, problem nije samo u (čistoj) homoseksualnosti, kako je i Nikolić tačno primetio; problem je u svakom seksualnom odnosu, uključujući heteroseksualni, koji se u svojoj nameri nikako i nikada ne završava oplodnjom, to jest rađanjem. Takva seksualna praksa zaista ne može biti ništa drugo nego izraz mušičavosti jer se orijentiše isključivo na sebični užitak pojedinaca, ne uzimajući u obzir prava i interese drugih ljudi, onih koji, kao i mi, treba da budu rođeni, da žive i uživaju u životu i ljubavi. Stoga Nikolić još jednom promašuje svojim primedbama jer kuca na otvorena vrata: nije sporno da je seksualna praksa otvorena za različite svrhe, sporna je samo pretenzija da se rađanje eliminiše kao temeljna svrha seksualnosti, što je upravo zatvaranje seksualnosti za svrhu rađanja. Drugim rečima, mi zaista možemo da se pitamo šta je najviša funkcija seksa, i da čak odgovorimo da to nije rađanje (nemam ništa protiv toga), ali ne možemo poricati da je rađanje osnovna, neizbežna i nadasve visoko moralna svrha seksualnog čina, koja je pretpostavka postojanja svakog pojedinca i ljudskog roda uopšte, a samim tim i svega onoga što na tom postojanju izrasta i tek može da izraste.

Neznalačko pozivanje na autoritete

Privodeći kraju ovaj odgovor, ne možemo se dovoljno načuditi, ali i slatko ne nasmejati pred činjenicom Nikolićevog krajnje nesuvislog pozivanja na neke autoritativne mislioce i njihove ideje, čiji smisao on izokreće zadivljujućom veštinom. Naime, koga god da je od velikih imena upotrebio u pokušaju da potkrepi svoje zanesene, opsesivne konstrukcije o (modernoj) „slobodi“ i „radikalnom rezu“ spram prirode, nepogrešivo je promašio njihovu poentu. Tako je, na primer, Nikolićevo uzimanje Ničea za svedoka sasvim deplasirano, u tako zabrinjavajućoj meri da se pitamo da li on o Ničeu išta zna, ili se samo poslužio jednom njegovom misli istrgnutom iz konteksta i, po svoj prilici, preuzetom iz druge ruke, što će pre biti slučaj jer sam kaže da parafrazira. Naime, kada Niče na početku Vesele nauke spominje da je „poverenju u život došao kraj“, to se odnosi na dotadašnji oblik života, na njegovo vladajuće tumačenje koje se pronosilo kroz tradiciju, a ne na život kao takav. On odmah zatim dodaje da je „ljubav prema životu još moguća – samo se drugačije voli“ (Niče, 1989:12). Uopšte, Niče stoji na sasvim suprotnoj strani od one na koju filozofski skromno obavešteni Nikolić želi da ga svrsta. Retko ko je više od Ničea veličao život i prirodu, i beskompromisnije grmeo protiv „klevetnika prirode“ (Niče, 1989:202) i čitavog tradicionalnog pravca vrednosti koji je „vodio na klevetanje života“ (Niče, 1991:360). Štaviše, čak i kada odbacuje vezanost seksualnog instinkta za održanje vrste, ističući njegov značaj prvenstveno za individuu, Niče naglašava da je „rađanje pravo delo jedinke i njen najviši interes i, prema tome, najviši izraz njene moći“ (Niče, 1989:403). Zato, sledeći Ničea, ovog našeg kritičara slobodno možemo da smestimo među klevetnike prirode i života.

