Kako je propalo srpsko novinarstvo

„Većina listova u Americi danas uopšte nisu ’psi čuvari’ (watchdogs), a i oni koji bi to umeli da budu, tj. koji bi umeli da se brinu o javnom interesu, to samo povremeno čine. Novine su mahom ’pudlice’ (lapdogs) koje sede u nečijem krilu“, konstatovao je nedavno američki kulturolog raspravljajući o „ključnim razlozima zašto su propale novine“. A priče o „smrti novinarstva“ i panična javna briga o tome „da li se može spasti vest“ već su se odomaćile u javnosti koja je do juče „slobodu štampe“ kao „četvrti stub demokratije“ definisala DŽefersonovom odom: kad bi njega, predsednika SAD, pitali da li je američkom društvu potrebnija vlada ili slobodna štampa, on se ne bi dvoumio da preporuči ovo drugo.

Kad se aktuelna recesija razlila Amerikom, među prvim su potopljene te stare priče. Strašni kontrolor koji je, kako legenda kaže, bio spreman da svaki čas zgrabi onog ko ugrožava javni interes, društvenu pravdu i pravo na široko postavljenu slobodu govora odavno se pretvorio u umiljato kuče (lapdog) koje je našlo gospodare, naravno, među onima koji imaju novac i moć, a njegove uši odavno nisu „štelovane“ da čuju zov uniženih i ugroženih građana. Umesto borca za slobodu mediji su se pretvorili u – zabavljače i brižne zaštitnike naroda od loših vesti.

„Čemu loše vesti?“ „Moramo život gledati sa optimistične strane!“ „Narod hoće da se opusti. Zašto ga plašiti?“ „Ne bavimo se prošlošću, okrenimo se budućnosti.“ „Biznis je sve. Ljudi hoće standard.“  „Koga zanimaju edukativni sadržaji, ozbiljne rasprave i velike teme?“

Verovatno čitaoca ove poruke podsećaju na fraze izgovorene na srpskom od ljudi iz ovdašnje političke elite.

Međutim, u Srbiji se uglavnom i ne govori o krizi novinarstva. U borbi za preživljavanje i tranzicionoj inerciji za ujednačavanje naših standarda sa „zapadnim“ veruje se da je rešenje poznato. To je – zapadni model. Ne sumnja se u slabosti, nedostatke a kamoli – u smrt zapadnog koncepta. Optimistima to ne bi moglo pasti na pamet ni pod kakvim uslovima.

Ali budimo realni: srpsko novinarstvo, onakvo kakvo smo ga poznavali poslednjih decenija, propalo je, a mogućnost njegove obnove potpuno je neizvesna. Ovo što danas opslužuje medijsku industriju u Srbiji surogat je čija društvena uloga teško može da se svede i na najšire shvaćen pojam „slobode štampe“.

Ako bacimo pogled na osamdesete godine prošlog veka, možemo konstatovati ozbiljne rezultate. Mediji su imali visok ugled u društvu. Respektovani su i od građana i od potencijalnih manipulatora – političara. Bez obzira na to što je društvo socijalističkog samoupravljanja bilo jednopartijsko, ono je odškolovalo i odgajilo ozbiljnu novinarsku gildu, njeni ostaci su i danas dominantna grupa u srpskom novinarstvu. Profesionalnost je bila na visokom nivou, a unutar profesije najcenjeniji su bili pojedinci koji su držali do slobodnog mišljenja, imali oponentski otklon i gajili „zdravu sumnju“ prema vlasti i moćnicima. Mediji su bili oslonjeni na ozbiljno tržište, a oni najugledniji i najuticajniji su se izdržavali od svojih – konzumenata. I bili su vrlo uspešna preduzeća.

