"Kad porastem biću policajac"

Gospodin Mario Kalik po drugi put piše komentar na moj tekst. Kako je već u prvom tekstu naveo da zna koja sam godina studija, da prati i da čita sve što sam do sada objavio, da zna čak ko je moj guru, pa na kraju i da zna šta ja hoću još bolje nego što ja sam to znam, a kako sam gospodina Kalika upoznao pre nekog vremena i to onako usput, upisao sam u internet pretraživač njegovo ime, kako bih video o kome se zapravo radi, ko je to koga ja ne poznajem, a ko mene zna toliko dobro. Naišao sam na poduži niz rezultata, i svi su bili linkovi za polemike. I to polemike, gde neko napiše šta misli da treba da bude kazano javno, a onda gospodin Kalik na to odgovara krajnje neprijatnim tonom, piše dugačke pasuse, u kojima nema reda i smisla, te u kojima se opsesivno ponavljaju iste stvari, kao da misli da će nekoga da ubedi u nešto samo ako dovoljno puta to isto ponovi.

Bitno je da je gospodin Kalik neko ko stalno ima primedbu na tekst nekog drugog, pre svega zato što u svojim prigovorima Kalik ne zazire od iznošenja ličnih podataka, pa se već tu da locirati neko ko nije u stanju da razgraniči javno od privatnog, a ko nastupa sa potpuno privatnih pozicija. Kao da neko piše tekstove zato da bi Kalik na njih iznosio njegove lične primedbe.

Bitno je i da gospodin Kalik ne zazire od dripačkih stvari, kao što su ovo mešanje privatnog i javnog, pa u javnost iznosi privatne podatke o svom "sagovorniku" kako bi pokušao da unizi "protivnika" na kog se, pa skoro bukvalno, "zakačio".

Bitno je i to da postaje prilično strašno kada se vidi da neko prati tvoja kako javna tako i privatna pojavljivanja.

U kombinaciji s ovim, kad se još vidi njegov smisao za humor, njegove dosetke koje su na nivou raščlanjivanja reči po pojedinim slogovima (npr. "(za)umno", "(ne)razumno", itd.) dobije se profil jednog nemaštovitog (jer šta će mu mašta za to što radi), sirovog (jer samo sirovošću može da dobije ono za čim traga) provokatora par excellence, kakav u policijskim uređenjima provocira, da bi od provociranog dobio dovoljno razloga da ga uhapsi.

Treba samo pročitati (iako je to jako teško, zbog opsesivnog ponavljanja, neartikulisanosti i dužine) ono što Kalik piše, pa videti kako Kalik ne dozvoljava da se pojave više od dve opcije. To je ono, "ili jesi ili nisi lav".

To je kao kad te policijski islednik pita "jesi to ili si ovo? Nemoj da vrdaš, znam te ja!" Pa, po Kaliku, ili si nacionalista ili si liberal. Ako mu kažeš "pa znate, ipak...", on će odma' da udari pendrekom o sto, i da vikne da prestaneš da mutiš.

Ali, na kraju krajeva, nije zakonom zabranjeno biti liberal a ni nacionalista, pa ne vidim čemu ova Kalikova provokacija, u ime čega on misli da ovo radi, osim u slučaju da se tu radi tek o fantaziji, u kojoj gospodin Kalik živi u nekoj izmaštanoj policijskoj državi.

Zanimljivo je, zatim, ono mesto iz prvog "primedbenog" teksta na moj tekst, gde gospodin Kalik prosto otpisuje Slavoja Žižeka kao filozofa jer se ovaj izjasnio protiv Srbije, kao da je Srbija kamen kušnje za filozofa. Prosto, brkanje nivoa, koje bi, ako bi u nekom od mogućih svetova postalo geslo, vodilo u to da se otpišu i Hajdeger i Habermas i ko zna ko još. Opet, pandur na delu, koji zna gde je tačno linija koja se ne sme preći.