Slično važi i u pogledu Rusoa. Ruso je među prvima, mnogo pre nego što su ovi sasvim očigledno ispoljili svoje destruktivne dehumanizujuće učinke, kritikovao moderno društvo i civilizaciju, njihov fetišizam nauke, tehnike i njima prilagođene racionalnosti, videvši u tome neprihvatljivo sakaćenje ljudske prirode koja poseduje mnoge druge, ništa manje važne dimenzije i moći. Poznato je da je Ruso dobio prvu nagradu na jednom konkursu dajući negativan odgovor na pitanje „Da li je obnova nauka i umetnosti doprinela popravljanju morala“ (Ruso, 1993). Uostalom, „povratak prirodi“ je opšte mesto koje se vezuje za Rusoa. Ali naš kritičar pada ispod nivoa čak i opštih mesta, „precizno“ svrstavajući mislioce na sasvim pogrešnu stranu. Zato je, s druge strane, kada kaže da u njegovom radikalnom sučeljavanju prirode i slobode može biti prisutna „opasnost pojednostavljivanja“, nesumnjivo u pravu. Štaviše, to suprotstavljanje je ne samo odviše pojednostavljujuće, već i promašeno, čak i sa stanovišta moderne filozofije. Naime, u svojim najvišim dostignućima, naročito u klasičnom nemačkom idealizmu, ona sadrži uvide u jedinstvo i pomirenje prirode i slobode, bića i mišljenja, sveta i čoveka.

Ovakve grube greške i previdi ponavljaju se i u Frojdovom slučaju. Kao ni Niče, Frojd se ne može smatrati nekim ko je „izgubio poverenje u prirodu“ ili „samorazumljivost seksualnosti“. Stvar je opet sasvim obrnuta. Kao i Niče, Frojd spada u red onih prelomnih mislilaca koji su izgubili poverenje ne u prirodu, već u svemoć ljudske racionalnosti i na njoj utemeljene slobode, koji su otkrili podzemne, nesvesne sile našeg bića koje vladaju našim svesnim životom (tu je sličnost i sa Marksom i njegovom tezom o primatu društvenog bića nad društvenom svešću). Po Frojdu, u jezgru tog bića je seksualnost, preko koje smo vezani za organsku prirodu i njene zakone i dinamiku. Dakle, upravo su priroda i seksualnost nešto u šta treba imati poverenje i što se pojavljuje kao samorazumljivo, za razliku od „duha“ ili „samosvesti“. Seksualnost nikako ne može biti stvar ljudske slobode, izbora, izumevanja ili bilo čega sličnog; ona je tvrda, nepromenljiva činjenica i konstituens našeg postojanja, nesvesna osnova i uzročnik čitavog psihičkog života. Psihoanaliza kao teorija spoznaje tu biološku osnovu, a kao praksa pomaže da se, njenim reflektovanjem u pacijentovoj svesti, on oslobodi neurotičnih simptoma. Tako je najviši stepen slobode do kojeg psihoanaliza dovodi i može da dovede saznanje nužnosti seksualnosti i njenog determinišućeg delovanja, a ne radikalan iskorak iz ovog determinizma, kako Nikolić naivno zamišlja u svojoj slobodarskoj samoobmani. Mi stoga ne možemo da „biramo svoje nesvesno“, nego samo da ga učinimo svesnim. Da možemo da ga (slobodno) biramo, ono i ne bi bilo nesvesno, onda nam ni psihoanaliza ne bi bila potrebna.

Ali Nikolićevo posezanje za Frojdom pokazuje se kao groteskno u još jednom smislu. Teško da bi Frojd ikako mogao biti advokat homoseksualnosti kao normalne ili čak poželjne seksualne orijentacije kojom iskazujemo svoj bunt protiv prirodnog poretka heteroseksualnosti i rađanja. Naprotiv, u svojoj Seksualnoj teoriji (Frojd, 2009), on homoseksualnost eksplicitno naziva „seksualnom nastranošću“, a genitalnu heteroseksualnost smatra vrhuncem normalnog razvoja individualne seksualnosti. Uzroci homoseksualnosti, po njemu, nisu sasvim poznati, ali u svakom slučaju predstavljaju odstupanje od normalnog oblikovanja ličnosti u domenu seksualnosti koje izražava zaostajanje i fiksiranost na ranijim, infantilnim fazama psihoseksualnog razvoja. To važi i za seksualne perverzije, tj. za sva ona ispoljavanja seksualnosti koja vrhunac erotskog zadovoljstva ne nalaze u genitalnom heteroseksualnom odnosu, već u analnom, oralnom ili nekom drugom tipu seksualnog kontakta. Slično su mislili From i Rajh. From je smatrao da su pregenitalne organizacije etički inferiorne u odnosu na genitalne, i povezivao je genitalnost sa zdravljem, zrelošću, produktivnošću (Fromm, 1986), a Rajh je govorio o prirodi kao normi i genitalnosti kao prirodnoj seksualnosti (Reich, 1990). Neće biti da su Frojd, From i Rajh nekakvi religiozni konzervativci nepovratno zatočeni u idejnim okvirima predmodernog doba.

