Kritički subjekt u doba globalizacije

(Prednacrt jedne nove kritike kulture)

„Ne možeš se zaljubiti u krivulju rasta“.

pariski grafit iz maja '68

Potreba

Događaji na kraju prethodnog i na početku novog milenijuma ukazuju na nasušnu potrebu za kritikom trenda zapadnog kapitalizma da svaku kritiku vremenom inkorporira u svoju potrošačku filozofiju. Danas, čini se, ima naznaka početaka takve kritike, ali se u ovom trenutku ona može usredsrediti na kritiku savremene kulture. Može se pokazati pri tom da je ovakva kritika istovremeno najbolja kritika društva u celini.

Da bi ova kritika kulture imala bilo kakav uticaj, ona mora konstantno ukazivati na međusobni odnos centara moći i mahom trivijalne svakodnevice. Takođe, mora stalno otkrivati sisteme funkcionisanja društva i privlačnost tog funkcionisanja za svakog člana društva, a istovremeno osvetljavati sve one društvene maske koje prikrivaju sirovo nasilje i beskrupuloznost našeg života u društvu. Ona mora na suštinski način uzdrmati opšti trend pristajanja, ukazivati na nasušnu potrebu za osvajanjem slobode (što se zadnji put dešavalo još na prelazu 60-ih i 70-ih godina) i pokazati na šta sve pojedinac mora pristati da bi bio poslušan član društvene zajednice, iako se na neke od tih stvari jednostavno i ljudski ne sme pristati. Takvu kritiku je, razume se, teško ostvariti u praksi, ne samo zato što je teško prepoznati mehanizme funkcionisanja savremenog kapitalizma, već i zato što je potrebno sve to reći rečima razumljivim masi – od koje zavisi eventualna promena sistema.

U društvu koje pledira da se zove zapadnim, treba znati da je ta kritika ne tako davno postojala, i da je imala širok i razvijen broj pristalica. Ona je dala realan doprinos intelektualnim, humanim i slobodarskim ambicijama svojstvenim čoveku kao takvom, unutar hegemonije kapitalizma, te je u najrazvijenijim zapadnim demokratijama bila i na pragu izmene sistema. No, stari dobri kapitalizam opet je našao načina da kontra-kulturu 60-ih i 70-ih zaulari i iskoristi u svojoj potrošačkoj filozofiji. Advertising je možda najplastičniji pokazatelj ovoga trenda. Kad god počnem razmišljati o ovoj tematici, ne mogu a da se ne setim samog početka, svojevremeno, na američkom tržištu, zabranjenog filma - „Easy rider“ (kod nas prevedenog „Goli u sedlu“), sa Piterom Fondom i Denisom Hoperom, kako krstare Amerikom na svojim čoperima uz pesmu grupe Stepenwolf „Born to be wild“. Slika ovakve slobode, zabranjene i kritične prema društvu, danas je gotovo zaboravljena. Kao da smo izgubili ukus za negativno, kao da više nemamo ambiciju za kritiku sistema. Iako su ljudi generalno kritici skloni, ona je danas, čini se, u mas-medijima ili svakodnevnom razgovoru, preuveličana, hipertrofirana ili sklona depresiji i očajanju. Ona kao da u sebi nema više onaj stvaralački i slobodarski impuls koji se do nedavno podrazumevao.

Istorija

U estetičkom smislu, staru kritiku sistema zamenilo je bezbroj varijanti anglo-američkih „studija kulture“ (pa je od novijeg vremena i u manjem obimu tako i na humanističkim katedrama u Srbiji), što je, pre svega, način afirmativnog pogleda na svet, dodavanja vrednosti, a ne njihovog oduzimanja. Biće, međutim, da je danas više svetu potrebna negativna odrednica, jasna kritika postojeće puke izveštačenosti, niske seksualnosti ili neplodne ravnodušnosti, naročito u zemlji zastaloj u jednoj varijanti najgoreg kapitalizma, koju bismo mogli nazvati „trajnom tranzicijom“.

