IN MEMORIAM: Svetski optimizam i politička etika Svetozara Stojanovića

Svetozar Stojanović, srpski i svetski filozof i angažovani intelektualac, preminuo je iznenada 7. maja 2010. u Beogradu. Svetozar Stojanović rođen je 1931. godine u Kragujevcu. Diplomirao je 1955. na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a doktorirao filozofiju 1962. Zbog disidentske delatnosti, zajedno sa nekoliko drugih profesora, sa Beogradskog univerziteta izbačen je „lex specialis-om“ početkom 1975., da bi se početkom devedesetih vratio na univerzitet. Svetozar Stojanović bio je član Upravnog odbora Korčulanske letnje škole, koja je okupljala najuglednije filozofe ne samo iz bivše Jugoslavije nego i iz inostranstva. Kao izuzetan profesor etike i praktične filozofije, Svetozar Stojanović predavao je na mnogim uglednim univerzitetima širom sveta, u SAD, Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Austriji i Indiji. Od 1981. godine profesor Stojanović bio je naučni savetnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, a kasnije sve do odlaska u penziju i direktor te institucije. Svetozar Stojanović bio je urednik „Svetlosti“, urednik lista „Student“, šezdesetih godina pokretač i glavni i odgovorni urednik nove serije „Gledišta“, urednik časopisa „Filozofija“, od 1964-1974. član redakcije „Praxis“, a od 1987-1990. i glavni i odgovorni urednik časopisa „Praxis International“. Bio je član i redakcijskog saveta časopisa „Philosophy and Social Criticism“, sa sedištem u Bostonu. 1977. Svetozar Stojanović izabran je za člana pariskog Međunarodnog instituta za filozofiju („Institut International de Philosophie“), čiji članovi su između ostalih bili i Hans Georg Gadamer, Karl Oto Apel i Lešek Kolakovski. Stojanović je bio i ko-predsednik međunarodne humanističke i etičke unije („International Humanist and Ethical Union“) od 1985-1987. sa sedištem u Hagu. 1986. godine izabran je za akademika i humanističkog laureata Međunarodne humanističke akademije („International Academy of Humanism“), u kojoj su bili i Isaija Berlin, Umberto Eko, Johan Galtung, Jirgen Habermas i Ričard Rorti. 1991. izabran je za doživotnog člana Kler hol koledža u Kembridžu. Od 1996. Svetozar Stojanović bio je izabrani član Akademije za humanistička istraživanja iz Moskve. Autor je sedam knjiga, četiri studije i preko 130 članaka. Njegova dela prevedena su na 14 jezika, a najviše na engleski, nemački, francuski, ruski, španski i japanski. Prvenac Svetozara Stojanovića nosi naziv „Savremena meta-etika“ (Nolit, Beograd, 1964). Sledila su dela „Između ideala i stvarnosti“ (Prosveta, Beograd, 1969.), „Istorija i partijska svest“ (FDS; Beograd, 1988.), zatim knjiga „Na srpskom delu Titanika“ (Filip Višnjić i Centar za socijalna istraživanja, Beograd, 2000.).

U periodu 1992.-1993. Svetozar Stojanović bio je specijalni savetnik i rukovodilac savetničkog tima predsednika SRJ Dobrice Ćosića. Kada je Dobrica Ćosić smenjen, Svetozar Stojanović se povukao sa tog mesta. Profesor Stojanović bio je član i Komisije za istinu i pomirenje, koju je imenovao predsednik SRJ Vojislav Koštunica, a bio je i član Upravnog odbora kompanije „Politika“. Profesor Stojanović bio je takođe osnivač i predsednik Srpsko-američkog centra, koji je 2009.godine prerastao u Centar za nacionalnu strategiju sa sedištem u Beogradu, kao i član spoljnopolitičkog saveta Ministarstva spoljnih poslova Srbije i član Saveta Republičke Radiodifuzne agencije. Jedan od poslednjih njegovih tekstova napisanih 2010. nosi naziv: „Zašto nisam za ulazak u NATO“.

Kao član mnogih stručnih institucija i organizacija, kao autor zapaženih knjiga i članaka, kao urednik mnogih časopisa i politički savetnik najvišeg ranga, Svetozar Stojanović iznad svega bio je borac za demokratiju i humanističke vrednosti i kao takav angažovani intelektualac u najboljem smislu te reči. Svetozar Stojanović promišljao je složene političke i etičke ideje, a onda i nastojao da se - koliko je moguće i nemoguće - one realizuju u polju prakse i zažive kao naša stvarnost. I u tome je neretko uspevao. Razumeo je, kao malo ko u Srbiji, da najbolji i najmoralniji temelj i polazište za teorijsku analizu, ali i politiku, leži u strateškom istraživanju kao istraživanju celine. Zato za njega sagledavanje nacionalnog identiteta, njegove bitnosti i smisla, nije nikada stajalo u koliziji sa idejom kosmopolitizma kao humanizma i brige o čovečanstvu. Diskretno, konstruktivno i stvaralački, pozitivnim delanjem i rečju, Svetozar Stojanović je  pokazao koliko duboko greši svaka politička i intelektualna elita koja nije toga svesna i koliko duboko protivreči samoj sebi.

