Incident Đoković

Pre nekoliko nedelja sam se nonšalantno šetao gradom u trenutku dok je Đoković igrao finale Madrida protiv Nadala i to ne zato što mi nije bilo stalo do rezultata tog meča, već upravo suprotno, zato što mi je bilo suviše stalo. Na kraju krajeva, ta moja taktika gledanja velikih mečeva naših reprezentacija jednom je već donela razultat: tri minuta pre kraja finala Svetskog prvenstva u košarci u Indijanopolisu, kod vođstva Argentinaca protiv naše reprezentacije, isto tako nonšalatno sam napustio svoje navijačko sedište pred istim onim televizorom na kome sam, da ne bude zabune, gledao i ono finale protiv Litvanaca. Rezultati nisu izostali: od izgubljenog meča, postali smo prvaci sveta. Tradicija postoji da bi se nastavljala.

I zaista dok sam se tako šetao ulicom za vreme madridskog finala, u jednom trenutku sam čuo unisono vrištanje iz stanova čiji su prozori bili otvoreni. Isto sam to čuo i one večeri kada su se košarkaši tukli protiv argentinskih gaučosa. Znao sam šta to znači. Ponovo je bilo lepo biti tu gde jesi.

Nije slučajno što većina ovdašnjog sveta Đokovićeve mečeve gleda kao da gleda reprezentaciju. To je zato što se i Đoković ponaša kao da na ATP turnirima reprezentuje zemlju iz koje dolazi, a ne samo svoj račun u banci i svoju vitrinu sa peharima, kao što je to slučaj, da se ne lažemo, sa većinom ostalih igrača iz ATP tura. Jedan pronicljivi novinar Gardijana napisao je posle Australijen Opena da je za Đokovićevu formu zaslužna i titula sa reprezentacijom u Dejvis kupu. I bio je u pravu: Đoković je očigledno čovek za koga istorija nije prazna priča, već sistem sećanja koji daje vrednost postignućima, tako da je vrlo dobro znao da sa prvom srpskom titulom u Dejvis kupu ulazi u istoriju. Ta činjenica da je se oko njegovog tenisa, tom titulom, stvorila jedna istorijska aura učinila ga je konačno, u simboličkom smislu, ravnopravnim sa Federerom i Nadalom, jer ta aura definitivno označava prelaz iz sfere “svakodnevice” u sferu “večnosti”, iz sfere običnosti u sferu izuzetnosti. Bez te aure on ih ne bi mogao pobeđivati. Đokovićev novootkriveni pobednički mentalitet nije dakle nastao tek pukim nizom pobeda, već podvigom (Dejvis kup titula) oko kog lebdi aura neponovljivosti i jedinstvenosti i upravo taj podvig čini da “bude ono što biti ne može.” Nakon istorijske titule u Dejvis kupu mogao je da nastupi istorijski niz pobeda na ATP turnirima. Bez prvog se ne bi moglo dogoditi drugo.

Eto zašto Đoković uvek nosi nekakvo nacionalno obeležje na dodelama trofeja u 2011. godini: zato što se simbolički naslanja na temelj svog pobedničkog mentaliteta koji ga je konačno uverio da može da bude ono što je izgledalo da biti ne može. Đoković tako pokazuje jednu jednostavnu stvar koja se u Srbiji zaboravila: da nešto ne može da nastane ni iz ničega, da je lično i nacionalno samopouzdanje neophodno za bilo kakvo postignuće, a da bi se to samopouzdanje steklo, čovek se mora na nešto osloniti.

Đokovićev sklop vrednosti, koji je eksplicirao nebrojeno puta, jeste prst u oko u Srbiji dominirajućoj autošovinističkoj svesti: pravoslavlje, patriotizam, porodica. Sva ova tri oslonca, koja nazivamo tradicionalnim vrednostima, ne bi imala mnogo smisla da ih ne prate dva “fermenta” koja i omogućavaju da ovaj sklop vrednosti postane generator energije, a ne njen potrošač. Oba ta fermenta su vidljiva u Đokovićevim javnim nastupima i mečevima.