I kakvi god da su uzroci seksualnih inverzija ili perverzija, oni su, prema psihoanalizi, rezultat delovanja nesvesnih sila u ranim periodima razvoja ličnosti te, kao takvi, nikako ne mogu biti stvar svesnog, slobodnog izbora. Stoga na ovom mestu Nikolićeva pozicija takođe dolazi u direktan raskorak s psihoanalizom na koju se trijumfalno poziva. Priča o ničim ograničenoj slobodi ljubavi i seksualnog izbora jednostavno ne ide zajedno s psihoanalitičkim učenjem.

Nemoralnost neprokreativnih seksualnih orijentacija

Može se reći da homoseksualnost u tom slučaju ne može biti predmet moralnog osuđivanja, budući da moral pretpostavlja slobodu izbora. Na tom mestu Nikolić je u pravu. Međutim, mi smo govorili o moralnoj problematičnosti homoseksualnosti u drugom smislu. Ako homoseksualac i ne može da potpuno napusti svoju homoseksualnu orijentaciju, niti treba to da učini (već smo više puta rekli i složili se da je to njegovo pravo), to ne znači nužno da on ni na koji način ne može da pobudi u sebi i heteroseksualnu sklonost, da izvrši heteroseksualan čin rađanja i, na kraju krajeva, živi u jednoj biseksualnoj, a ne čisto homoseksualnoj porodičnoj zajednici. Da li je to moguće, treba prepustiti nauci, to jest medicini, psihijatriji i psihoanalizi. Pogotovo ako se već pozivamo na nauku i ako pravimo paralelu s neplodnim parovima i veštačkom oplodnjom. Neplodni parovi, naravno, nisu krivi što su neplodni. Ali postaju krivi ako ništa ne učine na izlečenju svoje neplodnosti. U tom domenu oni imaju slobodu volje i delovanja, a time nose i moralnu odgovornost.

Slično važi za homoseksualce. Ako oni i nisu krivi što imaju homoseksualnu sklonost, krivi su ako ništa ne učine na podsticanju heteroseksualne sklonosti. Ovaj problem postaje još veći kada se to nastojanje doživljava i osuđuje kao napad na ljudska prava homoseksualaca, kao ugrožavanje njihove slobode da budu homoseksualno orijentisani. A u stvari se uopšte ne radi o izlečenju od homoseksualnosti kao nekakve bolesti u jakom, esencijalističkom smislu te reči, već o pokušaju da se kod homoseksualaca razvije dodatna, heteroseksualna orijentacija. Sprečavanje ovog pokušaja, pod parolom zaštite „prava“ i „sloboda“, tada se može oceniti upravo kao atak na ljudsku slobodu, kao težnja da se održi stanje u kome je homoseksualni pojedinac rob svoje (tobože) prirodne, nepromenljive, čiste homoseksualnosti. Na ovom mestu Nikolićeva apologija „slobodnog izumevanja“ seksualnosti dolazi u groteskan raskorak s njegovim implicitnim uverenjem da postoji čista homoseksualnost kao nešto fiksirano i neizmenljivo. Naime, ako već zastupamo stav da je seksualnost stvar slobodne stvaralačke delatnosti pojedinaca, zašto onda viši stupanj seksualne slobode homoseksualaca ne bi bio izumevanje heteroseksualnog afiniteta, pogotovo ako oni već poseduju „žarku želju za potomstvom“, kako Nikolić navodi? Ako je nauka delimično uspela da savlada prirodne prepreke kod neplodnih heteroseksualnih parova, i ako već veličamo njene uspehe, zašto se onda i u slučaju „čistih“ homoseksualaca ne oslonimo na nauku, zašto da dozvolimo da prirodna nevolja koja i u njihovom slučaju onemogućava rađanje ostane nesavladana? Uostalom, ako se već, kao i Nikolić, pozivamo na ljudsko dostojanstvo i njegovu nedodirljivost, a ono se gazi i kod spomenutog nevraćanja duga (života), jer se takvim činom ponašamo nemoralno, zašto onda ovo vlastito dostojanstvo ne pokušamo da odbranimo pomoću nauke?

