Kultura – prljavi ugao naše savesti

Dobili smo ''svetlo za datum za pregovore o ulasku u EU'' - zeleno. Naši političari će na frekvenciji tog bojenog talasa jahati sledećih nekoliko godina. Srpski političari  - oni koji sada „vladaju“ i oni koji će vladati posle njih, a po ''volji birača'', dakako ... ipak, moraće da se suoče sa pitanjem kulture čak i tako „pozeleneli". Jer kultura je strateška oblast od prvorazrednog značaja za svaku iole solidno koncipiranu, suverenu državu. Mada su sve dosadašnje vlasti od početka 90-ih pa nadalje, do sada, kulturu tretirale kao deo društvene infrastrukture koji pripada ''soft power'', pa se u skladu sa tim određenjem prema njoj i ponašali, neminovno će doći vreme kada će se prava pitanja naći na redu. Ne možemo da kažemo još ništa o efikasnosti pitanja koja su postavljena u oblasti ''hard power'', to jest: politike, ekonomije, odbrane ... ali moramo da priznamo da su neka pitanja bar postavljena. Takođe i neki konkretni potezi, tužbe, imena i dela su obelodanjeni. Da li je time sve završeno ili smo tek na početku ne bismo mogli da ocenimo. Jedno je izvesno; kada naši vladari shvate da je kultura više ''hard'' nego ''soft'' power, može već biti kasno (ukoliko srpska kultura već nije mrtva(?) a leti). Za sada se kultura samo ''šminka'' pa deluje tragikomično, kako Derida kaže ''bizarno-staromodno''. 

Hauntologija (http://en.wikipedia.org/wiki/Hauntology) je Deridina ideja koju ovaj pozicionira između filozofije i istorije. Ukratko - poštovanje i spoznaja sadašnjosti može da postoji samo ako poznajemo prošlost. Posle ''kraja istorije'', ono što nam se u toj prošlosti činilo kao estetski i idejno prevaziđeno ... ono što smo kao ''duhove prošlosti'' odbacili, u suštini  „(re)kreira“ naše poimanje stvarnosti. U tom smislu srpska kultura je sebi dozvolila luksuz koji samo siromasi, materijalno i duhom, sebi mogu da dozvole - bahato ponašanje prema kulturi koje kao direktnu posledicu ima zatvaranje institucija kulture, to jest muzeja, galerija, smanjenje budžetskih izdavanja za kulturu i raslojavanje ''sveta umetnosti'' u Srbiji, a to kao malignu posledicu ima koroziju kulture u njenih građana.

U samoj kulturi koju za ovu priliku razmatramo kao strukturni deo u okviru složene državne infrastrukture, na jednoj strani su oni koji su uspeli da se pridruže idejama NVO-a i tako iskoriste izvesne prednosti koje ovakav vid ''saradnje'' pruža. Reč je o organizacijama koje imaju protivsrpski predznak i otvoreno rade na rušenju Srbije kao suverene zemlje, a ideološki su vezane za NATO, multikulturalizam, neoliberalni kapitalizam. Njihov zadatak u Srbiji i regionu Balkana, ali i bivše Jugoslavije, jeste  da stvore privid jedinstva izvesne klase ljudi, za sada su po tom pitanju najažurniji  umetnici kao ''najlakša roba'' za jeftinu trgovinu/koji kao ideološku matricu promovišu na lokalnom nivou, na primer - post-titovsku Jugoslaviju. To je tipičan primer hauntologije koja i jeste ideja potekla od Marksove misli da: ''Evropom vlada jedan spektar ideja, komunistički spektar!''. Mi ovde ne sudimo o hauntologiji, mi je upotrebljavamo kao ''alat'',  jedan mentalni ''bastard'' - mehanizam koji pomaže progledavanju u određenu strukturu, u ovom slučaju je to kultura u Srbiji. Tako, kroz retro ideju reafirmacije aveti prošlosti koje se završila u građanskom ratu, raspadu Jugoslavije i u opštoj dezintegraciji tražimo uzroke krize u kulturi Srbije. Na mestu ovih , u krvi razrušenih ideja, još dok se krv nije ni osušila treba stvoriti jednu rovitu, punu mržnje sredinu sa previše nerešenih međusobnih problema. Tu treba da nikne jedna zombizirana post-jugoslovenska ideologija koja se ne bi zaustavila na ''kulturnoj razmeni'' već bi, kako je nagovešteno iz više izvora bila reafirmacija Kardeljevog ustava iz 1974. godine (sa amandmanima koji bi Srbiju još više usitnili i unazadili).

