Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Jezik naš nasušni
Kulturna politika

Jezik naš nasušni

PDF Štampa El. pošta
Dragan Mitrović   
petak, 17. septembar 2010.

Opštoj eroziji srpskog nacionalnog identiteta prdružila se i jezička devastacija koja počinje vrlo opreznim i bojažljivim pominjanjem njegovog imena. Govoriti direktno o srpskom jeziku danas, kao i juče, svakako je znak slabe političke kulture i vrlo sumnjivih namera, a govoriti opsustošenim srpskim jezikom znak je političke korektnosti.

Znanje jezika i neznanje jezika

Moderno je govoriti jezike i brinuti se o znanju jezika, što u stvari znači brinuti se o prostoru koji treba da zauzme samo jedan jezik, onaj koji se naziva engleskim, a koji je već davno osvojio svet. Ovim komunikacijskim kodom uspostavlja se nova mera stvari i odnosa koja je započela svoj planetarni pohod oko 1600. godine, gotovo istovremenim nastankom Britanske istočno-indijske kompanije i Šekspirovog Hamleta. Kao da je Hamletov glas vapijućeg u pustinji označio kraj bića Šekspirovog jezika i početak njegove zloupotrebe u pragmatične, cinične i manipulativne svrhe.

Svake večeri izloženi smo svedenoj upotrebi tog jezika u poplavi nasilja čije scene pažljivo za nas biraju probrani urednici filmskog programa na našim televizijama, posebno na takozvanom javnom servisu. Tog istog nasilja se inače sistematski, i mi i iste te televizije, gnušamo na svim drugim mestima. Istovremeno do nas stižu redukovani i netačni prevodi jednog već redukovanog stranog jezika. Uz raskošne scene nasilja ide srpski jezik u ritama. U tom obogaljenom jeziku, na primer, muškarac se udaje, ima svekrvu, i obraća joj se upotrebom priloga bez glagola.

Mislim da je sasvim umesno zapitati se o kakvom je znanju stranog jezika ovde reč pri tako katastrofalanom nepoznavanju sopstvenog. Već na nivou srednjoškolskog obrazovanja bolji učenik će primetiti da profesor nije u stanju da tačno poveže gramatiku engleskog jezika sa srpskom, za razliku od francuskog, ruskog ili latinskog. Lično sam se uverio da školovani prevodilac za engleski jezik ne razume tekst na maternjem, srpskom jeziku kome zbog toga u prevodu potpuno menja ne samo smisao već i elementarno značenje.

Govori nepravilno da bih te bolje razumeo

Gotovo svake večeri u glavnom dnevniku onog istog javnog servisa koji nam je pažljivo odabrao film sa nasiljem na engleskom jeziku, koji će nam prikazati koji sat kasnije, pojavljuje se voditeljka koja svaku rečenicu započinje snažnim udahom u kome se prve dve reči slivaju, a potom eksplozivno slede ostale, monotono intonirane kao da čekić udara po nakovnju. Ona govori glasno, odlučno i žurno kao da nekome preti tekstom koji je naučila napamet. Upitno i odnosno kako na početku rečenice nikako se ne mogu razlikovati slušanjem. Ni gledanje ne pomaže.

Ostale voditeljke govornih programa više vole da viču i mlataraju rukama ili da se bezrazložno smeju. One vrtlogu prvih reči rečenice dodaju razvlačenje na njenom kraju u kome se poslednja reč izgovara uzdizanjem glasa, kao kada smo učili da čitamo. Tako smo dobijali u vremenu da krišom pročitamo prve reči naredne rečenice.

Tako je bilo nekad. Ali što nije postigao učitelj, tada su korigovale Ljiljana Marković i Dušanka Kalanj. Gde nije uspela učiteljica, u pomoć je priticao Miodrag Zdravković. Danas nije neobično da poteškoće sa čitanjem ima učenik starijih razreda osnovne škole.