U odnosu na ozbiljno okruženje – bivše republike SFRJ, a pre svega najozbiljnijeg konkurenta Hrvatsku i Zagreb – mediji u Srbiji, u Beogradu, bili su dominantni u većini usporedbi: Politika je bila prva među „kvalitetnom“ dnevnom štampom, a mogla se upoređivati i s velikim evropskim uzorima od Monda do Zidojče cajtunga, Večernje novosti su jedinu pravu konkurenciju imale u zagrebačkom Večernjem listu, NIN uglavnom nije imao premca među njuzmagazinima, Beogradska televizija je bila br. 1, Radio Beograd vodeći radio, Studio B na čelu alternativnih i drugačije profilisanih medija... Beogradska novinarska škola jedino nije uspevala da napravi Start ma koliko je s drugu stranu tu bila Duga, ili recimo Izbor (Vjesnikov izbor tekstova iz strane štampe); i iako je Student bio najprovokativnije studentsko glasilo, ni Mladost ni Omladinske novine nisu uspevale da pomrače slavu „hrabrosti“ zagrebačkog Poleta iz sedamdesetih godina...

Kod novinara se cenila informisanost, obrazovanje, novinarska hrabrost, stil pripovedanja, etički odnos, fer-plej i – stav. Nakon, uglavnom univerzitetske edukacije i rada u omladinskim glasilima redakcije su nastavljale rad sa talentovanim novinarima. „Škole redakcija“ su davale kadrove prepoznatljivih profila. („Politikina škola“, „škola Večernjih novosti“, „NIN-ov stil“, „desk Radio Beograda“...) Broj zaposlenih je bio dovoljan da mogu sasvim dobro da se pokrivaju različite oblasti društvenog života, finansijsko stanje redakcija je omogućavalo da se putuje i po zemlji i po inostranstvu i da iz sveta izveštava desetine stalnih spoljnih dopisnika.

Pritisci i kontrola su dolazili od države i Partije. Može se reći da sem kulta Tita nijedna druga tema nije bila definitivno zabranjena. Kao i u svakom (pa i višepartijskom) društvu postojali su preovlađujući stavovi i – nosilo je određeni rizik odvojiti se od „utabanih staza“. Ali steći status kritičara i bilo kakvog disidenta značilo je zadobiti status časnog izuzetka. Danas kad je novinarski ugled čist relikt prošlosti teško je i razumeti kakva je to društvena pozicija bila. Neko ko je istrajavao na tom kursu uglavnom nije mogao očekivati „Oktobarsku“ ili „Nagradu AVNOJ-a“, ali oponiranje partijskim smernicima moglo je doneti profesionalno napredovanje i znatan društveni status. Dobar novinar je vazda balansirao između „carstva slobode“ koju je mogao da osvoji i „carstva nužnosti“ od koga je pokušavao da se odmakne.

Mnogo se očekivalo od demokratizacije društva i kapitalističkog načina privređivanja. Bio je zamisliv samo napredak.

Danas, tri decenije kasnije, priča o progresu bila bi „čisto smaranje“. Ništa od onog što se tada smatralo kvalitetom i vrhunskim dometima nije preostalo. Na sceni je pola tuceta tabloida, jedna ozbiljna komercijalna televizija, javni servis koji se s naglašenim naporom održava na granici nepristojne komercijalizacije, jedna politička televizija koja malo imitira Bi-Bi-Si pa se onda ponosi „Velikim bratom“, drži za sebe da je liberalna a ima pojednostavljenije interpretacije od medija iz jednopartijskih vremena; tu su desetine radio programa koji su modifikovana varijanta nekad čuvenog programa „Pozdrava i želja“ Radio Šapca, naravno sada opremljene sjajnom mogućnošću skupljanja muzikarine preko SMS-poruka; ovi emiteri se ponose koncepcijom da u etar šalju minimum reči koje se ne pevaju i drže se „dalje od politike“ i dosadnih ozbiljnih tema; „stari brendovi“ srpskog novinarstva su demontirani do granice golog opstanka.