Učvršćenje vazalnog statusa Srbije u odnosu na zemlje NATO-a i njenom duhovnom diskontinuitetu koji se ispoljava kao uništavanje materijalnih resursa kulture (posebno na KiM), ali i mnogo pogubnije - na svojevrsnu čistku gde se ljudski potencijal koji ne odgovara jednoj od dve mainstream struje u ostacima srpske kulture - ili ne odgovara onima koji nisu pri NVO-ima, ili onima koji su partijski kadrovi. Za takve se jednostavno zatvaraju mogućnosti za rad pa tako i fizički opstanak u ovom društvu. Da li je to svojevrsni napad na slobodu mišljenja i opredeljenja, procenite sami!  Ove operacije; repartizacije, ali i ''NVO-izacije'' u kulturi Srbije su već odavno u toku, može se čak i reći da je počeo ''drugi krug pakla'' jer ti isti koji su rušili i srušili, na primer, Muzej savremene umetnosti u Beogradu (''Soros- fond za otvoreno društvo'', sada se zovu ''Fond za otvoreno društvo'' a u saradnji sa izvesnom fondacijom iz Švajcarske (http://www.seecult.org/konkurs/konkurs-asocijacije-nkss-za-predloge-projekata-kultura-u-protestu) sada raspisuju konkurs za finansiranje protesta protiv one štete koju su sami napravili! Ako nisu apsurdni oni koji rade u korist svoje štete, tada su ubeđeni da će efekat te cinične akcije dati za njih povoljne efekte! 

Ni druga strana ne ostaje dužna pa ne tražeći kvalitetne kadrove postavlja na ključna mesta u kulturi svoje partijske drugare, a tamo gde zaista ne mogu da se snađu ostavljaju proverene proneveritelje iz prethodnih epoha, one večne birokrate koji ostaju zalepljeni za svoje direktorske funkcije dok svi drugi dolaze i odlaze. Izostavljamo imena jer stvari su ozbiljnije nego što prosečan poznavalac kulture može da zna.  Samo pominjanje sume koje poseduje Narodni muzej u umetničkom blagu navelo je čak i najneobaveštenijeg da shvati da se u kulturi u stvari najmanje radi o ''kulturi''! Dovoljno je reći da smo samo od kulturnog turizma koji je u zadnjih par decenija postaje sve popularniji od zatvaranja npr. Narodnog muzeja izgubili oko 20 miliona dolara! 

Bahatost neukog siromaha je kroz kratku istoriju post-otomanske Srbije svoj klimaks doživela upravo posle 5. oktobra 2000. Uvod u razgradnju srpske kulture je, dakako, počeo mnogo ranije, ali je sasvim izvesno da je sa talasom komunista koji su iz opanaka uskočili u salonske stanove njena drastična razgradnja počela ''udarnički''. Razlika između tih ''dana partizana'' i današnjice je u tome što su iz nekog plemensko-domaćinskog atavizma tadašnji kulturni poslenici ponešto i sačuvali. Postojao je još izvesni pijetet prema kulturi. Danas, da završimo sa jednim hauntološkim paradoksom (nadovezujemo se na Derdinu ideju da je pad berlinskog zida snažno reaktuelizovao marksističke ideje) možda je sunovrat kulture u Srbiji upravo najniža tačka od koje će početi njen oporavak?

Verujmo u tu mogućnost kao što verujemo u prednosti ''zelenog svetla''!