Intelektualci u tranziciji i kolonijalni diskursi

Uloga javnih intelektualaca

U Njujorku je 1933. osnovan „Univerzitet u egzilu“ („University in Exile“), čime je univerzitet „The New School“ (osnovan 1919.) dobio prvi put postdiplomske studije. „Univerzitet u egzilu“ – čiji deo su bili politički filozofi Hana Arent i Leo Štraus, ali i psiholozi poput Eriha Froma i Alena Gurviča – osnovan je kao mesto sabiranja i okupljanja naučnika, profesora i istraživača koji su otpušteni u nacističkoj Nemačkoj ili fašističkoj Italiji. 1934. „Univerzitet u egzilu“ je promenio ime u „Graduate Faculty of Political and Social Science“, i to ime će zadržati sve do 2005. kada je preimenovan u „New School for Social Research“ („Nova škola za društvena istraživanja“).

Sličnu ulogu „Univerzitetu u egzilu“ u Njujorku, imala je „Ecole Libre des Hautes Etudes“, nakon nacističke okupacije Francuske. Na „Ecole Libre“, pored ostalih, predavali su Klod Levi-Stros i Roman Jakobson, a ona je postepeno, baš kao „The New School“ u Njujorku, postala jedna od vodećih istraživačkih institucija u Parizu, i obe institucije čuvale su blisku vezu. 

Svakako, potrebno je vratiti se i par godina unazad, i prisetiti se da je 1923. osnovan „Institut za društvena istraživanja“ u Frankfurtu, marksistički ili, radije, levo orijentisan centar okupljanja, kasnije nadaleko poznat kao „Frankfurtska škola“ (iz koje će izrasti čitav niz intelektualaca od Horkhajmera i Adorna, preko Markuzea ,Benjamina i Nikolasa Kompridisa).

„The University in Exile“ u Njujorku, „Ecole Libre“ u Parizu i „Institute for Social Sciences“ u Frankfurtu (a ne treba, razume se, nikako zaboraviti ni primer i slučaj „praksisovaca“ u bivšoj SFRJ) – uprkos razlikama u filozofskim i intelektualnim uverenjima – bili su nosioci kritičkog duha, filozofskog stava koji po pojmu uvek podrazumeva distancu spram „datog“, i razumevanje na koji način je „datost“ zapravo „zadatost“ tj. stalno preispitivanje najvažnijih fenomena društvenog života. Ono što je bilo zajedničko, dakle, da su ove institucije bile svojevrsni alternativni centri beskompromisnog istraživanja političke i društvene stvarnosti. U njima su rasli i stasavali “kritički intelektualci“.

Ne manje važno – a naročito u kontekstu današnje teme – tu je upravo bilo reči o razumevanju nečeg što provizorno zovemo „nemogućom“ odgovornosti filozofa, tj. odgovornosti i za teoriju i za praksu. „Nemoguća“ odgovornost – i stalna odgovornost za obe sfere – proizilazi iz same političnosti filozofije. To podrazumeva neprestano polaganje računa pred umom, ali i razumevanje da se ne može ostati u ovom samozadovoljenju, nego da je reč o stalnoj neophodnosti ostvarivanja uma u stvarnosti. U uslovima okupacije ova vrsta odgovornosti postaje imperativ.

A u kakvoj se situaciji danas nalazimo? Već niz godina na delu i snazi su praktično svi zamislivi oblici društvene marginalizacije, progona i pacifikacije kritičkog mišljenja i zapravo svake umnosti, na temelju nečeg što možemo zvati „politička i intelektualna korektnost“ i što nosi lažni ogrtač „progresivizma“.

Razume se da specifični oblici „intelektualnog kolonijalizma“ koji se u Srbiji ofanzivno sprovode nisu samo vrsta lokalnog ekscesa – oni čine neraskidivi deo svetske političke i društvene stvarnosti i sudbine intelektualaca, koja je nažalost u mnogim pogledima i mračnija od one iz doba „hladnog rata“, tj. kao da je, sa prelaskom iz doba „hladnog“ u doba (novog) „vrućeg“ rata situacija radikalizovana. I to ne samo u smislu da tema „intelektualaca u tranziciji“ sada ima potpuno drugačiji smisao (to nije recimo, uslovno govoreći, „zlatno doba“ debata i polemika poput onih između Sartra i Merlo-Pontija ili Gramšija i Toljatija)  nego je posredi u velikoj meri upravo sam nestanak „velikih debata“ – a danas konkretno u Srbiji i zatiranje mogućnosti njihovog pojavljivanja.