Treba videti neke od uvreda koje su mnogobrojni Kalikovi "protivnici" njemu uputili u tim "polemikama" (protivnici, jer daleko od toga da Kalik razgovara; on saspe bujicu reči i na kraju bude jasno ko je sa koje strane nišana), kao na primer to da mu je neko rekao da je nešto izmaštao, da je nešto falsifikovao, da nije dovoljno dobro shvatio ovo ili ono, da bi se onda videle skoro ili najčešće potpuno identične formulacije koje Mario Kalik upućuje drugim svojim "protivnicima", očigledno po sistemu "prenesi dalje". Ima Mario Kalik i svoj blog (stavio je adresu na kraju ovog što je pisao), pa se tamo može naći nešto od ovoga o što sad pominjem, a iskreno, mrzi me sada da sam ponovo po tome prebirem.

Ima nečega i u tome što se gospodin Kalik konstantno potpisuje kao "nastavnik filozofije". Ja bih ga pre potpisao kao "ortopeda", pa sad, da li filozofije ili nečeg drugog. Jer sve njegove intervencije u službi su nekog njemu znanog projekta "vraćanja na pravi put". Opet, fantazija o policajcu...

Uprkos ovoj određenoj fantaziji, izgleda mi morbidno kada neko pokušava da koincidira sa svojim simboličkim mandatom. Znate ono, kada kralj misli da je kralj, još je luđi od prosjaka koji misli da je kralj. Zašto? Pa, zato što je "biti kralj" funkcija, nije "biti kralj" nešto što se može biti van kraljevskog postupanja. Tako je i s Kalikom, koji se potpiše kao nastavnik, da bi onda već rešio problem koji je za njega ogroman, a to je problem razlikovanja privatnog i javnog. Ako se on ne ponaša kao neko kome bi uopšte moglo da bude povereno zaduženje da nekog obrazuje, nije dovoljno da se potpiše kao onaj koji obrazuje.

U svom drugom "primedbenom" tekstu Mario Kalik (a moram da počnem s tim u ovom osvrtu), koji nije dobro čitao moj odgovor njemu, kaže da sam ja mistik, jer za mene figurišu takve stvari kao što je "srce tame". Ali, baš zato što sam znao da Mario Kalik (jer jasno je iz samog stila pisanja koliko je neko načitan) ne zna za ovu novelu DŽozefa Konrada, i zato što, nekako spontano, nisam hteo da ga izlažem sramoti, još ranije sam rekao da je Srce tame ovo Konradovo delo. Ali, kako niti je čuo za Konradovu novelu, a nije ni pažljivo čitao moj tekst, na koji pritom odgovara, sada to moram da pomenem.

Zatim, Kalik kaže: "Tada ezoterik, sasvim logično - i u misticizmu, ako niste znali, ima neke logike...". Već tu ponovo stupa na scenu kao "ortoped" i kao neko nemoguće "ono" u čemu koincidira on sam sa svojim simboličkim mandatom.

Pa onda, u jednom kvazi-beketovskom pasusu, Kalik ponovo priča "isto o istome", naime, kako je Slobodan Milošević prosto morao da se snađe, da odvaga malo levice a malo desnice, iako je već to ranije rekao. Valjda misli da se ponavljanjem ide do savršenstva?... Opet, "ortopedija". Ali da je samo to u pitanju, već opet Kalik nenamerno ispada smešan, jer pričajući o Miloševiću, koji je morao da napravi ovaj pa onaj kompromis, on zapravo priča onaj vic gde se narod buni jer im nedostaje toga-i-toga, a vođa im kaže "nemate to-i-to, istina, ali zato imate ovo-i-ovo", a kad narod ponovo kaže "ali mi ni toga nemamo!" vođa im odgovara da imaju nešto drugo, i tako sve dok narod vođi ne kaže "ali, mi nemamo ništa!". Tako je i sa Miloševićevim komunizmom; fali ovog-i-ovog ali je zato bilo nečeg drugog, ali malo posle, ni toga nije bilo...

Usput, ta strategija, to "nemate to-i-to ali imate ovo-i-ovo" jako dobro služi današnjem kapitalizmu, gde se, kao, poštuju kulturne, nacionalne itd. razlike, a onda se ne smeju nositi feredže u Engleskoj. "Imate pravo na svoj ovakav i onakav identitet ali..." Tako da Kalik pokušava da potpuno preuzme retorički aparat koji se koristi u S.A.D.-u i u zapadnoj Evropi, ali mu to ne polazi za rukom, jer to radi toliko bukvalno i zato nespretno.

