Kulturna politika | |||
Kultura i mediji u (post)globalnoj eri |
sreda, 08. jul 2009. | |
Skup na Filozofskom fakultetu U subotu, 4. jula, u prostorijama Filozofskog fakulteta u Beogradu održan je okrugli sto na temu „Kultura i mediji u (post)globalnoj“ eri u organizaciji Nove srpske političke misli. U ovom, nedovoljno reklamiranom, ali svakako veoma zanimljivom događaju, uzeli su učešća neki od istaknutijih teoretičara kulture i stručnjaka za stanje u srpskim medijima, pokušavši da tokom višečasovne rasprave o gorućim pitanjima odnosa društva sa „sredstvima masovnog informisanja“ istaknu neke od ključnih momenata i grešaka koje su pratile razvoj ove sfere u srpskoj javnosti, kao i da mapiraju neke od novih shema i struktura koje su se na ovom polju u međuvremenu pojavile, a koje bi trebalo imati u vidu. Prema ideji organizatora, ovaj skup trebalo je da predstavlja svojevrsni nastavak debate koja se pre dve godine vodila na Tari pod imenom „Kulturna politika u Srbiji“, a čija su izlaganja i zaključci objavljeni u istoimenom posebnom izdanju NSPM prošle godine. Za prirodan nastavak kulturološke debate uzet je problem medija, ne samo zato što su u naše vreme ovi najglasniji i najizvikaniji „posrednici“ između građana i (njihove) kulture, već i zato što u našem (pred)informatičkom društvu oni predstavljaju i svojevrsni, vrlo verovatno izopačeni, sinonim za nju. Internet kao dominantno sredstvo informisanja današnjice Zbog akcenta na globalnom/postglobalnom kontekstu unutar koga bi trebalo raspravljati o temi, veliki broj izlagača opredelio se za razmatranje najnovijih (informacionih) tokova u inostranstvu, koji se, uslovno rečeno, tek stidljivo pomaljaju kod nas. Ključna uloga svetske informativne mreže – Interneta – razmatrana je unutar više pojmovnih sfera. Mesto interneta stavljano je tako u odnos sa istorijom informisanja, savremenom informacijskom kulturom, lokalnim kulturnim obrascima i sistemima obrazovanja, pa su njeni aspekti čak uzimani u obzir kao nove umetničke forme. Insistirajući, tako, na pojmu dezintegracije medijskog prostora kao osnovnoj karakteristici doba koje možemo označiti kao postglobalno, budući da nova sredstva informisanja, koja karakteriše potpuno „nehijerarhijska kultura“ unutar koje male grupe imaju mogućnost povezivanja u autonoman zajednički medijski prostor, Predrag J. Marković istakao je da se na savremenoj medijskoj sceni (za razliku od „globalne“, kojom su dominirale tzv. „velike strategije“ i „master narrative“) informacije kreću u svim pravcima unutar sistema koji najviše nalikuje na „kapilarni“. Marković je naznačio da ova informatička revolucija na pomolu, bez jasnih autoriteta koji bi nametnuli svoje vrednosti, ostavlja dozu za optimizam, ali takođe postavlja veoma ozbiljan izazov pred lokalne kulture, koje se moraju dokazati kao dovoljno „konkurentne“ da interesovanje za njih opstane i u narednim vekovima. Ne deleći ovaj entuzijazam po pitanju samodezintegracije medijsko-kulturnih globalnih „monolita“, kako ih je nazvala, Zorica Tomić skrenula je pažnju na svojevrsnu „suspenziju političkog“, do koje je došlo kada je tehnologija u potpunosti ovladala sferom javnog. (Prividno) „pojednostavljenje komunikacije“, pristupačnost i „transparencija“ koje „svet“ čine „jednostavnim i razumljivim“ dovela je do opoziva političkog u smislu u kome ga poznaje klasična teorija. Nekadatemljeni pojam res publica