Osvrnuću se na noviju istoriju kako bih pokazao kako se kritika kulture u periodu nakon Drugog svetskog rata izgradila u intelektualnom (kroz estetiku i umetnost), pa kasnije i u društvenom smislu. Takođe, pokazaće se kako je postojeći globalni establišment delimično plod neuspeha i nemogućnosti te ranije kritike da se razvije nakon što ju je kapitalizam u sebe inkorporirao.

Kada su se pojavile, krajem 50-ih godina, britanske „studije kulture“ su pokušavale da preokrenu stvari tako što su sofisticiranim jezikom književne kritike počeli govoriti o društvu. Naravno, u centru pažnje je bila levičarski intonirana briga za radničku klasu u jednom savremenom okruženju. Ideal je bilo opšte savremeno narodno obrazovanje i smanjivanje uticaja mas-medija na običnog čoveka (danas mi u Srbiji, podeljenoj na „fanove“ ovog ili onog ukućanina „Farme“ ili „Velikog brata“ i sa omladinom izloženoj pogubnim uticajima „Zvezda Granda“, treba da imamo predstavu o ovoj tematici)[1]. Sve u svemu, ove su studije imale uspeha te su dale čitavu plejadu značajnih zapadnih mislilaca (mahom levičarski nastrojenih), kojima bi relativni pandan u srpskom kulturno-političkom kontekstu mogli biti npr. „praksisovci“[2]. No, negde tokom 80-ih godina „studije kulture“ su počele da se pretvaraju u produženo veličanje onoga čime svaki pojedinac može obogatiti globalni medijski proizvod. Time, one su dobrim delom postale deo establišmenta i dale legitimitet postojećoj multinacionalnoj potrošačkoj filozofiji (kakva je, uostalom, bila i sudbina naših „praksisovaca“, u postkomunističkoj fazi, kada su mnogi od njih došli, posredno ili neposredno, na vlast)[3].

No, još pre ovih britanskih pokušaja, postojala je ozbiljna aktivnost, u ovom smislu, u Nemačkoj, poznatija kao „Frankfurtska škola“. Njen se rad uglavnom opisuje kao „frojdomarksizam“, a u osnovi se bavila preispitivanjem strukture autoriteta. Proučavanjem načina na koje društvo utiče na psihu pojedinca, ova je škola pokazala da je propadanje prosečne porodice i očinske figure kao njene glave (što je povezano sa zamenom starog buržoaskog posednika XIX-og veka impersonalnom korporacijom XX-og veka), uticalo na aktuelno psihološko stanje pojedinca, u kome se on mazohistički podređuje nametnutom autoritetu, što je sve dovodilo kroz noviju istoriju do fenomena kao što su industrijski karteli pod vođstvom nacista u Nemačkoj, sovjetske petoletke ili američki New Deal (u jednoj suptilnijoj i zato opasnijoj varijanti). Članovi ove škole, među prvima su (još 30-ih godina) ukazivali na ovakav vid kapitalizma kao na „zapovedni lanac“ u kome se ljudi prepoznaju kao podređeni i nadređeni.

Odgovor umetnosti na ove društvene tendencije bio je dvojak. Kako je pokazao Adorno, avangardni umetnici su samom svojom formom bili politički značajniji od bilo kakvog apstraktnog poziva na kolektivni otpor zbog nekog cilja. Drugim rečima, direktne pozive Brehta ili Sartra sistem je uspevao da u sebe upije, dok sa druge strane nije mogao izaći na kraj sa Beketovim frazama ili Šenbergovom dodekafonijom. Kako bi Adorno rekao: „Zadatak umetnosti nije osvetliti alternative, nego odupreti se samom svojom formom toku sveta koji na glave ljudi stalno prislanja pištolj.“[4]

