Intelektualac i ideološki krstaški ratovi

Naši kritički intelektualci bili su, u kontekstu socijalizma, uvereni da je njihova kritika zasnovana na zalaganju za realizaciju univerzalnog interesa i univerzalne istine. Posmatrajući marksistički shvaćeni komunizam kao krajnji cilj istorijskog kretanja, oni su sa stanovišta osnovnih principa i vrednosti na kojima je počivao taj pojam (društveno vlasništvo, nerobni oblik proizvodnje, demokratija sovjeta, supstancijalna jednakost, proleterijat kao materijalna snaga koja ne može osloboditi sebe a da ne oslobodi čitavo čovečanstvo itd.) vršili kritiku kako građansko-kapitalističkog sveta tako i tekuće prakse izgradnje socijalizma. Glavni mehanizam njihove kritike sastojao se u upoređivanju postojeće stvarnosti, naše i svetske, sa pomenutim idealima u čiju se ostvarivost nije sumnjalo. Komunizam kao sublimat ovih ideala shvatan je kao sustancijalno (sadržinski) određeno dobro koje pripada svim ljudima sveta. Njegovim ostvarenjem bilo bi oslobođeno čitavo čovečanstvo utoliko što bi formalna sloboda i jednakost svih (kao tekovina buržoaske revolucije) bila zamenjena stvarnom slobodom i jednakošću svih koja će biti moguća tek onda kada udruženi proizvođači uspostave svesnu kontrolu nad celokupnim procesom društvene reprodukcije. Jasno je da ovako pojmljeno univerzalno dobro nije moglo, u načelu gledano, biti tretirano kao spojivo sa formalizovanim modernim pravom, jer je ovo poslednje bilo navodno u funkciji održavanja dominacije posebnih klasnih interesa nad univerzalnim, opštim interesima. Stanovište marksistički orijentisanih intelektualaca bilo je obeleženo nekom vrstom paternalizma, zato što su oni, uvereni da imaju uvid u univerzalnu istinu, nametali određene norme društvu, nezavisno od toga koliko ih to društvo prihvata ili ne. 

Pad socijalističkog, tj. komunističkog projekta samo je potvrdio ono o čemu je svekoliko dotadašnje istorijsko iskustvo svedočilo – da se o sveobuhvatnim teleološkim koncepcijama, koje pretenduju na to da na racionalan način urede sve bitne aspekte "sveta života", ne može postići, u načelu gledano, konsenzus i da je stoga pluralizam sveobuhvatnih filozofsko-teorijskih koncepcija neuklonjiv. Otuda nijedna od takvih koncepcija ne može biti tretirana kao otelovljenje univerzalne istine, već samo kao jedan od mogućih pogleda na svet, dakle kao partikularno stanovište koje neopravdano pretenduje na univerzalno važenje i koje se kao takvo ne može ljudima nametati mimo njihove volje. Tako je marksističko-komunistički projekat izgradnje novoga sveta sveden, u uslovima liberalno-demokratskog sistema, samo na jedan pogled na svet koji je u pogledu prava na istinu izjednačen sa svim ostalima.

U tom novonastalom kontekstu, bivši marksisti su se našli u dilemi: kako da i dalje budu tretirani kao "savest društva", kao intelektualci koji deluju u sveopštem društvenom interesu. Ako se angažuju kao članovi određenih partija, ako kao vanpartijski intelektualci zastupaju neku sadržajno određenu viziju dobro uređenog društva ili ako se zalažu za određeni konkretni skup supstancijalnih vrednosti, onda oni nastupaju samo kao branioci neke od partikularnih pozicija koju će odobravati samo jedan deo društva, dok će drugi deo to osporavati. Bez obzira na to da li se zalažu za konzervativne ili antitradicionalističke, republikanske ili rojalističke, ateističke ili teističke vrednosti, oni ni u jednom od tih slučajeva ne zastupaju univerzalni već isključivo partikularni interes. Jer u svakom pluralističkom društvu, pa i našem, postoje ne samo konzervativci, rojalisti i vernici, već i antitradicionalisti, republikanci i ateisti.

Mnogi naši intelektualci i teoretičari nisu na adekvatan način razrešili pomenutu dilemu, te ne uspevaju da precizno i jasno razluče situaciju u kojoj brane vlastiti partikularni pogled na svet od situacije u kojoj teže da deluju nepristrasno, braneći univerzalni interes. Razlog tome je što naši intelektualci, bez obzira na to da li su u svoj postmarksističkoj fazi prešli na pozicije neortodoksne levice ili desnice, posmataju supstancijalno dobro (tj. sublimat posebnih ideološko-političkih, kulturoloških i etičkih koncepcija) kao ono što je primarno, a formalno-pravni sistem kao ono što je sekundarno, što u krajnjoj liniji ima koren u tom i takvom dobru. Otuda oni pravo ne tretiraju kao sklop čisto formalnih normi (lišenih ideološko-političkog i kulturološkog sadržaja) kojima se ne privileguje nijedan pogled na svet, nijedno sadržinski shvaćeno dobro; naprotiv, oni teže da pravni sistem stave u funkciju vlastitog životnog obrasca, tj. svoga vrednosnog sistema, tradicionalističkog ili antitradicionalističkog, ateističkog i teističkog itd. Međutim, pošto bit modernog prava predstavljaju formalna, za sve važeća pravila igre unutar kojih se u sferi javnosti i na izborima nadmeću različite političke, kulturološke i etičke orijentacije, to i takvo pravo ne može imati, samo po sebi, ni tradicionalistički ni antitradicionalistički predznak, jer ono mora biti neutralno kako prema tradicionalističkim tako i prema antitradicionalističkim vrednostima. U suprotnom, ono bi samo po sebi favorizovalo jedan od tih vrednosnih sistema, što će reći da bi u tom slučaju ili tradicionalisti ili antitradicionalisti bili tretirani kao građani drugoga reda. Ne uvažavajući u dovoljnoj meri ovu činjenicu, tradicionalisti i antitradicionalisti, kritikujući jedni druge, pribegavaju najčešće grubim diskvalifikacijama svoga protivnika, iza kojih se krije težnja za njegovom ekskomunikacijom, čime se dovodi u pitanje vladavina prava i princip liberalne tolerancije. Tako tradicionalisti, ma koje provenijencije da su, bivaju žigosani kao antimoderno, arhaično, antievropski nastrojeno, kao da u Evropi nema konzervativnih, demohrišćanskih i sličnih partija i uverenja. S druge strane, antitradicionalisti se proskribuju kao odrođene patriote, kao da kritika aspekata date tradicije ne može biti i patriotski čin. Antitradicionalisti, zaboravljujući da je njihovo stanovište samo jedno od partikularnih pogleda na svet, ne retko se uzdižu iznad građana, nastojeći da im sa "učene" visine, spolja i autoritarno nameću svoju koncepciju srećnog života, dok tradicionalisti ne retko populistički podilaze građanima nastojeći da ih ubede da je kulturna tradicija nešto što nije podložno promenama.

Ovi  pokušaji  uzdizanja  partikularnog  pogleda na svet na nivo univerzalnog stanovišta dolaze do izražaja i u "dijalogu" između intelektualaca koji u svom privatnom životu drže do ateizma i onih koji su pravoslavno orijentisani. Ateisti, retorički bar, priznaju teistima pravo da slede vlastitu religioznu koncepciju, ali prećutno polaze od stava da ateizam nije stvar uverenja kao i teizam, već da je on, zato što ima veću naučnu fundiranost, superioran u odnosu na pravoslavnu veru. Tako se ateizam naših javnih poslenika često preobražava u borbeni, pa čak i u fanatični ateizam. Otuda nije iznenađenje što pristalice ovakvog odnosa prema religiji često stavljaju znak jednakosti između sekularne i ateističke države, previđajući da sekularna država, po definiciji, ne može biti ni ateistička ni teistička, već da ona mora imati neutralan odnos prema oba ova stava prema religiji. Shvatajući sekularizaciju države kao uvod u sekularizaciju društva, oni su skloni da svaki javno izneseni politički stav crkve tumače kao mešanje ove institucije u posao vlasti. Ali se pri tome zaboravlja da odvajanjem crkve od države ova verska institucija postaje član civilnog društva ravnopravan sa svim njegovim ostalim subjektima, uključujući i nevladine organizacije. Kada bi se crkvi zabranjivalo ono što se drugim subjektima civilnog društva ne zabranjuje (iznošenje političkih stavova), onda bi se doveo u pitanje njen ravnopravni položaj u tome društvu. Crkva ni u jednoj civilizovanoj zemlji nije odvojena od građanskog društva već samo od vlasti.

