KK Partizan ili "delo ljubavi"

Klopaj, a ne navijaj!

Pre nekoliko dana sam, sticajem čudnih okolnosti, pogledao poslednjih desetak minuta košarkaške utakmice Armani DŽins – Panatenaikos, koju je prema očekivanjima dobio Željko Obradović. Navijači Armanija su bili navijači samo u ovom tekstu, u stvarnosti, to je bila jedna grupa posmatrača koji imaju izvesne simpatije prema jednom od dva tima.

Može li im se na tome zameriti? Uvek sam se pitao ko to navija za košarkaški tim u jednoj fudbalskoj zemlji kao što je Italija, zemlji u kojoj je i pored izvesnih uspeha u prošlosti, košarka bila zapravo, jedna prolazna moda, koja je došla i prošla, zadržavajući se tek u provinciji, presiromašnoj da bi se bavila fudbalom.

Isto tako međutim, i Panatenaikos, (kao i Olimpijakos) postoji pre svega kao košarkaški klub, iako ima i svoju fudbalsku sekciju; međutim, u fudbalskom biznisu grčki kapital ne može da parira ni italijanskom (Inter, Milano) a nekmoli globalnom kapitalu (Mančester junajted/siti, Liverpul, Arsenal) odnosno, kako bi se to reklo, ultimativno državnim/nacionalnim projektima (Real Madrid/Barselona). To nas navodi na pitanje šta je to uopšte sportski klub? Odgovori pokrivaju skalu od world wide multinacionalnih preduzeća, do lokalnih miljenika, koji zadovoljavaju potrebe za zabavom jedne male zajednice. Ali tu razliku u veličini prati i jedna druga razlika, razliku u simboličkoj ulozi kluba. U slučaju klubova multinacionalnih preduzeća, simbolička uloga je jasna: oni nude mogućnost (jasno, samo simboličku) da se bude deo institucije moći, bez obzira na poreklo i socijalni status i da se tako u neizvesnom svetu stekne makar privid izvesnosti. Tako će, na primer, Mančester junajted će dobiti 4 od 5 utakmica, u 3 od 5 slučajeva će biti prvak Engleske, a jednom u pet godina i prvak Lige šampiona. Prilično dobri (izvesni) izgledi za budućnost! Ti izgledi zavise od aure nepobedivosti ukotvljenih u Mančesterovu tradiciju, ali još više u finansije koji mu omogućavaju privlačenje odgovarajućeg igračkog kadra koji tu tradiciju treba da nastavi; taj kadar međutim košta, pa stoga Mančester nužno mora da posluje kao kompanija kojoj je u interesu da maksimizira profit. Otuda je navijač koji samo navija istovremeno i potrošač koji ne troši dovoljno, pa kompanija mora da ga prevaspita. Najpre ga treba naterati da sedne (zato su ukinuta stajaća mesta na stadionima) zatim mu treba strpati u usta nešto što će da pojede ili da gricka, a potom i nešto što će da popije. Pri svemu tome, jasno, ne ostaje puno vremena za navijanje, ali to navijanje nije toliko ni važno, budući da su takozvani razultati obezbeđeni kvalitetom igračkog kadra.

Izvesnost, koju prodaju ove kompanije, ubija navijanje: ne možete navijati da sunce izađe ujutru, jer će ono svakako izaći i bez vašeg navijanja i vi to vrlo dobro znate.

Izvesnost, koju prodaju ove kompanije, ubija navijanje: ne možete navijati da sunce izađe ujutru, jer će ono svakako izaći i bez vašeg navijanja i vi to vrlo dobro znate. Upravo zato multinacionalnim korporacijama pod imenom “fudbalski klubovi” gotovo je svejedno da li igraju pred svojim navijačima ili na strani, kao što im svejedno da li njihove proizvode kupuje osoba iz grada u kome im se nalazi stadion ili sa drugog kraja sveta. Stoga navijači Mančestera iz Mančestera žive u iluziji da je Mančester njihov klub: ne, oni su samo potrošači proizvoda Mančestera, koji imaju mogućnost da potroše nešto više para na njegove proizvode.

Sport kao nastavak politike drugim sredstvima

Kako stvari stoje sa malim klubovima? Recimo, navijač ste italijanskog košarkaškog kluba Montepaski Siena: navijate za svoj klub i ponekad, ili čak često, pobedite rimsku Lotomatiku ili milanski Armani DŽins i tako se simbolički osvetite rimljanima i milanezima za činjenicu da fudbalski klub Siena ne može da se nosi sa Romom ili Milanom/Interom. Doduše, Siena je mali grad, a dosta mladih ljudi ne prati košarku, odnosno navija za Juventus, nema vas puno, vas navijača Montepskija, ali za razliku od navijača Mančestera iz tamo neke Srbije, vi bar svoje ljubimce gledate uživo. Pa ako pobede, pobede, ako izgube, izgube. Ionako je sve samo sport.

Sport nije samo sport tamo gde ima problema sa državom. Real Madrid i Barselona ne bi bili to što jesu da utakmice koje igraju nisu deo velike bitke za Španiju: deset godina dominacije Barselone sasvim bi sigurno i poslednjeg navijača Espanjola iz Barselone, navuklo na ideju nezavisne Katalonije; deset godina dominacije Reala doveo bi do smrti katalonskog separatizma jer se nikada niko nije otcepio iz osećanja inferiornosti. Tako stvari stoje u Španiji, gde sport nije samo sport. A kako stoje u Srbiji, gde sport uopšte nije sport?

Recentna istorija košarkaških klubova Crvena Zvezda i Partizan zapravo su istorija Srbije od 5. oktobra, u malom: prvi klub je najpre “evropeizovan” (tzv. “projekat evropska Zvezda”) što će reći marketinški isceđen do poslednje kapi krvi uz pomoć ogromnih kredita koji su sada došli na naplatu. Neko se igrao košarkaškog kluba, a pet minuta pre nego što je stvar otišla dođavola, nepomenuti su napustili klub, verovatno se izgovarajući viškom obaveza. Uvek se naime, ima šta “evropeizovati”. Danas, košarkaški klub Crvena Zvezda možda postoji, sa očima izvan svake dobrote, jer se ništa više dobro u tom klubu ne može videti: ako taj klub uopšte postoji, to je onda karikatura nekadašnjeg kluba, isušena ljuštura koja spolja odaje utisak nekakve egzistencije, dok iznutra u njoj nema ni kapi života. Pri svemu ovome, meni je žao jedino navijača Zvezde. Nisu to zaslužili.

Košarkaški klub Partizan je, ko zna kako, izbegao “evropeizaciju”, budući da (srećom!) nije postojao nikakav projekat “evropski Partizan”.

Sa druge strane, košarkaški klub Partizan je, ko zna kako, izbegao “evropeizaciju”, budući da (srećom!) nije postojao nikakav projekat “evropski Partizan”. I evo kako bi taj tim – KK Partizan – izgledao ako bismo ga začas promotrili iz tzv. “evropske” vizure: na njegovom čelu nalazi se izvesni Predrag Danilović (koji je u svojoj karijeri imao i “nacionalističkih” ispada poput onoga kada je u sred NBA sezone otišao na opereaciju da bi na leto mogao igrati za reprezentaciju) a ne neki od evro-reformatorskih menadžera uzornog CV-ija, čija je košarkaška stručnost potvrđena nepogrešivim prepoznavanjem košarkaške lopte u društvu klikera i klupka vune. Istovremeno na klupi Partizana nalazio se izvesni Duško Vujošević, jedan skroman trener lišen bilo kakve harizme ili dara da napravi igrača (posebno centra) ili moći da ih motiviše, ili obrazuje, i još neko ko pre svega, ne zna engleski, za razliku od, recimo, svemogućeg trenerskog gorostasa formata Zmage (Merkator) Sagadina, košarkaškog trenera sa EU licencom.