Urnebesno je kada Mario Kalik, posle najmanje par hiljada reči (!), u kojima pokušava da se pozove na nekakvu "istorijsku nužnost" (staljinistički gest par excellence, koji je potpuno suprotan registru levice zbog baratanja sa predeterminisanostima), navede Lenjina, koji kaže: "...Ali baš zato je to pozivanje na svetskoistorijsko (kurziv V.M.) merilo u pitanju praktične politike strahovita teoretska pogreška...." Ne znam da li je ovakav Kalikov gest prosto glupost ili krajnji cinizam, ili je i jedno i drugo? U svakom slučaju, ne valja.

A onda, kad se ostane bez argumenata, opet se počinje s ličnim uvredama najniže vrste; onako, sirovo, bez duhovitosti, bez samoironije koja je potrebna da bi štos radio: "Kad smo već kod (zdravog) razuma, (Milankov) um bez razuma je ništa...".

Pa onda, uvrede, ali sada sve zajedno s likovanjem: "I dok se Milanko ne prebere oko ovoga...". Kalik kao da zna da se teško iko može najednom pribrati posle ovakvih ispada, jer posle ovakvog nečega, samo se očekuje nešto još bizarnije i skaradnije.

Zatim, opsesivno, sledi još nekoliko hiljada reči (!!!) u kojima se, opet, krajnje simptomatično, apologetski priča o "objektivnim istorijskim okolnostima" pod kojima je nesretni heroj levice, niko drugi do Slobodan Milošević, morao da poklekne... Tu na pamet, svakom ko je gledao Klint Istvudov vestern Odmetnik DŽouzi Vels, pada ona replika: "don't piss on my beck and tell me it's raining".

Posle ovoliko pisanja, Mario Kalik ne može a da na kraju svog teksta ne pokaže šta mu stvarno leži na srcu. Pa kaže: "Nažalost, istorija je nešto više i drugo od Milankove svesti, ona stoji znatno ispod njegovog uzvišenog pogleda. Njoj treba mnogo više da dođe do zamislivosti, a zatim i ostvarivosti revolucije. Taj put u realnom istorijskom životu, ako se njime uopšte ide (što je redak slučaj u istoriji), traje decenijama, pa i vekovima." E, tu postaje svakome jasno da gospodin Kalik piše o evoluciji, a nikako o revoluciji.

Naravno, nije to neočekivano, jer imamo pred-pubertetska maštanja o moći i kontroli (cenzura, ortopedija, policijska država, partijski provokator, itd.) pa na kraju, zašto kod Kalika ne bismo imali još i evoluciju kao presudni faktor? Nije da je strano Kalikovom fonu...

Pa onda, još malo, da se Kalik i sam pribere, piše opet o mojim "greškama", kaže, "imperijalne snage" tj. "imperijalizam"... A, ne, gospodine Kaliku, neće biti da imperijalizam ima imperijalne snage. Pre ima imperijalističke pretenzije, a imperijalne snage imamo negde oko srednjeg veka.

Odmah posle ovoga (relativno "odmah" - u Kalikovim merilima, to je posle hiljadu reči, u kojima se ponovilo ono što je već nekoliko puta rekao...), imamo nešto što ide jako lepo sa fantazijama o policijskom uređenju i evoluciji. Kaže Mario Kalik: "Socijalističke revolucije u društvima razvijenog kapitalizma samo su kratkotrajne istorijske epizode, one su imale daleko veću snagu i duže vreme trajanja u društvima koja nisu bila integrisana, ili su bar bila nepotpuno integrisana, u globalni kapitalistički poredak." Znači, Kalik je ona vrsta pravog tradicionaliste koji voli nevine, neiskvarene, neuprljane raznim iskušenjima i znanjima. Voli ove što se drže po strani.