No, za razliku od ovih akademskih razmatranja, jedna usmerena kritika suštinski je pomogla aktivnom otporu u društvu. Najbolji takav primer je lik Herberta Markuzea, čija je knjiga „Čovek jedne dimenzije“ (1964) postala globalni hit, naročito u Francuskoj gde su studenti na slavnim demonstracijama '68 nosili natpise: „Marks, Mao, Markuze“. U jednom drugom tekstu, odmah nakon '68, Markuze je išao tako daleko da je govorio o masovnom izlivu nadrealizma, povezujući to sa rastućim rasno određenim lumpen-proleterijatom u Americi i masovnom pobunom Trećeg sveta.[5] Istovremeno, u Americi, odlazeći predsednik Dvajt Ajzenhauer upozorava na tehnološke opasnosti „vojnoindustrijskog kompleksa“, a televizija se proglašava glavnim alatom propagande kapitalizma, počev od kultne knjige Vensa Pakarda „Skriveni nagovarači“ (1957). U Francuskoj ovo poprima radikalnije razmere sa Bartovim „Mitologijama“ i pogotovo Debordovim „Društvom spektakla“.

Prevara

Ovo veliko odbijanje 60-ih i 70-ih bilo je, dakle, upereno pre svega na militaristička pitanja, na prisilnu radnu disciplinu, ali i na laskanje establišmentu od strane kulture koja je prikrivala ovu surovu realnost. To je shvatio i konzervativni sociolog (nama poznat po čestim anti-srpskim izjavama 90-ih) Samjuel Hantington kada je pobune 60-ih opisivao kao „opšti otpor postojećem sistemu autoriteta, javnom i privatnom“ ili kao dokaz da zapadno društvo boluje od tzv. „viška demokratije“. Tako se na jednom od zloglasnih sastanaka Trilateralne komisije, 1975. godine (čiji je i Hantington član), konstatuje nemogućnost vladanja zapadnim društvima usled uticaja društvenih pokreta 60-ih.[6] Međutim, danas nam izgleda da su se zapadna društva pokazala fleksibilnijim od ovih strahova vlastodržaca. Izgleda da se ona mogu okarakterisati kao veoma sposobna da iskoriste i inkorporiraju svaku kritiku i upregnu je, na kraju, u svoje kalupe. Jer, upravo je bauk pomenute „nemogućnosti vladanja“ bio uporišna tačka za uspon „konzervativne revolucije“ Margaret Tačer u Engleskoj, dok je „demokratski nemir“ 60-ih bio pozadina na kojoj se izgradila neoliberalna hegemonija 90-ih (neki od najomraženijih likova današnje evropske politike, kao što je ratni generalni sekretar NATO-a Havijer Solana, hvale se kako su bili „šezdesetosmaši“).

Jednostavno, da bi se oslobodio ozbiljnih udaraca koje je primio 60-ih i 70-ih, sistem je morao postati fleksibilniji, pritvorniji, samim tim opasniji za nadolazeće generacije, pun potrošačkog zavođenja i plitkih, zatupljujućih medijskih ili tehnoloških simulacija. „Nedostaje nam ozbiljna istorija kooptacije, ona koja korporativno razmišljanje ne doživljava kao strip“, zaključuje američki istoričar i kritičar kulture Tomas Frank, istražujući sve one strategije pomoću kojih je sistem uspeo da iskoristi „foru“ i kritiku 60-ih za hegemoniju 90-ih.[7] Kao krajnji rezultat preti nam generacija neznalica ili moralno-emotivnih patuljaka, kao i polovičnih intelektualaca koji su učili selektivnu istoriju, kao što se pojavila i selektivna pravda (good boys – bad boys) kao jedan od osnovnih postulata nove hegemonije, koju su još početkom 80-ih smislili establišmenti Ronalda Regana i Margaret Tačer, a 90-ih usavršili isti Bila Klintona i Tonija Blera (što mi Srbi dovoljno dobro znamo).

Slutnja

U nama aktuelnom svetu menadžera, u kome morate postati „ukalupljeni objekt“ ukoliko želite uspeti (za razliku od neposredne prošlosti kada je „autentični subjekt“ postavljan pojedincu kao imperativ), kritičko mišljenje ima naročitu vrednost.Kao što Dostojevskog i Ničea muči pitanje smrti Boga u XIX veku, tako poststrukturalistička misao u XX veku uči kako više nema ni subjekta kao takvog. Jer ko će da prosudi o polju humaniteta kada nema Boga? Ako sve ode niušta, čemu onda sve? Kako izvući moral i etiku u današnje, korporativno vreme, opterećeno rastom nezaposlenih, korupcijom, usponom mafije i lumpenproleterijata, problematičnim istočnoevropskim tranzicijama ili neokolonijalizmom i problemom prezaduženosti? Pri tom, tehničko savršenstvo potencijalne sveopšte destrukcije je veće nego ikad. Naprosto, niko od prethodnih kritičara u svoje vreme nije zamišljao mogućnost nečega kao što je – personalni računar sa internetom.

