Identitetska politika

Nacionalni identitet i kulturni obrazac su preduslovi jedinstvene nacije i stabilne države. Začetak raspada Jugoslavije jeste u tome što se nije uspeo nametnuti jugoslovenski kulturni model i nacionalni identitet, dok je u vreme SFRJ više činjeno na promociji lokalnih, separatnih identiteta nego opšteg. Iako se javno isticalo da je jugoslovenski identitet najvažniji, dominantni su ipak bili separatni nacionalni identiteti, dok se krovni jugoslovenski identitet pomaljao samo kao uslovni i ne suviše određujući (sem kada je reč o preuzimanju identiteta Jugoslovena u inostranstvu). Takav položaj jugoslovenskog identiteta uslovio je raspad države u realitetu, u faktičkom smislu, pošto ne postoji narod koji bi je branio zbog toga što ona jeste ili je trebala da bude. Jasno se mogu odrediti filozofski, zatim sociološki, pravni i politički počeci raspada. Sličan scenario se ponavlja i u Srbiji danas. Iako se SFRJ raspala a Srbija imala tu nesreću da veliki deo Srba ostane van granica Srbije, proces razgradnje nije završen. I ta okrnjena teritorija koju Srbija kontroliše se neupitno smanjuje. Srbija postaje Jugoslavija u malom - skup različitih diverziteta bez ozbiljnog ili uspešnog pokušaja da se stvori nacija nametanjem srpskog krovnog identiteta.

Srbi, Vojvođani i ostali

U tom smislu, Srbija sve više postaje zajednica više identiteta koji egzistiraju zajedno- srpskog, vojvođanskog i mnoštva manjih. Razlika između srpskog i vojvođanskog identiteta je pre svega u opsegu. Domet srpskog identiteta jesu uglavnom građani Srbije koji su srpskog etničkog i kulturnog karaktera. Sa druge strane, vojvođanski identitet ne podrazumeva etničku već isključivo kulturno-običajnu i geografsku pripadnost. Uspeh vojvođanskog identiteta je vidljiv na prvi pogled. Uspelo se sa nametanjem zajedničkog osećaja pripadnosti, prihvatanja odgovornosti za zajedničku sudbinu i zajedničkih težnji. Vojvođani su celina za sebe koji će se, kako godine budu prolazile, sve više udaljavati od svojih sunarodnika, koji pokušavaju da sačuvaju obrise narodnog identiteta.

U Vojvodini se pokušava nametnuti jugoslovenski identitet ali sa jednom krupnom razlikom- iako se podržava i neguje entička različitost, krovni identitet se nikada ne dovodi u pitanje.

U Vojvodini se pokušava nametnuti jugoslovenski identitet ali sa jednom krupnom razlikom- iako se podržava i neguje entička različitost, krovni identitet se nikada ne dovodi u pitanje. Takođe, kako bi identitet mogao biti uspešno nakalemljen na postojeće identitete, morao se naći nekakav momenat odnošenja. To su, već tradicionalno, Srbi iz drugih krajeva Srbije i Beograd. Upravo zbog toga, onima koji preko medijske slike kreiraju vojvođanski identitet treba apsolutno svaka naznaka istog. Stoga je njima od kapitalne važnosti u faktičkom smislu VANU koja će postati jak temelj njihove eventualne buduće i faktičke samostalnosti, dok im je sa druge strane, sa identitetske tačke od izuzetne važnosti i simbolička promena naziva „izvršno veće Vojvodine“ u „vlada Vojvodine“, čime preko jezika u govor ulazi identitetska povezanost kojom se daje na značaju novoj naciji. Identifikovanje sa političkom tvorevinom kakva je Vojvodina, koja kontroliše medije i sve pozitivne aspekte života u pokrajini (naime, radi se o tome da se sve što se pozitivno dogodi pripisuje Novom Sadu, a sve negativno Beogradu i ostatku Srbije) izazvaće stvaranje nove nacije.

