Jadranska liga ili samoubistvo pod obručima

Opisana tvorevina nije Jugoslavija, mada je svaka sličnost sa tom tragičnom državnom zajednicom, nažalost, više nego očigledna. Ne, ovde pričamo o Jadranskoj ligi, košarkaškom takmičenju koje okuplja timove sa prostora bivše SFRJ i čiji se razvoj poklopio sa sunovratom srpske košarke. O takmičenju koje dokazuje da će se istorija, u svom najgorem obliku, ponavljati svima koji iz nje ne izvlače pouke.

ŽRTVA

Sluđena tranzicionim lutanjima i evroatlantskim mitologijama, srpska javnost takoreći nije ni primetila kada je ovdašnja košarka, pre šest i po godina, izvršila samoubistvo. Da je reč o nekoj drugoj zemlji i nekom drugom sportu, a ne o Srbiji i košarci, to samoubistvo ne bi ni zasluživalo poseban osvrt. U doba kada nestaju imperije, a stvaraju se kvazidržave kakvu pa važnost može da ima sudbina jedne igre?!

Ali košarka je u poslednje dve decenije imala za Srbe mnogo veći značaj od obične igre. Sećate se: uplakani Litvanci beže sa parketa, osramoćeni hrvatski reprezentativci beže sa pobedničkog postolja, Grci zvižde, mi pevamo "Sad si uzô trofej, Paspalje", a stotine hiljada ljudi pod balkonom Skupštine grada Beograda čeka nacionalne junake! Pa sledeće godine sve to isto. I sledeće... Tokom sumornih devedesetih, kada smo u basketu osvojili dva evropska prvenstva plus jedno svetsko i bili prva nacija koja se dostojno suprotstavila američkoj NBA selekciji (u finalu Olimpijskih igara u Atlanti 1996), ništa nije održavalo srpski nacionalni ponos kao što je to činila košarkaška reprezentacija.

Trijumfi srpske, tačnije srpsko-crnogorske košarke, nastavili su se i početkom ove decenije: još jednom smo očitali lekciju Evropi u Turskoj 2001. godine, a onda smo septembra 2002, usred Amerike (Indijanapolis), uzeli zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu.

Zamislite samo kako bi se Brazilci osećali kada bi neko prokockao njihovu fudbalsku moć! A ono što su Brazilci u fudbalu – prirodna supersila – mi smo bili u košarci. Bili. Sve dok pomenute jeseni 2002. godine, kada smo poslednji put čekali naše košarkaše ispod balkona Skupštine Beograda, na ovdašnji prostor nije ušla Jadranska liga.

Žrtva koju smo podneli Jadranskoj, dakle, nikako nije beznačajna. Uostalom, to je već balkanski običaj: u svako ovdašnje bratstvo i jedinstvo Srbi ulažu svoje najveće dragocenosti, za razliku od Slovenaca i Hrvata koji, odgovorni prema sopstvenim nacionalnim interesima, nikada nisu pristajali na druženje u nekoj oblasti u kojoj oni prednjače.

ZLOČIN

Radi razumevanja problematike Jadranske lige, neophodno je upoznati se sa njenim počecima:
Privatno preduzeće "Sidro", registrovano u Ljubljani, pokrenulo je 2001. godine Jadransku ligu, koja je u debitantskoj sezoni okupila klubove iz Slovenije, Hrvatske i BiH, uz podgoričku Budućnost kao jedinu iz SCG. Liga je trebalo da, prema obećanjima njenih autora, pomogne posrnuloj slovenačkoj, hrvatskoj i BiH klupskoj košarci, čija su nacionalna prvenstva bila u ozbiljnim problemima (nit gledalaca, nit sponzora, nit medijske slave) i u kojima se priča najčešće svodila na po "jedno slovo" – ljubljanska Olimpija i zagrebačka Cibona redovno su osvajale titule šampiona svojih država, bez ikakve značajne konkurencije.

Čelnici takmičenja napinjali su se tih dana iz petnih žila ne bi li uznemirenu slovenačku i pogotovo hrvatsku javnost uverili da će ta liga zauvek ostati zabranjena za srpske klubove. Na HRT-u su čak vođene i političke debate o Jadranskoj, u kojima su poslanici hrvatskog sabora optuživali organizatore takmičenja da na mala vrata povampiruju Jugoslaviju, a ovi se spremno branili od takvih napada tvrdnjom da Crvena zvezda i Partizan nikada neće biti dobrodošli u njihovu ligu.