Možda je vreme da se ipak malo uozbiljimo: košarkaški klub Partizan odnosno hala Pionir za vreme evro-utakmica možda je poslednje mesto slobode u ovoj zemlji, slobode da se navija za sebe, a ne za drugoga, a da vas u tom času niko ne naziva klerofašistom. To je jedino u Srbiji mesto na kome je očigledno da nije normalno biti autošovinista (jer nema nijednog racionalnog, što će reći izvan-patološkog razloga, zašto bi neko iz Beograda/Srbije u Pioniru navijao za Kaha Laboral, a ne za Partizan) a ako to neko i jeste, u Pioniru mu se ne stavlja odmah u usta mikrofon dok se publika pod pretnjom isključivanja ućutkuje. Iako je usled svih ovih razloga srpska crta u košarkaškom klubu Partizan prisutna, navijanje u Pioniru pokazuje da briga o vlastitom identitetu nije sinonim za nacionalnu čistotu, kao što je to slučaj sa nekim drugim nacionalnim identitetima. Naprotiv, način na koji publika prihvata strance podseća na integrišuću moć srpske kulture, pre svega književnosti, ali ne i samo književnosti: naime, danas srpskoj književnosti pripadaju mnoga velika dela koja su napisali autori koji, strogo uzevši, nisu Srbi, ali su prihvatili srpsku kulturu kao svoju time je obogaćujući za jednu crtu koju ne bi imala. Takav kulturni input ona ne bi dobila da pre toga nije imala moć integracije, moć da bude otvorena, a to je moć kultura koje se ne stide sebe i ne plaše sveta (bez obzira na to šta svet mislio o njima).

Publika instinktivno oseća da se u trouglu koji čine navijači, igrači i košarkaška tradicija (nacionalna i klupska) može stvoriti jedan poseban kvalitet, nekakva druga snaga, kojom se može pobediti protivnik.

Tog straha nema ni u Pioniru, možda zato što publika instinktivno oseća da se u trouglu koji čine navijači, igrači i košarkaška tradicija (nacionalna i klupska) može stvoriti jedan poseban kvalitet, nekakva druga snaga, kojom se može pobediti protivnik koji raspolaže prednošću u materiji (u prevodu: u finasijama), u koju se neretko ubraja i raspolaganje očinjim vidom sudija. Tako utakmice u Pioniru dobijaju i svoju etičku i metafizičku komponentu. Zato Partizan i jeste, pre svega, ideja. Navijačka buka koja se čuje u Pioniru moguća je upravo zato što kroz nju progovara ta etička i metafizička dimenzija. Ona progovara upravo tu, jer nigde drugde i ne može da se ospolji. Baš kao ovaploćene te ideje, navijačka atmosfera u Pioniru, a ne puka materija (u prevodu: budžet) čini da KK Partizan funkcioniše bez obzira na sve smene u igračkom i trenerskom kadru. Ali ne samo to: upravo ta buka igračima govori da se ovde ne radi o pukoj košarkaškoj utakmici, ni o pukom biznisu (u prevodu: ja tebi 15 koševa/5 skokova po utakmici, a ti meni 300 000€ po godini) već o tome da se u Pioniru dešava nešto što bismo mogli nazvati “delima ljubavi” (da posudim tu lepu sitagmu od jednog pesnika koji je voleo Vizantiju). Otuda Partizanovi stranci igraju mnogo požrtvovanije nego drugi, otuda se bacaju i za izgubljenim loptama, jer instinktivno osećaju da ono u čemu učestvuju nije tek puko odrađivanje ugovora: u Pioniru se ne igra samo za koš više, već za taj huk sa tribina u kome se ne vidi, ali se oseća žeđ za pravdom i žeđ za slobodom. Takav huk nijedna želja za zabavom ili sigurnošću ne može da proizede. Taj huk je otuda simbol da u Pioniru, kao ni oko njega, nema ni zabave, ni izvesnosti i jedino što se može jeste: navijati za sebe.