razvodnio se i poopštio do neprepoznatljivosti, budući da se javnost i „javna scena“ gubi u naizgled neposrednim i prozirnima, u stvari strogo kontrolisanim i isposredovanim informacionim procedurama. Potencijal za prevazilaženje ovog globalnog medijskog klinča, Tomićeva vidi upravo u kulturi čiji jasni vrednosni obrasci imaju potencijal da izmaknu obesmišljujućoj tehno-formalizaciji i da kulturu emancipuju kao, njenim rečima, „jedini preostali prostor za političko“. U kontekst (zavodljivih) potencijala interneta stavljeno je i izlaganje Divne Vuksanović, koja je pod lupu stavila dnevnopolitičku mantru o potrebi za tzv. „tehničkim“ i „medijskim obrazovanjem“ na svim nivoima školskog programa u Srbiji, zasnovanu na preovlađujućoj provincijalnoj predstavi da se mora „uhvatiti priključak“ sa „društvom znanja“ (tj. EU), odnosno „informatičkim društvom“ (SAD) – što svi manje-više vide kao upoznavanje mladih sa novim tehnologijama na nivou „medijske pismenosti“, baratanja mišem i tastaturom, ali nikako u njihovom pripremanju za obradu podataka u „tehnički transformisanoj čulnosti“, koja najmlađe članove društva izlaže pravoj informacijskoj mećavi. Potreba za tehničkim i „medijskim obrazovanjem“ stoga bi trebalo da bude apel za prispodobljavanjem učionice kao obrazovnog prostora potpuno novoj strukturi komunikacije, kao i svojevrsnom „medijskom umu“ koji se kroz nju konstituiše – to je poziv za prilagođavanjem društva i obrazovnog sistema novim sredstvima prenošenja svojih vrednosti na mlade naraštaje. O kakvim „novim strukturama komunikacije“ je reč, pojasnio nam je Slobodan Vladušić, obrazlažući savremenu, uslovno govoreći, „književnu formu“ bloga kao najnoviji oblik sredstva informisanja na i tako pretrpanoj medijskoj sceni. Povukavši paralelu sa borbom koju su stari umetnički oblici (poput slikarstva ili romana) u svoje vreme zapodevali sa novima (radio i film), on je podvukao da su različiti mediji u „međusobnom ratu“, gde se svaki od njih bori za „slobodni prostor“ unutar koga bi mogao funkcionisti. U tom kontekstu, blog, kao „sredstvo javne upotrebe razuma“, predstavlja svojevrsno „ponovno zadobijanje tekstualnog“, u kome se devizualizuje svet kojim je do juče dominirala skoro isključivo televizija. Potpuno virtualizovanje javnog prostora dovelo je do toga da su, dojučerašnji glavni kvaliteti „posredovanja“ („prenos uživo“ i „verodostojno predstavljanje“) postali sputavajući po svet i informaciju, kakvim se ona konstituiše kroz interaktivne dnevnike na internetu. Mediji i obrazovanje (kulturnog) identiteta Rasprave o internetu kao najaktuelnijem mediju našeg doba nisu ostavljene po strani i kod izlaganja koja su u svome središtu imala druge teme. Jovana Papan bavila se, tako, često povlačenom, ali nikako adekvatno raspravljenom temom štetnosti medija po decu, ističući „značajnu dozu preterivanja“ kada je u pitanju navodna „zaštita dece“, koja, paradoksalno, najmlađe istovremeno baca u zagrljaj televizije i interneta (jer je „na ulici previše opasno“), da bi ih onda od njih „spasavala“ često kroz najapsurdnije regulative i cenzorstvo. Njeno izlaganje istovremeno je povlačilo čitav niz pitanja u kojima jednostavno nije moguće povući jasnu liniju između stvarnog problema i prekomerene političke korektnosti (sve ranije seksualno sazrevanje, (ne)podložnost dece reklamiranju, pritajena heteroseksualna [?!] propaganda u crtanim filmovima i sl.), ali i isticalo da su u velikom broju slučajeva deca daleko bolje prilagođena uslovima novih tehnologija od roditelja koji od njih nastoje da ih zaštite. Zaključak Papanove bio je da se mediji ni na koji način ne mogu kriviti za podbačaje i nefunkcionalnost društva ili porodice, koji su stvarne teme o kojima bi u svim navedenim slučajevima trebalo raspravljati, a koje se (svesno ili ne) guraju pod sto. Sa druge strane, Saša Gajić ukazao je na više nego realan uticaj medija na obrazovanje kulturnog identiteta pojedinca ili grupe, koristeći se odličnim parabolama iz filmske fantastike. On podvlači da je, uprkos modernoj paradigmi slobode izbora koja neprekidno figuriše kao „garancija“ da se mediji ne mogu prevratiti ni u kakvu mašineriju kolektivne svesti, veoma jasno uočljivo kako virtualna samopercepcija, izgrađena pre svega na savremenoj globalnoj kulturi, lako pojavljuje kao izvor realnih životnih odluka. Dok je nacionalni identitet bio „pokušaj da se izvorni osećaj zajedništva unutar grupe zaštiti i očuva u novonastalim okolnostima“, razvoj globalnih medijskih struktura i prenaduvanog „globalnog“ identiteta pojedinca doveo je do kulturnog rata između globalne kulture proizvedene u prekookeanskim centrima (viđene kao „savremene“ i „progresivne“) i lokalne, tradicionalne i nacionalne kulture (koja se sa svim svojim viševekovnim dostignućima proglašava za „zaostalu“). U pitanju je, prema Gajiću, samo još jedan oblik veoma vešte medijske manipulacije političkim „provincijama“, u kome se fiktivna borba progresivnog i nazadnog koristi kako bi se prikrili poražavajući efekti više nego razorne neokolonijalne politike. Kao svojevrsan primer ovoga, Dragana Kanjevac pokazala je ubedljivu ilustraciju razvodnjavanja tradicionalnih, čak univerzalnih vrednosti kroz bešćutne elemente globalne kulture, na primeru „rijaliti šou“ programa Trenutak istine. Ono što ovaj program odvaja od sličnih emisija „skupljanja suza“ i „iznošenja tuđeg prljavog veša, jeste koketiranje sa temeljnim pojmom istine koji se od osnove svake nauke, pravde i zdravih društvenih odnosa degradira do individualne prljavštine koja se besramno, uz aplauze, deli sa publikom, ponižavajući sebe i svoje bližnje za novac. Na pitanje odnosa kulturnog identiteta i medijske kulture osvrnula su se i dva izlaganja koja su se načelno bavila filmom u Srbiji. Ivana Kronja nastojala je osvetliti splet između (državom kontrolisanih) medija u Miloševićevo vreme sa kulturnim i društvenim opadanjem nakon raspada bivše Jugoslavije, preko paralelne analize kultnog Dragojevićevog filma Rane (kao reference na odnos „dokumentarnih emisija“ devedesetih sa ilegalnim „svetom asfalta“) i filma Goran Radovanovića Hitna pomoć iz 2008. godine (gde se obrađuje antagonizacija između društvene realnosti poznog Miloševićevog režima i medijske slike o njoj tada ozloglašenog TV dnevnika). Sa druge strane, Vladan Milanko pokušao je da postjugoslovenski period u filmskoj produkciji osvetli sa stanovišta neuspele „srpske kulturne revolucije“, pokušaja da se prevaziđenoj, „antisrpskoj“ i komunističkoj jugoslovenskoj kinematografiji „kontrira“ sa filmskim ostvarenjima zasnovanim na „autentičnim srpskim vrednostima“. Ovaj nejasni i neutemeljeni projekat, mada manje razoran po kontinuitet lokalne kulture sa jugoslovenskim periodom nego što je to bio slučaj u Hrvatskoj, doveo je do sumnjivih rezultata koji su bili „ili blede kopije holivudskih filmova“, ili „postmoderni antiglobalistički produkti koji ni po čemu nisu karakteristično srpski“. Svoju pomalo problematičnu tezu Milanko podvlači vrlo upečatljivim primerom da je jugoslovenski film „Banović Strahinja“, koga je režirao Hrvat, na adekvatniji način isticao epske kulturne vrednosti Srba nego potpuno „srpski“ „Boj na Kosovu“, ozloglašen pre svega zbog tehničkog otaljavanja, ali i zbog bezidejnosti i, po mnogima, plitkog dnevnog politikanstva. Srpski mediji i društvena „kontrola uma“ U treću grupu izlaganja spadaju ona koja su se obraćala daleko konkretnijim problemima vezanim sa savremenu medijsku scenu u Srbiji. Ovde su više došli u plan štampani mediji i televizija koji, iako na svetskom planu znatno odstupaju pred novim tehnologijama i formama posredovanja, u našoj zemlji predstavljaju kičmu medijskog sistema i izvanredno moćno sredstvo političke manipulacije građanstvom. U izlaganju koje se bavilo pojavom „medijskog reketiranja“, Zoran Jevtović razmatrao je, pomalo zanemareno, pitanjem privatizacije medija u zemlji, kao i novinarske manipulacije koje osujećuju ovaj proces na račun više nego očiglednih partijskih centara moći. „Partokratske strukture“ duboko ukorenjene čak i u najbenignijim lokalnim novinama, Jevotović vidi kao jedan od temeljnih problema srpske političke scene. Zloupotreba medija kao partijskih sredstava propagande može se, prema njemu, okončati samo doslednim sprovođenjem privatizacije koja bi većinu novina, televizija i radio stanica iščupala iz neposredne partijske kontrole i koliko-toliko „vratila građanima“. On je takođe istakao kako ti isti centri moći vešto manipulišu sa idejom „slobode štampe“ svaki put kada „nezavisnost informisanja“ treba da potpadne pod uticaj „novca“ koji nije blizak partijskim strukturama. Ovome stavu neposredno se suprotstavio Đorđe Vukadinović, predsedavajući skupa, iznoseći, prema svojim rečima, „diskutabilnu tezu“ da je srpskoj javnosti „između dva zla“, kontrole korumpirane države i kontrole korupirujuće oligarhije, bolje da odabere ono prvo, navodeći niz razloga zbog kojih su se mediji koji se još uvek nalaze pod državnom kontrolom ipak pokazali manje štetnim od onih koji su pali pod nepodeljenu kontrolu lokalnog, regionalnog i/ili međunarodnog kapitala. Dok su metode razračunavanja sa nepodobnim i „previše nezavisnim“ novinarima i istraživačima postale neuporedivo brutalnije i perfidnije, Vukadinović je istakao da upravo na kulturnom planu uočljivo koliko se uticaj novca na medije u Srbiji pokazao pogubnima. Dok se na „prodatim“ televizijama „kultura“ svodi na reklame, besmislene i nameštene kvizove, najstrašniji šund ili pornografiju, oni koji su pod državnom kontrolom uspeli su da sačuvaju koliko-toliko mesta za stvarne kulturne događaje, dok je mogućnost „nezavisnog informisanja“, paradoksalno ili ne, skoro potpuno uništena postojećim privatizacijama. „Ako se zamerite stvarnim kreatorima javnog mnjenja u Srbiji, vi ste politički i javno mrtvi, i to mrtviji nego da vas stvarno ubiju“, efektno je podvukao Vukadinović. U sličnom tonu prošlo je i izlaganje Marinka M. Vučinića, koje se naročito bavilo pitanjem o granici tolerancije u štampanim medijima. „Ko i na koji način određuje granice slobode govora“, pitao je Vučinić, ističući da stvarne polemike sa različitim mišljenjima nema upravo u medijima koji najviše drže lekcije o „slobodi štampe“ i „građanskim vrednostima“. Istakavši više upadljivih primera medijskog spinovanja i političkog jednoumlja, Vučinić je skrenuo pažnju na to da stanje u medijima verno odražava i stanje u parlamentarnim institucijama u zemlji, ukazavši na slučaj novog zakona o kulturi, koji je, nakon veoma veoma ozbiljne, iscrpne i javne rasprave u Skupštini povučen i zamenjen novim koji se usvaja mimo svih postojećih procedura. Medijska Srbija – mesto gde je globalizacija preživela Svakako najveći uspeh ovog okruglog stola bio je u veoma živoj i zanimljivoj raspravi koja se zavodila nakon izlaganja, kao i na njihovim marginama. Dok su stavovi izlagača preispitivani i dovođeni pod sumnju, istovremeno je skretana pažnja na probleme koje su oni zaobišli, ili za koje nije bilo mesta u ograničenom vremenu koje je za njih bilo predviđeno. Tako je opšta zamerka bila da su se mahom svi izlagači više bavili medijima, nego kulturom, koja bi trebalo da bude na prvom mestu – što je za rezultat dalo veoma indikativne zaključke o survavanju cele kulturne sfere u Srbiji u domen medija, koji je i tako zapostavljaju. U uvodnom izlaganju na Okruglom stolu, Slobodan Antonić pokušao je da na školski način pristupi temi i odredi tačno mesto svakog od pojmova koji su uzeti u razmatranje, sa naročitim osvrtom na temu „postglobalnog“ i određivanje šta bi pod ovim, prema njegovoj oceni, „filozofskim“ pojmom, trebalo podrazumevati. Mogućnosti „kraha globalnog društva“ on je potražio u tezi o iscrpljivanju prirodnih resursa potrebnih da bi se održao eksponencijalni rast tehnologizacije čovečanstva, što ga je dovelo do, veoma čvrsto potkrepljenih, ali istovremeno i krajnje apokaliptičkih zaključaka o „novom srednjem veku“ u koje će čovečanstvo nužno biti bačeno kada se njegove turbine prestanu okretati. Njegov lični zaključak je bio da bi se u takvom hipotetičkom društvu oskudice pojavio prostor za „povratak kulture parohijalnosti“, unutar koje bi lokalna zajednica bila u stanju da svoj život temelji na svojim sopstvenim vrednostima, neophodnim radi opstanka njenih pojedinaca. Izlaganja svih ostalih gostiju stola predstavljala su svojevrsne odgovore na pitanja koja je postavljao Antonić, pre svega nastojeći da dokažu da je krah globalnog društva već počeo na istom planu na kome se i ono i utemeljilo – na globalnim vrednostima koje ono više nije u stanju da brani. Insistiranje na novim tehnologijama kao „medijima budućnosti“ i na „prevaziđenosti hijerarhijskih shema informisanja“, u kome niko (bili to međunarodni centri moći, ili prosto Holivud, kao globalna „fabrika vrednosti“) nemaju autoritet koji se može globalno nametnuti. Opšti utisak je, isto tako, bio da, dok na globalnom planu razvoj sredstava i struktura informisanja ne ide u prilog idejama globalizacije, srpska javnost, zaostajući za svetskim tehnološkim tokovima, istovremeno predstavlja i globalnu provinciju u kojoj je globalizacija još uvek živa i zdrava – toliko da se njeno prevazilaženje može pomenuti samo pod uslovom da iza njega stoji veliki znak pitanja. Srpska medijska scena, sa svojim crno-belim, klaustrofobičnim diskursom „modernog i nazadnog“, „globalnog i lokalnog“, predstavlja paradoksalni dokaz preživljavanja globalizacije na lokalnom planu. Možda je bar zbog ovakvih zaključaka, ako ne zbog čega drugog, šteta što Okrugli sto nije dobio više pažnje – u medijima. Pogledajte FOTOGRAFIJE. |