Junaci našeg doba

Devedesetih godina prošlog veka, književnik i publicist Milivoje Glišić je u beogradskom NIN-u imao rubriku koja se zvala “Junaci našeg doba”. U njoj je jezgrovito i duhovito opisivao likove koji su vedrili i oblačili ondašnjom Srbijom.

Naziv rubrike bio je pozajmljen od velikog pisca Ljermontova. Ali je karakter tipova koje je Glišić uzimao u obradu, po demonstriranom talentu ne zaostajući za svojim starijim i slavnijim prezimenjakom – zamalo pa i imenjakom – jasno govorio da je odnos prema ruskom uzoru prožet opravdanom i dobronamernom dozom ironije.

Ironija kojom je bio prožet Glišićev odnos prema junacima tadašnjeg doba takođe je bila opravdana. Iako nije bila, i upravo zato što nije bila – dobronamerna.

Ovaj tekst, kao i izvestan broj prethodnih i budućih tekstova koji su u ovoj rubrici objavljeni ili će biti objavljeni tek da budu – po karakteru likova uzetih u obradu, bez problema bi mogao da stane pod Ljermontovljev naslov, obogaćen Glišićevom množinom.

Ali, ironija u odnosu na ruski original, u tom slučaju ne bi bila originalna. Bila bi više Glišićeva nego moja.

Dok ironije u odnosu na Glišićevu varijantu uopšte ne bi bilo.

Prošlo je, naime, gotovo dve decenije, a junaci našeg doba su manje-više isti. Stariji su, većinom deblji, tokom godina su više puta promenili dlaku, ali im se ćud promenila nije. Novi junaci, koji su im se u međuvremenu pridružili, na svoje uzore, opet, neodoljivo podsećaju.

Tako, umesto naslova rubrike, ostaje naslov ovog teksta.

Kao izraz poštovanja.

Prema dvojici autora.

Prema junacima – nipošto.

“Proširenje područja borbe”

Junaci kojima smo se do sada bavili uglavnom su  Srbi. Iako mnogi od njih to ne žele da budu.

Poneki, kao Mirko Kovač, junak prethodnog teksta, kažu da Srbi više nisu.

Verujmo im na reč.

Ali, zašto bismo se bavili samo Srbima? Kao da među onima koji nisu – ili se barem kao Srbi ne izjašnjavaju – ne fali materijala.

“Pomirenje” među “eks” nacijama u punom je jeku. Iako, svako malo, neki “huligani” prave izgrede, na papiru stvari stoje sjajno. “Istina”, procenat  “izvinjenja” –  uglavnom jednostranih, ali bože moj – u blagom je padu. No, pobrinuće se ko treba da taj procenat skoči.  Što se “odgovornosti”  tiče, barem nje na ovim prostorima nikada nije falilo.

“Kulturna saradnja” cveta.

Nema razloga da se ne uklopimo u “pozitivan trend”.

“Jurišnik” u penziji

Osvrnimo se na čoveka koji u svojoj “ličnosti”, i to na karikaturalan način, objedinjuje gotovo sve – hajde da budemo kurtoazni –  prilično “originalne” likove koje smo se do sada tematizovali.

Zamislimo tipa koji je nevaspitan, nepristojan i drzak jednako kao Petar Luković, ako ne i gori.

Koji, kao Mirko Kovač, nikako ne može da se sam sa sobom dogovori kojoj naciji pripada, što bi bio njegov privatni problem kada tom dilemom, na izrazito agresivan način, ne bi pokušavao da decenijama maltretira nekoliko desetina čitalaca opskurnih medija u kojima svoje “nedoumice” publikuje.

Koji je “karijeru” počeo kao srpski nacionalista, “poput” Biljane Srbljanović, da bi, ne zadovoljivši se ulogom provincijske “europejke” poganog jezika, koju sa zadovoljstvom igra ova Tviter teta, završio kao poluplaćeni huškač više antisrpskih šovinističkih stranaka.

Pri tome je, za razliku od Mirka Kovača, koji je prvo postao značajan pisac, pa tek onda počeo da gnjavi  javnost  problemom sopstvenog nacionalnog identiteta, ovaj čovek, koji se, zamislimo, takođe bavi “književnošću” –   dok se nije odlučio da ne bude Srbin nego srbomrzac –  pomalo grubo, ali prilično tačno rečeno,  bio niko i ništa. Što nipošto ne znači da je nakon “prosvetljenja” na sarajevskom Slatkom ćošetu –gotovo idealnom mestu za “moralni” transfer – postao neko i nešto, već samo da ono malo mahalske afirmacije koliko je stekao, nije stekao književnim, nego vanknjiževnim “kvalitetima”.

Zamislimo čoveka koji se u ratovima devedesetih godina, odrekavši se zaraćene strane na kojoj ga, s obzirom na etničko poreklo, ne bi bilo čudno sresti – što bi moglo da se tumači kao pacifistički i “internacionalistički” gest , kada ne bi stajala činjenica da je na toj strani, dok se rat spremao, bio prilično aktivan – e da bi, umesto pacifista, postao ratni huškač protivničke strane. I koji se – dok su oni koje je na rat huškao,  ubijali njegove sunarodnike, ali su o tome uglavnom ćutali – po novinama hvalisao ubistvima golobradih mladića koja je počinio u svojoj izopačenoj mašti.

Zamislimo čoveka koji, u petoj deceniji života se odrekavši  i sebe i svojih prijatelja, ostatak bitisanja provodi profitirajući na tom odricanju i pljujući po prijateljima, a sebe štedeći onoliko koliko mu dozvoljavaju “moral” i “osećaj za pristojnost”. Što će reći – skoro pa maksimalno.

Konačno – zamislimo čoveka koji druge ljude karakteriše kao “nacionalističke jurišnike”, a koji, kada mu se skrene pažnja da je upravo on jurišnik jednog  šovinističkog “lidera”, o čemu crno na belo svedoči činjenica  da stranku pomenutog “vođe” predstavlja u jednom parlamentu, odgovara kako je već izvesno vreme – godinu li, dve li godine – nezavisni poslanik!? Što će reći da već godinu-dve nije jurišnik!?

Neupućeni  čitalac bi mogao posumnjati da preterujem i izmišljam, jer deluje neverovatno da takav čovek postoji.

Neverovatno jeste, ali je i istinito.

Lik se zove Marko Vešović. I vodi se kao “književnik”.

A “lider” kog je zastupao, pa prestao da zastupa, zove se Haris Silajdžić.

Silajdžiću, u novije vreme, barem u politici, ne cvetaju ruže.

Što je, da se pretpostaviti, uzročno-posledično povezano sa činjenicom da je Marko, konačno, uspeo da se u odnosu na njega emancipuje.

Na pragu osme decenije života!?

Mašala!

Elem, otkako se penzionisao kao Silajdžićev parlamentarni jurišnik, Vešović nije običan pacijent, nego pacijent-frilenser.

A čak i kada stvari ne bi stajale tako kao što stoje, ostaje činjenica da vremešni Marko, baš kao i tek nešto mlađi Kvržica, kao kakva šiparica, jedva čeka da bude podvrgnut javnom tretmanu. I to – što gorem, to bolje. Jer , kao ni Pera, na bolje nije navikao. I jer mu je takav zdravstveni karton.

Pa se ispostavlja da ovom i budućim analizama njegovom poremećenom egu činimo plezir.

Ako. 

(Glas Srpske)