Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Kraj turbo-folka
Kulturna politika

Kraj turbo-folka

PDF Štampa El. pošta
Marija Majstorović   
ponedeljak, 16. novembar 2009.

Najpopularniji muzički pravac iz devedesetih preživljava poslednje dane u Srbiji, u kojoj je nastao kao kolateralna šteta Miloševićevog režima, promovišući kokain, brz seks i kola. Danas je proglašen za nepoželjan i jedino što ga održava u životu je njegov izvoz u Hrvatsku i ostale zemlje regiona.

Mile Kitić puk'o u „Areni", Stoja kaže da nema angažman u Srbiji, Mitar Mirić izdaje album za drugorazrednu izdavačku kuću... Ovi naslovi su pre nekoliko meseci nagovestili da se nešto dešava na srpskoj estradnoj sceni. A mirisalo je na promene još kada su iz hola u prostorijama „Grand produkcije" uklonjeni klavir i bilijarski sto, a postalo je svima jasno da se nešto ozbiljno menja kada su u „Zvezdama Granda" počeli da pobeđuju „čisti zabavnjaci". Neko je rešio da podvuče crtu i da više nikada ne čujemo u prajm tajm terminima najgledanijih televizija stihove poput „Plave ciganke" ili „Koka-kola, marlboro, suzuki". U najvećoj srpskoj muzičkoj kući „Grand" kažu da je tako odlučio narod, ali ipak se čini da su i sekira i panj u rukama Saše Popovića, jer je baš on pre nekoliko meseci poručio:

- „Grand produkcija" će od jeseni nekim pevačima zahvaliti na saradnji, a ko će to biti, zavisi isključivo od toga da li ga publika i dalje želi ili ne. Takođe, osim tiraža, umnogome zavisi i način na koji se prezentuju u javnosti jer, kao i svi u ovom društvu, i mi idemo u korak s vremenom. S druge strane, postoje pevači kojih se nikada nećemo odreći, bez obzira na to koliko su tiražni. Uvek ćemo negovati kvalitetnu muziku koju prezentuju Snežana Đurišić, Mira Škorić, Ana Bekuta, Marinko Rokvić, Saša i Dejan Matić i mnogi drugi - objasnio je on, uteravši strah u kosti onima koji neće da se povinuju novim pravilima:

- Reći ću samo ovo - „Grand produkcija" ne dobija otkaz, ona je ta koja ih deli!

I održao je reč! Nema Stoje, nema Mitra, nema svih koji ne poštuju pravila. Sviđalo se to nekome ili ne, činjenica je da „Grand" uspeva da nas oslobodi jedne od pošasti devedesetih, koja je sa ratovima, nemaštinom i sankcijama dotukla Srbiju, a to je turbo-folk. Sigurno je da će mnogi reći da je isti taj „Grand" zaslužan za promociju sada već prokazanog muzičkog žanra, međutim, kada je ova muzička kuća osnovana, turbo-folk se već duboko uselio u uši i domove ljudi na ovim prostorima. Sada je turbo-folk samo najbolji srpski izvozni proizvod koji gutaju i debelo plaćaju dijaspora, BiH i Hrvatska, dok u zemlji njegovog porekla - Srbiji, sve više stvari govori da je postao suvišan.

Prekobrojni u „Grandu" svoje mesto pod suncem potražili su u konkurentskim kućama koje, istini za volju, ne mogu ni da priđu muzičkom monopolisti. Najdalje je u kontriranju „Grandu" otišla slavna pevačica, ponikla iz „Južnog vetra", popularna 80-ih i 90-ih, Dragana Mirković. Pošto se svojevremeno posvađala sa Sašom Popovićem, ona je odlučila da postane „gazdarica" pa je, zajedno sa svojim suprugom Tonijem Bijelićem, osnovala, ni manje ni više, nego televizijsku kuću i produkciju, kako bi i Breni i Popoviću i celom „Grandu" mogla dostojno da parira. Ta kuća se zove TV DM Sat i emituje se preko kablovskih operatera.