Pošto je prva sezona Jadranske doživela debakl (nit gledalaca, nit sponzora, nit medijske slave), rukovodioci lige već na proleće 2002. promenili su ploču i potrčali u Beograd ka omiljenim neprijateljima: Zvezdi i Partizanu. Bez takvih magneta za publiku, bilo im je jasno, Jadranska liga nema nikakve šanse da preživi, pa su čelnicima Partizana, kao tada vodećeg srpskog kluba, dostavili "nepristojnu ponudu" – da uvedu u Jadransku svoj klub i još jednu srpsku ekipu, koju bi sam Partizan izabrao! Sugerisali su da bi oni najviše voleli da to bude Zvezda, ali ostavili su Predragu Daniloviću, potpredsedniku i prvom operativcu crno-belih, da sam donese odluku koga će još od zemljaka privoleti jadranskom košarkaškom carstvu.

Danilović ih je glatko odbio. Nije morao da prebira po istoriji da bi došao do nepovoljnog utiska o udruživanju sa Slovencima i Hrvatima, dovoljno je bilo da gleda kakav tretman imaju njegovi igrači na gostovanju u Zagrebu u Evroligi – jedva su izvukli žive glave na ramenima! Jedan logičan razlog nije imao Partizan, ili bilo koji drugi srpski klub, da uopšte razmišlja o učešću u nekoj privatnoj ligi kada je već u svojoj državi imao prvenstvo koje je punilo dvorane, privlačilo dobre igrače i mamilo sponzore.
Ali kada se delegacija Jadranske, pognutih glava, već spremala za povratak u Ljubljanu, potpuno neočekivano saleteli su je rukovodioci drugog srpskog giganta, Crvene zvezde, koji su svesrdno ponudili klub tom takmičenju. Što je takmičenje oberučke prihvatilo i uvrstilo crveno-bele u učesnike druge sezone regionalne lige.

Tako smo u sezoni 2002/03. gledali apsurdnu situaciju: Crvena zvezda je igrala Jadransku, a podgorička Budućnost, jedan od osnivača Jadranske, bila se povukla iz regionalnog takmičenja jer je u prethodnoj sezoni jedva uspevala da uskladi te utakmice sa mečevima SCG prvenstva.

Svako Zvezdino gostovanje u Hrvatskoj i BiH bilo je visokorizično. Slično je bilo i sa dolascima Cibone, Splita ili Zadra u „Pionir“. Ali, sa nemirima, uvredama i masovnim tučama koje su se dešavale na tim mečevima Jadranska je dobila na popularnosti. Svaki put kada je sa tribina ka košarkašima Zvezde poleteo upaljač, ili kamenica, ili baklja, bilo je jasno zbog čega su rukovodiocima Jadranske bili neophodni srpski klubovi kako bi najzad privukli medijsku pažnju.

Ubrzo za Zvezdom, a uz njenu logističku podršku, u Jadransku su već naredne sezone pohrlili i drugi SCG klubovi: FMP, Vojvodina, pa i povratnik Budućnost. Rukovodioci ovih klubova izjavljivali su da je prvenstvo SCG preslabo da bi privuklo ozbiljnije sponzore i da je, u skladu sa sveopštim društvenim integracijama, budućnost srpske košarke u regionalnom takmičenju. Košarkaški savez SCG, koji se protivio regionalnoj ligi, ipak je popustio pred agresivnim javnim zahtevima pomenutih klubova i oslobodio ih je obaveza u domaćoj ligi sve dok ne završe takmičenje u Jadranskoj (priključili su se državnom prvenstvu tek na proleće, pred kraj sezone). Na drugoj strani sukoba oko Jadranske stajali su, od većih klubova, Partizan i Hemofarm, koji su tvrdili da će priklanjanje srpskih ekipa „Sidrovom“ takmičenju oslabiti domaću ligu, a da će tradicionalni centri srpske košarke, poput Čačka ili Kraljeva, propasti bez jakog domaćeg prvenstva. Partizan i Hemofarm su zato odbili da igraju u Jadranskoj u sezoni 2003/04. i ostali su verni SCG ligi.