Mi ne znamo da li bi nauka na ovom planu mogla imati uspeha; moguće je da heteroseksualni poriv u nekim slučajevima ne može da se indukuje. Ali svakako, ima više smisla koristiti nauku u ove svrhe, nego prebacivati proces oplodnje na veštački plan, ili čak pokušavati stvoriti novi život iz homoseksualnog kontakta. I sve dok se ne dokaže da nauka ipak ne može da stvori heteroseksualnu sklonost tamo gde ona izostaje, imamo prava da verujemo da se pod maskom „prirodne“ homoseksualnosti krije izbegavanje odgovornosti za stvaranje i podizanje novog ljudskog bića, čime se krši jedna važna, ako ne i najvažnija moralna i društvena dužnost. Tu dužnost jednako krše i oni prokreativno sposobni heteroseksualci koji nemaju decu, kao i oni neplodni parovi koji ništa ne čine na lečenju svoje neplodnosti.

Svi oni, zbog kršenja ove dužnosti, moraju da snose moralne i pravne posledice. Neke od njih spomenuli smo u tekstu koji je izazvao ovu reakciju, npr. plaćanje poreza. Od tog novca neplodni parovi mogli bi da finansiraju lečenje svoje neplodnosti, što danas nije nimalo jeftino. Zašto bi oni koji mogu da imaju, ali ne žele decu, bili toliko bezbrižniji od onih koji žele, ali trenutno ne mogu da imaju decu?! Po kom modernom, progresivnom, emancipatorskom principu nečiji mušičavi, prolazni, sitnosopstvenički seksualni užitak treba da ima prednost nad rađanjem novog ljudskog života, u kojem čovek ispoljava svoju kreativnu i društvenu suštinu – to da je nešto više od egoistične individue koja se iscrpljuje u neprestanom traganju za efemernim ličnim zadovoljstvima?! Nikakve patetične, gromoglasne, lažno modernističke i lažno progresivne proklamacije ne mogu pretvoriti puko individualističke i hedonističke seksualne orijentacije u oličenje univerzalne ljudske, i čak herojske težnje za slobodom i samorealizacijom. Naime, kod svih njih samo je reč o zadovoljenju seksualnog nagona, kakav god smer i oblik taj nagon imao. Dakle, ponajmanje se radi o slobodi, i nikako o stvaranju nečega što nadmašuje moje individualno postojanje i biva doprinos budućnosti ljudskog roda. Stvaranje i podizanje samo jednog deteta koje je, kako reče Frojd, otac čoveka, beskrajno nadilazi monotonost večno ponavljajućeg, ispraznog kruga seksualne potrebe i njenog zadovoljenja, i time predstavlja odlučan iskorak iz zamorne reprodukcije u osvežavajuću produkciju novog, omogućavajući pojedincima i čovečanstvu da se rađaju, žive i grade svet kulture u kojoj se ogleda svekoliko bogatstvo našeg postojanja.

Korišćeni izvori:

Ruso, Žan-Žak: Društveni ugovor, Filip Višnjić, Beograd 1993.

Marx, Karl/Engels, Friedrich: Rani radovi, Naprijed, Zagreb 1989.

Niče, Fridrih: Vesela nauka, Grafos, Beograd 1989.

Niče,Fridrih: Volja za moć, Dereta, Beograd 1991.

Frojd, Sigmund: O seksualnoj teoriji/Totem i tabu, Akademska knjiga, Novi Sad 2009.

Reich, Wilhelm: Prodor seksualnog morala, Mladost, Beograd 1990.

Fromm, Erich: Čovjek za sebe, Naprijed-Nolit, Zagreb-Beograd 1986.

Markuze, Herbert: Eros i civilizacija, Naprijed, Zagreb 1985.

Markuze, Herbert: O kritici hedonizma, u: Kultura i društvo, BIGZ, Beograd 1977.

Fink, Eugen: Osnovni fenomeni ljudskog postojanja, Nolit, Beograd 1984.

Schmidt, Alfred: Pojam prirode u Marksovom učenju, Vuk Karadžić, Beograd 1981.

Kalik, Mario: Tehnokratska ideologija (rukopis)

[1] Nova srpska politička misao, br. 1-2/2011