Junaštvo i preduzetništvo - vrednosni sistem gusala u 21. veku

Srpske gusle su vekovima igrale određenu političku ulogu. Uspomena na izgubljenu državnost i ideja slobode prenošene su prevashodno guslama. Na taj način izvedeno je jačanje kapaciteta za izvođenje najvećeg projekta srpskog naroda u proteklih sedam vekova: oslobođenje i obnovu države.

Od 1804-1918. projekat je u potpunosti ostvaren, čime nastaju sasvim različiti uslovi. Umesto raje, Srbi su postali državotvorni narod, a umesto tuđe i neprijateljske uprave postavili su svoju. Nažalost, prilagođavanje novonastalim uslovima nije dovršeno, već se kontinuitet sa turskim dobom već dva veka tvrdoglavo održava, i to u presudnim stvarima kao što su društvena selekcija ili vrednosti. Rad je npr. za raju bio obesmišljen otimačinama i kulukom, ali se i danas čuju rajetinski stavovi poput „ne mogu tako malo da me plate kako malo ja mogu da radim“. Raja je zazirala od otomanske države, a najhrabriji gledali da je podriju i pokradu, ali i danas nije retkost da se građani ponose utajom poreza. Da bi opstala pod tuđinskom vlašću, raja je razvila paralelni sistem, ali mi i danas više volimo veze nego konkurse. Raja je izmicala šerijatu i živela pod haotičnim mnoštvom zakona, ali mi još uvek živimo u neuknjiženim stanovima, plaćamo mimo računa i vozimo bez pojasa. Ako je raja živela po selima, kloneći se turskih gradova i puteva, mi ni danas nemamo visoku komunalnu svest, što dokazuje đubre po našim ulicama i rupe na putevima. Raja je mogla da napreduje kroz društvo samo ako pogazi svoju veru, ali mi i dalje uspešne doživljavamo kao izdajnike, i već u školi osuđujemo „štrebere“. Predstavnici sistema se podjednako uklapaju u stare, osmanlijske kalupe. Pobesnelo tržište nekretnina može se urediti samo masovnom planskom gradnjom, ali Turci ne haju da li raja ima stan ili kopa zemunice. Slični primeri se ređaju u nedogled.

Radi se o istorijskoj tragediji jednog naroda kome je sloboda bila vekovni san, vredan svake žrtve - sve dok se nije obistinila. Svojim odnosom prema radu, odgovornosti i solidarnosti, mi već dva veka poručujemo „Vrati se aga“. Pošto smo prema sopstvenoj državi nastavili da se ponašamo kao prema „pustom turskom“, mi smo u slobodi ostali roblje.

Svetliji deo ove priče je da još uvek imamo i slobodu i državu, i da treba samo da ih izvadimo iz zapećka pre nego što zaista propadnu, što se na geografskoj periferiji već uveliko događa (najskoriji primer Kosova je i najbolniji). Poslednji je čas za usklađivanje vrednosnog sistema i mentaliteta. Ali koliko nam u tome na početku 21. veka mogu pomoći gusle i njihove tradicionalne vrednosti?

Potrebno je pre svega da se setimo da ključna reč za tradiciju nije očuvanje, već prenošenje. To potvrđuje i koren, kako reči tradicija (latinsko tradere), tako i srpskog oblika predanje. Ideju predanja, odnosno predaje, možemo slikovito predstaviti trkom štafete. Potrebno je zauzeti položaj, primiti štafetu, sa njom pretrčati svoj deo trke i predati je sledećem takmičaru. Kod nas umesto toga preovladavaju dve krajnosti: jedni otrče bez štafete jer ne znaju šta bi s njom, dok drugi postupaju još gore: preuzmu štafetu i sednu sa strane da bi joj se na miru divili.