Sledeće sezone, međutim, i oni su morali na Jadran jer je leta 2004. iz udruženja ULEB, koje okuplja najuticajnije evropske klubove i koje je organizator Evrolige, stigao ultimatum srpskim klubovima. Ultimatum je, u stvari, primoravao Srbe da donesu definitivnu odluku kojem će se carstvu privoleti: ili svi igrajte Jadransku, ili neka niko od vas ne igra Jadransku, poručili su Evropljani, kojima je bilo besmisleno da klubovi iz jedne zemlje kroz dva različita takmičenja – regionalnu ligu i nacionalno prvenstvo – ostvaruju pravo na učešće u evropskim kupovima.

Pristalice Jadranske uspele su da srpskoj javnosti predstave ultimatum iz Evrope kao primoravanje naših klubova da igraju Jadransku, a ne da se jedinstveno opredele. „Eto, sada moramo da igramo regionalno takmičenje, inače ćemo ostati izolovani i bez evropskih kupova“, jadikovali su srpski „Jadranci“ tih dana i optuživali Partizan da ih sve udaljava od Evrope svojim tvrdoglavim otporom Jadranskoj (Hemofarm, kojim rukovodi Miodrag Babić, već je bio promenio ploču i od ogorčenog protivnika postao vatreni zagovornik Jadranske, tako da je Partizan ostao usamljen u borbi za očuvanje domaće lige). Tako su i crno-beli naterani u regionalno takmičenje, a SCG i kasnije srpsko prvenstvo moralo je da, tokom najvećeg dela sezone, protiče bez najvećih ovdašnjih klubova.

Takav sistem takmičenja, koji je trofejni srpski trener Dušan Ivković nazvao „najnakaradnijim na kugli zemaljskoj“, na snazi je i dan-danas...

ZLOČINCI

Prvi, dakle, koji su iz srpskog košarkaškog entiteta potrčali ka Jadranskoj ligi bili su rukovodioci Crvene zvezde: Živorad Anđelković, Goran Vesić i Igor Žeželj, istaknuti članovi Demokratske stranke, kojima je tadašnji premijer Zoran Đinđić poverio upravljanje klubom na jesen 2001.

Samo nekoliko meseci pre fatalnog susreta sa čelnicima Jadranske, uprava Zvezde jednoglasno je bila zauzela stav protiv ulaska u to takmičenje. Međutim, na proleće 2002, ti isti upravnici sami su se nudili „Sidru“ kao partneri. Šta je dovelo do potpunog zaokreta u Zvezdi, klubu koji se već decenijama ponosi reputacijom "jednog od stubova srpstva", možda nikada neće biti poznato. Ali, nije teško zaključiti da je ključnu ulogu odigrao Zmagoslav Sagadin, slovenački košarkaški trener (i suvlasnik "Sidra), koji je u međuvremenu bio promovisan u sportskog direktora i trenera crveno-belih.

– Na prvoj sednici Upravnog odbora Zvezde kojoj je prisustvovao Sagadin je jasno i glasno rekao da ga nimalo ne zanima naše nacionalno prvenstvo – pričao je kasnije jedan od rukovodilaca crveno-belih, koji se sve do isteka svog mandata borio protiv ulaska u Jadransku.

Mnogi košarkaški stručnjaci su, u toj prelomnoj sezoni 2002/03, upozoravali na opasnosti koje srpsku košarku čekaju ako pristane da žrtvuje svoje prvenstvo zarad privatne, regionalne lige. Da ih ne bismo sve nabrajali, mnogo je lakše izdvojiti one koji su podržavali Jadransku: od istaknutih trenera i košarkaških funkcionera samo je Božidar Maljković propagirao regionalnu ligu. Ipak, iako su rukovodioci odmetnutih klubova (sve sami političari i menadžeri – Anđelković, Vesić, Čović, Babić), bili u manjini, isterali su svoje i naterali već onemoćali Košarkaški savez da im dozvoli Jadransku ligu kao osnovno takmičenje, a da se državnom prvenstvu posvete tek kada ne budu imali „pametnija posla“. Tako je prva liga SCG, kasnije Srbije, svedena na poslednja 2–3 meseca sezone, kada srpski učesnici Jadranske, zajedno sa tri–četiri ekipe iz Srbije, u nekom mini-takmičenju od osam timova odlučuju o revijalnoj tituli državnog prvaka.