I ne mislim ovde na neke lične sklonosti gospodina Kalika, već mislim baš na njega kao nekoga ko se predstavlja kao levičar, a koji opet potvrđuje da nikada nije bio u stanju da misli univerzalno. Kalik voli izuzetke, one neuključene, a po ovome bi se reklo, i one koji su "bliži prirodi", onome "izvornome". Pa, tako je potvrdio ono čemu nije zapravo ni trebalo da se još jednom potvrđuje (da ne kažem, "da mu se da pečat", jer "pečat" me uvek asocira na nešto s čim je jednom zauvek završeno, na policiju, na jasne strane gde se zna ko je ko i ko je šta), a to je da Mario Kalik govori isključivo s jedne desničarske pozicije per se.

Na kraju da pomenem i ono čime Kalik počinje svoje drugo "komentarisanje" mojih tekstova: "Milanku se moje razumevanje levice čini 'egzotičnim'. Međutim, meni se njegovo razumevanje levice čini ezoteričnim. Jer, imajući u vidu oba njegova teksta, mi znamo šta, po njemu, levica nije, ali ne znamo šta jeste. On vrlo (o)lako negira svaki levi karakter određenih politika, ali nigde ne nudi, bar u minimalnim naznakama, šta bi bilo autentično leva politika, onako kako je on razume. Ako je uopšte razume."

Šta je ovo nego jedan školski primer histerikove provokacije gospodara? Ono, tipa, "ovo moje ne valja? Pa 'ajde ti onda! 'Ajde ti onda, bolje, ako umeš!" Pa kad još posle toga sledi ništa do ponavljanje svega što je već rekao i meni i mnogima drugima, postaje jasno da nam se - svima nama sa kojima gospodin Kalik "polemiše" - on zapravo obraća za pomoć.

Toliko se ponavlja zato da bi svoj slučaj učinio nama jasnim (ali, da li je neko od njega to tražio?), a onda, kad mu neko dobronamerno kaže da "proba to malo drukčije", ili da se "obrati na drugu adresu", on neće da razmisli, nego odmah traži sve da mu se da praktično na poslužavniku.

Pa kaže " ' ajde onda ti! 'Ajde ti onda to reši!" Ali tu postaje jasno da Mario Kalik o svima nama, kojima se obraća, misli u superlativima, kao da mi baratamo bog zna čime, i još gore, kao da imamo vremena i volje da se bavimo baš njim.

Niti mi svi znamo sve (bar verujem da većina nas, Kalikovih "protivnika", tako misli o sebi), niti se ponašamo kao da sve znamo (znači, Kalik, sam sa sobom a ne sa nama, treba da vidi šta je to zbog čega se on nama obraća kao "subjektima za koje veruje da znaju"), a onda treba i da povede računa o onome čime sam i počeo ovaj tekst, a to je da postoje granice između privatnog i javnog, te da lične fantazije Maria Kalika, o evoluciji i policijskoj državi i koječemu još, na sreću, nisu problemi kojima javnost sada treba da se bavi.

Na kraju, svestan sam da se ovde "ambis" makar malo "zagledao u mene dok sam ja gledao njega", pa se zato izvinjavam čitaocima zbog ovakvog teksta, za koji, sve do ove tačke, ne vidim jasno da ima ikakve veze sa javnošću. Ali sam ga napisao i dao da se objavi jer je Kalikov tekst predstavljen javnosti, pa je zato ovaj moj rad ovde izvesna "negacija negacije" Kalikovog privatizovanja javnog prostora.

Osim toga, još jedan motiv - a čini mi se da je u pitanju dobar motiv - za objavljivanje ovog teksta jeste i taj što se iz slučaja kao što je ovaj, sa gospodinom Kalikom, da videti da su oni koji najglasnije viču o nekom partikularizmu itekako već prozvani unutar jednog globalnog poretka, i da mu potpuno, bez ikakvog ostatka koji bi bio spoljašnji tom sistemu, pripadaju.

Tako, ima na Zapadu onih koji, kada idu u prodavnicu ili obavljaju bilo koje druge uobičajene radnje, nose kostime superheroja iz stripova, ima i onih koji ne rade ništa drugo u životu nego skupljaju postere, figurice di-vi-dijeve i sve drugo što ima veze sa Gospodarom prstenova, a ima i onih koji u pozorištima gledaju Fantoma opere po nekoliko stotina puta, i uvek plaču na kraju predstave. Kako ne postoje srpski Gospodar prstenova , Supermen ili Fantom opere, ali postoji, baš kao i svugde danas, onaj imperativ da se "uživa do kraja", da se ostvare "skriveni lični potencijali", da se "prosto - Najki - uradi!", da se "ostvare sve svoje fantazije", onda takvi u Srbiji, kao gospodin Kalik, umesto da sakupljaju postere ili se oblače kao Supermen, manično pokušavaju da ostvare neke svoje "srpske fantazije". Struktura je ista i kod ovog koji se oblači kao Supermen, i kod gospodina Kalika. Tu je izmešano javno i privatno, izmešana je fantazija i svakodnevica.