Danas se nameće kao jedini odgovor na ove pretnje: kritičko mišljenje. Zamislimo na trenutak da nasuprot svesti onih „razbuđenih“ i njihovog kritičkog mišljenja stoji jedan super-korporativni “vrli novi svet”, sa pravilima koja veštački stvara jedna varijanta poludelog Kišovog “komesara”, puko reprodukujući ljude u svom novom globalnom vrtu. Na takvom strašnom polju ljudskog vrta, u veštački stvorenom šarenilu raznovrsnih klonova sa ljudskim likom, ne bi više postojala potreba za kritičkim mišljenjem, jer bi se razlike veštački proizvodile. Ergo – šta će nam onda i sama kultura, kao takva?! Nju prepustimo varvarima u ograđenom rezervatu.

Ovo je, razume se, suprotnost raširena do svog krajnjeg stupnja, no – ne naziru li se ipak i danas, pod velovima demokratije, ovakvi scenariji? Jer, mnogi među filozofima i teoretičarima današnjice najavljuju smrt kritičkog subjekta kao takvog, bilo zbog toga što mu odriču pravo da nešto uopšte više znači u svetu u kome živimo, bilo što će ga ugušiti novi, tehnološki svet beskonačnih mogućnosti. Ipak, što gubitak vere u stvarno više dovodi do dehumanizujućih efekata u jednom simuliranom svetu, stari romantičan zaključak postaje sve neizbežniji: kada stvarnost više nije ono što je nekada bila, nostalgija počinje da poprima svoje puno značenje i autentični oblik pobune! Upravo zbog toga prizivamo dolazak novog ukusa za negativno, u ovoj opštoj atmosferi afirmacije tzv. zapadnog sistema, kod nas u vidu, kako smo već rekli, svojevrsne „trajne tranzicije“ i beskrajnog niza uslovljavanja.

U nama aktuelnom svetu menadžera, u kome morate postati „ukalupljeni objekt“ ukoliko želite uspeti (za razliku od neposredne prošlosti kada je „autentični subjekt“ postavljan pojedincu kao imperativ), kritičko mišljenje ima naročitu vrednost. Tako se danas kultura i njena teorija (pod imenom „studija kulture“ ili nekim drugim) izvrću u svoju suprotnost svaki put kad pokušavaju afirmisati određene tokove savremenosti, bez ikakve kritičke zadrške ili kada se postavljaju kao puki posmatrači. Naprosto, ovo je vreme raznih simulacija, a istina se usled svojih mnogih oblika više ne razlikuje od laži i jedino se kritičko mišljenje suštinski odupire proizvodnji tih virtuelnih svetova. Još nijedna tajna policija ili marketinška agencija nije uspela da „proizvede“ neko umetničko ili intelektualno remek-delo. Zato se istina koju nudi umetnost i s njom povezano kritičko mišljenje, razlikuje od svih dnevno-političkih, lažnih istina, koje nam se svaki dan serviraju preko mas-medija. Ta istina je trajnija, jer se ona kladi na večnost, a njena najveća snaga je u tome što svaku „istinu“ može da dovede u pitanje, pa čak i onu o samoj sebi.[8] Kritički subjekt, tako, ne daje toliko odgovore, koliko postavlja pitanja; i to nezgodna pitanja, pitanja koje mnogi ne žele da čuju. Zapravo, kritičko mišljenje nije ništa drugo nego - sloboda, a u celokupnoj stvarnosti našeg vremena, izgleda da ne postoji važnije i urgentnije pitanje od ovog – pitanje slobode.