Bojim se da se u Srbiji nikada nije ispravno shvatala razlika između nacije i naroda. Moguće je da je to zato što sama etimologija većeg dela naših izraza koji su sa tom razlikom povezani daje tim istim izrazima potpuno drukčije značenje nego u većini evropskih zemalja. No, jedno je sigurno- bili smo ubeđeni da je nemoguće od srpskog naroda u Crnoj Gori stvoriti crnogorsku naciju, ali se to ipak dogodilo. Stvaranje nacija na nivou političke jedinice je danas moguć i realan fenomen i povezan je sa građanskim društvom. Uticaj medija na promenu svesti je nemerljiv. Ne radi se ovde o asimilaciji ili o negiranju nacionalnih prava svake etničke zajednice, već o njihovoj identitetskoj integraciji u državu što je preduslov stvaranja stabilnog, patriotskog građanskog društva. Sve do Drugog Svetskog rata, Srbija je gradila i negovala građansko društvo i zdravi patriotizam. U tom i takvom društvu postojalo je mnoštvo primera raznih etničkih grupa koje su se izjašnjavale kao Srbi ili su u najmanju ruku bile patriotski opredeljene (setimo se samo Jevreja koji su se izjašnjavali kao Srbi mojsijevske veroispovesti).

Ne radi se ovde o asimilaciji ili o negiranju nacionalnih prava svake etničke zajednice, već o njihovoj identitetskoj integraciji u državu što je preduslov stvaranja stabilnog, patriotskog građanskog društva.

Insistiranje na nacionalnim savetima, svetsko i regionalno liderstvo u davanju maksimalnih prava nacionalnim manjinama skupo će nas koštati. Država radi na stvaranju nejedinstva, umesto jedinstva. Često se čak i odriče dela građana koji ne žele da budu tretirani kao nacionalne manjine.

Regionalni identiteti

Kao da svi ovi diverziteti u okviru ovako malog naroda na ovako maloj teritoriji nisu dovoljno loši, već se država uporno trudi da stvori još podela i da što je moguće više oslabi osećaj jedinstva i zajedničkog interesa i težnji. Rascepkana država na regione koji poseduju značajnu političku i ekonomsku snagu i diplomatska predstavništva u inostranstvu ne može da deluje ni jedinstveno ni odlučno.

Takva država je osuđena na propast pošto njeni građani ne osećaju pripadnost prema drugim identitetima. Zašto bi Vojvođanina brinuo razvoj juga, a južnjaka razvoj Vojvodine? Svako gleda svoj region, niko ne oseća solidarnost prema drugome. Takva situacija može odvesti samo u opštu anarhiju koja će dovesti do cepanja države.

Priča o regionalizaciji je dnevnopolitička i kao takva predstavlja sredstvo za unutrašnju upotrebu, mada ne treba zanemariti ni pritiske koje stižu iz EU da Srbija što pre razdeli moć po regionima, posebno kako bi dobila pristup većem novcu iz predpristupnih fondova. Bilo kako bilo, regionalizacija nije isto što i decentralizacija. Uostalom u susednoj Hravatskoj autonomije su Ustavom zabranjene, a država je podeljena na mnoštvo administrativnih jedinica- županija (što je trebalo i u Srbiji sprovesti), dok sa druge strane zvaničnici zapadnih zemalja čine sve kako bi centralizovali Bosnu i Hercegovinu.

Insistiranje na nacionalnim savetima, svetsko i regionalno liderstvo u davanju maksimalnih prava nacionalnim manjinama skupo će nas koštati. Država radi na stvaranju nejedinstva, umesto jedinstva.

Kako to u Evropi rade?

Pogledajte primer uspešne evropske demokratije i uspešnog građanskog društva- razmotrimo ukratko primer Francuske.

Francuska ima snažnu politiku asimilacije svih etničkih grupa u jednu francusku naciju. Različitost autohtonog stanovništva ogleda se i u dijalektu. Korzikanci su etnička grupa najsličnija Italijanima. Značajnu etničku grupu Francuske čine Arapi i Afrikanci koji su uglavnom skoncentrisani oko velikih gradova. Grad sa najvišim procentom Arapa je Marsej i okolina, gde oni čine većinsko stanovništvo.