ZAKLjUČAK

Porazni efekti Jadranske lige uveliko se osećaju u srpskoj košarci. Kao što su se mnogi i plašili, centri poput pomenutih Čačka i Kraljeva više ne proizvode nove mlade talente i perspektivne ekipe pošto su osuđeni na osakaćenu domaću ligu koja ne može da iznedri kvalitet, a sponzore ne mogu ni puškom da nahvataju. Košarkaška publika po unutrašnjosti Srbije već godinama ne gleda Zvezdu i Partizan uživo, nego samo u TV prenosima, pa i sama popularnost košarke u zemlji opada. A razdor oko Jadranske pocepao je nacionalni savez, što je svakako uticalo i na sunovrat seniorske reprezentacije koja već šest godina ne može ni da priđe nekoj od medalja na međunarodnim takmičenjima...

Da li su barem srpski klubovi koji igraju Jadransku dobili ono što su najavljivali kada su u nju ulazili – novac, jake utakmice u kontinuitetu i veću prohodnost u evropske kupove? Taman posla! Najveći srpski klubovi sada imaju manje para nego što su imali pre Jadranske, koja je svake sezone u sve većim gubicima; u regionalnom takmičenju igraju sa ekipama tipa Široki brijeg i Helios (slovima – Široki brijeg i Helios), koje bi na osnovu suvog kvaliteta, u našoj doskorašnjoj nacionalnoj ligi, pre jadranske avanture, bile topovska hrana čak i slabijim srpskim timovima; a bolju poziciju u evropskim okvirima, da ironija bude veća, ostvario je samo Partizan, koji je, iako nateran u tu ligu, u Jadranskoj sakupio dovoljno bodova da narednih nekoliko godina ima zagarantovano učešće u Evroligi.

Situacija je u tekućoj sezoni još apsurdnija nego do nedavno pošto su početne pristalice Jadranske lige, sa „časnim“ izuzetkom Miodraga Babića, uveliko promenile stav. Tako je sada Nebojša Čović, predsednik FMP-a, sve glasniji u zahtevima da srpski klubovi izađu iz tog takmičenja, a ni Zvezda, iz koje su u međuvremenu otišli/proterani košarkaški stručnjaci DS-a, nije više oduševljena Jadranskom ligom. Čak i slovenački i hrvatski klubovi, već umorni od dominacije srpskih ekipa u Jadranskoj, sve češće gunđaju na regionalnu ligu... Praktično, samo Partizan sada ima kakav-takav interes da održava Jadransku, mada njegovi čelnici, doduše nezvanično, najavljuju da po tom pitanju imaju neutralan stav (što je i logično, s obzirom na to da ništa ne bi izgubili ni ukoliko bi se Jadranska sutra rasformirala). Ipak, iako je sa srpske strane više niko ne podržava (osim, da podsetimo, Miodraga Babića), Jadranska i dalje opstaje...

Za srpsku košarku bilo bi spasonosno da se najveći ovdašnji klubovi pod hitno vrate nacionalnom prvenstvu i ostave Helios, Široki brijeg i ostale slovenačko-hrvatske „gigante“ da se sami bore za mesto pod suncem u svetu profesionalnog sporta. Najave da bi se to moglo i dogoditi već u narednoj sezoni postoje pošto Košarkaški savez Srbije priprema potpunu profesionalizaciju domaće lige, u koju bi onda ponovo pozvao (mada bi srećnije bilo da im naredi povratak) odmetnute srpske klubove, kojima tada Jadranska ne bi mogla da ponudi ništa što im se ne pruža u nacionalnim okvirima. Sve i da se to dogodi, međutim, srpska košarka moraće da se nosi sa katastrofalnim posledicama višegodišnjeg zaluđivanja privatnim, regionalnim takmičenjem. A krivci za to što smo dokazani srpski brend, košarku, proćerdali u nerazumnom sporazumu sa kudikamo zaostalijim komšijama, verovatno će, po starom srpskom običaju, ostati nekažnjeni.

Ostaće i sećanje na to koliko je najtrofejniji srpski sport radio u korist svoje štete. Trojanci su kakvu-takvu utehu mogli da nađu u činjenici da ih je nadmudrio Odisej, najmaštovitiji mozak homerovske Grčke. Srpski košarkaški krugovi nikada neće imati tu privilegiju jer su ih žedne preko vode preveli Roman Lisac, Radomir Lorbek, Zmago Sagadin, Božo Milićević i ostali idejni tvorci Jadranske lige.