Kandidatura Hilari Klinton nije učinila ništa za feminizam

24. maj 2008.

Kada se prašina posle izbora iz 2008. bude slegla, hoće li se ispostaviti da je Hilari Klinton pomogla ili odmogla usponu žena ka mestu predsednika Sjedinjenih Američkih Država?

Hilari je sada mrzovoljna, odbija da prizna nominaciju Baraka Obame koja je na pomolu i preti da upetlja Demokratsku pravnu kučinu sve do konvencije u avgustu, ali i dalje.

Oni koji misle da će se kroz nekoliko nedelja Hilari dostojanstveno povući žive u snovima. Klintonovi su nemilosrdni borci koji će zariti oštre zube u bilo koji krvav peškir.

Uz sirovu ambiciju i tvrdoglavu energiju kojom ruši sve pred sobom, Hilari će sigurno duboko uticati na mlade žene koje teže visokim položajima. Ona je istovremeno i uzor koji inspiriše, ali i loš primer nekoga ko podvija rep – karijeristkinja koja otvoreno zastupa feminizam, ali ne zna kako da nađe put do uspeha bez muževljevih veza, saveta i intervencija.

Iako je Bil Klinton osmislio Hilarinu kampanju za Senat i za nominaciju u Demokratskoj stranci, ali je u poslednjih nekoliko meseci bio i smetnja, jer je iskoristio predizborne govore da bi blebetao o sebi ili da bi u debatu ubacio rasne tonove koji stvaraju razdor.

Sledećoj kandidatkinji za predsednika bilo bi najpametnije da eventualno bludnog muža stavi pod tepih i tamo ga i ostavi. Ukoliko žene zaista žele ravnopravnost, moraju same voditi svoje bitke i ne smeju se oslanjati na tuđu slavu.

Hilari je pokušala da dobije i jare i pare – da iskoristi muževljevu popularnost koja izaziva nostalgiju istovremeno tvrdeći da je žrtva polne diskriminacije.

I šta onda? Da li su muškarci podobni sponzori ili snishodljivi ugnjetavači?

Kada su njene nade da će postati predsednik počele da blede, Hilari je povisila ulog među okorelim feministkinjama. Njeni surogati kukaju na sva usta udarajući u talambase u pokušaju da sve ljute žene isteraju na brisan prostor.

Hilari je svoju vojsku skupila s koca i konopca. Nek se vijore crvene zastave! Hilari se postavila kao mučenica, prevarena žena, izložena sprdnji, kažnjena i bačena u zapećak zarad konačnog dobra svih žena. A da li, međutim, ova sladunjava melodrama potkopava glavne ciljeve feminizma?

Uprkos svih njenih tvrdnji da su mediji pristrasni i da su se muški suparnici loše ophodili prema njoj, Hilari se izvukla apsurdno smešno iz ove kampanje. Ni njeni protivnici ni novinari koji pripadaju preovlađujućem kalupu razmišljanja nisu imali hrabrosti da istraže ili bar da navedu ogroman spisak skandala u koje su bili umešani Klintonovi, a u kojima se Hilari gotovo uvek bila duboko zaglibila.

Optužbe za seksizam postale su Hilarina rutinska strategija za izbegavanje kritika. Međutim, uplićući savremeni, plemeniti feminizam u svoju zbrkanu psihološku dramu, Hilari potkrepljuje otrcane stereotipe o ženama. Da li će odsad svaka kandidatkinja koja gubi prolivati krokodilske suze tvrdeći da su je osakatili muški ponos i predrasude?

Najveća prepreka za pobedu žena u trci za Belu kuću jeste činjenica da je predsednik i glavnokomandujući oružanih snaga, te da kao takav mora ulivati snagu i odlučnost u odbranu nacije. Hilari je lukavo pokušala da reši ovaj problem tako što je izdejstvovala da bude imenovana u Komitet senata za oružane snage, gde je upijala informacije i polako zadobila poverenje visokih oficira.

Međutim, ovaj njen naum krenuo je nizbrdo kada je udvorički prateći podatke ankete javnog mnjenja glasala za Rezoluciju o ratu kojom su DŽordžu Bušu data ovlašćenja da izvrši invaziju na Irak. Ova sudbonosna odluka, koja je trebalo da podupre njen vojni kredibilitet, udaljila ju je od levog krila partije i, da bi ironija bila veća, povećala izgleda za izbor do tada praktično nepoznatog Obame, koji se javno usprotivio ratu.

Ženama koje razmišljaju da pođu stopama Hilarinog presedana bilo bi bolje da se ne obaziru na prolazne ankete, već da proučavaju vojnu istoriju. Kada žene pokušavaju da odenu lavlju kožu vojničke hrabrosti, to dovodi do neprijatnih situacija, kao što je Hilarina izmišljotina o tome kako je trčala u zaklon pred snajperom u Bosni, što je uvredilo američku vojsku implicirajući da bi vojska prvu damu i njenu kćer izložila opasnosti.

Tu je i Hilarina pretnja kako će Irak „sravniti sa zemljom“ ukoliko napadne Izrael, što je loš izbor reči koji otkriva koliko naivno shvata vojne opcije i koliko je ravnodušna prema ljudskim gubicima. Ideolozi feminizma žale se da je pred ženskim kandidatima težak put. Tvrdi se da Hilari mora da istovremeno bude i čvrsta i meka, i muževna i ženstvena.

Da li je to onda osnovni razlog za njene vrtoglave promene karaktera? U svakoj državi ili oblasti u koju prvi put dođe Hilari menja ton glasa i akcenat, od standardnog do južnjačkog. Ovo deluje sirovo i snishodljivog – što je jedan od razloga zašto je izgubila podršku među sebi sličnima, obrazovanim ženama iz više srednje klase.

Prva žena predsednik mora imati dosledan karakter i staloženo držanje. Biće joj, međutim potrebno i brdo para, što je ključno za ogroman marketing koji je nažalost deo izborne kampanje u SAD. Ovde je Hilari, uz muževljevo pokroviteljstvo, prokrčila put.

Nema nikoga ko bolje laska i podilazi bogatima i slavnima. Ali Hilari je zapanjujuće rastrošno spiskala svoje bogatstvo. Iako je prikupila oko sto miliona dolara, sada duguje preko dvadeset miliona, a svakim danom zapada u sve veće dugove.

Mnogi ljudi negoduju pošto ona prođe, jer ih je bezdušno ostavila bez novca. Očigledno da ne ume da mudro raspolaže novcem, zbog čega mnogi glasači nisu voljni da u njene ruke prepuste američki budžet. Seksizam nema s tim nikakve veze.

Tekst je preuzet iz lista Telegraph www.telegraph.co.uk