U istinskom smislu predanja gusle jesu aktuelne, jer čuvaju pozitivna iskustva iz prošlosti, omogućavaju uspostavljanje kontinuiteta i tako nas osnažuju za savremene izazove. Naša upotreba gusala - naš deo trke - umnogome će odstupati od nasleđa, ali će ga u stvari održati u životu i preneti njegovu suštinu sledećem pokolenju. Treba podsetiti da su i same gusle pretrpele značajna prilagođavanja od Vuka naovamo (da ne spominjemo prethodne promene, poput rane hristijanizacije i patrijarhalizacije nakon 14 veka).

U vreme ustanka, sloboda je zavisila od borbenosti naroda i njegove vojne spreme. Još čitav vek, rukovanje jataganom bila je prestižna lična veština. Ali u čemu bi danas trebalo obučavati mlade megdandžije da bi doprineli ličnom i društvenom razvoju ? Odgovor nude primeri Švajcarske i Japana, čiji narodi su svojevremeno, kao i Srbi, bili ratnička elita svojih regiona. Ove države su održale svoje pozicije u svetskom vrhu upravo jer su uvidele da se sloboda i slava više ne zadobijaju na bojnom polju, već na tržištu. Oni su i dalje elita, ali ne ratnička, već radnička. Vrhunsko rukovanje oružjem zamenjeno je izuzetnim rukovanjem oruđem, a prestiž samuraja i švajcarske garde prestižom Sonija, Tojote i Roleksa.

I kod nas je postojalo shvatanje da je osnovni deo prenošenja prelazak iz epskih u privredne vrednosti i razvoj radne etike. Karlovački prota i veliki nacionalni delatnik Nikola Begović, sakupljač narodnih pesama (Srpske narodne pjesme iz Like i Banije, Zagreb, 1885), govorio je „Bili smo junaci na pušci i na muci... Ali odsad valja da budemo junaci na privredi.“ Ovaj stav je u potpunosti prihvatio njegov učenik Vladimir Matijević, osnivač Privrednika, najveće nevladine organizacije u istoriji Srbije i Jugoslavije. Imućni trgovac i bankar, on svoju poslovnost gradi na idealima gusala : „Biti kadar stići i uteći i na strašnu mjestu postojati“.

Privrednik je zbrinuo, odškolovao i zaposlio oko 40.000 (!) pitomaca, uglavnom iz defavorizovanih slojeva, vaspitavajući ih u duhu gesla „Rad, štednja, čestitost“. Poput Matijevića, Tesla i Pupin su bili potomci srpskih graničara, i nisu krili svoje oduševljenje guslama. Obojica su bili veliki radnici. Tesla je govorio: „Da bi bio uspešan u ovom svetu, čovek mora da se privoli na najtežu vrstu rada“, a Pupin : „Ništa čoveka ne čini toliko srećnim kao pošteno uverenje da je dao sve od sebe“. Ovi velikani su svojim životima izveli usklađivanje o kom govorimo. Oni su postali vitezovi rada i znanja. 

Sem istovetne državotvorne uloge, novi vrednosni sistem je u biti saglasan sa tradicionalnim. Potrebno je jatagan zameniti tastaturom, ali veština i izuzetnost ostaju iste, kao i njihovi rezultati. Gusle nude niz konkretnih odgovora na najvažnije pitanje: „Kako će nam biti bolje?“. Tako što ćemo postati kadri poput hajduka, skočiti na noge lagane i dobiti onoliko megdana koliko je u godini dana: znanja, poslova, ostvarenih projekata... Tako što ćemo oponašati veštinu Lekse Saičića, temeljnost Luke Lazarevića, solidarnost Ivana Kneževića, iskrenost Kraljevića Marka, izgrađenu svest Jelice od Stalaća, brigu za opšte dobro Sv. Petra Cetinjskog, preduzetništvo Miloša Obilića i marljivost Karađorđevu, na kojoj počiva sloboda:

Ko će ljuta zmaja prevariti,
Ko li njega spavaćiva naći.
Početak bune protiv dahija (Vuk 24:476, 7)

Ali iznad svega, tako što ćemo usvojiti poruku gusala da je država privilegija koja se stiče trudom, a sloboda najskuplji luksuz.

(Autor je jedan od osnivača Treće Srbije)