Moderna društva, pa i srpsko, stigla su do jedne bitne promene paradigme. Američki sociolog Harold Lasvel je 1940. u knjizi „CommunicationofIdeas“ opisao tri uloge medija: a) zaštitna (watchdogrole) – obaveštenja o onome što preti društvu da bi informisani građani mogli blagovremeno da se pripreme za odbranu svoje uloge; b) interpretacija – razjašnjavanje, sa sugestijama, onoga šta se dešava u društvu; v) zaštita nacionalne baštine, kulture – odnosno, edukovanje generacija o društvenim vrednostima. Šta je danas ostalo od tih klasičnih i uzvišenih ciljeva? Gotovo ništa. Ova društva više nisu građanska nego potrošačka. Iako je potrošnja u srpskom društvu, kao uostalom i u drugim zemljama koje ne pripadaju krugu visokorazvijenih, prilično skromna naše društvo funkcioniše sa svim retardacijama konzumerizma i otuđenjima modernih ljudi. Tako se i uloga medija u društvu bitno modifikovala. Kriterijum za selekciju sadržaja kod starih medijskih struktura je bila pre svega politička, društvena i kulturna relevantnost, a kriterijum kod novih medijskih struktura je – povećanje zarade i prodaje (zabava, senzacija, banalnosti). Referentna grupa za staru medijsku strukturu su bili – građani, a novi mediji se obraćaju, pre svega – potrošačima.

U poslednjoj četvrtini 20. veka desile su se bitne strukturalne promene koje su od „nezavisnog i slobodnog novinarstva“ stvorile medijsku industriju koja je kao i sve industrije pred sebe postavila jednostavan i jedan jedini cilj – što veći profit. Kako je to stiglo do nas?

„Među mnogim socijalnim ironijama osamdesetih godina je i promena u svetskim masovnim medijima“, piše Ben Bagdikijan, autor kultne knjige „Medijski monopoli“ (Ben H. Bagdikian „The Media Monopoly“). „Mnoga komunistička društva su bila prisiljena da se odriču centralizovane kontrole nad informacijama, iako su takve promene spore i teške društvene inovacije. I tačno od tog vremena razvijene demokratije u svetu, uključujući i SAD, krenule su u suprotnom pravcu, ka centralizaciji svojih masovnih medija, ali ovaj put to nije delo države nego nekolicine privatnih korporacija.“

Bagdikijan je za primer 1994. godine – četvrto izdanje knjige – uzeo svoju državu, predvodnika „izvoza demokratije“ u svetu. Dakle, SAD imaju impresivno razvijen medijski sektor: 1.700 dnevnih listova, 11.000 magazina, 9.000 radio stanica, 1.000 TV stanica, 2.500 izdavača knjiga i 7 filmskih studija. Kad bi vlasnici ovih preduzeća bili različiti, bilo bi ih oko 25.000, a američko društvo bi imalo 25.000 različitih pojedinačnih medijskih glasova u zemlji. „Tako veliki broj bio bi garancija različitosti spektra političkih i društvenih ideja koje se šire u narodu.“ Međutim, tu postoji ozbiljan problem: nema 25.000 vlasnika. Ima ih 500 puta manje! A tek polovina od tih pedesetak drži najprestižniji i najuticajniji deo medija. A to je grupa žena i muškaraca koji mogu da stanu u osrednju salu za sastanke gde mogu da konstituišu – privatno ministarstvo za informisanje i kulturu! U intervjuu magazinu Kalifornija mantli iz septembra 1995. Bagdikijan je upozorio „da je u svakom narednom izdanju 'Medijskih monopola' broj kompanija sve manji a njihov domet sve veći. U izdanju iz 1992. bile su 23 kompanije koje su kontrolisale medije. Sada dobri poznavaoci iz Volstrita govore: Imaćemo oko šest kompanija koje će kontrolisati najveći deo medijskog biznisa. Mislim da su privatna ministarstva informacija isto toliko opasna kao i državna ministarstva koja kontrolišu informacije. Koncentracija medijske moći je politička moć, a to je društvena moć.“

I grupa evropskih istraživača EuromediaReserchGroup je krajem devedesetih objavila rezultate dugogodišnjeg istraživanja, i konstatovala da je u zapadnim demokratijama Veliki brat sasvim u sedlu i da će ozbiljne posledice tek stići. Istraživači su samo mogli da konstatuju da su „osnovni trendovi [u čitavoj zapadnoj Evropi] privatizacija (medija), internacionalizacija, komercijalizacija i medijska koncentracija“.

