Kapitalizam – neshvaćeni holivudski negativac

(Volstrit džurnal, 4. jun 2010.)

U poslednje vreme, kapitalizam nije imao bog zna koliko dobrog publiciteta. Međutim, kada je film u pitanju, kapitalizam nikada nije imao pošten tretman. Kapitalisti su u filmovima skoro po pravilu prikazani kao zlikovci. Neko je ubijen? Stanovnici gradića umiru od raka? Životna sredina je uništena? Ne tražite dalje od direktora neke velike korporacije. Navedite iz glave filmove u kojima se kapitalisti pojavljuju kao heroji? „Betmen zauvek“ i „Gvozdeni čovek“ se ne računaju. Postoji ih nekoliko („Ivica“, „Imate poštu“), ali spisak je kratak. S druge strane, uzmite da navedete koliko god možete filmova u kojima se pojavljuju korporacije kao masovne ubice i korporativni zlikovci? Ovo je lako: „Begunac“, „Sirijana“, „Nemoguća misija 2“, „Erin Brokovič“. „Kineski sindrom“ i „Avatar“ samo su neki od njih.

Čak i kada korporacija nije glavni zlikovac, Holivud nam stavlja do znanja da nije ljubitelj biznisa. Najgroteskniji lik u „ratovima zvezda“, DŽaba Hat, predstavnik je poslovnog sveta, pravi „gmaz“ u bukvalnom smislu te reči. „Zvezdane staze“ nisu ništa bolje. Kapitalisti su tu takođe prikazani kao ružna, gramziva stvorenja po imenu Ferengi, koja zarađuju držeći se pravila kao što je „Zaposleni su prečke na lestvama ka uspehu - ne oklevaj da gaziš po njima“.

Antikapitalizam Holivuda nije slučajnost. On je rezultat tri faktora: besa režisera i scenarista prema svojim kapitalistima finansijerima, teškoća da se vizuelni medij koristi za prikazivanje nevidljive ruke, i etičkog miljea koji Holivud deli sa većim delom naše kulture, a koji samointeres smatra za nemoralnu stvar.

Generalno, umetnost i kapitalizam dobro idu jedno uz drugo. Kako ekonomista Tajler Kouen tvrdi u svojoj knjizi „Pohvala komercijalnoj kulturi“, najznačajniji istorijski periodi često su periodi relativnog bogatstva i ekonomskog rasta. Upravo kapitalizam stvara bogatstvo koje pruža podršku umetničkom stvaralaštvu, i daje umetnicima nove tehnologije i nove medije sa kojima će raditi. Ali, kada je u pitanju snimanje filmova, kapitalizam i umetnost se nalaze u sukobu.

 „Ekonomija je faktor koji najviše koči mejnstrim režisera kada snima film“ napisao je režiser Sidni Polak. Holivudu su kapitalisti potrebni, ali, budući da su milioni u pitanju, oni nemaju mnogo izbora osim da zauzdavaju pisce i režisere kada se njihove vizije nađu na putu profitu. Ako publika želi srećan kraj, onda će kapitalista zahtevati da se kraj ponovo napiše bez obzira na scenaristu, koji to smatra ugrožavanjem umetničkog integriteta. Ovaj pritisak na filmadžije da prave srećne krajeve nezaboravno je prikazan u filmu „Igrač“ Roberta Altmana.

Režiseri i scenaristi u kapitalistima vide ograničenje, silu koja im ne dozvoljava da ostvare svoje vizije. S druge strane, kapitalisti smatraju da umetnici misle samo kako da udovolje sebi. Kapitalisti naporno rade da proizvedu ono što potrošači traže. Umetnici, koji se suviše trude da potrošačima pruže ono što oni žele, bivaju optuženi da su se „prodali“. Dakle, čak su i jezici kapitalizma i umetnosti u sukobu: preduzeće koje se „prodalo“ uspelo je, ali umetnik koji se „prodao“ omanuo je.

Slikari ne preziru kapitaliste koji im prodaju boje, zato što oni ne zavise od njihove podrške. Ali, filmadžijama su kapitalisti neophodni radi novčane podrške, pa je zato njihov otpor prema kapitalistima posebno jak. Leri Ribštajn, profesor na univerzitetu Ilinois i analitičar filma, napisao je rad o tome kako filmadžije sklapaju „faustovski ugovor“ da bi stvarali. Oni su svesni toga da prodaju deo svoje umetničke duše kako bi pravili svoje filmove, i prirodno je da su besni na đavola koji je kupuje. Čovek ne mora da bude Frojd da bi primetio kako taj bes kipti sa ekrana.

Uzmite dva najunosnija filma svih vremena: Avatar i Titanik DŽejmsa Kamerona. U prvom se radi o genocidnoj korporaciji a u drugom o kapitalisti koji šalje preko 1000 ljudi u propast zahtevajući, profita radi, da se bezbednost podredi brzini. Zapravo, uprkos svome komercijalnom uspehu, g. Kameron je poznati kriticizer korporacija. U „Tuđinu“, na primer, korporacija žrtvuje ljude kako bi profitirala na vanzemaljskom čudovištu. G. Kameron je takođe poznat i po svojoj mržnji prema sistemu studija i direktorima koji pokušavaju da zauzdaju njegovu umetničku viziju i njegov budžet.

Mada ponekad zaista proizvede i levičarske filmove poput „Crvenih“, Holivud ne gaji neku duboku ljubav prema socijalizmu (obratite pažnju na poršee po Holivudskim brežuljcima). Komunistički i socijalistički period Holivuda bio je zasnovan na veri da će umetnik u socijalističkom raju biti oslobođen stega kapitala i slobodan da ostvaruje svoje vizije. Ali, čak i u Holivudu, danas takva očekivanja gotovo niko ne uzima za ozbiljno.

Međutim, Holivud sa Marksom ipak deli koncept otuđenja, ideju da su radnici u kapitalizmu odvojeni od proizvoda svoga rada i da se osećaju poput zupčanika u mašini a ne kao nezavisni stvaraoci. Siroti filmadžija je prava ilustracija onoga što je Marks imao na umu – scenarista će ostaviti i srce i dušu u scenariju samo da bi ga zatim video prepravljenog, preprodatog, nanovo napisanog i kasapljenog nanovo i nanovo od strane niza režisera, producenata, i, što je najgore od svega, direktora studija. U Holivudu, scenarista može imati naizgled uspešnu karijeru, a da nikada ne doživi da neko njegovo delo stigne na ekran. Dakle, antipatija filmadžija prema kapitalizmu manje je ideološke, a više iskustvene prirode. Scenaristi i režiseri svakodnevno se nalaze u borbi između umetnosti i trgovine, i oni svoju bitku protiv „odela“ počinju da vide kao model za mnogo veću bitku između kreativnog rada i kapitala.

Drugi, iznenađujući razlog zbog koga Holivud ne uspeva da razume kapitalizam proizilazi iz ustaljenog holivudskog načina da se ispriča dobra priča. Filmovi se usresređuju na pojedinačne likove, izbore ili dela zato što tu leži dramska napetost. Preduzimači su ključni aspekt kapitalizma, i nekoliko filmova se zaista i bavi preduzimačima, poput „Takera“ Frensisa Forda Kopole. Ali, da bismo zaista razumeli kapitalizam moramo se uzdignuti iznad nivoa ličnosti kako bismo uočili skrivene sile koje usaglašavaju delovanje miliona jedinki širom sveta.

Proizvodnja i isporuka i najjednostavnijih proizvoda zahteva napor hiljada ljudi raštrkanih širom sveta, od kojih nijedan ne mora biti svestan čitavog procesa. Nije ruka nekog određenog preduzimača ta koja ružu sa kolumbijskih polja isporučuje velikoj cvetnoj tržnici u Alzmiru u Holandiji, i zatim cvećari u Čikagu koja je prodaje romantičnom mladiću koji će je pokloniti svojoj dragoj za Dan zaljubljenih, već to čini „nevidljiva ruka“.

Teško je iznijansirani i složeni mehanizam kapitalizma predstaviti u samo dva sata. To je i jedan od razloga zašto je jedno od retkih dela koje je ovo pokušalo – televizijska serija od pet sezona po imenu „Žica“. Kao i u toliko drugih filmova i tv-serija, kapitalisti su ovde zle ubice. „Žica“ prosto čini ovaj stereotip stvarnijim time što kao preduzetnike uzima preprodavce droge. Ali, mada koristi ličnosti, „Žica“ je zapravo o tome koliko ličnostima upravljaju šire ekonomske sile: preprodavci droge dolaze i odlaze, ali je tržište večno. „Kapitalizam je vrhovni bog Žice. Kapitalizam je Zevs“, kaže Dejvid Sajmon, autor serije.

Tokom svojih pet sezona, „Žica“ pokazuje kako novac i tržišta međusobno povezuju belce i crnce, bogate i siromašne, kriminalce i policiju u ogromnu mrežu koju niko od njih nije u stanju da sagleda u celosti, a koja je proizvod ljudskog delovanja, ali ne i ljudskog dizajna. Nevidljiva ruka je ta koja donosi odluke, kako nas g. Sajmon suptilno podseća u završnici treće sezone, kada detektiv Mek Nalti radoznalo uzima knjigu sa police ubijenog trgovca drogom Stringer Bela, a kamera se fokusira na naslov: „Bogatstvo nacija“ Adama Smita.

Smitova metafora o nevidljivoj ruci, poput g. Sajmonovog pozivanja na Zevsa, govori nam da se, kako bismo razumeli svet, moramo izmestiti iz vizure pojedinca i sagledati šire sile koje su na delu. Ali, Zevs je kapriciozan bog koji radi šta mu padne na pamet i čije munje stižu sa nebesa bez ikakvog razloga ili smera. S druge strane, Smitova nevidljiva ruka je ruka brižnijeg boga, jednog koji ne mari za interese pojedinaca, već te samoineterese usmerava ka društvenom dobru, progresu i ekonomskom rastu. Tako g. Sajmon shvata da su radnici na Baltimorskim dokovima izgubili svoja radna mesta ne svojom krivicom, već usled neprestanih promena koje donosi kapitalizam. Međutim, Adam Smit vidi ono što Sajmon ne vidi, a to je da je upravo kapitalizam bio taj koji Baltimorskim radnicima na dokovima jednom i doneo njihove visoke plate, te da je neprestana promena u kapitalističkom sistemu ta koja polako podiže plate širom sveta.

Holivud želi da njegovi junaci budu vrli, ali on vrlinu definiše na način koji isključuje bilo kakav čin vođen samointeresom. Ukoliko pod vrlinom smatramo stavljanje drugih ispred sebe, onda je jasno da većina ljudi, a ne samo kapitalisti, nije preterano vrla. Rezultat toga je da je jedina opštepoznata holivudska odbrana kapitalizma ona koju Gordon Geko izgovara u filmu „Volstrit“: „Pohlepa, u nedostatku bolje reči, je dobra. Pohlepa je u redu. Pohlepa deluje“. Ali, čak iako Gekova odbrana ima natrunke istine, ona nije nadahnjujuća, i to je razlog zbog koga Geko ostaje negativac, a ne heroj u „Volstritu“.

Bolji način za odbranu kapitalizma jeste da se istaknu njegove vrline. U filmu „Potraga za srećom“, na primer, Kris Gardner, siromašni trgovački putnik kojeg tumači Vil Smit, suočava se sa nedaćama uz pomoć rada, kreativnosti, ambicije i inteligencije. „Potraga za srećom“ ima zašećerenih momenata, ali je priča o Gardnerovom usponu od beskućnika do uspešnog brokera puna napetosti i duha, zbog čega se činjenica da nema više filmova koji koriste poslovni milje kao okruženje čini još čudnijom.

Mnogo je filmova u kojima ljudi zaposleni na poslovima koji im izjedaju dušu najzad odlaze da pronađu sebe, ali, koliko je filmova u kojima ljudi pronalaze sebe u produktivnom radu? Šteta što ih je tako malo, budući da većina nas provodi svoje živote u poslovnom svetu. Poput mnogih literarnih dela, i Holivud za svoje negativce uzima ljude koji teže društvenoj dominaciji kroz sticanje bogatstva, prestiža i moći. Međutim, u običnom poslovnom kapitalizmu mnogo više se radi o jednakosti: o nalaženju smisla i užitka u radu i proizvodnji.

Majkl Mur nije morao da brine da će iko pogrešno razumeti naslov njegovog filma „Kapitalizam: ljubavna priča“, zato što u Holivudu niko ne voli kapitalizam. Šteta, budući da je Holivud jedan od najvećih uspeha kapitalizma. Holivud je masama doneo zabavu visokog kvaliteta isto kao što je Henri Ford masama pružio kvalitetne automobile. Holivud je odličan u pričanju priča, ali tek treba da ispriča jednu od najvećih priča od svih, priču o kapitalizmu, najhumanijem i najproduktivnijem ekonomskom sistemu koga je svet upoznao.

http://online.wsj.com/article/SB10001424052748704025304575284722645443124.html#

(Prevela Jovana Papan)