„Kao Francuzi danas se popisuju svi narodi koji žive u Francuskoj, pa tako i drugi narodi na području Francuske koji su nastali romanizacijom stare Galije i germanskih plemena. Među ovima danas razlikujemo Franko-Provansalce iz istočne Francuske u pograničnim krajevima sa Švajcarskom i Italijom; Oksitance na jugu Francuske; Provansalce sa obale Sredozemlja; Gaskonjce koji su po svoj prilici akvitanijskim jezikom romanizovani Baski i nalaze se na jugozapadu Francuske i u susednoj Španiji; Korzikance sa Korzike kojih ima i u SAD-u i Italiji. Francuski jezik naravno ima daleko najveći broj govornika, ali je etno-kulturno nasleđe tih naroda sasvim različito. Postoji više lokalnih jezika: baskijski, bretonski, katalonski, korzički, flamanski, alzaški, oksitanski. Francuska vlada i školstvo tek su odnedavno dopustili njihovo korišćenje. Regionalni se jezici danas uče u nekim školama, ali francuski ostaje jedini službeni jezik, kako na lokalnom tako i na državnom nivou.“ [1] Na primer, bretonski jezik u regionu Bretanje je skoro potisnut iz škola. U Francuskoj se veoma retko govori o autohtonim etničkim grupama i njihovim međusobnim jezičkim i kulturnim razlikama, što je državna politika. Uprkos svemu, veliki broj Bretonaca snažno podržava autonomiju svoje regije, ali je Francuska na vreme reagovala i ekonomskom politikom primorala veliki broj Bretonaca da emigriraju u Pariski region.

Do nedavno se nisu ni znali tačni podaci o manjinama, jer je pojam "etnička manjina" gotovo nepoznat u Francuskoj. Naime, još od Francuske revolucije država primenjuje "zakon tla", koji kaže da su prebivalište i etnički identitet nerazdvojni, odnosno, onaj ko živi u Francuskoj je, samim tim, automatski Francuz. Etničke manjine su kroz istoriju asimilovane u jedinstvenu francusku naciju na sve načine, uglavnom veoma uspešno. Tek je nedavno, i to pod pritiskom Evropske Unije, Francuska dala tek neka nešto bitnija prava etničkim manjinama.

Za to vreme...

Ovaj primer je trebao da posluži kako bi se sagledala sva ozbiljnost problema i da oslika način na koji se jedna ozbiljna država suočava sa takvim problemom.

Rascepkana država na regione koji poseduju značajnu političku i ekonomsku snagu i diplomatska predstavništva u inostranstvu ne može da deluje ni jedinstveno ni odlučno.

Srpski mediji, sa druge strane, ne žele da promovišu stvaranje minimuma zajedničkog identiteta, tj svesti na nivou države. Deo problema je u tome što je srpski identitet iskompromitovan i kao takav nepoželjan za opstanak, a kamoli za isticanje. Srpski identitet je preko srpskih medija toliko iskompromitovan da kod građana izaziva osećanje stida, dok kod drugih izaziva osećanje ozlojeđenosti. Nemoguće je isticati i ponositi se srpskim identitetom kada se on razara na sličan način kao nemački nakon Drugog Svetskog rata. Suština je u tome da pomen i doživljaj srpskog identiteta, u najmanju ruku izazivaju nelagodu. Zato se medijsko nametanje vojvođanskog identiteta odobrava i pozdravlja a srpskog ne. Drugo je pitanje da li bi delovanje u tom smeru bilo uspešno, ali je sigurno da društvo bez izgrađenog kolektivnog identiteta koji generiše osećaj patriotizma ne može doneti dugoročnu stabilnost već samo postati izvor novih nacionalnih tenzija. Ne samo što srpski mediji učestvuju u razaranju srpskog identiteta (pogledajte samo šta se dešava sa ćirilicom ili SPC) već i većina intelektualaca prihvata ovakvu poziciju kao legitimnu i pod izgovorom zaštite demokratije, ljudskih prava, tolerancije i građanskog društva ugrožavaju i štete upravo vrednostima u koje se zaklinju.