„DŽordž Orvel je u svom romanu, 1984, zamislio Velikog brata, onog koji upada u privatnost, kao velikog vlasnika svih masovnih medija u društvu. Veliki brat kontroliše vesti, informacije i popularnu kulturu kako bi se dostigla vizija Velikog brata o poželjnom društvu“, pisao je Bagdakijan.

Pišući predgovor srpskom izdanju Orvelovog romana 1984 iz 1999. godine, Đuro Šušnjić konstatuje da mi živimo u Orvelijani. Mnoga dostignuća tog društva bi i za samog Orvela bila iznenađenje. Jer bitna karakteristika onog sistema bila je da su se cenzori uvek osećali – pomalo nelagodno. Kao kradljivci slobode. U Orvelijani se zaista brojni „ribari ljudskih duša“ [pijarovci, spin-doktori, marketinški magovi, eksperti svih profila, analitičari raznih nijansi] uopšte ne osećaju kao ljudska bića koja rade neke nemoralne i opasne radnje. „Odvajanje politike od etike tragično je: sada politika stvarno deluje kao da etička načela i ne postoje“, konstatovao je Šušnjić.

Stanje u srpskom društvu samo je refleksija njegovog velikog uzora. Problem je potpuna idolatrija našeg najglasnijeg dela društvene elite: neupitno preuzimanje svega šta stiže sa Zapada. Čak i ono što je zapadna javnost prosejala i označila kao štetno i opasno prenosi se bez ikakve upitanosti.

A srpski mediji su modelirani prema svom uzoru na različite načine. Deo njih su u krajnje upitnoj privatizaciji preuzeli zapadni kupci, korporacije koje su uglavnom od drugorazrednog ugleda u svojim društvima, a koje su osposobljene da na „angro“ kupuju po haotičnim istočnoevropskim tržištima. Drugi deo je, u vreme dugogodišnjeg rata „međunarodne zajednice“ protiv nedisciplinovanog Slobodana Miloševića, uveliko podržavan i izdržavan od zapadnih institucija koje „hrane“ sredstva za propagandni rat protiv „banditskih režima“ širom sveta. Treći deo srpskih medija je postao vlasništvo srpskog tajkunskog bratstva i obično se održava kao biznis od sekundarnog značaja za tajkunska carstva i pripravan da se „uključe“ kad gazdi zatreba ili se „iznajmljuje“ prijateljima biznisa iz partijsko-državnih struktura.

„Širom Evrope, na televiziji (koja inače sada diktira preovlađujuće stanje – prim. aut.) nalazimo sve manje obrazovnih programa a sve više zabave koja postaje nalik jedna drugoj. Osnova sadržaja većine medija je vest, ali sve ostalo je manje-više zabava“ (EuromediaResearchGroup, 1998). Ali kakva vest. Totalni uticaj zabave i propagande su i news modifikovali u infotainment – preovlađujući miks informacija i zabave. Reality postaje Show. I izveštaji iz ratova se svode na banalizovane podele na timove „dobrih“ i „loših“ momaka, pojednostavljuju se krvave scene i složeni sukobi, a rešenja predstavljaju kao pokazivanje karata u pokeru. I sve je zezanje. Novine se više ne reklamiraju pouzdanim, ekskluzivnim, bitnim informacijama, promišljenim istupima ozbiljnih ljudi, višenedeljnim naporima novinara. Njihova privlačna moć su nagradne igre u kojima ljudi koji informacije konzumiraju kao „laku muziku“ mogu dobiti auto, montažnu kuću, džak para, putovanje na daleka mora. Slepo prateći primer Tonija Blera koji je krajem devedesetih kupio usluge Alistera Kempbela i svoj pohod na vlast dominantno organizovao preko tabloida i u tabloidnom „tumačenju“ fenomena – naši političari i deo biznis-elite veruje da je upražnjavanje vlasti isto što i neprestana okupacija medijskog prostora. Bler je završio kao klovn tužnog lika i proteran je iz „političke šatre“ a da pri tome niko nije zažalio za njegovim dosetkama, a njegova partija je dodirnula dno. Međutim, „naša levica“ ostaje pri Blerovoj metodologiji. Nema odstupanja ni za inč. Moto im je: nijedan dan bez pojavljivanja u javnosti. Kad ima nešto da se uradi, onda je važnije da tu budu mediji, nego da to rešenje zaista bude dugoročno i funkcionalno. Političar tog profila gleda da se pojavi na početku TV dnevnika na sednici nekog tela, usred emisije da se vidi na svečanosti puštanja u pogon nekog medicinskog aparata u bolnici višeg ranga, u drugoj polovini dnevnika je na važnom koktelu kod važnog ambasadora, pri kraju ili poseti neke siromašne đake koji su odlični u školi i treba im moralna podrška ili, još, bolje, ode do Kovilova ako je neka od naših uspešnih reprezentacija tu – da ih podrži na putu ka svetskom uspehu.

Mutirao je i put prenošenja poruka kroz javnost. Nekad su za to bile zadužene ozbiljne agencije, a najvažnije vesti su se „puštale“ kroz qualitypress ili u ozbiljnim emisijama. A danas zadatak pijara je da organizuje distribuciju mudrosti koje političar dotura „svom tabloidu“. To je dvostruko povoljno za njih: prvo, u tabloidima nema novinara zanovetala koji već smišljenu formulaciju i „misao“ dovode u pitanje, a drugo – reći nešto tabloidu realno ne obavezuje ni na šta, tek – da se spremi nova „misao“ za sutradan. Zato su te poruke kao „bengalske vatre“, sjaje u stotine nijansi, ali ne obavezuju nikoga ni na šta. I onda, te velike mudrosti se iz tabloida preuzimaju u nacionalne dnevnike, citiraju ih sve novine, radio-programi stavljaju kao vest u fleševima. A kako bi u javnosti u kojoj je tabloidina istina ideal drugačije i moglo da bude. Kad naši političari jednog dana kažu kako će stvoriti uslove da se u zemlji podigne 125.000 stanova za narod, da će modernizovati železnicu, izgraditi hidrocentrale, izvoziti za Kinu i Rusiju, onda u to niko ne veruje – ni oni, ni novookrunjeni eksperti (eksperti više nisu ljudi koji imaju najviše znanja o temi, nego likovi koji govore ono „što treba“, a, recimo, čuveni su po tome što su „podigli“ sajt na internetu i za svoj ili nečiji račun se bave tom temom). Ne veruju u to ni oni koji bi trebalo da „izvode radove“ jer su već nekoliko puta učestvovali u istovrsnim medijskim predstavama. Ne veruju ni oni koji to slušaju ili gledaju, ali u stanju opšteg odsustva Reality-ja u javnosti ne mogu da tome pridaju bilo kakav značaj. Kampanja traje petnaestak dana i sve potone. Gotovo je izvesno da se niko nikad na to neće vratiti i postavljati logična pitanja. Možda tek u predizbornoj kampanji ili da neki poslanik u razvučenom parlamentarnom šouu u direktnom TV prenosu to prepričava kao dobar vic.

Opštem destruiranju bilo kakvog ozbiljnog jezgra javnog mišljenja doprinosi potpuno ogoljavanje pisanja za medije. Sada se u jednom tabloidu u Srbiji pojavljuje više kolumnista dnevno (sa autorskom sličicom, potpis iznad teksta) nego što ih je osamdesetih godina bilo u čitavoj SFRJ. Kao najveća novinarska dostignuća opremaju se banalnosti od petnaestak redova, uglavnom od anonimusa – sadržajno obično ni o čemu, ali obavezno da podrže opšti politički propagandni okvir, uglavnom partije na vlasti ili da prate vruće potrebe velikih oglašivača. Ne treba ni pominjati da su interesi te dve društvene grupe po suštini sukobljeni sa potrebama građana. Nekad su kolumne pisali vrhunski novinari čije su se reči uzimale kao bitni orijentiri u javnosti, a čitalac je očekivao originalnost pristupa, dubinska znanja, natprosečnu informisanost, usmeravanje javne rasprave u neosvojene prostore.

Odsustvo autoriteta novinara u novinarskoj profesiji onemogućava objektivizaciju problema. „Novinarska objektivnost nije 'on kaže, ona kaže'. To nije samo traženje nekoga ko će izraziti drugačije mišljenje, drugu stranu“, objašnjava profesor sa Harvarda Aleks DŽons, četvrta generacija novinarske porodice iz Tenesija. „Novinar ne traga za savršenom istinom. Njegova istina je parcijalna. I ona se ne može uobličiti bez mišljenja novinara. I kao što naučnik započinje eksperiment sa idejom kuda bi to moglo da ide  i novinar ulazi u istraživanje sa određenom namerom. Ali ta ideja mora biti proveravana činjenicama na koje se nailazi (pri poštenom istraživanju) i posle toga se ispriča celovita priča.“ Odsustvo ovog procesa novinarstvo čini profesijom najamnika – ljudi koji pričaju naručene priče. Sloboda novinara i pisanje po savesti, kao najvišem zamislivom „kontroloru“, jesu zaboravljene kategorije. Sve postaje modifikacija reality show. Posledica (ili možda uzrok) jeste to da se i sama demokratija pretvara u reality show. Javnost je prezasićena banalnošću, privatnost se pretvara u javnu zabavu, sve je više javnih luda prema kojima su dvorske lude bili uzvišeni filozofi, sve više kampanja koje skreću pažnju sa suštine; politika je spektakl, predsednik zabavljač, partije su menadžerske agencije, a država organizator „igara bez granica“.

„Genijalna, neodoljiva karakteristika ovog načina 'osvajanja javnog mnjenja' jeste da nikad nije direktno politički.“ Odbačene su „direktne metode kao nedelotvorne, jer one ostavljaju posledice samo na elitu“, a dovedene do savršenstva – indirektne metode koje su „sigurno delotvorne, između ostalog, i iz razloga što su opcije na čije opredeljenje ona treba da navede elementarne (više robe = više sreće): u njoj se samo neprekidno smenjuju kratke slike, lako shvatljive nižem intelektu, predstavljajući jedan (fiktivni) svet, koji preobilje robe čini savršenim i srećnim“, zapisao je Lučano Kanfora, autor knjige Demokratija – istorija jedne ideologije. Tako društveni ideal – za šta je recimo Marksu trebalo da napiše „Komunistički manifest“, Milu „Esej o slobodi“, Hitleru Majn kampf – potrošačko društvo može da sažme u seriju reklama za „koka-kolu“, za kakvo pivo, pastu za zube ili čudesnu smesu koje se zove „cilit bend“, a gde se na hiljadu i jedan način i „u vezi s proizvodom“, prikazuje srećan život, večna mladost, nesvakidašnja zabava, egzotična putovanja, čista ljubav – večni hepiend. Progres i optimizam. Prirodno je da su baš reklame zaista vrhunac tog „hvalospeva bogatstvu koje se sa zadivljujućim učinkom predstavlja kao status nadohvat ruke“.