U teoriji, kao i u praksi - a najviše u političkoj etici i filozofsko-strateškom razmišljanju - Stojanović je bio zato ne samo intelektualac svetskog renomea, nego i paradigma objektivnog i nepristrasnog, neostrašćenog i dalekovidog, u isti mah naučnog i praktičnog pristupa stvarnosti. Njegov lik i angažman živo je svedočanstvo mogućnosti da intelektualac - sem važnih knjiga i predavanja - ostavi trag i učini vidljivim i bitnim stečene uvide, neposredno učestvujući u kreiranju političke stvarnosti. Živeći ideju da principijelnost i pragmatizam ne moraju biti u večitom sukobu, nego da ih je moguće, teorijski i praktično, objediniti na kreativan način, Svetozar Stojanović pokazao je smisao intelektualizma i filozofije u politici, kao i politike u filozofiji. I u tome je bio nezamenljiv.Zato i nije slučajno da institucija čiji je osnivač bio u poslednjim godinama života nosi naziv “Centar za nacionalnu strategiju“, kao što ni najmanje nije slučajno da je on bio njen predsednik.

U političkoj etici Svetozara Stojanovića nije bilo mesta za dve Srbije. Baš kao što nije bilo mesta za dva sveta. To je bila etika prijateljstva, saradnje, dijaloga i demokratije, skupljena u tihom a odlučnom pozivu da neprestano i suštinski „budemo više od onog što jesmo“. To je zato jer je Stojanović bio od retke sorte intelektualaca koji umeju da odgovore na najvažnija nacionalna pitanja a da ti odgovori budu vođeni umom, vrednostima i principima - o kojima se filozofski raspravlja a praktično se i dosledno dokazuju na delu. Prilaziti svakom pitanju bez predrasuda, prepoznavati pre vrline nego mane, tragajući za onim dobrim u svemu, odlika je intelektualaca koji se iskreno brinu i razmišljaju na dobrobit i svog naroda i čovečanstva.

Profesor Svetozar Stojanović bio je čovek koji je spajao i stvarao: ljude, događaje, misli i reči, najkonkretnije i najapstraktnije, istorijsko i buduće, zavađeno i podeljeno - i to ga je činilo ne samo svetskim humanistom već i zbiljskim filozofom praktičarem. Mada je s punim pravom, zajedno sa Branom Petronijevićem i Mihajlom Markovićem, uvršćen u „Biografski rečnik filozofa XX veka“, Sveta Stojanović pripadao je ne manje XXI veku. U dečačkom dosluhu sa vremenom, radoznalo i optimistički prateći i učestvujući u ubrzanim događajima, intelektualno razigrano u tempu društvenih promena, ponekad i proročki, umeo je da razume i objasni savremeni svet i njegov razvoj, i događaje koje mnogi još uvek ne vide. A čak i kada je povremeno grešio ili menjao mišljenje, umeo je to da prizna, jasno i javno, bez oklevanja i mistifikacije.  

Zato je njegova uloga u savremenoj Srbiji bila neponovljiva – u filozofskom i političkom, u praktičnom ali i u kulturnom smislu. Zato je njegov iznenadni odlazak za intelektualnu i političku javnost Srbije ogroman i skoro nenadoknadiv gubitak. Marljivošću i agilnošću, životnošću i optimizmom, preduzimljivošću i kreativnošću, kao i mnoštvom intelektualnih i praktičnih talenata, koje su pratili najvažniji ljudski kvaliteti, Sveta Stojanović zamenjivao je celu jednu najbolje organizovanu četu. A mi? Možda možemo da razumemo tragove njegovih ideja za budućnost, stvarajući politički, filozofski i intelektualni horizont u kojem će jednog dana doći do konsenzusa o najvažnijim nacionalnim i državnim pitanjima srpskog naroda. To je bio njegov životni zadatak, motivaciona snaga celokupnog njegovog angažmana i specifična odgovornost političke etike koju je dosledno, suptilno i odlučno branio.

Možda možemo, za početak, da pokušamo da budemo dostojni i svesni zadataka koji su pred nama. Kao što je on bio dostojan i svestan.