Jezik prepričavanja i kulturne politike

Nije samo reč o akcenatskoj redukciji značenja, već i o leksičkoj. U vreme dok se srpski jezik zvao srpskohrvatski, u osnovnoj školi kod boljeg profesora pisanim putem analiziran je jedan književni tekst iz čitanke nedeljno i rađeno je deset domaćih pismenih zadataka godišnje. U srednjoj školi kod iste takve profesorke morala je biti pročitana sva lektira, uz obaveznu usmenu analizu na času i bez pomoći komercijalnih interpretacija. Tada se čitao Tolstojev Rat i mir, sada samo iskrivljena interpretacija Ane Karenjine.

Za razliku od nastave matematike, fizike ili istorije, nastava srpskog jezika doživljava trajnu regresiju. O narodnoj epskoj poeziji učenici ponekad više nauče od profesora istorije. Srbisti su se uplašili svog predmeta i vrlo stidljivo ga predaju. Takva intonacija dolazi sa univerzitetskog nivoa. Anglisti su se isprsili i već osvajaju predškolski nivo obrazovanja. Dok u tom uzrastu vlada epidemija govornih mana, Beograd u obdaništa uvodi obavezno i besplatno učenje engleskog jezika.

Proces akulturacione izmene identiteta širok je i vrlo temeljan, a jezičku barijeru slabe oni koji se jezikom bave. Pokriće nalaze u politici i odande čekaju mig za odlučniji iskorak. U Politici, u kojoj se tek povremeno oglasi Rada Stijović, a u kojoj su nekada uglas govorili i Egon Fekete i Ivan Klajn, saznajemo da je srpski književni jezik oktroisani politički jezik.[1] O njemu se sme govoriti samo uz istovremeno pominjanje bošnjačkog, crnogorskog ili nekog drugog novijeg jezika. Narodni jezik je nešto drugo, on se može zvati i srpskohrvatski, a umesto u školi uči se na televiziji. Tamo se i naš seljak poučio da ne gaji maline i šljive, već malinu i šljivu, a sa čuvene Farme uživo može čuti i da je opasno stati na grabulju.

Narod koji sačuva jezik ima budućnost

Slovenci svoj jezik čuvaju tako što ga stranci koji žele da rade u Sloveniji moraju položiti na Filološkom fakultetu, iako veliki broj Slovenaca odlično govori ili razume srpski. Profesorka slovenačkog jezika koja vas priprema za taj ispit istovremeno će se interesovati za finese srpskog jezika, kao što je akcenatsko razlikovanje nekog trajnog od svršenog glagola. Da li ćete se obrukati ako ne znate da date odgovor znatiželjnoj profesorki koja želi bolje da nauči vaš jezik?

Dok drugi narodi izmišljanjem imena jezika učvršćuju svoj novi identitet ili starim imenom brane sebe i osvajaju svet, Srbi se svoga jezika i formalno i praktično odriču. A očuvanje, negovanje, unapređenje i prostorna ekspanzija jezika čine prioritetni nacionalni interes svakog naroda. Da nije tako, ne bi nas od malih nogu terali da učimo engleski. Da nije tako, Šekspir bi svoje sonete i drame mogao da napiše na francuskom. Da nije tako, ne bi postojali satelitski televizijski programi.

Sveti Simeon nas je poučio da je jezik važniji od teritorije[2], a kreacionisti da je na početku bila reč i da nas lingvistička diversifikacija štiti od vavilonskog totalitarizma. Evolucionisti dodaju da je kroz jezik nastao i razvio se i sam homo sapiens. Majmun nas još posmatra sa grane na kojoj nema televizijskog aparata i sasvim razumno cokće svojim nerazvijenim jezikom.


[1] Povratak srpskohrvatskog u udžbenike, Politika, 14.9.2010, str. 1, http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/149237.sr.html

[2] „Zemlje i države ne osvajaju se samo mačevima, nego i jezicima. Znaj da te je tuđinac onoliko osvojio i pokorio, koliko ti je reči potkrao i svojih naturio. Narod koji izgubi svoje reči, prestaje biti narod.“ Vidi na http://www.drama.org.rs/D12_txt3.asp

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner