Ksenija – odlazak kraljice

Nekako oduvek verujem da se lepota devojke najviše i najlepše vidi na ulici. Ne na glamuroznim revijama, ne pred objektivima kamere, ne na modnoj pisti, nego na asfaltu, u svakodnevnoj šetnji, u trenucima dok devojka korača ne razmišljajući o prolaznicima, udubljena u svoje misli. Trebalo je videti Kseniju na ulici pa razumeti kakva je to ona bila i u kakvom je okruženju živela. Ako neko smatra da je bilo lako biti Ksenija Pajčin u Srbiji, samo je trebalo da vidi reakciju prolaznika na njenu pojavu. Kada bi ona ušla u Knez, svi su nekako znali da je došla na „štraftu“. Kseniji nije bilo dozvoljeno da prošeta ulicom, i da ima taj luksuz da može da bude udubljena u svoje misli. Prolaznici su uvek bili tu da je podsete na to ko je. Verovatno zbog toga, uvek je bila u žurbi, uvek sa drugim ljudima, nikad sama. I druge zvezde su šetale Knezom. Izazovu poneki pogled, neko im priđe i zatraži autogram, ili im se nasmeši i javi u prolazu. Za njom su svi okretali glavu, a mnogi su smatrali da imaju pravo, i da su pozvani da joj ponešto „duhovito“ dobace ili priđu. Iako je uvek bila nasmejana, nije izgledalo kao da je baš uživala u tome. Umela je da se nosi sa tim, ali nije delovala kao da joj je prijalo. Čak se činilo kao da je bila pomalo stidljiva, kao da joj je odgovara sva ta pažnja.

Ksenija je za mnoge bila jedan od simbola devedesetih, što je neopravdano iz brojnih razloga. Javnu scenu devedesetih obeležila je najezda netalentovanih ljudi, potpomognutih gastarbajterskim novcem, političkim vezama ili mafijaškom silom. Oni koji osamdesetih nisu mogli da vide ni garažu nekog lokalnog radija, devedesetih su dobijali udarne termine na velikim televizijama. Ksenija nije bila ni deo domaćeg „džet seta“, koji je i „izmišljen“ devedesetih. Ljudi iz tabloida bi to bolje znali, ali ne sećam se da je bilo puno izveštaja o njenim posetama nekoj od glamuroznih zabava, sa medijski važnim zvanicama i drugim zvezdama. Ne sećam se da su postojale njene fotografija sa „,crvenog tepiha“, u šljaštećim šljokicama, sa mesta koja su mnogo manje zvezde odavno zauzele.

Ksenija svoju karijeru nije počela tako što joj je neko platio da snimi ploču, ili pomogao da dođe na televiziju. Prvi put se u javnosti pojavila sredinom devedesetih, u spotu Dragane Mirković, kao jedna od pratećih devojaka i igračica, i već u tom spotu privukla pažnju javnosti, većine onih koji su taj spot gledali. Ni kasnije, u grupi „Dak“, svoju popularnost nije stekla na osnovu „atributa“ koje bi svaka druga devojka iz te decenije odmah stavila u prvi plan, nego na osnovu svog lica, što je takođe bilo drugačije od silikonskog okruženja u kome se nalazila. Nije prepoznata, ni priznata ni zbog skandala koje je pravila, jer ih tada nije ni bilo. Eksplicitni erotizam počela je da koristi tek u svojoj samostalnoj karijeri. Pitanje je da li bi se ona priklonila takvom jasnom ispoljavanju „vrednosti“ devedesetih da početak novog veka nije bio samo logičan nastavak istih, i da okolina to nije očekivala od nje. Da takvo njeno ponašanje nije nailazilo na odobravanje, ili neku drugu reakciju, pitanje je da li bi ga bilo. Ksenija je, kao i sve ostale javne ličnosti, volela da privlači pažnju. To je nešto što ide sa zanimanjem, i bez toga ono ne postoji. Kad je videla koliko se ljudi „primaju“ na njen izgled i određeno ponašanje, naravno da je potencirala to. Njena greška, a pre svega greška ljudi oko nje, bila je u nerazumevanju činjenice koliko to loše može da utiče na njenu ukupnu buduću karijeru ozbiljne zvezde, koju ozbiljno prihvataju. Istina je, žena je bila šoumen, sama je govorila to za sebe. Međutim, sve ovo vreme, od početaka sredinom devedesetih i „Bit strita“, pa sve donedavno ona je radila, za razliku od mnogih svojih estradnih koleginica koje misle da je dovoljno samo da se pojave na sceni oskudno obučene.

Ksenija nije naplatila svoj talenat i rad, ni novčano, ni bilo kako drugačije. Istina je, nije imala najlepši glas na svetu. Ali je sigurno imala lepši glas od, recimo, jedne Madone. Daleko lepši. Što uostalom, i nije toliko teško. Pevačica iz Mičigena je takođe svoju karijeru počela sa dna, bez novca i uticaja, kao igračica sa očajnim glasom „Mini Maus“, kako su je zvali na početku. Glas joj se u međuvremenu nimalo nije popravio, ali ona je tokom čitave svoje karijere umela da odabere prave saradnike, koji su joj pomogli da se u najboljem izdanju pojavi ispred javnosti. Ksenija nije imala taj talenat. Zbog saradnika kojima se okružila, i dalje je bila na nivou pevačice u diskotekama, animatorke gostiju, a svakako je zasluživala mnogo više.

Veliku ulogu u tome odigrali su mediji, ali i njeno nepoznavanje važnosti njihove uloge, i onoga kako se predstavlja preko njih. Oni su uvek uspešno umeli da odaberu baš one delove koje su mogli najbolje da prodaju, a koji joj nisu radili u korist. Da, istina je, Ksenija je bila provokativna, drčna, ponekad bezobrazna, ali uvek svoja, jedinstvena. Ljudi iz medija su voleli da potenciraju baš te aspekte njene ličnosti. Ali ona je naravno bila više od toga. Ksenija je bila najobičnija od svih neobičnih devojaka. Svako ko je umeo da je vidi mogao je to lako da primeti. Na ulici nije izgledala kao seks simbol. Naravno, bila je jedna od najlepših i najzgodnijih Srpkinja, ali videlo se da je obična devojka, ne zvezda, ne simbol nečega, nego obična lepa devojka iz komšiluka, neko sa kime biste lepo pričali na povratku iz prodavnice ili na ulazu u zgradu, neko za koga znate da je duhovit, neko ko može da zaplače kad je momak povredi, neko ko voli da se pravi jak samo kad izađe u grad... I u priči sa novinarima bila je duhovita, delovala je neposredno i normalno. Meni je jedan od pokazatelja toga kakva je bila situacija iz poslednje saobraćajke koju je doživela sa Kapisodom, kada je glavom razbila šoferšajbnu, jer je obema rukama držala svog psa kog nije htela da pusti.

Govorila je kako ne želi da joj svako prilazi. Što je bio pokazatelj toga da je bila svesna, što je uostalom i izjavljivala, da je zbog medija o njoj stvorena pogrešna slika u javnosti. Zbog takve slike mnogi su smatrali da imaju pravo da je tretiraju na način na koji oni odaberu, i da joj slobodno prilaze. Dok su druge zvezde izjavljivale kako imaju problem sa stidljivim muškarcima koji se plaše da im priđu, Ksenija je imala problem da takve „stidljive“ momke otera od sebe.

Mediji su uglavnom loše ispratili i tragičan događaj. Takva reakcija je prava slika onoga kako su je doživljavali oni čiji je posao bio da je predstave javnosti. Kao što su tokom čitave njene karijere propuštali da prenesu njenu pravu stranu i da je prikažu kao normalnu emotivnu osobu, tako su postupili i sad. Na ovome se pokazao sav jad i beda srpskog novinarstva. Da se desila neka tuča, da je bila neka nova saobraćajka u kojoj je učestvovala, da su ponovo bile tema nečije gaćice, svi mediji bi preneli sve moguće pikanterije, nagađanja, izjave svedoka, pretpostavke... Sada nisu imali razloga za to, nisu više mogli nikako da je iskoriste. Vest je bila jasna i konačna, nije bilo razloga da se trude oko toga. Štampani mediji su samo kopirali naslove i tekstove jedni od drugih, tek da se vest objavi. Jedini „inventivni“ naslov stajao je na internet sajtu nacionalne „obojene“ televizije, u kome je stajalo „Kao nekad u Veroni“. Kakve veze Verona ima sa bezumnim ubistvom? Ostali originalni tekstovi, u kojima su se novinari trudili da nešto i napišu, pripadali su hrvatskim i slovenačkim medijima, iako iz potpuno neopravdanih tržišnih razloga. Ali i ta njihova reakcija govori o tome kako su je mediji doživljavali. Samo je bilo bitno da se govori o njoj, jer njeno ime prodaje novine. Nije čak ni bitno to što se njena muzika nikad nije prodavala u Hrvatskoj i Sloveniji. Kao što u Srbiji nije bilo bitno šta Ksenija oseća, nego šta nosi, tako i u drugim državama nije bitno što ne postoje ekonomski razlozi za priču o njoj kad postoje medijski, jer priča o njoj se prodaje.

Televizije su besomučno ponavljale samo snimak sa mesta nesreće, kao da se ne radi o medijskoj zvezdi, kao da se ne radi o devojci na kojoj su prethodno godinama zarađivali ogromne pare. Kao da je poginuo neki mafijaš ili kriminalac. Kao da o njoj nemaju ništa u svojim arhivama, kao da nikad nije dala nijedan intervju, nikad gostovala u njihovim emisijama... Nije više bilo razloga da se trude oko nje, nisu više mogli da zarade novac na spekulacijama i lažnoj slici o njoj.

Novine su jedino prenosile izjave poznanika. U „najboljoj“ tradiciji devedesetih. Pored pomenutog sajta i jadne aluzije na šekspirovski par, svi su se utrkivali da pišu o tome kako su bili savršeni par, i kako je izazivač tragedije fin mladić. Taj fin mladić je takođe jedan od pravih simbola devedesetih, iako sa njima malo ima veze. Čovek koji je naporne treninge na rukometu zamenio za lagodnu šetnju modnom pistom, čije je jedino zanimanje bilo da je bio „dečko Ksenije Pajčin“, devojke koja je naporno radila umesto što se šetala modnom pistom. Naravno da je bio ljubomoran, imao je i zašto. Ne zato što ga je prevarila, nego zbog toga što je očigledno i sam bio svestan da je ne zaslužuje. Da nije bilo njegove profesije „dečka“, verovatno bi i dalje bio jedan od brojnih anonimnih manekena, jedan od onih koji dobro umeju da se namršte pred kamerama.

Sve je to u redu, o preminulima sve najbolje, ali ne mora da bude tako i u medijima koje ljudi čitaju. Teško je naći lepe reči za čoveka koji je na silu, razvalivši vrata, ušao u tuđ stan, koji čak i nije bio stan njegove devojke. Odnosi između dvoje ljudi su uvek samo odnosi između dvoje ljudi, i samo to dvoje znaju šta se tačno dešava između njih. Možda se on osetio pozvanim da bude tako grub, možda je on zbog nečega smatrao da ima neko pravo da razvali vrata na stanu majke svoje devojke. Gledano sa strane, to je ipak samo huliganski akt muškarca koji nije umeo drugačije, ili nije znao kako da se nosi sa takvom ženom. Mediji su preneli izjave komšija i prijatelja, koji pričaju o tome kako je bio fin mladić. Nekako naknadno ispada da su svi oni fini mladići. Što je opet nasleđe devedesetih godina. Svi počinioci zločina, svi kriminalci i mafijaši, za sve njih se kasnije ispostavi da su oni zapravo fini mladići, ljubazni prema komšijama, dobri prema prijateljima... Da su svi „grubi romantičari“, „vitezovi beogradskog asfalta“, „heroji ulice“... Možda je moj sistem vrednosti poremećen, ali fini momci ne provaljuju u tuđe stanove. Ne udaraju svoje devojke. Ne nose pištolj u džepu, naročito ne kad idu kod devojke. I ne uzimaju tuđ život svojom finom rukom.

Takva priča u medijima, to više ne bi smelo da se radi. „Savršene veze“ se ne završavaju, i svakako se ne završavaju tako što „fini mladići“ odluče da na taj način okončaju vezu. To čitaju deca i mladi, neko kome su takvi ljudi uzori. Ona moraju da znaju šta je fino a šta ne. Stvari bi trebalo da se nazivaju pravim imenom. Bili su lep par, tako bi moglo da se kaže. I mislim da je time sve rečeno.

Ksenija sasvim sigurno neće ostati upamćena po svom muzičkom zaveštanju. Možda, neopravdano, ne bude upamćena ni kao pop ikona jednog vremena. Ali je svakako primer jedne obične neobične devojke, koja je u čudnom vremenu pokušala da se izbori za svoje mesto pod suncem. Lepa i talentovana, čija je jedina mana bila ta što nije umela da odabere prave saradnike koji bi od nje napravili zvezdu, onakvu kakve su mnoge koje taj status ne zaslužuju. I svakako, njena najveća „mana“ bila je što nije uspela da pronađe pravog partnera, koji bi umeo da je prati na dugom putu uspeha koji joj je po svemu sledovao.