Reklame su u konceptu srpskih medija iz osamdesetih (pošto smo to uzeli kao vreme za poređenje) bile sekundaran izvor prihoda. Prilagođavajući se krajnje komercijalizovanom konceptu, koji bi se uslovno mogao zvati američki – jer počeci toga idu do pojave „žute štampe“ na kraju 19. veka „kad se dolazi do saznanja da novine mogu biti pravi biznis“ i polako odustaje od ideje o „služenju javnosti“ (Aleks DŽons) – i srpsko novinarstvo se transformisalo u srpsku medijsku industriju u kojoj su se prihodi od oglasa umnogostručili, oglašivači postali važniji od čitalaca, a oglasne agencije zauzele mesto distribuiranja i kontrole medijske moći čime su se nekad bavili komiteti. Jednostavnije je u društvu gde živi taj koncept nasrnuti na najistaknutije nosioce društvenih uloga (akademike, profesore, pisce, svetski priznate intelektualce) nego se baviti „razvojnim putem“, prihodima ili načinom rada agencija, njihovih vlasnika i „štićenika“ iz kabineta. (Dobar primer je ono što se dešavalo oko konferencije za štampu od 22. septembra o.g. na kojoj je portparol i potpredsednik parlamentarne stranke Nova Srbija Dubravka Filipovska iznela činjenice o poslovanju marketinških agencija u vlasništvu trojice bliskih saradnika predsednika Srbije. Radilo se, inače, o javno dostupnim podacima na sajtu državne Agencije za privredne registre. Međutim, tabele i komentare oko tog poslovanja što je, po rečima Filipovske, pokazivalo da su „prihodi navedenih preduzeća rasli uporedo sa političkim uticajem njihovih vlasnika“, spomenula su samo dva-tri medija u Srbiji, marginalna naravno. Mejnstrim se za to uopšte nije zainteresovao.)

A kad su oglašivači i agencije stupili u posao s medijima, oni su postali sredstva promocije robe, biznisa, biznismena, ali i određenih političkih grupa i ličnosti. Mi nismo društvo u kome se neko ozbiljno bavio takvim istraživanjima, pa ne možemo da tvrdimo kao američki istraživač koji nalazi da je više od 80 odsto tekstova iz umetnosti i zabave u stvari promotivnog karaktera, ali i letimičan pregled naših tabloida, komercijalnih televizija ili radio-stanica daje rezultat koji nas po tom paranovinarskom i subprofesionalnom elementu svrstava među naše uzore. A tek sadržaji ekonomskih rubrika. Tu više ni sami urednici ne mogu da procene koji tekst nije produkt neke „dobre pogodbe“ koja treba da dobit donese direktno ili malo kasnije.

Kako je moguće da se to prodaje kao „pravo novinarstvo“? Jednostavno. Pošto, postojeći koncept obuhvata „mejnstrim“, i oko toga nema naglašenih razlika niti polemika, posledica je da su mediji u Srbiji produkt manje-više monopolističkog mišljenja. Bez realne konkurencije, objedinjeni u nameri da se dokopaju što većeg profita, usmereni (realno) na tek nekoliko marketinških agencija, mediji su se do zaoštravanja uslova privređivanja bez ostatka držali te prilično lagodne monopolističke pozicije. Kratkoročno se pogubne posledice tu ne uzimaju u obzir. Čitaoci se ne gube u danu. Njihovo poverenje u medij se topi. Tiraži stalno padaju. Uticaj i društveni ugled bledi. A padovi se privremeno kompenzuju oglasnim prihodima. Prihod od velikog prodajnog lanca koji kupuje prostor na godišnjem nivou svakako je izvesniji, a poslovanje je u tom segmentu neuporedivo konfornije od svakodnevne jurnjave za čitaocima. (Srpsko tržište je, inače, nestabilnije od zapadnih tržišta jer se zanemarljiv broj primeraka novina prodaje u pretplati.) Prodavci oglasa (najmoćniji od njih su i proizvođači najprofitabilnijih zabavnih TV programa) su, što je važno, u jointventure odnosu i sa određenom političkom opcijom. Tako uvezan čvor mediji – biznis – politika onda omogućava i priliv određenih sredstava i od državnih institucija i javnih preduzeća. U osnovi, „neposlušne“ novine mogu da probaju da se kompenzuju preko čitalaca, ali komercijalna televizija koja bi „kršila pravila igre“ nema nijedan razlog za postojanje.

