Jevreji i Srbi, a naročito žena iz Nemačke

– u susret sedamdesetoj godišnjici streljanja u Šumaricama –

Uskoro će se navršiti sedamdeseta godišnjica streljanja oko tri hiljade ljudi u Šumaricama, među kojima su se, pored varošana Kragujevca i seljaka iz okoline, našli i đaci koje su Nemci iz škole izveli pred streljački stroj i ubili. Iza nacista je u Kragujevcu ostalo nekoliko spomenika: Sto za jednog, Spomenik bola i prkosa, Spomenik otporu i slobodi... Ostala je i Krvava bajka Desanke Maksimović i lagano sećanje, koje se ne može smatrati delom razvijene kulture pamćenja, budući da kultura pamćenja kod nas nije razvijena.

Te nedužne ljude ubio je Vermaht. Hitler je imao pročišćenu ambiciju: uništiti Jevreje, marksiste, Rome i Slovene, s tim što je, prema Ernstu Nolteu, hteo da u životu ostavi i ponemči trideset hiljada svetloputih Rusa. Pojam svetskog rata, i to što su se u sukob s Nemačkom upustile zapadnoevropske demokratije i SAD, u pamćenju su, u dobroj meri, zasenčili ovaj Hitlerov ekskluzivni projekat. Firer nije planirao ni da ratuje zapadno od pakla, a kamoli da uništava tamošnje narode. Zato me mučnina spopada kada čujem kukumavke da su Jevreji krivi za ovo i ono, pa čak i za „sve ratove”, što im pripisuje glumac Mel Gibson. No sred nezahvalne teme treba zaobići ljude poput Gibsona i obratiti se nekome pozvanijem da priča za javnost. Posle veličanstvenih osamdeset godina bavljenja filozofijom, Hans Georg Gadamer dao je odgovor na pitanje kojim su ga javno počastvovali: Šta je smisao filozofije? Očekivalo se da Gadamer održi predavanje, no filozof je kratko rekao opstanak.

U svakom slučaju, poznato je da su Jevreje širom sveta vekovima proganjali. U Austrougarskoj monarhiji, na primer, trpeli su razne oblike tlačenja, od narušavanja dostojanstva, lišavanja imovine, zatvaranja u kazamate, a objašnjenje je variralo od slučaja do slučaja ipro tempora et pro re, ali je uvek bilo umršeno u mističan i sumračan kontekst: Jevreji su ubili Hrista.

Meru je konačno prevršio nemački Treći rajh. Hitlera nije bilo briga za Hrista, on je zastupao teoriju da je zelenaštvo Jevrejima u krvi zapisano. I tek tada, posle holokausta, Jevreji počinju organizovano da brane pravo na preživljavanje u džungli, pravo na onaj Gadamerov opstanak. Osnivaju državu Izrael, ekonomski se ispomažu kako bi brže napredovali, ne zaboravljajući ni simboličku ravan egzistencije, gde vešto svetu predočavaju stvarnost Aušvica. I poslednja nužna stepenica: Jevreji se integrišu u državne institucije SAD, delimično i sami postajući SAD.

Ovaj uspon fenomenološki se razlikuje od neodređene želje za emancipacijom i boljim životom. To, dakle, nije samo izraz opšte antropološke težnje da se stekne blagostanje, nego pre svega stvar sudbine, gde je za Jevreje važila maksima „il' pukovnik il' pokojnik”. Ma šta pričali osnivači savremenog Izraela, imperativ da se opstane bio je glavni pokretač svih jevrejskih napora posle Drugog svetskog rata.

Ilustrativno je: u Borhesovoj priči Smrt i busola iz četrdesetih godina dvadesetog veka susrećemo se s likom rabina Jarmolinskog, koji je došao u latinoamerički gradić da održi predavanje. Borhes nam predočava Jarmolinskog kao knjiškog nesrećnika, a u svemu ima dosta ondašnje opšte predstave o Jevrejima kao o jadnicima. Iznenađenje i blisko prisustvo Borhesove slike kod čitaoca je snažno, te počinjemo uviđati, na jeziv način, koliko je važno i uzbudljivo sagledavati kako vreme menja stvari. Danas bi lik rabina Jarmolinskog izgledao drukčije zato što je opšta predstava o Jevrejima opravdano drukčija – oni više nisu jadnici i predmet ugnjetavanja.

Kad je tako, upitajmo se pristaje li izvesnoj ženi iz Nemačke, pa makar dama bila i kancelar, da bane u Tel Aviv i kaže da je NemačkapriznalaPalestinu, a Izrael nije, te dana tom planu treba ostvariti napredak? Kao što je nedavno zabasala u Beograd i rekla da je Nemačka priznala Kosovo, a Srbija nije, te da na tom planu treba ostvariti napredak! Žena iz Nemačke, naravno, u Izrael nikad neće otići s takvom arogancijom i s licem nadmoćnog neprijatelja. Da li to znači da je nemački pristup Izraelu plod istorijske uviđavnosti i velikog srca punog kajanja? Nije, nego je sve tako kako jeste zato što Jevreji više nisu jadnici, već moćna nacija kojoj Nemci moraju da iskazuju poštovanje.

Da u Nemačkoj ne postoji novi politički humanizam, nego samo carstvo političke nužnosti, dokaz je odnos njihovih glavaša prema srpskim žrtvama nemačke vojne neuroze i psihoze u dvadesetom veku, žrtvama koje procentualno, u ukupnom broju pripadnika nacije, premašuju jevrejske žrtve u holokaustu! Za te srpske žrtve Nemci su odgovorni neposredno, kao egzekutori, ali i posredno, kao patroni satelita poput NDH.

U čemu je pouka? Sigurno ne u tome da Srbi treba da omoćaju kao Jevreji, da budu ekonomski solidarni, da preko noći izgrade anamnetičku kulturu koju će u knjigama i filmovima predočavati svetu. I kad bi hteli, današnji srpski naraštaji za to ne bi bili sposobni. No ono što naši političari mogu da urade jeste da izvuku skromne zaključke: a) današnji nemački vladari dobri su samo kad im je za vratom nevolja koja će ih snaći ako ne budu dobri; b) ni za kakve fondove i budućnost u Evropskoj uniji ne treba dozvoliti političarima iz Nemačke da ponižavaju Srbiju, već ih, iz vaspitnih razloga, treba primati u Šumaricama. Oblik iskaza Nemačka je priznala Kosova, a Srbija nije sadrži podrazumevani rasizam. Nemci stoje toliko iznad Srbije da ih treba slušati pa makar naređenje glasilo skači s mosta u ledeni Dunav! Rasizam je i inače svojstvo osujećenih, a ovo što je žena kancelar napravila osoben je oblik osujećenog duha nemačke politike, one koja svoje nekadašnje saveznike u nacističkom pohodu štiti i mazi, a „odabrane” žrtve nacizma podseća da su nižeg evolutivnog uzrasta; možda Nemačku u tom uverenju učvršćuje činjenica da su Srbi za saveznike u velikim ratovima birali Engleze i Francuze, koji su im 1999. uzvratili ognjem i sumporom? Nemačka nikad tako ne bi povredila Hrvatsku. Nemaju samo Jevreji kulturu pamćenja. I Nemci pamte, i to bez ikakvog obzira na vrednosni predznak svoje istorije.