Jezičke nedoumice oko novih registarskih oznaka

Pravilnik o registraciji motornih i priključnih vozila, član 26, Sl. glasnik RS, b. 130/2007 i 17/2008

Srbija među slovima

Srbija ove godine treba da dobije nove registarske oznake. Njihov nacrt je napravljen i pravilnih o njihovom uvođenju je donesen, zajedno sa nizom nelogičnosti. Najveći broj njih je vezan za jezik i pismo. Dosadašnja praksa u Srbiji (i bivšoj Jugoslaviji) bila je da se dvoslovna oznaka izvlači iz imena naših naselja, koja su sa srpskog jezika preslovljavana na hrvatski jezik. Kod nas se uvrežilo jedno čudno mišljenje da se preslovljavanje srpskih imenica (čime one volšebno postaju razumljive svim strancima ovoga sveta) može vršiti isključivo na hrvatski jezik koristeći se hrvatskim pravopisom i hrvatskim pismom. Zbog toga su Ministarstvu unutrašnjih poslova neophodna sledeća Gajeva slova „Ć“, „Č“, „Đ“, „Š“ i „Ž“.

Termin „preslovljavanje“ jeste novijeg datuma i odnosi se na pretvaranje određenog zapisa iz nelatiničnog sistema u latinični. U ovom kontekstu svet se deli na latinični i nelatinični. Latinični svet, u koji spadaju Poljska, Nemačka, Turska, Hrvatska, nema potrebu za preslovljavanjem, jer i sami pišu (u ovom slučaju izvedenom) latinicom. Nelatinični svet, međutim, poput Izraela, Kine, Rusije, Grčke, Gruzije ima zadatak da svoje pojmove preslovljava i oni to čine, jer to od njih zahtevaju međunarodni propisi. Oni to svakako ne rade koristeći se gajevicom i hrvatskim pravopisom već engleskim alfabetom, uz poštovanje engleskog pravopisa.

Srbija je jedna posebna zemlja, vazda je i bila. Njena posebnost se ogleda i u tome što ona kao nelatinična država (ko ne misli tako neka pogleda član 10. Ustava Republike Srbije), svoje pojmove za međunarodni promet ispisuje na latinici tako što upotrebljava hrvatsku verziju latiničnog pisma po pravopisu hrvatskog jezika za razliku od nelatiničnog, recimo, arapskog sveta koji za preslovljavanje koristi engleska pravila pisanja i samim tim neizostavni engleski alfabet.

Srbija se nije pozabavila preslovljavanjem pojmova onako kako to čini ostatak nelatiničnog sveta. Tako, po ovom pravilniku, dvoslovne oznake registarskih područja ispisujemo i sa izvedenim latiničnim slovima, jer država do sada nije usvojila pravila kao što je prestižni svet to učinio – tako da još uvek ne znamo kako jezički da preslovimo Šabac, Vršac, Čačak i druga mesta koja se uzimaju za nosioce registarskih područja.

U senci slova „Q“

Latinično pismo koje nam predlaže naša država jeste jedna krnja verzija računarske hrvatske-vindouz latinice. „Hrvatska-vindouz latinica“ se sastoji od 26 slova engleskog alfabeta i 5 Gajevih slova hrvatske abecede (Ć, Č, Đ, Š i Ž) što u ukupnom zbiru daje 31 slovo. Drugim rečima, „hrvatska-vindouz latinica“ se sastoji od 27 slova Gajeve latinice i 4 slova engleskog alfabeta (Q, W, Y i X).

Ono što naša država predlaže jeste isto to, samo bez famoznog slova „Q“. Ova odluka se zasniva na praksi koja nam dolazi iz zemlje koja je sinonim za vrhunske auto-puteve i najviše automobilističke standarde – ujedno i članice Evropske unije  – Nemačke. Jer slovo „Q“ jeste slično slovu „O“, što može biti otežavajući problem kod kamera koje imaju program za prepoznavanje registarske oznake. Za ljude to često zna biti još veći problem. Do sada nisam razgovarao ni sa jednim tipografom o tome da li je, i koliko, naš slovolik (font) za tablice (ne)praktičan, ali znam da su Nemci razvili poseban slovolik koji upotrebljavaju na svojim tablicama i tako rešili mnoge tehničke probleme. Na ovaj način, vlasnik automobila je onemogućen da fizički izvrši prepravku slova i brojeva kako bi sebe na neki način učinio „nevidljivim“ u saobraćaju.