O „kritičkim intelektualcima“ u Srbiji

Jer situacija je takva sa de figura "kritičkog intelektualca" umnogome izgubila. A ako se ovakvo stanje produži, ne samo da nećemo imati kritičkih i javnih intelektualaca nego nećemo imati nikakvih intelektualaca – u meri u kojoj je kritički stav spram status quoa saobrazan i sapripadan ideji intelektualca. Srbija je relativno skoro ostala bez Svetozara Stojanovića i Mihaila Markovića, bez dva intelektualca koja ćemo pamtiti ne samo po njihovom doprinosu svetskoj filozofiji nego i po ličnom angažmanu i aktivnom oblikovanju i usmeravanju društvenog života. Ali i još ponečem. Ova dva filozofa poslednjih decenija bili su teorijski, politički i ideološki neistomišljenici – ali i veliki prijatelji. Njihove razlike najčešće su bile samo izuzetni podsticaji za razgovore i debate. Danas smo, izgleda, daleko i od razlika i od debata na velike teme pravde, jednakosti, slobode. Danas smo, da stvar bude dramatičnija, daleko i od mišljenja i uma. I neće biti da nema naše odgovornosti i saučesništva u tome.

Teza prvog dela teksta, dakle, je da postoji izuzetno izražena intelektualna korumpiranost u Srbiji („lokalna“ i „globalna“ korumpiranost intelektualaca), koja mahom proizilazi iz provincijalizma sadržanog u stavu nekritičkog prihvatanja kvazi-političkog „mejnstrima“ koji se nameće kroz savremeni kolonijalni diskurs (čiji je, inače, deo i tzv. „postkolonijalni diskurs“). Politizacija u lošem smislu – koja je suštinski depolitizacija – prožela je sve sfere društvenog delovanja, bez ostatka, i tako uzrokovala možda jedinu stvar koja je gora od „smrti političkog“ – a to je „smrt intelektualaca“. Ova „druga smrt“ je suštinski mnogo pogubnija, jer kada se unište pretpostavke za mogućnost kritičkog mišljenja, i kada se obrazovanje i autonomno istraživanje saseče u korenu – a upravo to je ono što se danas u instituticijama u najvećoj meri čini – onda dominacija prožima duboko, i lako. Štaviše, potrebno je što snažnije afirmisati kolonijalni diskurs. Primeri za to su i „filozofski događaji“ u Srbiji u protekloj godini: dodela počasnog doktorata Majklu Volceru, sa jedne strane, dok sa druge strane, recimo, nije bilo moguće pronaći sredstva da u Beogradu gostuje Imanuel Valerstin, a svetski poznati francuski filozof Žak Ransijer gostovao je praktično sasvim „underground“ i u potpunosti vaninstitucionalno. Kolonijalni diskurs je „politički korektan“ i vodi u „obećani raj“. Savremeni kolonijalni diskurs je totalitaran i duboko ofanzivan – a čini se da je njegov krajnji cilj ukidanje samog mišljenja. Jer ako se revolucionarnost više ne bude mogla ni misliti, dominacija je praktično savršena i potpuna. Ako se nihilistička relativizacija svih vrednosti sprovela u delo, onda nema više vrednosti za koje bi vredelo živeti i boriti se – onda je jedina vrednost „goli život“ i ma kakav opstanak – a u takvom svetu i mišljenje postaje suvišno. 

Protiv toga, razume se, ipak su mogući različiti oblici delovanja. Ali prethodno je potrebno razumeti da etika, baš kao i um, u sebi sadrži beskonačni zahtev. To je tačka u kojoj se etičko i umno susreću, jer oba traže nemoguće: odgovornosti i uma nikad nije dosta,odgovornost uvek poziva na još odgovornosti, a slično stoji stvar i sa umom.

Postmoderna i liberalna „izdaja intelektualaca“

Savremeni kolonijalni diskursi, u filozofskom smislu, u protekle dve decenije mahom su se koncentrisali na dve linije rekonsturisanja i reinterpetacije stvarnosti: neoliberalnu i postmodernu. Neoliberalna, kroz sejanje uverenja da živimo „u najboljem od svih mogućih svetova“, o istom trošku htela je da označi i kraj dijaloga, kraj teorije, kraj istorije i kraj događaja. Antifilozofska pokretačka snaga neoliberalizma, u ovom slučaju, proizilazila je iz toga što je stav koji je ta misao zauzela prema filozofiji spoljašnji, tj. formiran u spoljašnjosti ekonomskog polja, i propratne političke moći i ideologije. A baš zato što je antifilozofija, ona se pojavila i kao antipolitika, gde je „demokratija“ zamenjena „demokratskom upotrebom sile“ i „demokratskim ratovima“, „ pravda“ je zamenjena „stabilnim funkcionisanjem sistema“ a „zakon“ upravo „izuzecima“ koji postaju pravilo.

Svakako, legitimno pitanje je onda nije li se postmoderna pojavila upravo kao ideja koja treba da otvori različit novi prostor u teoriji, i to kao prostor za prepoznavanje mnoštva i razlika, kao samog „ljudskog stanja“, nije li ponovo uvela ulogu i smisao „drugosti“? Ali kakva je politička filozofija postmoderne? Šta je postmoderna afirmisala oslanjajući se na etiku u oblasti praktične filozofije, tačnije, u usmerenosti na singularnost i individualnost, na singularnu „postpolitičku etiku postmodernizma“? Dobili smo artikulaciju politike života i politike preživljavanja – afirmaciju upravo pomenutog „golog života“ – u kojima se radikalni napadi na kulturu, civilizaciju i tradiciju pojavljuju neretko i kao veće intelektualno nasilje nego u slučaju neoliberalizma.

