Ideološko servisiranje "Betona"

U tekstu "Čega je ime ideološka kritika" autor ovog „eseja“ Goran Lazičić poziva se na stav da i Jasmina Ahmetagić, autorka knjige Priče o Narcisu zlostavljaču: zlostavljanje u književnosti, inače izuzetno dobro ocenjenoj u našoj književnoj javnosti, prihvata da je „sve što činimo i sve što mislimo izraz nekakve ideologije, koja se, iako je nismo svesni, naknadno može rekonstruisati jer ne samo da predstavljanje stvarnosti uvek ima ideološke implikacije, već je i sam jezik osnovno sredstvo književnosti, društveni konstrukt i moćno ideološko oružje“. Zato je i književnost kao društvena pojava neodvojiva od socijalnog konteksta u kome nastaje i „živi“, u kome joj se dodeljuju značenja i u kome institucije društvene i književne moći tu interpretaciju nadalje distribuiraju i servisiraju, tvrdi neideološki opredeljeni Goran Lazičić osporavajući u isto vreme Jasmini Ahmetagić sposobnost teorijsko-književne kritike.

Domet ideološke analize Jasmine Ahmetagić u tumačenju pisca ovog neideološkog teksta sveden je na „književni život“, odnosno na društvene “efemernosti“ i stav da su time „izneverena osnovna znanja teorije književnosti“. Pri tome se Jasmina Ahmetagić u stvari smešta u kontekst u kome ona nikada nije delovala kao izuzetno kvalifikovan i nadahnut znalac ne samo književne teorije. To je kontekst čije je rodno mesto u najbanalnijim narativima nacionalističke propagande iz devedesetih o „patriotama“ i „izdajnicima“.

Ko je imao iole ozbiljniji i temeljniji uvid u dosadašnji književno-teorijski rad Jasmine Ahmetagić ne može je svrstavati u ideološki kontekst bilo kakvog nacionalizma jer ona tu nikako ne može da pripada. Ali očigledno je da bojovnicima iz "Betona" nije dovoljan njihov redovni dodatak, pa su svoju harangu protiv nacionalističkog narativa prebacili i u nedeljni dodatak Danasa. Radi se o izuzetno neargumentovanom i pamfletističkom podmetanju pisca ovog „eseja“ da se Jasmina Ahmetagić služi ideološkom kritikom kako bi se svrstala u preovlađujući nacionalistički blok. Time on samo potkrepljuje na ovaj veoma prizeman način osnovno polazište agilnih propagandista "Betona" da je u Srbiji i danas dominantan i „vladajući“ diskurs nacionalistički (i klerikalan) koji je i ideološki instrumentarijum i istovremeno je obezbedio softversku logistiku za ratove iz devedesetih.

Kao vrhunski „argument“ za ideološku diskvalifikaciju Jasmine Ahmetagić ukazuje se na „nedoslednosti i dvostruka etička merila u Kovačevim (radi se o često veoma prizemnim i diskvalifikatorskim tekstovima Mirka Kovača o srpskim piscima sa kojima se družio a koje je naknadno „razotkrio" kao ordinarne nacionaliste) memoarskim tekstovima u vezi sa Pekićem, ali to sa sobom ne povlači, kako autorka implicira, da je time odbranjeno „pravo da se bude nacionalista u srpskom kontekstu devedesetih“.

Ovde nije u pitanju otvorena i brutalna ideološka diskvalifikacija samo Jasmine Ahmetagić, već je jasno da se radi o kontinuiranoj nameri autora koji pripadaju propagandističkom borbenom kompletu "Betona" da prikažu našeg najznamenitijeg pisca Borislava Pekića kao srpskog nacionalistu iz devedesetih godina prošlog veka, iako njegovo delo ne može biti predmet čaršijsko-pamfletističkih ideoloških obračunavanja. Borislav Pekić je govorio: “Budimo ljudi, građani i Srbi, ali nikada nijednu od tih osobina urođenih ili stečenih ne žrtvujmo drugoj. Ko počne sa žrtvovanjem svojih vrlina, završava sa žrtvovanjem tuđih života“.

Treba samo pročitati izuzetno vredan tekst Jasmine Ahmetagić o Borislavu Pekiću (objavljen u Književnom listu) povodom dvadeset godina od njegove smrti i videti na koji način se može pisati izvan ideoloških i političkih matrica, a pri tome govoriti i o našem književnom i društvenom životu u kojem preovlađuju površnost, mediokritetstvo, ideološka podmetanja i diskvalifikacije i bespoštedna borba za uticaj u javnosti, sve ono protiv čega je sa neponovljivom doslednošću pisao Borislav Pekić, ali i Jasmina Ahmetagić.

Oceniti knjigu Priče o Narcisu zlostavljaču: zlostavljanje i književnost (i to bez autorkine namere) kao „žetončić“ za privremenu razonodu palčeva književnog establišmenta i njegovih žirija, može samo onaj koji u stvari sebe jasno prokazuje kao politikantskog najamnika, koji je ovim tekstom samo obavio postavljeni betonski ideološki zadatak borbe protiv srpskog nacionalizma. A upravo je Jasmina Ahmetagić najbolji primer kako se može zahvaljujući talentu, znanju i moralnom stavu opstati na našoj književnoj sceni a da se pri tome ne pripada nijednom ideološkom ili književnom establišmentu.