Situacija u Raškoj oblasti je pravi primer ovakve šizofrene situacije. Mediji imaju razumevanja za proteste i izjave islamskog muftije, dok nemaju ni trunku razumevanja ni za daleko manje stvari ako je u pitanju sveštenik Srpske pravoslavne crkve. Sa druge strane, medijski se bez ikakve zadrške, građani Srbije koji žive na tom području svrstavaju u Bošnjake iako se zna da postoji jedan deo muslimana u toj oblasti koji sebe smatraju Srbima muslimanske veroispovesti. Ova vrsta samonegiranja i ignorisanja sopstvenog naroda, a sa druge strane povlađivanje verskim liderima koji se otvoreno bave politikom šalje pogrešnu poruku svim ostalim srpskim građanima. Postoje čak i grupe koje se javno zalažu za nezavisnost Kosmeta i Vojvodine, što je, valjda, kršenje Ustava ove zemlje. Pogledajte samo reakciju na izjave predsednika opštine Preševo. Izjavu da će tri srpske opštine pre ili kasnije postati deo tzv. „Velike Albanije“ dotični funkcioner ne samo što nije demantovao, već ju je iznova ponovio, rečima „hapsite me ali Preševo će biti u Velikoj Albaniji“.[2]

Dotičnom funkcioneru je ime Orhan Redžepi, i bivši je komandant terorističke jedinice OVPBM koje se oružano borila protiv srpske države. Naravno, aboliran je od odgovornosti, i sada bez ikakvih problema i prepreka, u Srbiji obavlja političku funkciju. Kao da to nije dovoljno, Redžepi kaže da „svi Albanci stoje iza platforme prirodne Albanije“ i time je izjavio nešto što je u suprotnosti ne samo sa zdravim razumom već sa civilizacijskim normama. Isticanje stranih zastava na teritoriji suverene države Srbije takođe ne ide u prilog stabilnosti zemlje.

Uopšte, u Srbiji je dozvoljeno ugrožavati identitet većinskog naroda, pozivati javno na separatizam i koristiti govor mržnje protiv većinskog naroda, njegove tradicije i kulture. Ovakav odnos predstavlja poraz svih državnih, istorijskih i kulturnih kapaciteta Srbije. Takođe, jačinu državnog aparata je, čini se, dozvoljeno koristiti i isprobavati samo na srpskom narodu dok se svi problemi sa nacionalnim manjinama rešavaju kompromisom. Ma koliko problemi bili identične prirode, upotreba sile će uvek biti sprovedena kako bi se kontrolisao deo stanovništva koji je po prirodi stvari najlakše kontrolisati i koji je najlojalniji državi (što ne znači da drugi građani nisu lojalni građani). Ovakvo nerezonsko ponašanje srpskih medija i državnog aparata stvara neprelaznu granicu između države i većinskog naroda koja je neprirodna i apsolutno nezdrava, i koja sociološki govoreći, može proizvesti ozbiljne posledice.

Srpski mediji, sa druge strane, ne žele da promovišu stvaranje minimuma zajedničkog identiteta, tj svesti na nivou države. Deo problema je u tome što je srpski identitet iskompromitovan i kao takav nepoželjan za opstanak, a kamoli za isticanje

Separatni identiteti generišu i separatne interese koji uvek prelaze u faktičko stanje i realne težnje. Ovakva politika je uvod u dalje cepanje Srbije i dalju nestabilnost.

Treba učiti od uspešnih evropskih država- a po tim aršinima srpska identitetska politika se kreće prema provaliji. Svaka evropska država promoviše osećanje patriotizma, koje dele svi njeni građani. Najučestalija definicija patriotizma je odnos prema sopstvenoj državi koji se odražava kroz osećaj ponosa prema dostignućima i kulturi svoje države, nastojanju da se očuva njen karakter i identitet, odnosno identifikacija s ostalim pripadnicima zajednice koja čini zajedničku državu.

Čini li Vam se da se takvo osećanje promoviše u Srbiji?