S druge strane, ortodoksni teisti skloni su da Srbima ateističke orijentacije osporavju srpsko poreklo, jer iz njihovog ugla "dobar Srbin" mora biti pravoslavac. Međutim, u svetu postoje zemlje u kojima su pripadnici jednog te istog etniciteta pristalice različitih konfesija i religioznih uverenja. Recimo, etnički Nemci su i protestanti i katolici i ateisti. No, nezavisno od navedene činjenice, moderno pravo prepušta pojedincima slobodu izbora kad je reč o verskim uverenjima.

Da sekularizacija države ne znači i sekularizaciju društva, o tome na najupečatljiviji način svedoči Amerika. Ma koliko da je ona, bar po svome unutrašnjem ustrojstvu, jedna od najliberalnijih zemalja u kojoj je na snazi više od dva veka princip odvojenosti religije od države, Amerika, prema zvaničnim statističkim podacima, spada među najreligioznije zemlje. Smatra se da bi američki predsednički kandidat, koji bi se javnosti predstavio kao ateista, dobio najviše 5% glasova.     

O religioznosti američkog društva uverljivo govori i sledeći događaj. Apelacioni sud iz San Franciska je 2002. godine većinom glasova doneo odluku da reči "pred Bogom", u Zakletvi na lojalnost, narušavaju načelo razdvojenosti religije i države. Međutim, podržavaoci Suda bili su artikulisana, ali neznatna manjina. Njegovi kritičari predstavljali su ogromnu većinu u kojoj su se nalazili predstavnici svih političkih uverenja. Senat je usvojio rezoluciju, 99 prema 0, u kojoj se zahtevalo da se ta odluka povuče, a članovi Predstavničkog doma okupili su se i pošli prema Kapitolu recitujući Zakletvu i pevajući "Neka Bog blagoslovi Ameriku". Pul za istraživanje javnog mnenja "Njusvika" utvrdio je da 87% javnog mnenja podržava uključivanje pomenutih reči, a da se samo 9% Amerikanaca protivi tome.       

Borba između tradicionalista i antitradicionalista, ateista i teista tako poprima u nas oblik krstaških ideoloških ratova, u kojima se ne biraju sredstva kako bi svaka strana oduzela "pravo građanstva" onoj drugoj. To nužno destabilizuje društvo jer se u sferi javnog mnenja proizvodi izraziti manjak onih javnih poslenika koji se bave učvršćivanjem onoga što predstavlja interes svih. 

Dilema kako intelektualac u pluralističkom društvu može delovati u interesu svih, može se na adekvatan način razrešiti jedino ukoliko se ima u vidu sam karakter liberalno-demokratskog sistema.

Sam liberalno-demokratski sistem ne daje nam nikakvo objašnjenje smisla ljudskog života niti krajnjih ciljeva ljudske istorije; on nam ne govori ništa o tome kakvih vrednosti i ciljeva treba da se pridržavamo, na koji način treba da živimo. Građanska prava na slobodu govora, udruživanja, veroispovesti i slično ne predeterminišu sadržaj onoga o čemu će pojedinac govoriti, s kim će se on udruživati, kakav će njegov odnos prema religiji biti (ateistički ili teistički), kakva politička uverenja on treba slediti (leva ili desna, konzervativna ili antitradicionalistička, rojalistička ili republikanska itd). Sva ta opredeljenja imaju mesta unutar takvog sistema, ukoliko poštuju njegova formalna pravila igre koja su etički, kulturološki i politički neutralna.