Pokretanjem TV DM Sata, pevači i pevačice dobili su priliku da postanu „izbeglice" i da se „svete" Popoviću i „Grandu", kad god misle da u „Grandu" nisu dobili ono što su očekivali. Mnogi čak govore i o „tihom ratu" koji se vodi između „Granda" i producentske kuće Dragane Mirković. Upravo je ona alternativa da nepoželjni u „Grandu" ne dožive baš potpunu medijsku smrt.

U tom svetu prisutna je delimično i „VIP produkcija", koju je osnovala takođe pevačica Jana Todorović. Njen ekskluzivac je Sinan Sakić.

U „Grandu" kažu da se prekretnica desila još pre šest-sedam godina, kada ih je promena muzičkog ukusa u Srba debelo udarila po džepu. Još samo u dijaspori su mogla da prođu zavijanja, zurle i tekstovi pesama sa obiljem prostakluka. Popović je počeo da sagledava širu sliku i suočen sa neizbežnim završetkom kvadrilogije „Tesna koža" i događanjem nekog drugačijeg naroda, počeo je da pravi čistku u sopstvenim redovima. Tiho, mirno i pomalo nemilosrdno. Turbo-folk izvođači i njihova ikonografija sistematski su počeli da nestaju iz „Grandove" diskografije i sa Pinkovog ekrana. „Zvezde Granda" su bile prosto logičan korak za produkciju, kojoj je očajnički bilo potrebno pranje biografije i zamena za prinudno penzionisane zvezde. Pri tom, gazda „Granda" te 2004. nije uradio ništa spektakularno. Samo je pustio kandidate da pevaju šta im je volja. A publika da odluči šta joj se sviđa. I pevali su. Prvo teške narodnjake, čak i turbo-folk, potom nešto blaže etno-pop varijante i izvorne srpske melodije, da bi u trećoj sezoni trijumfalnu pobedu pred 17.000 ljudi na stadionu „Tašmajdan" odneo Dušan Svilar, koji tokom čitavog takmičenja nije otpevao ni dve narodnjačke note. Pop muzika je ušla u „Grand". Saša Žika Jakšić, producent „Granda", kaže da je muzika 90-ih bila kolateralna šteta Miloševićevog režima.

- Srbija se konačno oslobodila turbo-folka, prvenstveno u onom obliku u kom se pojavio, a to se poklopilo s početkom ludila u Srbiji, i to kroz ratove i embargo. Muzika je u stvari bila samo kolateralna šteta i posledica jednog lošeg vremena. Prvo se pojavio turbo-folk, pa se transformisao u turban-folk i kao takav je trajao izvesno vreme, ali sad polako izlazimo iz te ružne priče. Činjenica je da tada nije stradala samo narodna muzika. U tom periodu ni u pop muzici niko nije uradio ništa. To je bio loš period za svaku vrstu muzike u ovoj zemlji. Za tih deset godina više je snimljeno falševa nego u celoj muzičkoj istoriji Srbije. Prelomna godina je bila 2004, kada je „Grand" sebi postavio dugoročne ciljeve. Svesni smo da to što se dešavalo nećemo odmah moći radikalno da promenimo, ali sve smo bliži tom cilju.

Kažu, da bi se nešto saseklo, mora da se otkrije koren. A koren turbo-folka jeste anarhija u muzičkom svetu devedesetih. Tih godina funkcionisali su samo oni pevači kojima je džepove punila publika sastavljena od ljudi koji su od rata i nemaštine pobegli na Zapad.

- Estrada je u tom nesrećnom vremenu funkcionisala naopačke i bez ikakvih parametara. Pevači koji su dolazili do para na nastupima u inostranstvu preuzeli su komandnu palicu. Sami su sebi birali pesme, kreirali albume, dolazili do kompozitora i išli od jedne do druge izdavačke kuće, cenkajući se za materijal. Samim tim, muzički ukus bio je sveden na ukus pevača koji je imao para. Postoje i dan-danas oni koji su zvezde po Nemačkoj i Austriji, a za publiku u Srbiji ne predstavljaju ništa. Oni su zaista zaradili dosta novca, snimili 200 pesama, ali ih ovde niko ne sluša...

I tako dođosmo do Stoje i Mileta, čiji se honorari pišu sa mnogo nula, ali samo izvan granica Srbije. Istina, Mileta je povukla euforija iz frankfurtskih diskoteka u kojima klinke u delirijumu pevaju „Šankera" i „Kraljicu trotoara", dok ih on posmatra ispod skupih sunčanih naočara, pa je ambiciozno rešio da proslavi svoj jubilej na domaćoj estradi koncertom u „Areni". Pod sloganom „Jači nego ikad", popularni Lemi nas je pozivao na solistički koncert u najveću srpsku dvoranu. Broj prodatih karata pisao se sa dve nule.

- Iznenadio sam se koliko je interesovanje za mene u Hrvatskoj, čak i u onim njenim „najtvrđim" delovima. Nisam mogao da verujem kada su me prvi put pozvali da gostujem i kada sam zatekao punu diskoteku. I stalno me zovu iz Hrvatske, a žao mi je što je tako bilo u „Areni" - požalio se Mile.

Jakšić kaže da je upravo Mile dobar primer za to da se muzički ukusi u Srbiji i van nje razlikuju.

I Stoja kaže da ne pamti kada je poslednji put pevala u Srbiji i da ovdašnje gazde nisu spremne da ispoštuju cenu.

- Hrvatska mi je pravo otkriće. Na ulasku u Split skinemo tablice, dođemo pod pratnjom do diskoteke koja je puna. Publika zna sve moje pesme, a traže mi da pevam i one s početka karijere, koje čak hoću i da izbacim iz repertoara. O Bosni i inostranstvu da i ne govorim. U Srbiji toga nigde nema - kaže Stoja, koja je jedna od prvih žrtava velike „Grandove" čistke.

Uprkos tome što je spadala u sam vrh „Grandovih" zvezda, Popović nije imao milosti. Za to vreme, hrvatske zvezde poput Maje Šuput od Stoje kradu ideje:

- U Hrvatskoj danas prolazi ono što je kod nas, u Srbiji, prolazilo pre pet godina! Mi se iz tog gliba izvlačimo! A što se Stoje tiče, može ona i mnogo bolje i od nje očekujem temeljnu transformaciju - odlučan je Popović, koji Stoji najviše zamera na vulgarnim tekstovima nekih pesama, što je, kako kaže, balast iz rane faze njene karijere. A on takve ispade, tvrdi, više neće tolerisati.

- Amerikanci kažu „Sex sales" i to je prisutno i u muzičkom biznisu. To možemo da vidimo u Madoninim i Rijaninim spotovima i sve je to prihvatljivo dok se nalazi u granicama dobrog ukusa. Nije problem dok u svemu tome postoji samo blaga erotika, što je apsolutno prihvatljivo. Ali samo do trenutka dok erotika ne počne da se pretvara u pornografiju. U tom smislu je Saša Popović zauzeo stav, da ne dolazi u obzir promovisanje pornografije. On neće da toleriše pevačice koje su naručivale svoje „spontane" gole fotografije od paparaca. Zbog deset odsto takvih likova stvarala se ružna slika o celoj estradi. E, to je nešto što mi želimo da razdvojimo i da kažemo da onaj ko hoće da na taj način stvara karijeru, ne može sa nama. Nismo mi protiv šortsića i mini suknji, ali i to mora da ima granicu. Istina, nekad se nešto izmakne kontroli. Na primer, Saša Popović ne bude na snimanju „Granda" i prođe Stojina pesma „Da li si za seks". Ali to može da se desi samo jednom i više nikad - decidan je Jakšić.

U „Grandu" tvrde da nema povlašćenih. I najveće zvezde poput Seke Aleksić prolaze kroz strogu kontrolu.

- Seka mora da donese CD na panj kod Saše Popovića. Svima je već sugerisano u kom pravcu sve to treba da ide i mi smo u stalnom kontaktu sa autorima, kojima kažemo šta je željena forma. Danas, kada bi Mile Kitić došao u „Grand" s pesmom „Plava ciganko", ne bi mogao da prođe. To vreme je zauvek prošlo. Eto, Mitar Mirić je izdao šest albuma za „Grand", ali poslednji nije, jer u muzičkom smislu nije zadovoljavao naše kriterijume. Mi imamo jasan program.

U „Grandu" ne kriju da su svesni da taj isti muzički ukus svojom nadmoćnošću upravo oni kreiraju.

- Baš zbog toga smo i postavili te ciljeve. Mada, kao privatna produkcija, to ne bismo morali. Više bi o tome trebalo da razmišlja neko koga finansira država, konkretno RTS i PGP. To su državne firme sa ogromnim budžetima koje bi, kada bi postavile iste ciljeve kao i „Grand", mogle mnogo brže da ih dostignu nego mi. Međutim, oni se time ne bave iz nekog razloga, dok smo se mi kao firma okrenuli muzičkom ukusu Srbije, koji se trudimo da pratimo, i to je naša programska politika - kaže Jakšić.

Eksperiment o kreiranju nove narodnjačke scene sproveden je na mladim „zvezdama Granda", koje nisu u poziciji da biraju mnogo i odlučuju samostalno.

- „Zvezde Granda" su napravile preokret jer je estrada postala gladna talenata. Za tih deset nesrećnih godina, pravi talenti nisu postajali pevači jer je sve bilo uslovljeno novcem. Mi smo našli formu da dođemo do tih talenata koji su napravili ugovore i ušli u „Grand produkciju" na način na koji se to radi i u svim svetskim izdavačkim kućama. A promenilo se sledeće: mi smo ti koji njima tražimo pesme, mi smo ti koji određujemo šta će oni da pevaju, bolje rečeno šta ne mogu da pevaju, i odgovorno tvrdim kao producent da na njihovim albumima nema nijedna pesma koja prelazi granice lošeg ukusa, pre svega kad je reč o tekstu, pa čak i u muzičkom smislu.

Od ove godine, tako je zamislio Saša Popović, svaka od tih novostvorenih zvezda imaće obavezu da s vremena na vreme, nezavisno od svoje samostalne karijere, snimi i obradu nekog starog narodnjačkog klasika (npr. neku staru pesmu Šabana Šaulića, Lepe Lukić, Tozovca...), koje će se objavljivati na posebnim kompilacijama. Jedan takav CD je već izašao i čini se da su u „Grandu" prilično ponosni na ovaj projekat.

Međutim, u ovoj produkcijskoj kući prilično su osetljivi na optužbe da su monopolisti u svetu muzike.

- Mi nismo regrutovali vojsku, porobili pola zemlje i naterali pola Srbije da nas gleda i sluša. Došli smo u taj takozvani monopolistički položaj isključivo jer smo radili kako treba. Ništa nismo imali više nego druge muzičke kuće. Naša poslovna politika se pokazala ispravnom i zato smo tu gde jesmo. A što se pevača tiče, prirodna selekcija se svuda dešava, i u sportu, i u biznisu, pa tako i u muzici. Malo je pevača poput Čole, Brene, Cece, koji će opstati decenijama. Mi ćemo pratiti najbolje, a publika određuje ko ostaje, a ko ne. Gledaoci su ti koji menjaju kanal!

Jedno je nepobitno: srpska pop folk scena iz dana u dan postaje sve življa i dinamičnija i kao takva, sve je bliža svetskim pop muzičkim trendovima, dok je „zavijanja", koje Saši Popoviću toliko smeta, sve manje jer se većina estradnjaka maksimalno trudi da im pevanje bude mnogo bliže savremenoj „zabavnoj" nego tradicionalnoj „narodnjačkoj" interpretaciji.

A šminkanje srpske estradne scene, bar što se „Granda" tiče, debelo će da košta. Priča se da je u novi vizuelni identitet emisija uloženo čak tri miliona evra, a napravljen je po uzoru na najsavremenije italijanske TV standarde.

http://www.pressonline.co.rs/sr/vesti/magazin/story/86878/Kraj+turbo-folka.html