Ali, ovaj što se oblači u Supermena zna da je u pitanju njegova infantilna fantazija, pa ne pokušava da, gledajući u čelik, istopi taj čelik. A čini mi se da Mario Kalik radi baš to - gleda u čelik i onda se nervira što se čelik ne topi kad ga on tako žučno gleda, to jest, na sva usta viče parole o nekoj izvornosti, neuključenosti, posebnosti, i onda se nervira jer nekako, nikako da se ostvari to o čemu fantazira, nikako da svi vide da treba da živimo u policijskoj državi, da Mario Kalik treba da bude plaćeni provokator, i da za pare opstruira onog ko pokuša da artikuliše neke svoje poglede pred javnošću (mada Mario Kalik već sada ima karijeru koja liči na one "karijere-posle-karijere" nekih starijih ljudi, koji nemaju šta da rade, dosadno im je samima kući, pa idu na tribine o svemu i svačemu, i tamo do mile volje zapitkuju; samo, dok oni to rade onako usput, Mario Kalik sedi kući i opsesivno piše primedbe čemu god stigne).

U takvoj bukvalnoj recepciji tog imperativa da se "ostvare sve svoje najličnije fantazije", neko kao Kalik baš zato nastupa histerično, znači provocira gospodara, provocira onog za koga veruje da zna, ili da ima veću moć od njega, baš zato što je sam negde napravio "kratki spoj". I tu se ne radi slučajno o Mariu Kaliku, simpatizeru režima Slobodana Miloševića, jer smo baš to isto imali pod Miloševićem, taj poziv da se direktno ostvare sve naše fantazije.

Dobar primer toga je video-piraterija u Srbiji pod Miloševićem. Sa piraterijom, imali smo Zapad-bez-Zapada, gde se od Holivuda pokušavalo uzeti samo ono što prija, zabavni holivudski hitovi, ali se odbijalo da se za njih plati. Dakle, odbijalo se da se uz nešto prijatno uzme i nešto neprijatno, što ovo prijatno uvek mora da prati. A zato što se uvek mora, da bi se imalo nešto prijatno, pregurati uz to i nešto neprijatno, zato je odbijanje da se uz prijatno uzme i neprijatno proizvelo mnogo veće neprijatnosti od onih prvih, koje inače prate to prijatno. Tako smo, na primeru distribucije filmova, imali potpunu propast srpskog video-izdavaštva već na samom njegovom početku, osim onog koje je znalo da se snađe, tj. da se bavi piraterijom.

Na drugom planu, na planu ostalih društvenih zbivanja, Srbija je takođe imala svoje suviše bukvalno shvatanje imperativa da se "moraju ostvariti sve naše fantazije". I zbog toga plaća još uvek. "Plaća" je dobra reč, jer upravo zato što nije pristala na poredak razmene, da se nešto uzme i da se to uzimanje nečega nečim to nadoknadi, Srbija je izgubila, i još uvek gubi. E, a ti koji hoće da uzmu a odbijaju da plate, kao što je Mario Kalik, koji hoće da se njihova fantazija direktno zadovolji, pa zato što se per definitionem fantazija ne može zadovoljiti direktno, jer da može, ne bi na prvom mestu ni bila fantazija, baš zato izazivaju mnogo više neprijatnosti od one količine neprijatnosti koja bi im sledila da su na prvom mestu pristali da od sebe daju nešto za ono što su uzeli. Ono što se isključuje iz simboličkog poretka, poretka razmene, vraća im se višestruko uvećano, ali i vraća se "sa osvetom" u realnom. A iz tog povratka "sa osvetom" u realnom slede simptomi, zagušenja, simptomatska ponavljanja, opsesije, itd.