Oni koji su teorijski utemeljivali liberalno-demokratski sistem, tj. konstitucionalnu demokratiju morali su staviti u zagrade svoja lična politička i druga uverenja, tj. rukovoditi se principom nepristrasnosti, kako bi postavili za sve važeća pravila igre. Oni su jednostavno pošli od pretpostavke: ako hoćete da imate ideološki, kulturološki, religijski itd. pluralizam na nivou društva, onda njegov formalno-pravni sistem ne sme biti ni ideološki, ni kulturološki ni religijski determinisan. Međutim, kada je taj sistem počeo da funkcioniše, ti isti ljudi su unutar njega ispoljavali svoja posebna politička i druga uverenja i borili se za njihovo širenje. Tada oni, međutim, nisu nastupali kao teoretičari čiji je ideal načelo nepristrasnosti već kao članovi ili simpatizeri određenih partija ili kao zastupnici određenih posebnih političkih, kulturoloških i etičkih nazora i sadržajno određenih vrednosti. Drugim rečima, jedno je boriti se za širenje posebnih političkih koncepcija i vrednosti, a sasvim drugo je zalagati se za formalne uslove pod kojima je moguća ravnopravna utakmica između tih posebnih koncepcija i vrednosti; jedno je kritikovati neku konkretnu društvenu tendenciju, a sasvim drugo je zalagati se za uslove u kojima je društvena kritika kao takva moguća i legitimna. U prvom slučaju intelektualac deluje kao društveno, interesno angažovani pojedinac, kao jedan među mnogim građanima. U drugom slučaju, intelektualac deluje na teorijski način, težeći da se pridržava načela pravde kao nepristrasnosti.

Drugim rečima, kada je delovanje teoretičara i intelektualaca usmereno na odbranu vladavine prava, podele vlasti, pravne države, individualnih prava, slobode medija itd, onda ono služi opštem interesu: jer tada se ne brane vlastita ideološko-politička, kulturološka, etička i vrednosna opredeljenja, već norme i uslovi pod kojima su mogući slobodan izbor tih opredeljenja i sloboda društvene kritike. Naravno da ovakvo delovanje intelektualaca sa univerzalnog stanovišta uključuje i kritiku svih društvenih tendencija koje sprečavaju normalno funkcionisanje liberalno-demokratskog sistema. Da bismo osudili neravnopravnost žena možemo se pozivati na principe sadržane u deklaracijama o pravima, na koje se pozvao i Linkoln kada je izložio kritici ropstvo.

Kada je Kant, kao jedan od utemeljivača modernog prava i liberalizma, pozvao ljude da izađu iz stanja samoskrivljene nezrelosti, on nije mislio da ih iz toga stanja može izvući bilo koja specifikovana politička koncepcija niti bilo koji sistem supstancijalno određenih vrednosti, već samo javna upotreba vlastitog uma: "imaj hrabrosti da se služiš sopstvenim umom – to je, dakle, lozinka prosvećenosti." Drugim rečima, temeljna formula prosvećivanja nije ovaj ili onaj politički program, ovaj ili onaj sistem vrednosti, već sistem u kojem će čovek moći slobodno da upotrebljava vlastiti um i da kritici izlaže bilo koji autoritet. Naoko paradoksalan zaključak: tek onda kada se zalaže za uspostavljanje pravnog formalizma (lišenog svakog ideološkog, političkog i kulturološkog sadržaja) i za njegovu punu primenu, intelektualac u pluralističkom društvu deluje u interesu svih. Biti protiv instrumentalizacije prava u vanpravne svrhe, protiv "prava jačega" – to je ono iz čega izvire moralni patos ovakvog intelektualnog angažamana koji je s onu stranu kako paternalizma tako i apoteoze postojećeg stanja.