Prvi je osećanje mere. Zahvaljući meri pojedinac se nikada potpuno ne utapa ni u veru, ni u naciju, ni u porodicu jer bi tako prestao da bude pojedinac - što znači prevideo nalog da učini nešto sa sobom; međutim, isto to osećanje mere ga onemogućava da se potpuno odvoji od ovih vrednosti kolektiva, jer bi tim odvajanjem postao slab, nemoćan i neprimetan u svetu u kome boravi. Pekić je to uostalom primetio pre mene: “Porodica je iščezla iz romana kada je počela iščezavati iz naših života kao osnovna jedinica šire zajednice i kad je zamenjena jakim samodovoljnim individuama, koje su se, odnekud, uvek na kraju otkrile kao slabe, upravo zbog nepostojanja korena i prošlosti u porodici i genosu.”[1]

Osećanje mere navodi čoveka da se neprekidno samerava sa svetom, sa ostalim igračima i to ne samo u razultatima na terenu već apsolutno u svemu. Mera i sameravanje sa svetom navodi čoveka da tradicionalne vrednosti kojima je veran (vera, patrotizam, porodica) ne doživi kao konačne granice svoje ličnosti, već upravo kao energiju za čin podviga i samonadmašivanja. Tu dolazi do izražaja druga skrivena osobina Novaka Đokovića, a to je čojstvo, tradicionalna srpska osobina, neprevodiva na većinu svetskih jezika, osobina koje se nismo uvek pridržavali, ali koju u najboljim časovima nismo nikada zaboravljali. Čojstvo je dakle, zahtev upućen pojedincu da sačuva drugog od sebe. I zaista, teško da će se na ATP turu pronaći igrač koji je više puta aplaudirao svojim protivnicima od Đokovića, teško da je neki igrač, prilikom poraza, pokazivao više prijateljskih emocija prema pobedniku, teško da ikome, sem Đokoviću, i pada na pamet da o svemu tome razmišlja. To je ono što će Đokovićeve rivale u budućnosti zastrašivati koliko i njegov bekhend: biće trenutaka kada će Đoković gubiti mečeve na terenu, ali mu se niko od njegovih savremenika neće moći približiti u sferi reprezentativnosti ili onoga što se zove personality upravo zato što je Đoković čovek koji igra tenis, a ne tek teniser.

Đoković nam tako pokazuje da se tradicionalne vrednosti kao što su vera, patriotizam i porodica mogu preobraziti u generator neslućene energije, a pokazuje nam i način na koji to mogu postati: potrebno je, naime, da se uokvire osećanjem mere i čojstva.

Takve energije danas u Srbiji nema, i ne samo to: sve se čini da takve energije više nikada ne bude. Zato je Đoković incident, jer nam bolje i očiglednije nego išta drugo, pokazuje koji je stvarni domašaj spoja nihilizma i egomanijaštva koji nam se kao idealni sklop vrednosti natura u 95 posto medija u Srbiji, i to ne slučajno, naravno. Ne verujete? Razmislite kada ste poslednji put u medijima u Srbiji videli ili čuli osobu (sem Đokovića) koja će svojim primerom ospoljiti vrednosti kao što su vera, patriotizam, porodica, mera i čojstvo, a da pri tom nije nazivan talibanom, fašistom, nacionalistom, pravoslavnim ekstremistom. Da bi te tradicionalne vrednosti i dalje bile prokazane, Đoković se simbolički želi prikazati kao deo ovog užasnog sistema, kao primer kome taj sistem navodno stremi, ili, čak, kao njegov potencijalni proizvod. A zapravo je Đoković upravo sve suprotno od svega što vas okružuje, i to što je postao, postao je upravo zato što se oglušio o sve u šta vam ovaj sistem, vrlo eksplicitno, savetuje da verujete.