Intelektualci između poziva i odgovornosti – skica odgovora na kolonijalne diskurse

Revolucionarnost odgovornosti sadržana je u sledećem: „Budi odgovoran jer to je nemoguće!“. Ili, u radikalnijoj, ali nažalost i ne manje životnoj situaciji, „Budi odgovoran jer to nije dozvoljeno!“. I najzad, u čuvenom prosvetiteljskom kantovskom diktumu „Imaj hrabrosti da se služiš sopstvenim umom!“, u situaciji u kojoj to zaista iziskuje hrabrost. Ovde se, opet, nazire unutrašnja veza koja postoji između uma i etike, ili radije specifičnost jedne umne etike koja nalaže objektivnost, nepristrasnost i univerzalnost.

Ali koji su to momenti koji danas mogu pružiti izlaz u zamalo bezizlaznoj situaciji tj. šta sledi kada razumemo ovu revolucionarnost odgovornosti? Legitimitet i fundamentalnost nečeg što provizorno zovemo „anarhistički momenat“ pojavljuje se u situacijama kada zakon prestaje da važi. To ne podrazumeva kritiku ideje legaliteta nego baš naprotiv: kada je zakon suspendovan, tj. u momentu kada nestaje njegova univerzalizacija, drugačiji oblici regulativnih mera i samoorganizovanja društva, kako bi moglo funkcionisati, postaju ne samo opravdani nego i poželjni. U vezi s tim, drugi je tzv. „momenat odbijanja“, u teoriji poznat i slikovito prikazan u čuvenoj Bartlbijevoj rečenici „Radije ne bih...“ („I would prefer not to...“). Ovde svoje mesto nalaze različiti oblici intelektualnih i građanskih „neposlušnosti“, koji crpe snagu iz beskompromisnosti kada je reč o načelima uma i umne etike. Od subverzivnosti nečinjenja do subverzivnosti smeha, od pokretanja različitih oblika intelektualnih delatnosti i autonomnih istraživanja do delovanja u svakodnevnom životu, radi se o realizovanju slobode sadržane u svakom pojedinačnom „Ne!“ koje kažemo kolonijalnoj dominaciji. Treći momenat je „momenat univerzalizacije“ tj. razumevanje da legitimitet imaju isključivo principi i delovanja koja se mogu univerzalizovati – poput principa slobode i principa pravde, i ne manje važno, principa dostojanstva. 

Najzad, reč je pre svega o stvaranju prostora za kreativno i autonomno intelektualno delovanje. U poglavlju „Apsolutna sloboda i teror“ Hegelove Fenomenologije duha, ostavljajući ovom prilikom po strani sve druge razlike, postavlja se pitanje šta jedan pojedinac može da učini u stanju terora. Jer u stanju terora (recimo, terora partokratije i oligarhije) nijedan pojedinac u suštini ne radi, obzirom da nije u stanju da eksternalizuje nešto što nosi njegov rukopis, lični pečat i potpis. To je stanje u kojem svest gubi sposobnost samoizražavanja i „ne dopušta ničem da se otrgne i postane slobodni objekt“. Iako pojedinac živi i radi u režimu koji sebe zove „univerzalnim“ i „apsolutnom slobodom“, u stanju apsolutnog terora samosvest postaje suprotnost univerzalne slobode, a univerzalno se ispostavlja kao lažno univerzalno. Na pitanje „Kakva je ovo sloboda?“ Hegel odgovara da je to „prazno mesto apsolutno slobodnog sopstva“, „najhladnija i najpodlija od svih smrti“. Hegel, naime, ovde objašnjava šta se dešava kada određeni partikularitet prisvaja univerzalnost i tvrdi da predstavlja opštu volju. Ali „volja“ koju zvanično predstavlja vlada progonjena je „voljom“ koja je isključena iz funkcije predstavljanja. Zato je vlada ustanovljena na osnovama duboko paranoidne ekonomije. 

Za početak, dakle, artikulacije temeljnih načela i principa za delovanje u takvoj situaciji, pored pomenutih momenata ne treba zaboraviti dve stvari: da teorija bez prakse uvek ostaje prazna, baš kao što praksa bez teorije ostaje uvek slepa. I da moramo delati tako da na kraju, kao što reče pesnik, možemo da kažemo: „Učinili smo što smo mogli i propatili što smo morali“. A da li je to dovoljno? Ne, nikada neće biti dovoljno. Ali vreme je da počnemo. 

(Kraća verzija obraćanja na skupu „Inteligencija između poziva i odgovornosti“, Filozofski susreti XIV,Topola, 9. jul 2011)