Nije lako ni zamisliti izlaz iz ove situacije. U svojim Prilozima za otpor neoliberalnoj invaziji Pjer Burdije još devedesetih godina nije širio optimizam: „Novi moralni poredak, zasnovan na rušenju svih sistema vrednosti, potvrđuje se u prizoru, koji mediji uslužno prenose, svih onih predstavnika države koji umanjuju svoje statusno dostojanstvo klanjajući se pred šefovima multinacionala, kao što su Daewoo ili Toyota, ili takmičeći se u osmesima i znacima inteligencije pred jednim Bilom Gejtsom. Da li možemo očekivati da izuzetna količina patnje koju proizvodi takav političko-ekonomski režim bude jednog dana u osnovi jednog pokreta sposobnog da zaustavi srljanje u provaliju?“

U međuvremenu se nešto od Burdijeovih „očekivanja“ i dogodilo. Provalija se posle oktobra 2008. i sloma u Volstritu ukazala svima. I slepi su „progledali“. Doduše, naši političari, biznismeni i mediji, uglavnom, nikad nisu priznali da je recesija stigla i do nas. Taman posla! Grozničavo se na naslovnim stranama i u centralnim emisijama najavljuje optimizam uglavnom nepoznatih eksperata i analitičara iz nekih budžaka svetskog biznisa i institucija čija je uloga promovisanje „korisnih informacija“. Svetska kriza postoji, ali kriza u Srbiji se pojavi u vestima tek kad nas neki činovnik iz Evropske unije „pohvali“ kako smo prilično uspešno prevazišli velike probleme s kojima smo „proteklih meseci“ bili suočeni. Inače, kod nas i recesija mora biti pobeda. Nikakve dileme ne treba puštati u javnost. Šta će narodu dileme? Tabloidizirana javnost i ne zna za drugačiji pristup životu. Oni ne priznaju ni „izuzetnu količinu patnje“ koja se i dalje uvećava.

Problem propadanja srpskog novinarstva neuporedivo je opasniji proces od medijskog opadanja u zemljama razvijene demokratije – u domovinama štampe i medija. Koliko god se govorilo o „smrti novinarstva“, u Americi se, uglavnom, ne dovodi u pitanje opstanak stubova američkog žurnalizma Njujork tajmsa, Vašington posta, Volstrit žurnala i Los Anđeles tajmsa, niti je ugroženost hamburškog Špigla ili britanskog Ekonomista pitanje opstanka. A u društvenom pogledu i nije problem ako profitabilni tabloid posrne, zatvori se komercijalna televizija ili ućuti radio koji pušta muziku za kojom ludi deo generacije. Društvene promene koje će doneti ova recesija verovatno će dosadašnji hiperkomercijalizovani koncept medija ispratiti na smetlište istorije. Novi koncept, koji i inače komplikuje tehnološka moć i potencijal interneta, nije još na vidiku. Ali kad se on počne uspostavljati, svakako bi društvu bilo lakše da ga podigne na nekim pouzdanim stubovima nego da krene iz pepela. Kako sad stvari stoje, mi ćemo biti u goroj situaciji nego 1945. Tih godina bilo je novinara dovoljno da se započne „veliki posao“. Bilo je nagomilanog znanja i profesionalne veštine koji su uprkos ideološkoj trijaži dali rezultate. Lako je bilo od „ozbiljnih novina“ nešto kasnije odvojiti kadrove za „večernjake“, preteče tabloida. Obrnuto – ne biva. Kad društvo potone u tabloidnu istinu i mediji izgube svaki kredibilitet, onda to nije pogodno tle ni za kakvu demokratsku klimu. A o napretku vlasti naroda ne može biti ni govora.

„Glad za novcem i ravnodušnost prema plemenitim stvarima učinili su da je Francuska imala štampu kojoj je, uz retke izuzetke, jedini cilj bio da ojača moć nekolicine i jedina namera da obesceni odvažnost svih ostalih“, pisao je Alber Kami 31. avgusta 1944. o stanju u novinarstvu u svojoj zemlji u ono vreme kad je svet bio suočen sa „Velikom depresijom“ u prvoj polovini prošlog veka i sa njenim posledicama. Liči na današnje stanje. Što, naravno, ne mora ništa da znači...