Ono što buni jeste sledeće. Kojim metodama su naši pisci pravilnika došli do zaključka da je sličnost između slova „Q“ i „O“ veća i problematičnija, nego što je to kod sličnosti između „R“ i „R“, „E“ i „F“, ili između „G“ i „C“ – i tako dalje. Obaška što Nemci praktično ne koriste svoja „oplemenjena“ latinična slova „Ä“, „Ö“ i „Ü“. Po tom principu ni mi ne bi trebalo da koristimo „Č“, „Ć“, „Đ“, „Š“ i „Ž“, jer neko u jednom danu može od svoje registarske oznake BG 381 – CD da načini još pet različitih kombinacija. Priznaćete, to može biti  vrlo praktično za one koji su u bekstvu od zakona.

Tvorci ovog pravilnika ne mogu se izvlačiti pozivanjem na „praksu Hrvatske“, jer su zvaničnim izbacivanjem slova „Q“ pokazali da su upućeni u ovu problematiku. Budući da u dvoslovnoj oznaci preslovljenih naziva registarskih područja nema šanse da se nađe slovo „Q“, jer se preslovljavanje vrši po pravilima hrvatskog pravopisa, tog slova se bilo lako odreći. Ostala sporna slova, međutim, nisu podvrgnuta brižljivoj tipografskoj obradi njihov status umnogome ostaje nejasan.

Diktatura manjine

Postavlja se i sledeće pitanje: zbog čega država Srbija izlazi u susret hrvatskoj i bošnjačkoj nacionalnoj manjini tako što međunarodnom latiničnom pismu regulisanom po Bečkoj konvenciji o drumskom saobraćaju iz 1968. godine dodaju karakteristična slova hrvatskog nacionalnog pisma (Ć, Č, Đ, Š i Ž)? Zbog čega se na istovetan način nije izašlo u susret Albancima, Mađarima, Rumunima i Slovacima, tako što bi se međunarodnoj latiničnoj abecedi dodala slova koja su karakteristična za nacionalna latinična pisma navedenih manjina? (vidi tabelu)

Kako što se da videti sva ova karakteristična nacionalna latinična slova koriste dijakritičke znakove kako bi se zadovoljile potrebe jezika kome pripadaju. Ali ovim slovima nema mesta na našim tablicama, kao što u Nemačkoj nema previše mesta za njihova umlautizovana slova – „Ä“, „Ö“ i „Ü“. Tablice su kroz međunarodne propise tako dizajnirane da nema mnogo „lufta“ ni za kakve tačke i kvake. Naspram toga, obratite pažnju sledeći put kada budete ugledali čačanske registarske tablice. Kvaka je stišnjena.

Iz ovoga lako možete da vidite koja se nacionalna manjina u ovoj državi drži kao malo vode na dlanu. Kada se engleskom alfabetu dodaju određena slova, lako se da prepoznati o kakvom se lobiju radi. Mada, ako se citirani pravilnik bolje pogleda videće se da se na osnovu ređanja slova može zaključiti da je gajevici pridodato još tri slova engleske latinice. U biti to je „proširena“ gajevica.

Na ovaj način samo Hrvati i Bošnjaci kao nacionalna manjina u Srbiji uživaju povlašćenost.

U zaštitu nacionalnog pisma

Latinica (gajevica) je u međunarodnim standardima zavedena kao hrvatsko pismo. Srpski jezik je jezik ćiriličnog pisma i kao takav je, ne samo standardizovan u nekim međunarodnim organizacijama, već i potvrđen najvišim pravnim aktom Srbije. Za Srbiju bi bilo prirodno da se opredeli za neku od varijanti koju su primenile nelatinične članice Evropske unije, Bugarska i Grčka. U toku je izrada zvanične peticije Ministarstvu unutrašnjih poslova koja zahteva da se navedeni problemi otklone sa obrasca novih registarskih oznaka. Iza ovog protesta je za sada stala samo politička stranka „Nijedan od ponuđenih odgovora“, na čijem čelu je Nikola Tulimirović.

Ovo, dakako, nisu jedini problemi sa predloženim pravilnikom. Na primer, od ponuđene varijante daleko je celishodnije da se primeni poznata britanska praksa da se na zadnjoj strani automobila nađe  žuta, dok bi na prednjoj bila bela tablica sa registarskom oznakom. To utiče na bezbednost, a ona je na prvom mestu. Postoji još niz nepravilnosti i neusklađenosti sa međunarodnim konvencijama, o kojima će svakako biti reči na drugom mestu. Međutim, pitanje nepravednog potiskivanja srpske ćirilice sa službenih registarskih oznaka i njena skandalozna zamena potpuno neodređenom i nestandardizovanom „proširenom gajevicom“ svakako predstavlja najozbiljniji, ne samo kulturološki, nego i tehnički problem koji novi pravilnik nameće. Pri tome je od najvećeg značaja da se ove greške otklone pre nego što nove registarske oznake postanu realnost, a njihova zamena postane skupa i nepraktična.